Benchmark Redakcija
Miloš Stamenković
Test: Gigabyte GA-Z68AP-D3
Problemi koji su pojavili sa prvim serijama čipsetova za LGA1155 platformu su dobroj meri doprineli da Intel ubrza Z68 priču, jer su se dotični problemi veoma loše odrazili na prodaju i razvoj kompletne LGA1155 platforme, zajedno sa Sandy Bridge procesorima. Iako su se svi potrudili da dotične čipsetove zamene novijim verzijama u što je moguće kraćem roku, za kompletno rešenje problema je ipak bio potreban novi čipset i nova oznaka koja će kod kupaca otkloniti sve sumnje vezane za „SerialATA II“ probleme, kao i da pri tome ponudi još neku funkciju više. Sve ovo je rešeno predstavljanjem Z68 čipseta, pa je i sasvim logično da ima sve više interesovanja upravo za Z68 matične ploče. Intel je proizvođačima ploča ostavio izbor u kojoj meri će ponuditi nove mogućnosti koje ima Z68 čipset, što automatski otvara prostor za veći broj modela.
Intel Z68 čipset
Osnovne karakteristke Z68 čipseta se u osnovi nisu mnogo promenile u odnosu na svoje prethodnike. LGA1155 podnožje se podrazumeva, podržana je ista maksimalna količina memorije, a i broj raspoloživih PCI Express linija je ostao na istom nivou. SerialATA podrška je takođe ista, dakle četiri SerialATA II i dva SerialATA 6 Gb/s porta. USB podrška, pogađate, se nije promenila: 12 USB 2.0 portova i četiri USB 3.0. Oko Z68 čipseta i direktne podrške USB 3.0 standardnu se kružile glasine od samog starta Z68 priče. Tako Z68 zvanično poseduje USB 3.0 podršku, ali se ona ostvaruje preko dodatnog „extended host controllera“ koji podržava Inte xHCI. Ovim rešenjem je malo uprošćena USB 3.0 priča, ali smo sigurni da će neki proizvođači ploča opet to malo zakomplikovati u želji da ponude više od četiri USB 3.0 porta.
Z68 je sa sobom doneoi dve nove karakteristike koje ovaj čipset po mogućnostima odvajaju od svog prethodnika. Svi znamo da P67 ne omogućava upotrebu integrisanog GPU-a u Sandy Bridge procesorima, dok H67 ne omogućava overkloking „K“ serije procesora koje poseduju otključan množilac. Tako se potencijalni kupac mora u startu odlučiti za jednu od dve varijante, što i nije preterano popularno rešenje. Pored toga, integrisani GPU u procesoru kod P67 čipseta uvek stoji neaktivan, pa tako plaćate nešto što ne koristite. Z68 se tu pojavio kao rešenje ovog problema, tako što Z68 nudi mogućnost i overklokinga „K“ serije Sandy Bridge procesora, ali i upotrebu integrisanog GPU-a. Tako možemo reći da Z68 predstavlja „2 u 1“ rešenje koje u pristojnoj meri zamenjuje prethodne generacije P i H čipseta.
Međutim, Intel je sa Z68 uveo još dve veoma interesantne funkcije koje bi ovaj čipset trebalo da učine još zanimljivijim potencijalnim korisnicima. Prva stvar je tehnologija pod nazivom „Virtu“ koja treba da omogući saradnju integrisanog GPU-a i diskretne grafičke karte. Kao što je poznato, grafički deo Sandy Bridge procesora poseduje fantastične mogućnosti kada je u pitanju video enkoding (QuickSync), ali se to do sada moglo koristiti samo sa H67 čipsetom. Z68 nudi mogućnost kombinovanog rada integrisane grafike i posebne grafičke karte, tako da je moguće u isto vreme, na primer, pokrenuti neku DirectX 11 i raditi video encoding preko QuickSync-a, te da se sve to odvija maksimalnom brzinom. Intel je još pre par godina započeo saradnju sa Lucid-om, da bi se ona sada i materijalizovala kroz podršku ove funkcije Z68 čipseta preko Virtu softvera.
Dakle, u pitanju je GPU virtualization drajver visokog nivoa koji direktno „presreće“ zahteve koji dolaze od API-ja, i onda ih usmerava na grafičku jedinicu za koju proceni da će bolje obaviti posao. Za razliku od Hydra rešenja, Virtu niju tu da ravnomerno rasporedi opterećenje na oba GPU-a, već je samo tu da usmeri određeni zadatak onom grafičkom procesoru koji će najbrže da ga obavi. Tako dobijamo udarnu mogućnost Z68 čipseta, gde se npr. u jednom prozoru može pokrenuti neka igra, a u drugom obavlja video enkoding, i sve se odvija maksimalnom mogućom brzinom. Naravno, ostaje pitanje koliko je ova situaciji kod većine korisnika neophodna, ali je sa druge strane veoma značajno da QuickSync mogućnosti SandyBridge procesora nisu nedostupne kao što je to bio slučaj korisnicima matičnih ploča sa P67 čipsetom. Sa daljim razvojem Virtu-a, očekuje se da će biti moguće i da oba GPU-a rade zajedno u nekim situacijama, pa bi integrisani GPU i u igrama mogao da doprinese za još koji dodatni frejm performansi. Ovo bi bio dodatni bonus Z68 čipseta, ali videćemo kako će se to u praksi odvijati.
Drugi interesantan novitete koji donosi Z68 je tehnologija pod nazivom „SSD Caching“ (Smart Response Technology). Nije u pitanju sistem za ubrzano keširanje podataka pri radu sa SSD diskovima, već se radi o rešenju koje bi trebalo da pomogne poboljšanju performansi standardnih hard diskova uz pomoć SSD-a. Ovoj tehnologiji ćemo se sada nešto detaljnije posvetiti, budući da je u fokusu našeg prikaza…
Intel Smart Response Technology je interesantna ideja za ubrzavanje rada celog sistema upotrebom manjeg SSD diska. Sa obzirom da su SSD uređaji dosta skupi i da pri tome imaju relativno mali kapacitet, ideja koju forsira Intel sa Smart Response Technology sistemom je da se manji SSD koristi kako keš za neki veliki standardni HDD. Na primer, mali SSD uređaj možete na Z68 baziranoj matičnoj ploči postaviti kao „cache medij“ za određeni hard disk, gde će podaci tokom rada biti prvo snimani (ili čitani ako su dostupni) direktno na SSD, da bi se kasnije izvršilo kopiranje na hard disk.
Na ovaj način, korisnici bi trebalo da dobiju najbolje iz oba sveta, dakle brzinu rada sa SSD-om zajedno sa velikim kapacitetom klasičnog hard diska. Intel SRT poseduje dva režima rada, „enhanced“ i maximized“ koji u stvari predstavljaju „write thru“ i „write back“ modove. Sa „write thru“ ili „enhanced“ modom dobija se potpuno sigurnost podataka u slučaju nestanka struje i slično, dok se u „maximized“ modu dobijaju maksimalne performanse uz rizik gubitka nekih podataka u navedenim situacijama.
U praksi, SRT funkcioniše u RAID sistemu, što znači da pre instalacije propratnog softvera se prvo režim HDD kontrolera na matičnoj ploči mora prebaciti u RAID. Za korisnika koji već ima instaliran operativni sistem, ovo može predstavljati problem, jer će operativni sistem (Windows) neće moći da se snađe sa promenom moda kontrolera, pa tako ni boot sistema neće biti moguć. Ipak, za veoma lako rešenje ovog problema, Gigabyte je spremio poseban softver koji je neophodno pokrenuti, nakon čega će on automatski prebaciti kontroler u RAID mod, instalirati odgovarajuće RAID drajvere, resetartovati sistem i sve spremiti kako bi se Intel SRT softver nakon toga normalno instalirao.
Sledeći korak je prosta aktivacija „accelareted disk volume“ opcije, gde je potrebno odabrati koji SSD na sistemu će biti korišćen u te svrhe, i naravno koji HDD će biti predmet keširanja. Što se kapaciteta tiče, Intel SRT je ograničen na 64 GB, što znači da je ovo maksimalna veličina SSD-a sa kojom se može koristiti keširanje. U slučaju većeg SSD-a, neophodno je napraviti dve particije kako bi kompletan kapacitet diska mogao iskoristiti. Tada se jedna particija može koristiti za keširanje, a druga za regularne primene. Intel SRT softver je dizajniran tako da konstanto beleži aktivnost korisnika i da pri tome na SSD ostavlja one aplikacije koje se najviše koriste. Sistem je dovoljno inteligentan da prepozna velike video fajlove koje neće keširati, jer bi se time samo zauzimao prostor na SSD-u, a dobitak u performansama bi bio ograničen. Zbog same prirode keširanja, merenje čistih performansi klasično lako, jer obim keširanja direktno zavisi od softvera i njegove procene koji fajlovi i aplikacije se u najvećoj meri koriste. Na primer, ako par puta startujete određenu aplikaciju, softver će to prepoznati i fajlovi koji se to prilikom aktiviraju će biti iskopirani na SSD.
Od tog momenta dobijaju performanse koje su na nivou čistog rada sa SSD-om, što se definitivno može osetiti u radu. Naravno, čim se pokrene neka komponenta dotične aplikacije koja ranije nije bila aktivna, to se mora povući sa hard diska pa je to momenat kada performanse padaju na HDD nivo. Poređenje performansi u radu sa i bez SSD-a kao keša na prvi pogled demonstrira veoma dobre rezultate. Nakon par startovanja određene aplikacije definitivno se oseća skok performansi koje su gotovo na nivou čistog rada sa SSD-om.
Međutim, problem se javlja kada je u pitanju konstantnost performansi, jer one u zavisnosti od situacije mogu varirati. Ovo se u dobroj meri odnosi na uobičajene metode merenja performansi pa je stoga i tabela sa rezultatima (koju ćete videti za koju stranicu) nešto kraća. Rezultati u njoj predstavljaju najbolje vrednosti dobije kroz više rundi ponavlja, jer su ona i neophodna kako bi se SRT softver uputio koje fajlove treba preseliti na SSD. Pad performansi na HDD nivo se događa kada se koristi više aplikacija (Adobe paket, Maya, Corel i još par igara), kada će SRT softver već početi da eliminiše neke od njih iz keša ili eventualno neke njihove delove, što će posebno biti izraženo ukoliko se koristi SSD manjeg kapaciteta, kakvi se baš i preporučuju za ovu funkciju.
Sve ovo se odnosi na performanse pri čitanju podataka, dok brzina upisa podataka direktno zavisi od brzine klasičnog hard diska. Na ovo se donekle može uticati izbor SRT moda. U „enhanced“ modu, brzina upisa je tačno na liniji HDD performansi, dok je u „maximized“ režimu brzina veća, ali opet ne toliko da bi se poklopila sa onim što nudi „čist“ SSD. Takođe, kada je upis podataka u pitanju, ne treba zaboraviti da SSD uređaji imaju „rok trajanja“ izražen po brojevima upisa, a kada se SSD koristi kao keš, onda je logično da je broj upisa veći. Samim tim, SSD sa SLC ćelijama predstavlja adekvatan izbor, kako zbog dugotrajnosti, tako i zbog boljih performansi koje ima SLC, naročito po pitanju upisa podataka.
Gigabyte trenutno u ponudi već ima veliki broj matičnih ploče koje su bazirane na Z68 čipsetu, gde se potencijalnom kupcu nude sve moguće varijacije po pitanju opreme, mogućnosti i cene. Od svih tih modela, jedan od trenutno interesantnijih ploča je Z68AP-D3 zbog kombinacije veoma povoljne cene i mogućnosti koje su bitne za Z68 čipset. U odnosu na nešto skuplje modele koje smo nedavno testirali, Z68AP-D3 se i dalje drži klasičnog Gigabyte dizajna koji je godinama determinisao izgled ploča ovog proizvođača. Jedino što po izgledu odudara tradicije su pasivni hladnjaci preko Z68 čipa i MOSFET-a naponske jedinice koji su stilu jačih modela, kao na primer Z68X-UD3H-B3, gde su veoma sličnih dimenzija. Hladnjak preko MOSFET-a jeste za nijansu manji, mada je tako nešto očekivano, jer je kod Z68AP-D3 i naponska jedinica nešto „manja“.
Tako je Gigabyte na Z68AP-D3 primenio „5+1 Phase“ rešenje, sa sada već gotovo obaveznim „LowRDS“ MOSFET-ima i „japanskim“ kondenzatorima. Ipak, ukoliko malo bolje pogledamo primenjene komponente, možemo videti da one nisu baš iste generacije kao na nekim skupljim Z68 pločama. Razlog za to je u činjenici da Z68AP-D3 predstavlja model koji pripada „UltraDurable 2“ kategoriji ploča. Gigabyte već duže vreme konstantno koristi treći generaciju „Ultra Durable“ specifikacije, ali se i dalje kod „lowcost“ modela koristiti i „UltraDurable 2“. Pored nešto drugačijih elektrolitskih komponenti, ovde je osnovna razlika upotreba već čuvenog „2 oz“ sloja bakra. Naravno, naponska jedinica je prilagođena Intel VRD12 specifikaciji, pa iako je nešto „manja“, za standardne primene ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema.
Kada je u pitanju raspored PCI Express slotova, on je na Z68AP-D3 identičan kao i na Z68X-UD3H-B3. To podrazumeva dva grafička PCI Express slota, sa opcijom 2×8 režima rada i podrške SLI i Crossfire multiGPU modovima. Tu su još i tri PCI Express x1 (jedan je uvek blokiran grafilkom kartom) i dva klasična PCI slota. Ono što ipak razlikuje ova dva modela je mSATA podrška koju poseduje Z68AP-D3. Ovaj mali slot se nalazi tačno između procesorskog soketa i primarnog PCI Express x16 slota, a služi za instalaciju nove generacije mSATA SSD uređaja.
Intel je nedavno predstavio 311 seriju SSD uređaja koji bi trebalo da budu specijalno optimizovani za primenu Intel „Smart Responsive“ tehnologije (SSD Caching), a Gigabyte je prvi proizvođač koji je integrisao mSATA konektor na neke modele matičnih ploča. 311 SSD u originalu stiže sa specijalnim „nosačem“ koji omogućava da se ovaj disk poveže preko standardnih SerialATA priključaka, ali je sada Gigabyte integracijom mSATA konektora na PCB omogućio direktno povezivanje ovog diska. Interesantno, Gigabyte trenutno čak nudi varijantu Z68 ploče (Z68XP-UD3-iSSD) sa kojom se u paketu dobija Intel-ov 311 mSSD, što treba da omogući korisnicima da u startu imaju SSD caching opciju sa mSATA diskom, bez potrebe da dotični uređaj naknadno kupuju. Kako mSATA logično koristi jedan SerialATA port, jedan od ukupno šest portova koji se nalaze na Z68AP-D3 će biti automatski isključen (SATA 5) ukoliko se koristi mSATA SSD.
Na I/O panelu nema eSATA priključaka, što je i očekivano sa obzirom da se ipak radi „low-cost“ modelu matične ploče. Ipak, ono što je interesantno su klasični serijski i paralelni portovi koji se nalaze na Z68AP-D3. Obično se ovaj prostor na I/O panelu iskoristi za neke, danas, korisnije stvari, pa se eventualno da mogućnost upotrebe dotični portova preko bracket-a. Očigledno da Gigabyte sa Z68AP-D3 modelom želi da privuče pažnju starijih korisnika koji i dalje imaju potrebu za upotrebnom nekih starih uređaja preko serijskog ili paralelnog porta.
Pored njih, na I/O panelu se nalazi samo šest USB portova (četiri USB 2.0 i dva USB 3.0), LAN priključak i samo tri audio konektora. Z68AP-D3 poseduje Realtec ALC889 čip, što znači 7.1 HD audio podrška, ali za to potpuno iskorišćenje se mora koristiti dodatni audio bracket ili audio panel ne nekim kućištima. Na kraju, na I/O panelu treba da se nalazi i set grafičkih izlaza, jer je ipak u pitanju Z68 ploča. Ipak, DSUB i DVI priključaka nema, već Z68AP-D3 poseduje samo HDMI izlaz za potrebe integrisanog grafičkog jezgra u Sandy Bridge procesore.
Interesantno, Z68AP-D3 kao jefitiniji model poseduje i Virtu i SRT (Smart Response Technology) mogućnosti, što ovaj model čini kompletnim Z68 rešenjem. Dakle, Virtu je dostupan i to u dva standardna režima, i-mod i d-mod. Prvi se koristi u slučaju kada je integrisani GPU primarna grafika na kojoj je povezan glavni monitor, dok je d-mod logično tu kada se standardna grafička karta primarni adapter. Glavna razlika između dva moda koju ističu proizvođači nije baš mnogo interesantna za prosečne kućne korisnike, a to je ušteda energije. Tako u i-modu se integrisana grafika koristi na desktopu, a tek kada se pokrene neka igra, onda sa automatski pali i grafička karta. Sa druge strane, d-mod omogućava maksimalne performanse, uz eventualno dodavanje nekog frejma od strane integrisane grafike, ali se zato može bez problema koristiti „Quick Sync“ za video enkoding.
Na ovoj strani možete pronaći rezultate koje ostvaruje matična ploča. Za početak, dajemo rezultate iz onog dela koji čini ovu ploču interesantnijom i drugačijom – ispitujemo kako funkcioniše SSD keširanje…
Ilustracije radi – sa i bez SSD-a…
Najzad, tu su i rezultati koje ostvaruje sama matična ploča, u poređenju sa još jednim Gigabyte modelom…
BIOS, Overkloking
Kako Gigabyte sa P67 serijom ploča nije imao grafički BIOS, a nema ga ni na jačim Z68 modelima, jasno da ni kod low-cost ploče kakva je Z68AP-D3 neće biti dotičnog rešenja. Ipak, Z68AP-D3 poseduje bar „hibridno“ rešenje pod nazivom „Touch BIOS“. Dakle, osnovni BIOS je i dalje Award klasičnog „plavog“ izgleda, sa kompletnim setom opcija koje očekujemo od modernih matičnih ploča. „Touch BIOS“ je u stvari samo novi Windows softver preko kojeg korisnik može menjati većinu BIOS opcija, bez reseta i pritiska „del“ tastera. Tako je „Touch BIOS“ u stvari samo nešto više od starog EasyTune softvera (koji je i dalje na raspolaganju), sa naglaskom na lepši „konzola“ grafički interfejs.
Funkcionalnost „Touch BIOS-a“ je sasvim korektna, sve je pregledno i lako se dolazi do željenih opcija. Jedino se nakon kompletnog instaliranja softver paketa korisnik može zbuniti sa nekoliko programa koji se preklapaju u funkcijama, pa bi Gigabyte trebao da uloži dodatni napor i tu malo raščisti situaciju. Pored toga, na raspolaganju je samo jedan mod automatskog overklokinga, koji nakon odabira opcija zahteva i reset sistema.
Maksimalni overklok u „auto“ modu se opet našao na granici od bio 4.2 GHz sa našim test Core i7 2600K procesorom, sa tim da se u ovom slučaju procesor nešto malo više zagrevao čime je ostvarivanje ovog radnog takta malo napeta. Kada se pređe u tradicionalni ručni mod podešavanja BIOS-a, može se ostvariti nešto više, ali je to nešto ispod brzine koje smo ostvarivali na drugim jačim modelima. Tako je stabilan rad realno moguć na 4.3 GHz, dok sve preko toga postaje već teže ostvarljivo.
Zaključak
Kako su udarne karakteristike Z68 čipseta Virtu i SRT mogućnosti, pri odabiru matične ploče bazirane na ovom čipsetu treba gledati u pravcu modela koji podržava obe ove funkcije. Intel je ostavio slobodu proizvođačima ploča da izaberu koji do kojeg nivoa će Z68 biti iskorišćen na određenim modelima, pa smo tako već imali ploče koje jednostavno ne podržavaju dve dotične funkcije. Iako se definitivno radi o „low-cost“ modelu, Z68AP-D3 podržava SRT i Virtu, čim se ova ploča automatski stavlja u kategoriju Z68 ploča koje treba uzeti u razmatranje pri izboru. Upravo kada je u pitanju izbor, Z68AP-D3 poseduje veoma jak adut i vidu veoma povoljne cene. Tako se Z68AP-D3 nalazi tačno na granici cene od 100 evra, što je definitivno veoma povoljna cena za jednu Z68 ploču koja nudi dosta toga. Istina, overkloking dometi su nešto manji (ipak je u pitanju „UltraDurable 2“ ploča), na I/O panelu bi moglo biti više USB portova i moglo bi tu biti još neka napredna funkcija, ali se sve ovo može prihvatiti s obzirom da se nudi puna Z68 funkcionalnost po povoljnoj ceni.
Skup ovih karakteristika uvek predstavlja preporuku za kupovinu, pa u kategoriji „low-cost“ Z68 modela Z68AP-D3 predstavlja veoma primamljivo rešenje. Naravno, ne treba zaboraviti i mSATA port koji Z68AP-D3 poseduje, a mSATA je se nalazi na dosta malo modela i u ovom momentu predstavlja dosta ekskluzivnu funkciju. Upravo ovde opet dolazimo na „Smart Response Technology“ temu, gde možemo zaključiti da ova tehnologija u praksi definitivno daje rezultate. Istina, konstantnost performansi je malo problematična ali je i pored toga ubrzanje koju dodaje SSD keš evidentno. Cena manjih SSD uređaja kapaciteta 20 ili 30 GB je oko 60-ak evra, što uz kombinaciju povoljne matične ploče, otvara prostor za investiciju u SSD keš. Iako ovaj kapacitet sa sobom povlači dosta čestu promenu sadržaja podataka u kešu, ukoliko se koristi manji broj aplikacija, ubrzanje će se definitivno osetiti.
Pored prosečnih korisnika, i oni koji se dosta igraju mogu osetiti skok performansi. Jednostavno, realno je da u nekom momentu svako ima omiljenu igru pa će nakon par startova podaci već biti u SSD kešu, čime će se ubrzanje učitavanja definitivno osetiti. Trenutna cena SSD-ova manjeg kapaciteta može dovesti i do dileme da li investirati u veću količinu memorije (preko 4 GB) ili se odlučiti za opciju SSD keša. Za prosečne primene, gaming i malo više od toga, bolja opcija je ipak SSD keš. Benefit više RAM memorije se može osetiti u mnogo većoj meri intezivnim radom u 3D modeling, video editing i sličnim aplikacijama, ali ove primene već polako izlaze iz okvira prosečne upotrebe računara. Ukoliko se ima malo više novca na raspolaganju za SSD od 64 GB, bolja opcija predstavlja direktna upotreba SSD-a kao sistemskog diska bez korišćenja SRT-a.
U ovoj varijanti, korisnike ipak dobija konstantije i nešto veće performanse koje su posledica brzog sistemskog diska, dok za sve ostalo služe veliki klasični HDD-ovi. Ipak, sa daljim padom cena SSD-a, očekujemo da će SRT u budućnosti imati sve veću primenu gde će se ići ka tome da zahtevniji korisnici poseduju jedan veliki SSD za operativni sistem, i po jedan manji za svaki HDD u računaru, pri čemu će najverovatnije ti hard diskovi biti izuzetno prostrani (2 i više TB). Zbog toga će posedovanje ploče koje ima SRT mogućnosti biti sve bitnije za jedan krug korisnika, pa ukoliko se sada kupuje novi računar, nije loše da i matična ploča koje se sada kupuje već podržava SRT.
Ploču za potrebe testiranja ustupio Gigabyte.
