Benchmark Redakcija
Miloš Stamenković
Test: Gigabyte Z68-UD4-B3, Z68-UD3H-B3
Bez obzira na brzu reakciju i zamenu P67 čipseta sa B3 verzijom, Intel-u je bio neophodan novi čipset, odnosno novo ime kako bi na pravi način iza sebe stavio dotični problem, ali kako bi i kupci Sandy Bridge procesora imali jasnu situaciju. Situaciju u kojoj se maksimalno brzo nakon P67 pojavljuje novi Z68 čipset treba da iskoristi i Gigabyte, koji se čini da je za nijansu usporio razvoj, što se mogli videti po nekim detaljima kod P67 serije modela. Daleko od toga da je P67 serija ploča bila nešto slabija od visokog Gigabyte standarda, ali se ipak od proizvođača takvog renome očekuje konstantan razvoj i uvek nešto novo. Sa prvim Z68 modelima se primećuje neke promene u odnosu na prethodne modele, od kojih su neke stvari logčino vezane i za novi čipset. Naravno, ukoliko već niste upoznati sa detaljima koje Z68 donosi u odnosu na prethodnu verziju, možemo se ukratko podsetiti svih vitalnih detalja.
Intel Z68
Šta za broj veća oznaka i finalno slovo abecede znače kada su u pitanju stvarne razlike u odnosu na P67/H67? Dakle, LGA1155 podnožje se podrazumeva, podržana je ista maksimalna količina memorije, da, i broj raspoloživih PCI Express linija je isti. SerialATA podrška je takođe ista, dakle četiri SerialATA II i dva SerialATA 6 Gb/s porta. USB podrška, opet očekivano ista, 12 USB 2.0 portova i četiri USB 3.0. Oko Z68 čipseta i direktne podrške USB 3.0 standardnu se kružile glasine od samog starta Z68 priče, ali se to izgleda ipak tek treba da se preslika u finalni proizvod. Tako Z68 zvanično poseduje USB 3.0 podršku, ali se ona ostvaruje preko dodatnog „extended host controllera“ koji podržava Inte xHCI, pa je tako ostvarena USB 3.0 podrška. Ovim rešenjem je malo uprošćena USB 3.0 priča, ali smo sigurno da će neki proizvođači ploča opet to malo zakomplikovati u želji da ponude više od četiri USB 3.0 porta. Dakle, ukoliko uporedimo osnovne specifikacije Z68 i P67, jasno se vidi da neke razlike koju bi smo možda očekivali jednostavno nema.
Međutim, Z68 sa sobom ipak donosi dve nove karakteristike koje ovaj čipset po mogućnostima odvajaju od svog prethodnika. Svi znamo da P67 ne omogućava upotrebu integrisanog GPU-a u Sandy Bridge procesorima, dok H67 ne omogućava overkloking „K“ serije procesora koje poseduju otključan množilac. Tako se potencijalni kupac morao u startu odlučiti za jednu od dve varijante, što i nije preterano popularno rešenje. Pored toga, integrisani GPU u procesoru kod P67 čipseta uvek stoji neaktivan, pa tako plaćate nešto što ne koristite. Z68 treba da reši ovaj problem, tako što će sada ovaj čipset nuditi mogućnost i overklokinga „K“ serije Sandy Bridge procesora, ali i upotrebu integrisanog GPU-a. Tako možemo reći da Z68 predstavlja „2 u 1“ rešenje koje bi trebalo da zameni prethodne generacije P i H čipseta. Međutim, Intel sa Z68 uvodi još dve veoma interesantne funkcije koje bi ovaj čipset trebalo da učine još zanimljivijim.
Prva stvar je tehnologija pod nazivom „Virtu“ koja treba da omogući saradnju integrisanog GPU-a i posebne grafičke karte. Kao što je poznato, grafički deo Sandy Bridge procesora poseduje fantastične mogućnosti kada je u pitanju video enkoding (QuickSync), ali se to do sada moglo koristiti samo sa H67 čipsetom. Sada, Z68 nudi mogućnost kombinovanog rada integrisane grafike i posebne grafičke karte, tako da je moguće u isto vreme, na primer, pokrenuti neku DirectX11 i raditi video encoding preko QuickSync-a, i da se sve to odvija maksimalnom brzinom. Ukoliko se pitate kako je ovo moguće, odgovor je – Lucid. Intel je još pre par godina započeo saradnju sa Lucid-om, kada je trebalo rešavati problem SLI podrške na Intel čipsetovima koje u to vreme nVidia nije htela da omogući. Da ne dužimo sa istorijom, jer znamo da je nVidia ipak kasnije omogućila SLI na Intel čipsetovima, ali je Lucid i dalje nastavio sa razvojem svoje ideje. Kao finalni proizvod nastali su Hydra čipovi, koje je prvi počeo da koristi MSI na matičnim pločama koje smo prvi put predstavili prošle godine.
Hydra čip (koji u najvećoj meri služi kao PLX) zajedno sa drajverom omogućava zajednički rad dve ili više različitih grafičkih karti bez striktne vezanosti za SLI ili Crossfire modove. Dakle, ATI i nVidia karte preko Lucid Hydra sistema zajedno rade na ostvarivanju većeg frame rate u igrama. Ceo koncept je veoma zanimljiv, ali uspeh na tržištu je bio ograničen iz prostih razloga, no to ne znači da ubuduće Lucid sa svojim idejom neće biti značajnije zastupljen. Ovde je upravo Intel primetio još neke potencijalne mogućnosti, i prilikom razvoja Z68 čipset je opet nastavljena saradnja sa Lucid-om. Tako je upravo Lucid softver zaslužan za mogućnost rada integrisanog GPU-a kod procesora i posebne grafičke karte, sa tim da se sada ovaj driver zove „Virtu“. Dakle, u pitanju je GPU virtulazation drajver visokog nivoa koji direktno „presreće“ zahteve koji dolaze od API-ja, i onda ih usmerava na grafičku jedinicu za koju proceni da će bolje obaviti posao.
Za razliku od Hydra rešenja, Virtu niju tu da ravnomerno rasporedi opterećenje na oba GPU-a, već je samo tu da usmeri određeni zadatak onom grafičkom procesoru koji će najbrže da ga obavi. Tako dobijamo udarnu mogućnost Z68 čipseta, gde na primer u jednom prozoru se može pokrenuti neka igra, dok se u drugom obavlja video enkoding, a sve to naravno se odvija maksimalnom mogućom brzinom. Naravno, ostaje pitanje koliko je ova situaciji kod većine korisnika neophodna, ali je sa druge strane veoma značajno da QuickSync mogućnosti SandyBridge procesora nisu nedostupne kao što je to bio slučaj korisnicima matičnih ploča sa P67 čipsetom. Sa daljim razvojem Virtu-a, očekuje se da će biti moguće i da oba GPU-a rade zajedno u nekim situacijama, pa bi integrisani GPU i u igrama mogao da doprinese za još koji dodatni frejm performansi. Ovo bi bio dodatni bonus Z68 čipseta, ali videćemo kako će se to u praksi odvijati.
Drugi interesantan novitete koji donosi Z68 je tehnologija pod nazivom „SSD Caching“ (Smart Response Technology). Nije u pitanju sistem za ubrzano keširanja podataka pri radu sa SSD diskovima, već se radi o rešenju koje bi trebalo da pomogne poboljšanju performansi standardnih hard diskova uz pomoć SSD-a. Na primer, mali SSD uređaj možete na Z68 čipsetu postaviti kao „cache medij“ za određeni hard disk, gde će podaci tokom rada biti prvo snimani (ili čitani ako su dostupni) direktno na SSD, da bi se kasnije izvršilo kopiranje na hard disk. Tako „SSD Caching“ ideja da mogućnost primetnog ubrzanja rada standardnih hard diskova, ali ja za to neophodno posedovati bar jedan SSD koji će biti korišćen kao keš. Ideja je definitivno zanimljiva, a videćemo kako će to u praksi stvarno funkcionisati.
Gigabyte Z68X-UD3H-B3
Onima koji već duže vreme prate Gigabyte i njihove oznake matičnih ploča, odmah po „UD3“ delu oznake može biti jasno da se radi o modelu koji je orjentisan više ka lowend segmentu Sandy Bridge tržišta ploča. Čim se pogleda i sama ploča, jasno je da utisak ne vara, bar ne mnogo, i da je Z68X-UD3H-B3 definitivno namenjena bazičnoj grupi korisnika. Ono što se takođe vidi pogledom na PCB je drastično promenjeni vizuelni identitet Z68X-UD3H-B3 ploče u odnosu na ranije modele. Već sa prošlom generacijom matičnih ploča, Gigabyte je rasktrsio sa dobro poznatim „zeleno-plavim“ dizajnom, i sada je sve zamenjen modernim „sve crno“ izgledom.
Iako je boja PCB-a i slotova ubedljivo najmanje bitna stavka kod bilo koje matične ploče, to ipak nekako pruža korisniku neki vizuelni pečat koji jasno kazuje ko je proizvođač. Lično gledano, mislim da je Gigabyte bar po ovom detalju mogao da ostane tradicionalan i da se jednostavno ne uklapa u bukvalno sivilo nekih drugih proizvođača, ali dobro, promena je promena. Kad se malo bolje analiziraju detalji Z68X-UD3H-B3 modela, može se videti da Gigabyte nije mnogo „zakinuo“ na nekim detaljima. Tako se samo po naponskoj jedinici može videti da je u pitanju za „ona sa jeftinijim ulaznicama“, pa tako Z68X-UD3H-B3 poseduje skromniju „7+1 Phase“ konfiguraciju naponske jedinice. Kako je već sa prethodnim generacijama ploča Gigabyte krenuo u primenu „Driver MOSFET-a“, moguće je ići sa manje kompleksnom naponskom jedinicom uz očuvanje efikasnosti. Primena ove varijante MOSFET-a i Intersil VRM-a su deo Intel VRD12 specifikacija, pa je primena dotičnih rešenja gotovo i striktna obaveza svih proizvođača.
Osim „skromnije“ naponske jedinice, neki značajni manjak po pitanju funkcionalnosti. Na raspolaganju su dva grafička PCI Express slota, sa opcijom 2×8 režima rada i podrške SLI i Crossfire multiGPU modovima. Tu su još i tri PCI Express x1 (jedan je uvek blokiran grafilkom kartom) i dva klasična PCI slota. I/O panel je opet standardno opremljen sa audio sekcijom (ALC 889 kodek), jednim LAN kontrolerom (Realtek RTL8111E) i četiri USB 2.0 i dva USB 3.0 porta. Na samom PCB-u se nalazi dodatni konektori za USB bracket-e, pa je tako broj USB 2.0 portova moguće povećati na deset, dok je broj USB 3.0 portova moguće povećati na četiri. Na raspolaganju su čak i jedan firewire bracket, tako da Z68X-UD3H-B3 poseduje sve neophodno standardne mogućnosti. Naravno, na I/O panelu se nalaze i DSUB, DVI i HDMI video izlazi za integrisani GPU u procesoru.
Kako je jedna od glavnih noviteta koju donosi Z68 čipset mogućnost rade integrisanog GPU-a i grafičke karte zajedno, logično da se to očekuje i od svake ploče koja je bazirana na ovom čipsetu. Interesantno da se Gigabyte nije odlučio za ovu varijantu, pa su tako neki jači modeli uskraćeni za Virtu podršku. Ipak, Z68X-UD3H-B3 kao jefitiniji model poseduje i Virtu i SRT mogućnosti, što ovaj model čini kompletnim Z68 rešenjem. Shodno tome, sa ovom pločom smo ponovo testirali performanse koje nude Virtu modovi. Dakle, sve je veoma slično kao i kod Hydra sistema o kojem smo pisali u par navrata prošle godine. Virtu ikonica će se pojaviti u „system tray-u“, gde se nakon toga može pozvati glavni prozor u kome se vrše podešavanja. Tu se aktivira Virtu, podešava „kvalitet / performanse“ balans i eventualno se može napraviti poseban profil za specifičnu igru ili softver.
Sam Virtu poseduje dva osnovna moda, i-mod i d-mod. Prvi se koristi u slučaju kada je integrisani GPU primarna grafika na kojoj je povezan glavni monitor, dok je d-mod logično tu kada se standardna grafička karta primarni adapter. Glavna razlika između dva moda koju ističu proizvođači nije baš mnogo interesantna za prosečne kućne korisnike, a to je ušteda energije. Tako u i-modu se integrisana grafika koristi na desktopu, a tek kada se pokrene neka igra, onda sa automatski pali i grafička karta. Sa druge strane, d-mod omogućava maksimalne performanse, uz eventualno dodavanje nekog frejma od strane integrisane grafike, ali se zato može bez problema koristiti „Quick Sync“ za video enkoding. Ova funkcija radi bez problema, sa tim da bolje radi u i-modu. Kada su igre u pitanju, očekivano, rezultati su bili bukvalno identični, tako da neke značajnije razlike u Virtu implementaciji nema, pa će buduće korekcije i rast performansi najviše zavisiti od novijih verzija Virtu drajvera.
Gigabyte Z68X-UD4-B3
Priču o Virtu podršci direktno možemo nadovezati na Z68X-UD4-B3 model, koji bi trebao da predstavlja za stepenik jači model u odnosu na UD3 varijantu. Ovo se veoma jasno vidi čim se Z68X-UD4-B3 raspakuje iz kartonskog oklopa. Velika 16-phase naponska jedinica sa orgromnim hladnjakom preko MOSFET-a jasno ukazuje da je reč o modelu iz više kategorije. Naravno, slojevi od dve unce bakra u PCB-u i primena kvalitetnih japanskih elektrolitskih komponenti sa podrazumevaju (mada se isto koristi i na UD3 modelu). Od ostalih detalja možemo videti i nešto veći hladnjak preko Z68 čipa i nešto drugačiji raspored konektora. Sam raspored PCI Express i PCI slotova je isti, sa tim da Z68X-UD4-B3 poseduje jedan PCI Express x1 manje, ali to u realnosti i nije toliko bitno. Naravno, 2×8 SLI i Crossfire multiGPU modovi se podrazumevaju.
Preko Marvell čipa su obezbeđena dodatna dva SerialATA 6 Gb/s priključka, pored dva koji su direktno podržana od strane samog Z68 čipseta. Na I/O panelu je nešto malo drugačija konfiguracija, pa je tako se tako na ploči direktno nalazi osam USB 2.0 i četiri USB 3.0 porta, sa tim da su dva deljena i mogu biti korišćeni u eSATA funkcije. Pored toga, tu je i audio sekcija (sa analognim i digitalnim S/PDIF izlazima), LAN kontroler i jedan firewire priključak. Ono što nedostaje na I/O panelu su bilo kakvi video izlazi za integrisani GPU u Sandy Bridge procesorima, što znači da Z68X-UD4-B3 ne samo da ova ploče ne podržava Virtu mogućnosti, već ne nudi korisniku ni opciju upotrebe integrisane grafike.
Nije baš najjasnije zašto se Gigabyte odlučio na ovu varijnatu, posebno na jačim Z68 modelima, bez obzira na obrazloženje da kupcima boljih ploča jednostavno ne treba integrisana grafika. Ovo donekle i jeste tačno, ali onda se može reći da nam i nije potrebna Z68 serija ploča. Koliko god moćnu grafičku kartu posedovali, QuickSync mogućnosti SandyBridge procesora nikako nisu za bacanje, a upravo to se dobija sa Z68X-UD4-B3 pločom, jer jednostavno ne možete koristiti jednu od glavnih funkcija čipseta.
Na sreću, druga Z68 karakteristika, odnosno SSD Caching (Smart Response Technology) je regularno podržana od strane obe ploče na testu. Za SRT mod neophodno je posedovati SSD disk koji će biti posvećen keširanju jednog od odabranih hard diskova. Da bi ovo radilo, neophodno je u BIOS-u izabrati XRD mod za hard disk kontroler i nakon toga instalirati operativni sistem. Posle sledi instalacija odgovarajućeg Intel Rapid Storage Tecnology softvera, kroz koji se vrši dalje podešavanje. Nakon toga potrebno je aktivirati SRT akceleraciju, odabrati SSD disk koji će se koristi kao keš, kao i hard disk čiji će to keš biti, i na kraju treba odabrati „maximized“ ili „enhanced“ mod.
Razlika između ova dva moda je u brzini, odnosno u „maximize“ nema sigurnosnih sistema koji štite podatke u kešu od nestanka struje i sličnih iznenadnih dešavanja. Naravno, performanse su ono što nas interesuje, a SRT sa Kingston V+ SSD-om kapaciteta 64GB definitivno radi. Problem je što performanse mnogo variraju od situacije do situacije, pa detaljniji prikaz performansi koje nudi SRT zahteva više vremena i svoje posebno testiranje, pa ćemo se ovom temom posebno baviti u skorijoj budućnosti. Ono što je ovde bitno je da SRT bez problema radi na testiranim Gigabyte matičnim pločama.
BIOS, Easy Tune 6, CPU-Z…
Jedan od noviteta koji je došao sa P67 čipsetom je bio kompletno grafički BIOS – bar je tako bilo kod nekih proizvođača. Gigabyte je tu rešio da ostane tradicionalan i ostane na klasičnom Award BIOS-u čiji je osnovni dizajn aktuelan preko jedne decenije. Iako nam lično više odgovara klasična BIOS i navigacija (jer se kroz njega brže obavlja posao za one koji znaju šta traže), smatramo da su grafički BIOS-i korisna stvar za manje iskusne korisnike kojima će ovaj BIOS omogućiti lakše upuštanje u detaljno podešavanje BIOS-a. Kako Gigabyte sa P67 serijom ploča nije imao grafički BIOS, očekivali smo da se to dogodi sa Z68 serijom matičnih ploča. Međutim, Gigabyte se ni sada nije odlučio da potpuno pređe na GUI BIOS, već se je predstavljeno „hibridno“ rešenje pod nazivom „Touch BIOS“.
Dakle, osnovni BIOS je i dalje Award klasičnog „plavog“ izgleda, sa kompletnim setom opcija koje očekujemo od modernih matičnih ploča. „Touch BIOS“ je u stvari samo novi Windows softver preko kojeg korisnik može menjati većinu BIOS opcija, bez reseta i pritiska „del“ tastera. Tako je „Touch BIOS“ u stvari samo nešto više od starog EasyTune softvera (koji je i dalje na raspolaganju), sa naglaskom na lepši „konzola“ grafički interfejs. Funkcionalnost „Touch BIOS-a“ je sasvim korektna, sve je pregledno i lako se dolazi do željenih opcija. Jedino se nakon kompletnog instaliranja softver paketa korisnik može zbuniti sa nekoliko programa koji se preklapaju u funkcijama, pa bi Gigabyte trebao da uloži dodatni napor i tu malo raščisti situaciju.
Pored toga, na raspolaganju je samo jedan mod automatskog overklokinga, koji nakon odabira opcija zahteva i reset sistema. Maksimalni overklok u „auto“ modu je 4.2 GHz sa našim test Core i7 2600K procesorom, što je za 300 MHz manje od onog što ostvaruje prva Z68 ploča koju smo testirali. Ovaj rezultat važi za oba modela na testu, a ista situacija je i kada se krene u ručno podešavanje. Naravno, 4.5 GHz se veoma lako ostvaruje, dok je za taktove preko toga neophodno napraviti par korekcija. Tako smo na obe ploče uspeli da ostvarimo stabilan rad na 4.8 GHz, što je sasvim dobar rezultat, koji se ujedno i poklapa sa prvom Z68 pločom koji smo probali. Interesantno, taktovi preko toga su bili teško ostvarivi, pa je tako 4.8 GHz i realan limit za Z68X-UD4-B3 i Z68X-UD3H-B3, bar kada je u pitanju vazdušno hlađenje.
Na ovoj strani možete pronaći rezultate koje ostvaruju matične ploče sa testa.
Zaključak
Gigabyte je sa ova dva modela predstavio dva načina primene Z68 čipseta koji ćemo viđati u budućnosti na svim matičnim pločama baziranim na dotičnom čipsetu. Prva varijanta je kompletna implementacija Z68 mogućnosti, što u ovom slučaju predstavlja Z68X-UD3H-B3. Dakle, ova ploča nudi apsolutno sve što se očekuje od jedne Z68 ploče, uz standardni set dodatnih mogućnosti i veoma dobre overkloking sposobnosti.
Jednostavno, Gigabyte je sa ovim modelom pogodio sve neophodne sastojke za kreiranje veoma interesantne matične ploče, gde je finalni sastojak i povoljna cena. Tako bi Z68X-UD3H-B3 u momentu kada se bude našao u prodavnicama trebao da ima osetnu manju cenu od nekih konkurentskih modela, a da pri tome ne nudi ništa značajno manje mogućnosti ili performansi u odnosu na te modele. Istina, verovatno će i drugi proizvođači ponuditi nešto slično u dogledno vreme, ali trenutno nam se čini da je upravo Z68X-UD3H-B3 model idealan za veliki deo publike kojoj treba kvalitetna ploča, ali ne jure bogato opremljene modele sa dodacima, već ih zadovoljava dobra ploča osnovnih funkcija.
Zbog toga će Z68X-UD3H-B3 biti veoma zanimljiv za sve oni koji su zainteresovani za prelazak na Sandy Bridge platformu, a da pri tome ne žele da potroše preveliku količinu novca za matičnu ploču, pa se tako upravo ovaj Gigabyte model nameće kao model za preporuku. Istina, Gigabyte je uvek imao jake modele kada je u pitanju „jeftiniji“ segment tržišta, pa je lepo videti da i ova verzija UD3 modela nastavlja tu tradiciju. Stoga ova matična ploča zasluženo dobija Value for Money (ne brkati sa Best Buy, prim. ur!) nagradu Benchmark sajta.
Međutim, kada su u pitanju nešto jači model, ponekad je bilo problema sa opravdavanjem odnosa cene i mogućnosti dotičnih ploča. Takva situacija je i sa Z68X-UD4-B3 modelom koji je nešto skuplji, a pri tome korisniku ne donosi dovoljno toga više, da bi se ta cena lako opravdala. Čak ova ploča ima i jednu funkciju manje, jer je sa Z68X-UD4-B3 nemoguće koristiti integrisanu grafiku kod Sandy Bridge procesora, što automatski znači nedostatak Virtu mogućnosti. Istina da postoji argumentacija da za ovu ploču nisu zainteresovani oni koji ima potrebu za integrisanom grafikom, ali postoji i druga strana medalje, a to je da bez Virtu opcije bilo koja Z68 ploča predstavlja samo direktnu zamenu za P67 i ništa više od toga. Ako neko nije zainteresovan za Z68 i upotrebu Virtu modova, onda svoj posao može završiti i sa B3 varijantom ploče sa P67 čipsetom.
Ploče za potrebe testiranja ustupio Gigabyte.
