Overkloking: Vodič za početnike

Miloš Stamenković Sve je počelo sa procesorima koji predstavljaju srce računara, a sve ostalo je tu da na određeni način isprati overkloking procesora i da na kraju pruži što je moguće veće performanse. Logično, sami proizvođači PC procesora su u nekom periodu bili protiv overklokinga, te su na određeni način pokušavali da onemoguće ovu aktivnost. Tako nešto se u praksi pokazalo kao dosta teško, pa su entuzijasti uvek pronalazili neki način kojim će ubrzati rad određenih procesora. AMD i Intel su generalno samo u načelu bili striktno protiv overklokinga, naročito u vremenskim periodima kada je jednom ili drugom proizvođaču to odgovaralo, ili čak bilo i veoma korisno. Jednostavno, kada je nekome bilo potrebno da na određeni način pojača reklamu i prodaju svojih procesora, overklokingu su ostavljana širom otvorena vrata. Bilo je i situacija kada su overkloking mogućnosti određenog procesora slučajno isplivale na površinu, a upravo ove situacije u najvećoj meri i bile pogonsko gorivo sa kojim se povećavala popularnost overklokinga.
 
 
Kada su procesori u pitanju, oni se overklokuju odavno pa je cela priču krenula da se razvija u vreme 80286 procesora, da bi već u doba Pentium procesora overkloking postao stvar na koju su gledali svi entuzijasti. Neka detaljnija istorija nije naročito bitna, jedino je možda vredno spomenuti momenat kada je overkloking „ušao na velika vrata“. Naravno, u pitanju je Pentium II era i sada mitski Celeron 300A procesor. Tada se korisnicima otvorila mogućnost da veoma lako dobiju iste (pa čak i bolje) performanse tada najjačeg Intel Pentium II procesora na 450 MHz, a da dotične performanse plate značajno manje. Sve što se događalo posle toga je bio samo logičan sled stvari, da bi smo danas stigli do situacije kada Intel i AMD nude „overkloking“ modele svojih procesora. Sve ovo ipak ne bilo moguće bez prisustva adekvatnih matičnih ploča, jer je u pitanju osnovni overkloking alat. Shodno tome, izbor matične ploče je za celu overkloking priču postao vitalan detalj. 
 
Logično, svi proizvođači su veoma brzo počeli da koriste overkloking kao element u kojem će korisnicima ponuditi više i sa kojim će se boriti protiv konkurencije, da bi danas overkloking postao jedan od glavnih argumenata u direktnom poređenju matičnih ploča. Danas je sasvim normalna stvar glasno reklamiranje overklokinga kod svih proizvođača matičnih ploča, od automatskog overklokinga pa do raznih LN2 opcija i mogućnosti. Shodno razvoju kompletne priče, overkloking je kao termin postao uobičajena stvar koja se koristi u redovnom IT razgovoru. Čak i manje iskusni korisnici, koje generalno smatramo za prosečne korisnike računara po kvantitetu i intenzitetu upotrebe (kojih je danas sve više i čine sve veći procenat korisnika), imaju bar neku osnovnu predstavu o tome šta je overkloking, iako ga sami ne koriste. 
Kako se danas može reći da ukoliko bar malo ne overklokujete svoj desktop računar u stvari ne koristite u potpunosti ono što sto ste platili, ovaj vodič je ponajviše namenjen upravom onima koji se iz određenog razloga boje overklokinga. Realnog razloga za strah nema, bar kada je u pitanju lagani početnički overkloking, pa tako skupite hrabrosti, proučite uputstva i krenite u akciju. Zašto overklokovati? Osnovno pitanje koji će postaviti uglavnom tradicionalno konzervativni korisnici, koji strah od overklokinga vuku duži niz godina. U određenom periodu postojao realni osnov za strah od overklokinga usled mogućnosti da se procesor „havariše“ (uglavnom zbog nepažnje ili nespretnog rukovanja), ali je situacija danas bitno drugačija. Istina, i danas Intel i AMD navode da „rad propisanih okvira“ poništava garanciju, ali je u praksi veoma teško dokazi da je eventualni otkaz procesora nastupio kao rezultat overklokinga. Međutim, kako proizvođači procesora sada sami overklokuju svoje procesore preko „turbo“ funkcija i nudi modele namenjene overklokingu, zašto to korisnici ne bi iskoristili.
 
Pored toga, svi moderni procesori imaju veoma dobre interne mehanizme zaštite, pa će se procesor automatski ugasiti ukoliko se dostigne određena temperatura ili se dođe do neke vrednosti koja je kao limit postavljena od strane proizvođača. Kako gotovo sve matične ploče nude veoma dobre opcije za podešavanje i overkloking kroz BIOS, zajedno sa opcijama automatskog overklokinga, jednostavno nema razloga zbog kojeg bi se overkloking izbegavao. Kada je već na raspolaganju, i kada se toliko reklamira i nudi, zašto jednostavno ne iskoristiti mogućnosti hardvera koji je već plaćen i iz njega izvući maksimum performansi. Realnih razloga protiv  danas više nema, pa je samo pitanje u kojoj meri je neko zainteresovan da izvuče najviše brzine za svoj novac, odnosno da li želi da se “petlja” sa time… Ukoliko neko jeste zainteresovan za overkloking, može se po svojoj situaciji i želji svrstati u neku od tri grupe. Prva grupa predstavlja najveći broj korisnika koja se jednostavno zatekla sa određenom konfiguracijom (za šta može biti više razloga), pa sada žele nekako da ubrzaju taj računar koji imaju. Drugu grupu korisnika mogu predstavljati opet početnici, ali i već iskusniji korisnici, koji imaju ograničen budžet i koji shodno tome žele da uz što je moguće manju investiciju dobiju što je moguće veće performanse. Finalna grupa predstavlja one koji jednostavno žele maksimalne moguće performanse računara, uz manji interes kada je u pitanju cena određenih komponenti.Kada govorimo o overklokingu, prvenstveno se misli na brzinu procesora. Međutim, samo ubrzanje procesora sa sobom povlači još neke neophodne detalje, za koje je zadužena matična ploča i memorija. Upravo „trougao“ procesor-ploča-memorija predstavlja srce računara i shodno tome predstavlja glavni predmet overklokinga. U zavisnosti od platforme, zavisnost overklokinga procesora zavisi u manjoj ili većoj meri od memorije, odnosno matične ploče, pa ćemo zbog toga specifičnosti aktuelnih platformi obraditi posebno. Naravno, neki osnovni pojmovi i ideje ostaju iste kada su sve platforme u pitanju: povećanje brzina procesora preko promene takta sistemske magistrale ili množioca, korekcija radnog napona procesora, podešavanje brzine memorije i tajminga po potrebi i još par detalja. Određivanje limita Bazični način za procenu radnog takta koji možete dobiti od svog procesora je poređenje sa skupljim modelima koji su bazirani na istom jezgru. Jednostavno, ukoliko ste kupili CPU na npr. 2.4 GHz, a najjači model na istom jezgru radi na 3.5 GHz, onda je to takt koji treba da bude prva meta i na koji se u većini slučajeva može računati kao ostvariv. Ukoliko taj najjači model ima i „turbo“ funkciju, može se računati i na takt na kojem dotični procesor radi u „turbo“ modu. Ukoliko ne znate detalje svog procesora, koje je jezgro u pitanju i kojih sve modela baziranim na njemu ima, do informacija ćete verovatno najprostije doći preko čuvene web enciklopedije i uz pomoć jednog malog programa.
 
  Informacije o svom procesoru ćete najlakše saznati preko CPU-Z softvera (besplatan shareware program), koji će vam veoma prosto prikazi sve bitne detalje koje je korisno da znate, kao i oznaku samog jezgra. Posle toga, jednostavno preko Wikipedije možete pogledati kojih sve modela ima baziranim na dotičnom jezgru i na kojim radnim taktovima ti modeli rade. Naravno, određeni procesori su sposobni da rade i na mnogo većim brzinama, što je to slučaj kod Intel procesora zadnjih generacija. Sa druge strane, kod trenutne AMD (Phenom II / Athlon II) serije procesora ne može se očekivati mnogo više od brzine na kojoj radni zvanično najbrži Phenom II model. Hlađenje Pre bilo kakve intervencije na radnom taktu procesora, prvo treba proceniti da li je hlađenje koje se koristi adekvatno za takav zadatak. Danas se uz svaki nov procesora u kutiji dobija i kuler koji je proizvođač namenio za rad sa određenim modelom. Međutim treba imati u vidu da je ta „namena“ proračunata tako da se dotičnom procesoru obezbedi tek dovoljan nivo hlađenja, pa je ovo jedan od način kojim proizvođači u određenoj meri „kontrolišu“ overkloking. Jednostavno, kod jeftinijih modela kuleri koji se dobijaju su u najboljem slučaju malih proporcija i shodno tome apsolutno nisu adekvatni za bilo kakvo povećanje radnog takta van nominalnih vrednosti. Istina, moguće je „iscediti“ malo više brzine u zavisnosti od modela procesora, ali je to minimalno. Zbog toga uvek treba investirati neki dobar kuler, što danas nije nikakv problem. Na tržištu ima veliki broj modela, a već oni sa cenom oko 2000 dinara sasvim zadovoljavaju osnovne overkloking potrebe.
 

  Uz AMD procesore se dobijaju nešto veći kuleri, pa se kod platforme u nekim slučajevi može i izbeći kupovina drugog kulera (mada je to opet preporučljivo). Intel samo uz jače modele procesora pakuje i nešto bolje kulere, dok je u svim ostalim situacijama kupovina novog kulera obavezna stvar. Mogućnosti kulera da ohladi procesor u velikoj meri determiniše i krajnji domet za overkloking, jer kada procesor dostigne određenu temperaturu dolazi do pojave nestabilnosti, što je uvek prvi znak da se približavamo granici na kojoj je neophodno izvršiti neke promene. Bez obzira na veliki broj procesora koji se danas mogu naći na tržištu, možemo se reći da je okvirna granica temperature oko 65 stepeni. Već preko 70 stepeni pri punom opterećenju procesora nije preporučljivo ići, mada je u praksi to teško i moguće, jer će pojaviti nestabilnost sistema. Napon (vCore) Na temperaturu procesora utiču radni takt i napon. Čisto povećanje radnog takta u velikoj meri utiče na temperaturu, iako radni napon procesora nije povećan. Ne samo to, nego se kod većine aktuelnih procesora pokazalo da veća brzina u većoj meri povećava zagrevanje nego što to čini napon. Kada se napravi kombinacija veće brzine i napona, jasno je da se zagrevanje drastično povećava. Kada je sam radni napon u pitanju, maksimalne preporučljive vrednosti variraju od jezgra do jezgra, pa je pre korekcije napona preporučljivo prvo proveriti koje su preporučljive vrednosti za model koji posedujete. vDroop Ovo u principu prelazi na teritoriju naprednijeg i ozbiljnijeg overklokinga, ali ipak nije loše upoznati se sa ovom pojavom bar u osnovi. Dakle, u pitanju je pad napona koji nastaje u situacijama gde procesor radi na dosta većoj frekvenciji od nominalne kada se procesoru isporučuje napon koji je dosta manji od vrednosti podešene u BIOS-u. Tada jednostavno CPU radi na manjem naponu od onoga koji mu treba da zadrži stabilan rad na velikoj brzini, što logično rezultuje  nestabilnošću sistema. Iako su mnogi entuzijasti u velikoj meri krivili proizvođače matičnih ploča za ovo, vDroop je ustvari deo Intel-ovog referentnog dizajna kada je u pitanju napajanje procesora, kao deo sistema za smanjenje temperature pri maksimalnim opterećenjima. Naravno, kod procesora na nominalnom radnom taktu „vdroop“ ne predstavlja problem, ali čim se krene u nešto malo jači overkloking, tu već može doći do problema sa stabilnošću.

Zbog toga treba imati u vidu „vdroop“ i pri testiranju stabilnosti na nekoj overkloking vrednosti, treba obratiti pažnju i na trenutni napon koji procesor dobija. Ovom prilikom nećemo ulaziti u detalje zbog čega sve može doći do ove pojave, ali je bitno reći da svaki proizvođač ploča danas ima određeno rešenje, naročito kod top modela ploča. Tako neki imaju dodatne modove za naponsku jednicu, LLC (Load Line Calibration) i slične stvari koji služe da umanje „vdroop“ na minimalnu meru. Ukoliko imate ploču koja poseduje neku od ovih opcija, treba ih iskoristiti, jer ćete tako omogućiti stabilan rad na većem radnom taktu procesora. 
Magistrala i Množilac Bazični radni takt matične ploče sa kojim čipset komunicira sa procesorom naziva se FSB (Front Side Bus). Logično, što je veća brzina linka između čipseta i procesora, to ceo sistem pruža bolje performanse. AMD i Intel su tokom određenog perioda unapredili svoje platforme tako da se preko FSB-a u jednom taktu šalje više instrukcija i na taj način efektivno ubrzava komunikacija na relaciji CPU-čipset. Ipak, ono što nas interesuje je taj osnovni FSB takt, tako da na primer ako imamo AMD procesor koji radi na 3000 MHz, taj radni takt se dobija: FSB (200 MHz) * množilac (15) = 3000 MHz. Ovde dolazimo do množioca koji je drugi deo jednačine u određivanju radnog takta procesora. Sama reč već dovoljno govori, u pitanju je samo broj sa kojim se množi radni takt magistrale. Ovaj broj je određen od strane proizvođača i kod velike većine prosora je fiksiran „na više“. Ovo znači da množilac može menjati samo na niže, čime se efektivno smanjuje finalni radni takt procesora. Množilac se na više može menjati samo kod specifičnih modela procesora (npr. Intel Extreme Editon modeli, novi Core i7 sa „K“ sufiksom, AMD Black Editon modeli), čime proizvođač ove procesore direktno usmeruje ka overklokingu. Logično, dotični modeli sa „slobodnim“ množiocem su skuplji, pa je ovo jedan od načina na koji proizvođači „kontrolišu“ overkloking. Ukoliko nemate procesor sa otključanim množiocem, jedini način za overkloking je povećanje radnog takta sistemske magistrale (FSB).  Međutim, sa novijim generacijama procesora stvari su bitno drugačije. Prvo, sam FSB kao pojam danas nije više tačan i koristi se samo „iz navike“, jer i dalje postoji osnovni radni takt koji sa množiocem daje finalnu brzinu procesora. Da ovom prilikom ne bi ulazili u ove detalje, i mi ćemo ovde i dalje koristiti uobičajeni termin. Premeštanjem memorijskog kontrolera u jezgro procesora, jedan od glavnih zadatak čipseta (northbridge-a) je nestao, što je slučaj kod Intel LGA1156 i LGA11366, kao i kod AMD platforme. Intel je sa LGA1155 procesorima (Sandy Bridge) napravio još jedan korak dalje sa integracijom PCI Express kontrolera direktno u jezgro, čime je eliminisana i druga vitalna funkcija jedno dela čipseta (northbridge-a). Ova arhitektura drastično menja pravila overklokinga, pa je tako LGA1155 platforma mnogo ograničenija po ovom pitanju nego što je to ranije bio slučaj.
 
  Memorija i Množilac, ponovo Pravila overklokinga su veoma dugo podrazumevala memoriju kao veoma bitnu stavku za konačni rezultat. Pošto se bez promene CPU množioca radni takt može povećati samo rastom brzine sistemske magistrale, ovaj potez sa sobom povlači i veći takt koju memorija mora ostvariti. Na primer, ukoliko imamo FSB od 333 MHz, memorija u odnosu 1:1 će raditi na 667 MHz a povećanjem FSB takta na 400 MHz i brzina memorije će automatski skočiti na 800 MHz. Zbog toga uvek treba imati u vidu da li memorija koju posedujete može da izdrži radni takt koji od nje zahtevate. Nemojte da vas zbunjuje „dupli takt“ je DDR oznaka za memoriju znači „Double Data Rate“, pa se kroz jedan ciklus ostvaruje duplo veći protok, što opet na kraju znači da npr. sa FSB-om 400 MHz ostvaruje takt memorije od 800 MHz. Brzina memorije se kontroliše preko memorijskog množioca, odnosno broja sa kojim se množi takt magistrale radi dobijanja finalnog takta memrije. Pošto na tržištu postoje memorije sposobe i za brzine preko 2000 MHz, jasno da su ovi množioci neophodni kako bi se korisniku omogućilo da iz ovakve memorije izvuče maksimum. Ono što se radi pri overklokingu je smanjvanje ovog množioca kao kompenzacija za rast takta magistrale, čime se određena memorija drži u svom optimalnom opsegu. Naravno, postoje situacije kada se stigne do 1:1 odnosa (množioca) i kada memorije ne može više da isprati FSB brzinu, pa je tada veoma korisno imati što je moguće bolju (bržu) memoriju. Ipak, kod poslednjih generacija procesora se teško može doći u ovu situaciju, pa se tako kod ovih platformi pitanju memorije može relaksiranije pristupiti. Naravno, i memorije se može overklokvati, ali ćemo pitanje finog podešavanja memorije ostaviti za drugu priliku. Za početnike je najbolje rešenje da memorijska podešavanja u BIOS-u ostave na „auto“, i da se samo po potrebi koriguje memorijski množilac. Kako overklokovati? Uđete u BIOS, podesite takt magistrale ili množilac procesora (ili oba), radni napon procesora po potrebi, memoriju postavite u optimalan mod, snimite BIOS podešavanja i to je to. Izgleda prosto, ali u stvari i jeste, bar kada je u pitanju osnovni „početnički“ overkloking. Najveća prepreka za većinu predstavlja strah da će nešto poći naopako, kao i nepoznavanje osnovnih BIOS funkcija. Najbolji način za informisanje o BIOS-u je detaljno čitanje uputstva koje dobija uz svaku ploču. Pažljivim studiranjem dotične literature može se jasno videti koje opcije nudi BIOS na određenom modelu matične ploče, a tu je uvek i kratki opis o tome šta koja funkcija u BIOS-u radi.

Sa ovim novim znanjem, lako ćete doći do nekoliko najbitnijih opcija koje treba menjati u overkloking proceduri. Stvar koje je opciona je „update“ BIOS novijom verzijom, ukoliko ista postoji. Na sajtu proizvođača vaše matične ploče ćete lako naći eventualne novije verzije BIOS-a, zajedno sa uputstvom kako to učiniti. Novije verzije BIOS često mogu unaprediti overkloking mogućnosti ploče, pa je zato poželjno uraditi ovu operaciju. Naravno, postoje i slučajevi kada noviji BIOS radi lošije, pa se onda mora vraćati stari. Ipak, u poslednje vreme ovaj slučaj nije baš čest. 
Osnovni teorijski detalji generalno važe za sve platforme, ali je logično je da svaka od njih ima neke svoje specičnosti kroz koje ćemo sada proći.Intel LGA775 Iako se može reći da se radi o veoma staroj platformi, činjenica je da je su poslednje generacije matičnih ploča i čipsetova i dalje aktuelna kod solidne količine korisnika. Da podsetimo, radi se procesorima iz Core2Duo i Core2Quad generacije koji su za današnje prosečne potrebe i dalje sasvim dovoljno brzi. Na primer, ne tako davno je Q6600 bio izuzetno tražen na „polovnom“ tržištu, iz prostog razloga što su njegove performanse i overkloking mogućnosti sasvim solidne, a cena u poređenju sa „quadcore“ alternativama je takođe primamljiva. Za LGA775 platformu se može reći da je, bar kada je Intel u pitanju, poslednja „old school“ platforma na kojoj važe davno poznata overkloking pravila. Dakle, postoji FSB i preko njega se vrši gotovo kompletan overkloking. Kod procesora ove generacije množilac može ići samo na dole, što je stvar koje se može povoljno iskoristiti. Pošto ovde imamo FSB i memorijski kontroler u čipsetu (northbridge), maksimalne performanse se ostvaruju preko najvećeg mogućeg takta magistrale zajedno sa maksimalnom mogućnom brzinom memorije. Kako se kod nekih modela procesora limit može dostići sa manjim FSB-om (zavisi od fabričkog množioca), poželjno je pronaći najpovoljniji odnos između FSB-a i memorije kako bi finalne performanse bile maksimalne. Sa poslednjim modelima LGA775 procesora, može se računati na takt od 3.4 GHz kao realno ostvariv i to bez nekog specijalnog podešavanja, naravno uz posedovanje dobrog kulera. Uzmimo za primer E6600 koji koristi FSB od 266 MHz sa množiocem 9, što daje finalni takt od 2.4 GHz.
 
 

Ukoliko podignemo FSB na 380 MHz, dobićemo takt od 3.42 GHz što je tačno u preporučljivom okviru. Međutim, ostaje nam pitanje memorije, jer i to treba dovesti na optimalnu vrednosti. Kako memorija najbolje performanse pruža u 1:1 odnosu (množilac 1), treba videti da li je moguće (u zavisnosti od memorije koju posedujete) ovo iskoristiti. Ako na primer imamo DDR2 1066, treba ići na FSB od 550 MHz, ali će tada množilac 9 dati 4950 MHz, što naravno nikako neće da radi. Tada spuštamo množilac na 6 i dobijamo takt od 3.3 GHz, dakle malo manje od onoga što bi smo hteli. Ovde treba odlučiti da li ići za 0.5 veći množilac ili naći neku drugu kombinaciju koje će biti što bliže ciljanom radnom taktu. Digitron i papir ovde najbolje pomažu, pa se sve može lepo sračunati pre nego što dobijene vrednosti prenesete u BIOS.
Po ličnom iskustvu, FSB limit na boljim matičnim pločama kod zadnjih par generacija Intel čipsetova je bar 500 MHz, pa tu ima dosta prostora za računanje. P35 i X38 idu oko 500, dok P45 i X48 mogu da pruže FSB oko 600 MHz. Čak i stariji čipsetovi, tipa 965P mogu na najboljim modelima ploča da prebace 500 MHz, tako da je definitivno LGA775 platforma bila veoma zahvalna za overkloking.
 
 

Najbolji način za određivanje FSB limita konkretne ploče je obaranje množioca procesora i memorije ispod deklarisanog nivoa, a samo povećavati FSB. U početku se može ići većim koracima pa kasnije ih lagano smanjiti kako se približavamo većim vrednostima. Naoružani strepljenjem, doći će se do FSB granice koju određeni čipset i ploča mogu da podnesu. Nakon toga, dobijeni podatak možete ubaciti u jednačinu i veoma lako sračunati optimalan odnos radih taktova procesora, ploče i memorije. Što se tiče radnog napona procesora, za Core2Duo i Core2Quad generaciju procesora (Allendale 65nm, Conroe 65nm, Wolfdale 45nm, Kentsfield 65nm, Yorkfield 45nm td.) je raspon bio od 1.35 V do 1.5 V, a pri korekciji napona ne bi trebalo ići preko 1.7 do 1.8 V.
Intel LGA1366 Nova era započela je sa procesorima baziranim na Nehalem arhitekturi, koja se sa sobom donela novi platformu i malo promenila pravila igre kada je overkloking u pitanju. Klasičnog FSB-a više nema, već se koristi termin BCLK (osnovni takt) za određivanje finalne brzine procesora.
 
 

 

Tako je ovde BLCK na vrednosti od 133 MHz, što rezultuje dosta visokim CPU množiocima. U principu je ovo za overklokere pogodna situacija, jer se BLCK ne mora previše podizati da bi se došlo do željenog radnog takta. Kod LGA1366 platforme podešavanje memorije je nešto slobodnije, jer nije se sada memorija može kroz veći raspon memorijskih množilaca podešavati u skladu sa mogućnostima memorije. Naravno, podizanjem BLCK takt raste i takt memorije, ali se preko već pomenutih množilaca to po potrebi veoma lako reguliše. Ono što je veoma bitno kada je u pitanju memorija je radni napon.
Pošto se memorijski kontroler ovde nalazi direktno u procesoru, Intel je promenio specifikaciju kada je u pitanu napon memorije, pa je maksimalni preporučljivi napon 1.65 V. Kako su stariji top DDR3 moduli koristili napon i do 2.0 V, jasno je da ovako veliki napon kod LGA1366 procesora nikako nije preporučljiv. Ukoliko posedujete ovakvu memorije, morate se zadovoljiti sa taktom koju dotična memorija može da ostvari sa 1.65 V naponom.
 
 

Za primer možemo uzeti Core i7 920 kao najpopularniji LGA1366 procesor, množilac je 20, radi napon 1.375 V, a nominalna brzina memorije 1066 MHz. Maksimalna optimalna brzina za rad ove generacije procesora je oko 3.6 GHz, što u slučaju Core i7 920 procesora znači povećanje BCLK takta na 180 MHz. Ovo nije nikakv problem za veliku većinu matičnih ploča, pa se overkloking na ovoj platformi može smatrati dosta laganom operacijom. Na kraju, osta je da se prilagodi memorijski množilac i eventualno koriguje radni napon procesora. Za ove procesore, nije preporučljivo ići preko 1.45 V, pa bi ovde trebalo pokušati sa minimalnim korekcijama radnog napona Sa dobrim hlađenjem, moguće je ostvariti navedenu brzinu i bez podizanja napona procesora, što će pomoći da se CPU tokom rade i manje zagreva. Uglavnom, temperatura pod maksimalnim opterećenjem bi trebala da bude oko 60 stepeni, a sve preko toga nije preporučljivo.
 Intel LGA1156 Godinu dana nakon LGA1366, na scenu stupa i LGA1156 platforma. Osnovna razlika je rad sa memorijom u dvokanalnom režimu, dok su ostale stvari veoma slične. Isto važi i kada je u pitanju overkloking, pa se i kod svih LGA1156 procesora primenjuje isti sistem kao i na LGA1366 platformi. Detalj na koji treba obratiti pažnju (i kod LGA1366) je Intel Turbo Boost tehnlogija, jer u određenim situacijama i na nekim pločama ona može praviti određene probleme prilikom overklokinga. Zbog toga je najprostija varijanta isključiti Turbo Boost ukoliko vam veći množilac (koji se otvara kada je ova opcija uključena) nije neophodan. P55 čipset i ploče bazirane na njemu nude mogućnost stabilnog rada na BCLK taktu od oko 200 MHz, što bi trebalo da bude dovoljno za umerene overkloking domete o kojima ovde i pričamo.
 
 

Što se tiče memorije, i ovde važi ista stvar po pitanju limita napona od 1.65 V, pa ni ovde nikako nije preporučljivo prelaziti ovu granicu. Opet, situacija je ista po pitanju radnog napona procesora. Za brzine oko 3.6 GHz ne bi trebalo da bude neophodna korekcija napona, a ako to slučajno bude potrebno, ne treba prelaziti vrednosti od 1.45 . Ni ovde nije neophodno previše se truditi oko ostvarivanja što većeg BCLK takta, jer on ne znači gotovo ništa kada su u pitanju finalne performanse. Optimalno rešenje je ići na najmanji mogući BCLK takt, zajedno sa najvećim množiocem koji je moguć sa vašim procesorom.
 
Ukoliko ipak želite preciznije da ispitate limite ploče i procesora po pitanju BLCK takta, jednostavno spustite CPU i memorijski množilac i onda lagano podižite BCLK takt. Čim prvi put operativni sistem ne uspe da se podigne, došli ste do BCLK limita. Ipak, kod većine kvalitetnijih matičnih ploča ne bi trebalo da bude problema sa dostizanjem limita samog procesora, pre nego što BCLK takt postane problem. 
Intel LGA1155 – drastična promena pravila igre Intel je predstavljanjem ove platforme napravio drastičnu promenu pravila kada je u pitanju overkloking. Smeštanjem i PCI Express kontrolera u jezgro procesora, potrebe za bilo kakvih funkcijama northbridge-a su nestale. Samim tim, nestala je i značajna ulogu koju je čipset imao u overklokingu. Pored toga, Intel je iskoristio priliku da totalno eliminiše overkloking promenom BCLK takta. Tako je na P67/Z68 pločama BCLK bukvalno zakucan na 100 MHz, a retko koja ploča uspeva da omogući stabilan rad na više od 105 MHz, sa maksimum od 107-108 MHz kod najboljih modela.
 
 

U praksi ovo znači da klasičnog overklokinga više nema, jer ne možete kupiti jeftin procesor i iz njega izvući drastično veću brzinu. Sa BCLK korekcijama koje su moguće, maksimum na koji se može računati je rast takta procesora do 100 do 200 MHz u zavisnoti od množioca i BCLK takta. Ovde može da pomogne „Turbo“ funkcija, jer neke ploče omogućavaju da se maksimalni turbo množilac iskoristi kao osnovni, pa se tako na kraju dobija nešto malo preko od nominalnog takta procesora. Logično, za ovaj overkloking nije potrebno bila šta drugo raditi sem ove promene na BLCK taktu, čak ne treba ni bolji kuler ili bilo šta drugo. Tako se jedni pravi overkloking na LGA1155 platformi može vršiti sa Sandy Bridge procesorima koji poseduju otključan množilac, a to su modeli sa „K“ sufiksom u svom nazivu (Core i7 2600K, Core i7 2500K). Kada se koristi neki od ovih „K“ procesora, overkloking na LGA1155 platformi postaje veoma prosta stvar.
 
 

  
Pogledajte gornji primer – množilac je ovde otključan pa ga samo treba podesiti na željenu vrednost. 4 GHz predstavlja veoma lako dostižan takt za ove procesore, a neki optimum je brzina od oko 4.5 GHz. Ovo se može ostvariti i bez korekcije radnog napona procesora, dok se sa više napona može dostići i magičnih 5 GHz. Ipak, preporučljivo je držati se napona do 1.4 V, jer se i ovako ovi procesori na tako velikom radnom taktu žestoko greju. Zbog toga je veoma bitno da tokom testiranja stalno pratiti temperaturu, kao bi ste lakše utvrdili koji je takt moguće stabilno održati.
 Overkloking na aktuelnim varijantama AMD platforme nije posebno drugačiji, jer su osnovni principi isti. Phenom II generacija procesora je najaktuelnija, i to u svim svojim varijantama, od X2 i X3 pa do Athlon II derivata koji nemaju L3 keš. Pošto su svi ovi procesori bazirani na istom Phenom II jezgru, overkloking dometi su dosta slični. Može se računati na brzine od 3.4 do 3.5 GHz kao maksimalno ostvarive stabilne vrednosti, sa adekvatnom matičnom pločom i hlađenjem. Sve preko toga je moguće, ali samo sa jačim Phenom II modelima koji imaju nešto veće overkloking mogućnosti. Rečeno se prvenstveno odonosi na „Black“ modele, koji pored veće koperativnosti po pitanju overklokinga imaju i otključan množilac. Tako se u ovom slučaju overkloking svodi na podešavanje odgovarajućeg množioca i eventualnu korekciju radnog napona, dok se sva ostala podešavanja mogu ostaviti na fabričkim vrednostima. Ukoliko ne posedujete „Black Edition“ procesor, onda na scenu stupa podešavanje sistemske magistrale (referenti takt). U BIOS-u, ovo će najčešće biti prikazano kroz dve opcije: HTT i NorthBridge.
 
 

 
Ovi radni taktovi su povezani, što znači da podizanje Northbridge frekvencije paralelno se podiže i HTT, ali ovde nije bitno šta tačno oni rade. Važno je samo znati da se povećanjem ovog takt raste referenta frekvencija, koja uz množilac, određuje finalnu frekvenciju procesora. Takođe, HTT ima svoju nominalnu brzinu (2000 MHz) i svoj interni množilac (5x). Tako će podizanje referentnog (northbridge) takta uticati da HTT takt izađe iz svoje nominalne zone. Zbog toga je neophodno da se HTT množilac smanji na onu vrednost koja daje takt najbliži nominalnoj vrednosti.
 
 

Kod većine ploča, „auto“ opcija će za vas obaviti ovaj posao i automatski spustiti HTT množilac ukoliko referentni takt bude previsok. Pored toga, svaki čipset i ploča poseduju neki svoj maksimum kada je pitanju referentni (northbridge) takt. Bolji modeli ploča, u zavisnosti od čipseta, mogu da ponude rad u rasponu od 300 do 400 MHz (negde i malo više od toga), dok će se jeftiniji modeli ploča mučiti da rade stabilno na brzinama koje se približavaju 300 MHz. Naravno, izuzetci potvrđuju pravilo, pa se mogu naći i neki jeftiniji modeli koji mogu da dostignu i 400 MHz, ali se navedeni okviri ono što najčešće možete očekivati od AM2+ i AM3 matičnih ploča. Pošto je ovaj takt vezan i za brzinu memorije, na raspolaganju je uvek i podešavanje memorijskog množioca.
Finalni radni takt memorije mora biti u okviru onog što vaša memorija može da podnese, ali postoji mala olakšavajuća okolnost. AMD procesori odavno imaju memorijski kontroler u jezgru, ali su mnogo manje osetljivi kada je i pitanju radni napon memorije, pa se sa memorijom po potrebi može i malo više eksperimentisati. U principu, nije neophodno juriti kombinaciju najvećeg mogućeg referentnog takta magistrale, jer za finalne performanse znači veoma malo, već se treba fokusirati samo na to da se određenom frekvencijom postignete maksimalnu brzinu procesora, zajedno sa optimalnim taktom memorije.
 
U zavisnosti od dostupnog CPU množioca, maksimalni referentni takt magistrale može postati ograničavajući faktor, pa je ispitivanje ovog limita i stvar koju prvo treba uraditi pri overklokvanju AMD procesora. Jednostavno, spustite za bar nekoliko celih vrednosti CPU, memorijski množilac ide na najmanju vrednosti, i onda lagano podižite referentni (northbridge) radni takt. Čim prvi put operativni sistem ne uspe da se podigne, došli ste do limita vaše matične ploče. Nakon toga treba samo u jednačinu ubaciti maksimalni raspoloživi CPU množilac, i to podesiti memorijski množilac tako da memorija radi na svojim optimalnim mogućnostima. Eventualne korekcije radnog napona mogu ići do maksimum 1.5 V, dok sve preko toga nije preporučljivi. Kada je u pitanju temperatura, i kod AMD procesora važi da je oko 60 stepeni neki maksimum za procesor pod punim opterećenjem. 
 Za kraj, imajte u vidu: testiranje i alati Pre nego što krenete u overkloking akciju, korisno je uraditi neke osnovne testove performansi, kako bi nakon završene akcije mogli da uporedite dobijene performanse sa onim od čega ste počeli. FutureMark testovi poput 3DMark-a i PCMark-a su besplatni i popularni, pa možete početi od njih. Možete koristiti neki čistih CPU sintetičkih testova koje i mi koristimo prilikom testiranja, a uvek treba ubaciti i neki test sa aplikacijama koje vi lično najviše koristite. Na kraju, tu su igre, a krajnji FPS je uvek dobar reper.
 
Najvažnija stvar prilikom overklokinga, pored poznavanja osnovnih stvari koje smo već naveli, jeste strpljenje. Lagano podižite radni takt procesora i sistemske magistrale, a nakon svake promene podignite sistem. Za test stabilnosti možete koristiti Prime95, a u pitanju je dosta popularan softver koji će maksimalno opteretiti svako CPU jezgro i na taj način sa dosta velikom dozom sigurnosti možete proveriti stabilnost sistema.
Pustite Prime95 da radi bar desetak minuta, ako sve bude u redu, možete nastaviti dalje se podizanjem radnog takta. Podsećamo još jednom, dok Prime95 radi svoj posao, pratite temperaturu procesora. Ovo najprostije možete činiti sa CoreTemp ili RealTemp programima, a možete koristiti i softver za monitoring sistema koji se dobija uz matičnu ploču.
 
Ukoliko procesor pod ovim opterećenjem dostiže temperaturu preko 60 stepeni, može se računati da ste stigli do one brzine koju je moguće ostvariti. Nakon određivanja limita, treba još jednom proveriti stabilnost sistema, prvo kroz duži rad sa Prime95, a posle sa svim raspoloživim test softverom. Ako sve prođe kako treba, nema BSOD-a (plavog ekrana smrti), pucanja aplikacija i sličnih stvari, možete reči da je posao overklokinga završen, pa sada možete uživati u boljim performansama.  
Kada je u pitanju stabilnost, savet je da dobijeni radni takt, za koji ste odredili da je stabilan, još malo spustite kako bi imali dodatnu marginu sigurnosti u stabilnost. Jednostavno, temperatura u kućištu varira i pod uticajem ambijentalne temperature, što se može ogledati kroz par stepeni veće zagrevanje procesora, što opet može proizvesti nestabilnost ukoliko se CPU baš nalazi na svom limitu mogućnosti u datim uslovima. Upozorenje: Benchmark sajt i autor teksta ne odgovaraju za eventualne probleme koje mogu nastati neadekvatnom upotrebom BIOS opcija i overklokinga.