Radeon HD5870 overclocking obračun: ASUS, Gigabyte i MSI

Dušan Kovačević ATI Radeon HD5870 overclocking obračun: ASUS, Gigabyte i MSI Još od trenutka predstavljanja Cypress čipa i Radeon 5800 serije proizvoda pre osam meseci, kao i saznanja koje je usledilo nedugo potom da će odgovor kompanije NVidia u vidu karti iz GeForce GTX400 serije prilično kasniti, bilo je jasno da će AMD imati ozbiljnu tržišnu prednost u narednom periodu, kada je u pitanju tržište grafičkih akceleratora više klase. Već u prvim testovima utvrđeno je da Radeon HD5850 i HD5870 imaju i priličan overklok potencijal, pa je veliki broj primeraka bez problema dostizao brzine čipa veće od 950MHz, a bilo je i primeraka koji su uz dizanje voltaže preskakali i barijeru od 1GHz. Naravno, već tada je bilo jasno da ćemo pre ili kasnije videti i farbrički overklokovane modele, ali se malo ko nadao da će to biti baš ovoliko kasnije.

Primarni razlog zašto smo na prve OC verzije čekali više od pola godine, čini nam se daleko duže nego sa bilo kojom drugim grafičkim kartama u bližoj istoriji, je relativno loš i svakako nedovoljno pouzdan proizvodni proces kompanije TSMC. Još od prvih najava bilo je jasno da ova tajvanska fabrika ima dosta problema sa 40nm procesom proizvodnje, ali je pravi dokaz usledio tek po predstavljanju prvog komercijalnog čipa proizvedenog u njemu. RV740, glavni element Radeon HD4770 grafičkih akceleratora, pokazao je napredak u sferi potrošnje i brzine, ali ipak manje nego što se očekivalo. Naravno, najvažniji dokaz lošeg stanja je bila nedovoljna dostupnost ovih kartica, što znači da je yield ispravnih čipova bio prilično mali. U AMD-u su svesno ušli u ovaj rizik, jer je ovaj čip poslužio da se sa Radeon 5000 serijom izbegnu neke od zamki lošeg proizvodnog procesa.

Kako se situacija sa dostupnošću veoma sporo popravljala, čak i nakon lansiranja kompletne Evergreen familije čipova, na tržištu je postojala stalna nestašica Radeona nove generacije, što je i dovelo do skoka preporučene maloprodajne cene (MSRP). Ukoliko se tome doda i potpuni nedostatak bilo kakve ozbiljne konkurencije, taj skok uopšte nije bio mali, pa i danas Radeon HD5850 i HD5870 kartice često koštaju više nego prilikom inicijalnog predstavljanja. U takvoj situaciji, kada lepo zarađuju pukim prepakivanjem referentnih kartica i ionako prodaju sve što dobiju, AIB partneri imaju nemaju potrebe da ulažu novac i vreme u razvoj skupljih kartica. Ipak, konačno je došlo vreme da se i to promeni, i do nas su stigle tri veoma interesantne Radeon 5870 grafičke karte kompanija Asus, Gigabyte i MSI. Svaka ima neke svoje prednosti i mane, na koje ćemo pokušati da ukažemo tokom ovog testa.

ASUS Matrix HD5870 Platinum ROG Jedna od serija proizvoda koji u poslednje vreme predstavljaju sinonim kada su komponenete vrhunskog kvaliteta u pitanju je i Asusova „Republic of Gamers“. U četiri godine koliko postoji, mnoge matične ploče i grafičke karte iz ove serije su bile primarni izbor velikog broja najzahtevnijih korisnika širom sveta, a veoma često i „alat“ kojim su postavljani mnogi svetski rekordi. Ni Matrix 5870 Platinum nije izuzetak po tom pitanju, budući da je referentni AMD-ov dizajn značajno izmenjen, a dodate opcije su takve da će ih oni koji koriste tečni azot za igranje sa računarskim hardverom jednostavno obožavati. Cypress GPU je fabrički klokovan na 894 MHz, dok su memorijski čipovi podešeni na preporučenih 1200 MHz (efektivno 4800). Uzgred, Asus Matrix 5870 Platinum dolazi sa 2GB grafičke memorije, što bi trebalo da mu donese dodatnu prednost u višim rezolucijama i sa primenom AA filtera u odnosu na referentne modele.

Iako nismo bili u prilici da skidamo hladnjak, prema informacijama koje smo dobili iz Asusa kartica koristi nereferentnu štampanu ploču sa izuzetno jakom naponskom jedinicom (8+2+2 faze). Dužina je praktično identična kao i u slučaju referentne AMD-ove kartice, ali je nešto viša, jer je na gornju stranu smešten dodatni plastični ispust sa Asus Matrix logoom. Sem dekorativne, ovaj logo ima i korisnu funkciju, budući da može da svetli različitim bojama, efikasno dajući do znanja u kom režimu kartica radi u tom trenutku. Ovaj dodatak je ujedno i najslabiji delić kartice u pogledu kvaliteta izrade, budući da prilično škripi pod pritiskom, što je zvuk koji baš ne i očekujete od proizvoda ove klase. Na standardnom mestu prisutna su i dva CrossFire konektora. Kuler zauzima dva slota, ali je vazdušni tunel smešten ispod poklopca nešto bolji nego u slučaju referentnog dizajna, što dokazuje i broj i raspored konektora. Naime, kako bi se ostavilo što više prostora za ispust toplog vazduha, Matrix 5870 Platinum poseduje samo po jedan DVI, HDMI i DisplayPort priključak.

Kompletna zadnja strana karte prekrivena je metalnim poklopcem, ostavljajući samo ispuste za dve komponente, čije prikazivanje je kompaniji Asus očigledno bilo veoma važno. Jedna od njih je Super ML Cap, metalni kapacitator (baterija), koja se veoma brzo puni i prazni, i osnovni zadatak je efikasno i fino peglanje napona za grafički čip, što bi trebalo da omoguće veće overklok domete. Druga komponenta je čip koji nosi oznaku Asus Super Hybrid Engine i omogućava proveravanje parametara rada naponske jedinice, kao i dodatna podešavanja napona na drugim delovima kartice sem samog GPU-a. Dolazimo i do posebnih dodataka koje je razvojni tim implementirao na ovaj model. Pre svega, da je kartica namenjena overklokerskoj populaciji govore i čak šest ostavljenih mernih mesta za proveru napona multimetrom. Locirana su na samom vrhu štampane ploče, a na dva je moguće meriti napon grafičkog čipa, na jednom memorijskih čipova, a na dva poslednja napon PCI-E magistrale. Poslednji, šesti ispust je, naravno, uzemljenje. Još jedna veoma interesantna novina je taster smešten na zadnji panel, uz konektore, kojim se kartica resetuje u Safe Mode režim rada. Koliko ovo može biti korisno ukoliko preterate sa overklokom ne treba previše ni govoriti. Poslednji interesantan detalj je implementacija dva 8-pinska PCI-E konektora za dodatno napajanje, što je verovatno preterivanje. Referentni Radeon 5870 deklarisan je na potrošnju od oko 190W, i stepen overkloka bi stvarno morao da bude veoma značajan da bi karti zatrebalo 375W koje joj je moguće „doturiti“ na ovaj način.

U pratećem paketu našlo se mesta za sve potrebne adaptere i kablove (ukupno dva kabla koji dva 6-pinska PCI-E konektora pretvaraju u jedan 8-pinski), po jedan DVI-D-Sub i HDMI-DVI adapter, kao i CrossFire mostić za povezivanje dve grafičke karte. Asus svoje novije karte više klase dobro zaštićuje tokom transporta, pa su i na ovoj svi konektori pokriveni plastičnim kapicama. Na pratećem CD-u se, osim drajvera, isporučuje i prateći softver kompanije Asus – GamerOSD i nije preterano interesantan, posebno za naprednije korisnike, ali će vam iTracker2 omogućiti fina podešavanja napona na kartici.

Gigabyte Radeon HD5870 Super Overclock Od prošle generacije kartica sa NVidia čipovima (GT200b) kompanija Gigabyte kupcima nudi i svoju verziju fabrički overklokovanih grafičkih akceleratora iz SuperOverclock serije. Kako kompanija navodi, iza ove serije krije se proces koji oni nazivaju GPU Gauntlet, automatska procedura za detaljno testiranje svakog pristiglog grafičkog čipa, kako bi se probrali oni najbolji prema potencijalu za overklok, sposobni da istovremeno rade na manjem naponu i nižoj temperaturi. Ukoliko se gledaju fabričke vrednosti, Gigabyte SOC je na tom polju najjači, jer je GPU podešen na frekvenciju od čak 950 MHz, dok su i memorijski čipovi ubrzani i rade na 1.25 GHz (efektivno 5 GHz).

Za razliku od prethodnih kartica iz ove serije (autor poseduje model GeForce GTX260 SOC), ovaj Radeon 5870 SOC je prilično izmenjen u odnosu na referentni dizajn. Štampana ploča je slične dužine kao i kod običnog Radeona 5870, ali Gigabyte za nju, kao uostalom i za sve ostale svoje aktuelne proizvode, koristi Ultra Durable tehnologiju proizvodnje. Ultra Durable VGA+ podrazumeva korišćenje dvostruke veće količine bakra za pojedine slojeve štampe, oklopljene kondenzatore japanske proizvodnje, prigušnice sa feritnim jezgrom, MOSFET-ovi niske otpornosti, upotrebu memorijskih čipova isključivo vodećih proizvođača poput Samsunga i Hynix-a, kao i ukupno pet NEC Proadlizer kapacitatora, namenjena smanjivanju električnog šuma i stabilnijeg napajanja čipa i tokom većih opterećenja. Jedna od stvari koju ćete odmah primetiti je i izmenjen sistem za hlađenje. Gigabyte koristi bakarno podnožje koje naleže na GPU, ukupno četiri bakarne cevi za odvođenje toplote, kao i veliki broj aluminijumskih listića za povećanje disipacione površine. Ipak, prednjom stranom štampane ploče dominiraju dva velika ventilatora prečnima 80mm. Ventilatori su i blago nagnuti na suprotne strane kako bi se sprečilo povećao protok na oba kraja štampane ploče, ali i sprečilo vrtložno strujanje vazduha na samoj sredini karte. Ovakav sistem za hlađenje obezbeđuje niske temperature, ali na žalost i podiže nivo buke. Upravo iz tog razloga je i Gigabyte 5870 SOC najbučnija karta u Idle režimu rada ukoliko koristite Auto profil, iako ne vidimo neki poseban razlog za ovakvu odluku – temperature su niže u odnosu na konkurenciju.

Za razliku od konkurencije, u Gigabyte-u su se odlučili da kartu napajaju sa dva 6-pinska PCI-E konektora, što je rešenje preuzeto sa referentnog dizajna. Velika većina proizvođača se na svojim fabrički overklokovanim modelima odlučila za 6+8 pristup, a oba današnja konkurenta i za 8+8 rešenje. U uslovima ekstremnog overkloka ovo bi svakako moglo da se pokaže kao nedostatak, ali sumnjamo da će većini korisnika to zasmetati. I naponska jedinica je nešto lošija u odnosu na Asus i sastoji se od šest faza, ali su to ipak dve više u odnosu na AMD-ov referentni dizajn. Na zadnju stranu štampane ploče smešteno je ukupno šest zelenih LED dioda, koje vizuelno prikazuju opterećenje naponske jedinice na kartici, a svakako ćete primetiti i pet već pomenutih NEC Prodalizer kapacitatora (četiri za GPU, a poslednji za memorijske čipove), namenjenih napajanju svih delova kartice „čistijom“ strujom. Kako bi zadovoljili i populaciju ekstremnih overklokera, i Gigabyte je na štampanoj ploči ostavio mesta za kontrolisanje voltaže – za razliku od Asus Matrix 5870 Platinum karte, ovde su smeštene na krajnji deo štampane ploče, ispod konektora za dodatno napajanje. Pristupnost je svakako bolja kod Asusosvog rešenja, ali se ne može reći da Gigabyte nije ispoštovao zahteve.

Karta poseduje identičan set konektora kao i referentno rešenje – dva DVI i pojedan HDMI i DisplayPort priključak. Otvor sistema za hlađenje je manji nego na Asusovoj karti, ali to ionako nema veze – korišćeni kuler ionako ne poseduje tunel kojim bi topao vazduh izbacivao van kućišta. Prateći paket sadrži samo najosnovnije stvari koje ionako očekujemo – DVI-D-Sub adapter, CrossFire kablić, kao i dva Molex-to-6pin adaptere za dodatno napajanje. Ipak, na pratećem disku Gigabyte isporučuje i sopstvenu verziju softvera za praćenje parametara rada kartice i overklok, nazvanu OC Guru. Kao i drugi programi slične namene, i ovaj omogućava promene napona i frekvencija, kontrolu brzine ventilatora, kao i čuvanje pet različitih profila, što znači da ćete performanse veoma lako prilagoditi trenutnim potrebama.

MSI R5870 Lightning Kao i sve prethodne grafičke karte iz serije Lightning kompanije MSI, i Radeon 5870 predsravlja pokušaj da se napravi ultimativni proizvod svoje generacije. Oprobani i dokazano uspešni način da se to postigne je korišćenje vrhunskih komponenti, deklarisanih za vojnu upotrebu. Naravno, sve ovo se ne može postići korišćenjem standardnih rešenja, pa je takvih malo na ovoj kartici. Pre svega, MSI koristi veoma neobičnu štampanu ploču crne boje, pre svega zbog svog oblika – jedan deo je širi, pa to i samu grafičku kartu čini nešto višom u odnosu na slične modele. Ako smo za Asus mislili da je pomalo preterivao sa ugrađenim fazama za napajanje, šta tek reći za MSI – prisutno je ukupno 15 faza, od kojih je 12 namenjeno grafičkom procesoru, a preostale 3 memoriji.

Odgovarajuće LED diode (njih ukupno 12), namenjene vizuelnoj kontroli koliko faza je „upošljeno“ u tom trenutku, smešteno je na zadnjoj strani štampane ploče. Kao i na Asus Matrix modelu, i Lightning je opremljen sa dva 8-pinska PCI—E priključka za dodatno napajanje (mada se na jednom može koristiti i 6-pinski adapter), pa i ona u teoriji može da povuče maksimalno 375W. Spisak ostalih vrhunskih komponenti čine oklopljeni kondenzatori, Hi-C kapacitatori sa jezgrom od Tantala, kao i Proadlizer kapacitatori koje smo videli i na Gigabyte-ovoj karti. Sem znatno veće otpornosti na visoke temperature i samim tim produženog životnog veka, ugradnja „Military Class“ komponenti treba da obezbedi i veću marginu za overklok, kao i stabilni rad pod uslovima velikog opterećenja.

Dizajneri su se odlučili da iskoriste već više puta viđen Twin Frozr II hladnjak. Osnovu čine ukupno četiri heatpipe-a prečnika 8mm, koje MSI naziva SuperPipe, i koliko znamo predstavljaju najdeblje slično rešenje koje je trenutno u komercijalnoj upotrebi. Naravno, kako bi se toplota koju oni preuzmu sa GPU-a što efikasnije oslobodila, potreban je i veliki protok vazduha, a to se postiže pomoću dva velika ventilatora prečnika 80mm, koji jesu nešto bučniji od jednog koji koristi Asus, ali i nešto tiši u Idle režimu u odnosu na Gigabyte. I ovaj hladnjak nije dizajniran tako da izbacuje topao vazduh van kućišta, pa ćete svakako morati da razmislite i o nekoliko ventilatora koji će usmeravati tok vazduha kroz unutrašnjost kako ostale komponente ne bi bile ugrožene. Dokaz da je i MSI namenio Lightning model overklokerskoj populaciji je postojanje izdvojenih mesta za merenje napona. Smeštena su lošije u odnosu na ona kod Asusa, ali opet nam se ovo rešenje najviše dopada, jer se u paketu isporučuju dodatni produžni “kablići”, što će umnogome olakšati priključenje aparata. Dva konektora smeštena su na zadnju ivicu štampane ploče, ispod konektora za dodatno napajanje, a preostali na gornju, neposredno uz dva CrossFire konektora. Verovatno jedina stvar koju R5870 Lightning ima zajedničko sa referentnim dizajnom je set priključaka na zadnjem panelu – prisutna je standardna konfiguracija od dva DVI, i po jednim HDMI i DisplayPort konektorom. Razlika je što su svi pozlaćeni, a dopada nam se što se MSI odlučio da uz karticu poklanja i HDMI kabl dužine 2 metra.

Naravno, i MSI isporučuje softver namenjen praćenju parametara rada kartice, ali i overkloku, i to je više nego poznati MSI Afterburner, zasnovan na aplikaciji RivaTuner. Unutar njega moguće je podešavati sve moguće parametre vezane za rad kartice, uključujući i podizanje napona na ogromnih 1.35V, što je daleko više od osnovnog nivoa. Pošto sumnjamo da će biti moguće ohladiti grafički čip na toj voltaži konvencionalnim metodama (Twin Frozr II to svakako nije u stanju da uradi), pretpostavljamo da je ta opcija ostavljena za one koji će koristiti tečni azot ili slična sredstva tokom pokušaja da obore još neki rekord. Naravno, i MSI R5870 Lightning je fabrički overklokovana kartica, ali je na njoj kao i na Asusu ubrzan samo GPU, i to na tačno od 900 MHz, dok memorija radi na 1200, kao i na referentnom modelu.

Test Setup PCI Express kartice smo testirali na test sistemu prikazanom u tabeli:

Procesor

Intel Core i5-750 @3.8GHz

Cooler

CoolerMaster V8

Matične ploče

Gigabyte P55A-UD6

Memorija

TakeMS DDR3 1333 2xGB @1600MHz

Grafička karta

ASUS Matrix 5870 Platinum ROG

Gigabyte HD5870 Super Overclock

MSI R5870 Lightning

Monitor

Prestigio P7240W

Napajanje

ThermalTake ToughPower 850W

HDD

Seagate SATA2 500GB

OS

Windows 7 Ultimate 64bit

Drajveri

Catalyst 10.4

FutureMark 3DMark Vantage

Iako nije toliko vizuelno impresivan kao njegovi prethodnici, 3DMark Vantage je zapravo dosta bolje osmišljen GPU i gaming benchmark uopšte. Pažnja je ovoga puta usmerena na funkcije koje se izvršavaju ili će se uskoro izvršavati unutar igračkih “endžina”, a ne na sam artwork. Prvi od dva grafička testa, Jane Nash (Graphics Test 1) testiraju simulaciju tečnih povšina i generisanih tekstura, kao i GPU-kalkulisane sisteme čestica, a u čitavoj sceni se u realnom vremenu u obzir uzimaju i uticaj gravitacije na objektima (pa i na “objektima” glavne junakinje), zakon inercije i impulsa sile (prva dva Njutnova zakona), kao i zakon akcije i reakcije, uz uticaj otpora vazduha. Fiziku kalkuliše GPU, a da sve ne bi ostalo samo na kalkulacijama “ispod”, 3D scena je opterećena brojnim dinamičkim izvorima osvetljenja sa kompleksnim senkama, a voda, koja je refleksivna i refraktivna, se ne pomera na predefinisan način, već se svaki talas u realnom vremenu i dinamički generiše. Drugi test, New Calico, podseća na igru X3:The Threat i ne sadrži objekte sa skinovima (bez zglobova), ali zato poseduje ogroman broj objekata u sceni, sa shadow mapama različitog tipa. Po prvi put u 3DMark benchmark programu, prisutni su i global raytracing efekti ((Parallax Occlusion Mapping, True Impostors i volumetric fog). Treći test pokušava da izmeri performanse CPU-a u kalkulacijama veštačke inteligencije i fizike. Broj “gejtova” kroz koje proleću avioni je srazmeran broju jezgara sistemskog procesora, a ako u sistemu posedujete i hardver za kalkulaciju fizike (PPU), ovaj broj se povećava za tri. Nakon, standardnih, na red dolaze i “sintetički” testovi: texture fillrate, color fillrate, paralax occlusion mapping, gpu clothing, particles, noise…

Unigine DirectX 11 Heaven Benchmark 2.0

Kompanije Unigine je predstavila svoj prvi DirectX 11 benchmark pod nazivom “Heaven”, koji koristi sopstveni 3D rendering engine, koji ima codepath za izvršavanje pod OpenGL, DirectX 9, 10 i 11 verzijama API-ja. Demo izgleda u najmanju ruku impresivno, te za sobom ubedljivo ostavlja sve što je FutureMark uradio u poslednjih nekoliko izdanja svojih benchmark programa. Kao i većina prvih DirectX 11 benchmark programa i igara, i “Heaven” u DX11 modu podržava i žestoko se oslanja na hardverski tesselation za prikaz izuzetno detaljnih površina na objektima, kao i naprednu implementaciju screen-space ambient occlusion (SSAO) tehnologije. Pored svega, tu su i volumetrijski efekti za prikaz detaljnih, realističnih oblaka. Posebno je interesantna opcija walk ili fly through, pa nam je izuzetno žao što ovaj demo nikad nije prerastao u neku igru. Mi smo koristili novu DirectX 11 verziju (2.0) koja ima još detaljniji “tesselation”…

Dawn of War II

Dawn of War II je strateška i role-play igra smeštena u Warhammer 40,000 univerzumu i bazirana je na Essence 2.0 verziji engine-a. Prethodna verzija je pogonila igre Company of Heroes sa nastavcima (Opposing Fronts i Tales of Valor), a mi smo istu koristili nekoliko godina. Aktuelna verzija, Essence 2.0 donosi mnoge nove tehnologije, pa i Dawn of War II izgleda znatno atraktivnije od pomenutih prethodnika. Tako je sada u engine-u podrška za High Dynamic Range osvetljenje, dinamičko osvetljavanje i senčenje, normal mapping i napredna skeletalna animacija. Takođe, Dawn of War II je prva RTS strateška igra koja je donela i detaljan prikaz lica pri većem zoom-u na boljno polje, tu uključujući i facijalne animacije! Naravno, mi smo koristili najzahtevnija podešavanja u okviru same igre, koja poseduje i sopstvenu benchmark skriptu.

Far Cry 2 Benchmark

Nastavak jedne od najimpresivnijih igara svog vremena, fenomenalnog FarCry-a, koristi posebno razvijani Dunia Engine. Ovaj engine podržava sve moderne efekte DirectX 9.0c API-ja za prikaz grafike, ali i napredne mogućnosti kao što su destruktivni teren i objekti, dinamičko širenje vatre u odnosu na vremenske uslove i vetar, specijalne atmosferske efekte (realne simulacije oluje), izmene dana i noći, napredni ne-skriptovani A.I. Engine podržava DirectX 9.0c, ali i DirectX 10, a posebna pažnja pri njegovom razvoju poklonjena je optimizaciji za Xenos GPU na Xbox 360 konzoli. Generalno, Dunia Engine implementiran u Far Cry 2 jeste manje grafički zahtevan of Cry Engine 2 “motora” koji se koristi u igrama Crysis i Crysis Warhead. Mi smo koristili maksimalan nivo detalja, plus dodatnu modifikaciju za dalje iscrtavanje detaljnijih objekata (povećan ukupan LOD) i kompletne 3D vegetacije na daljim udaljenostima od “kamere”.

Crysis Warhead

Šta reći o najdetaljnijoj, grafički najimpresivnijoj igri i najzahtevnijoj igri današnjice – Crysis – ili o njenoj kraćoj, ali još intenzivnijoj stand-alone ekspanziji – Crysis Warhead?. U odnosu na bilo koju drugu igru koja vam može pasti na pamet – Crysis uz najviša setovanja izgleda bar za dva koplja iznad, što je iznenađujuće za naslov koji puni svoju treću godinu postojanja na tržištu. Tokom testiranja smo koristili Ultra Quality Screenshot Config podešavanja aktuelnog CCC mod-a (bez Time of Day modifikacije), koji omogućava još veću daljinu iscrtavanja, veći broj dinamičkih osvetljenja i senki, precizniji enviroinment mapping i refleksije. Osim toga, vredi napomenuti da je u pitanju apdejtovana, 1.21 verzija igre koja je donela i 64-bitni Crysis.exe fajl, pa je tako i Crysis Warhead testiran pod DX10/Windows 7 okruženjem, naravno, baš sa ovom verzijom same aplikacije.

S.T.A.L.K.E.R: Call of Pripyat

Nakon izlaska naslova S.T.A.L.K.E.R.: Shadow of Chernobyl i Clear Sky, ukrajinski razvojni tim GSC Game World se ponovo okušao u oživljavanju Zone, kroz poslednje izdanje iz serijala: Call of Pripyat Clear Sky. Ovoga puta, kontaminirana teritorija pod nazivom Zona izgleda još impresivnije nego ranije, jer nova verzija engine-a podržava neke od najnaprednijih i najzanimljivijih DirectX 11 specijaliteta. Pored mnogobrojnih novih i starih efekata poput smene dana i noći, realističnih sunčevih zraka, kiše, munja, mokrih materijala, tu su sada i impresivni High Definition Ambient Occlusion (HDAO), zatim realističniji modeli zahvaljujući hardverskoj podršci za Tesselated Game Characters, ali i posebni DX11 Contact Hardening Shadows. HDAO omogućava da ambijentalna svetlost realistično prodre i do prostora u kome nema direktnog izvora svetlosti, te rasipa baš kao i u realnom svetu, ali bez implementacije zahtevnih radiosity senčenja. Uz per-sub-pixel preciznost izvršavanja shader rutina, “Zona” nikad nije izgledala realnije. Mi smo koristili demo koji je posebno kreiran samo za testiranje performansi grafičkog podsistema.

Colin McRae DIRT2

Još arkadniji i dodatno udaljen od “realnosti” kojima je nekada, bar na momente težio originalni Colin McRae naslov, DiRT 2 koncipiran je slično kao i drugi Codemasters-ov hit, (GRID), sa kojim deli i engine na koji se oslanja. Ego, unapređena verzija Neon endžina, korištena u prvom DiRT-u (1997.), donosi realističniji “damage model”, preciznije osvetljenje i sistem senki, a usput je dosta bolje optimizovan od prethodnika, posebno kada je multi-threading u pitanju. Igra je inicijalno razvijana za Xbox360, ali je u odnosu na ovu verziju posebno poboljšana i dorađena za DirectX 11 kartice, pa je tu podrška za sistem koji povećava broj poligona, što se posebno dobro vidi na efektima talasanja vode i pojedinim animiranim modelima i površinama u igri. Nakon primene modernih motion blur, bloom, HDR i drugih post-processing efekata, igra zaista izgleda fenomenalno. Mi smo sve opcije postavili na maksimum. Pogledajmo rezultate:

Metro 2033

Kao i S.T.A.L.K.E.R, i ovo je jedna od igara koja dolazi iz “istočnog bloka”, jer su na njoj radili programeri i dizajneri zaduženi baš za pomenuti naslov, okupljeni u novom timu (4A Games). Igru pokreće moćni engine koji je portovan i za Xbox 360, PlayStation 3, ali je u startu razvijan za Windows platformu. Prema onome što se zna, engine ima dosta toga zajedničkog sa poslednjom iteracijom X-Ray “motora” koji je korišten za igru S.T.A.L.K.E.R.: Shadow of Chernobyl, a u verziji za PC podržava i NVIDIA PhysX i DirectX 11. Sama igra Metro 2033 izgleda značajno bolje na high-end PC računaru nego u verzijama za konzolu, pa osim realističnih senki i osvetljenja, velikih tekstura i uverljivih efekata kiše, munja i različitih materijala i podloga, tu su ponovo i impresivni High Definition Ambient Occlusion (HDAO), te ultra-detaljni modeli na kojima je primenjen “tesselation”, posebne DX11 senke itd. Mi smo, naravno, uključili sve što je bilo moguće i krenuli u testiranje…

Grejanje, buka i overklok Kako sve kartice koriste aftermarket kulere, očekivali smo da vidimo niže temperature od onih koje smo zabeležili tokom testiranja nekoliko referentnih primeraka. I bili smo u pravu, jer sve testirane kartice pod opterećenjem dostižu znatno nižu temperaturu. MSI i Gigabyte su radile na ispod 70°C, što je sjajan rezultat, dok je Asus bio nešto topliji, uz napomenu da ventilator ni na njemu nije prelazio 50% od maksimalnog broja obrtaja.

Temperatura čipa je u najvećem broju slučajeva obrnuto povezana sa bukom koju proizvodi vazdušno hlađenje grafičke karte, pa je to i ovde slučaj. Kako i dalje nemamo potrebne tehničke uslove da izmerimo tačan nivo buke, moraćete da se oslonite na naš subjektivni utisak (ali i iskusne uši) tokom nekoliko dana testiranja. Već smo rekli da je Gigabyte-ova karta najbučnija u Idle režimu, što je realno priličan minus, posebno što su temperature izuzetno niskih 35°C. Asus je najtiši, dok se MSI smestio u sredinu, ali sa nešto višim temperaturama. Situacija se pak menja kada je nivo buke pod opterećenjem u pitanju – tada je Gigabyte najtiši, Asus i pored najviše temperature najglasniji, dok se MSI još jednom našao u sredini. Na ovom mestu moramo skrenuti pažnju na činjenicu da su uslovi testiranja pogodovali karticama kompanija Gigabyte i MSI, pošto se sav hardver nalazio na stolu, van kućišta. Asusova karta je tako projektovana da izbacuje topao vazduh iz kućišta, što nije slučaj kada su druge dve u pitanju, pa i ta činjenica svakako doprinosi nižem nivou buke kod ove dve jer je količina hladnog vazduha u okolini praktično neograničena. Naravno, ni jedna od kartica ne dostiže onaj nivo kao GeForce GTX480 koja je nedavno testirana u identičnim uslovima.
ASUS Matrix HD5870 Platinum ROG

Da li je fabrički overklokovane karte moguće dodatno ubrzati i koliko? U principu, velika većina čipova ima sličan overklok potencijal, pa su prosečni maksimumi koje možete dostići i sa standardnim, a i sa ovakvim kartama, na identičnom nivou. Naravno, praktično sve se na kraju krajeva svodi na sreću, pa smo ranije viđali slučajeve da na fabrički overklokovanim kartama frekvencije možete podići tek nešto malo iznad osnovne. Prvi deo našeg overklok testa odnosio se na ubrzanje na standardnom naponu. Iz softvera koji svaka od kompanija isporučuje uz svoje karte podizali smo samo frekvencije grafičkog i memorijskih čipova, ostavljajući profil ventilatora u Auto režimu rada. Iako će jedna od prvih stvari koju će napredni korisnici uraditi biti fino podešavanje ovog detalja, velika većina će ipak samo ubaciti karticu u kućište, instalirati drajver i pokrenuti igre, uz prethodni eventualni overklok. Gigabyte HD5870 Super Overclock

Drugi deo našeg overklok testa bilo je testiranje maksimalnih frekvencija koje naši primerci mogu dostići. Stoga smo napon čipa podigli na 1.25V, podesili brzinu ventilatora na konstantno visok nivo i, stalno prateći temperature (ovaj napon već može biti previsok u nekim situacijama) pronašli apsolutni maksimum kada je vazdušno hlađenje u pitanju. Rezultati su prilično reprezentativni, i većinom se svode na ono što smo već rekli. Kada je rad bez dizanja napona u pitanju, Asus i MSI su dostigli 960MHz, a Gigabyte 965MHz. Ova poslednja je uspešno završavala testiranje i na čak 985MHz, ali su rezultati bili niži od onih na 965, što znači da je dolazilo do throtlovanja. Kada je overklok memorijski čipovi u pitanju, Asus se zaustavio na 5160MHz (verovatno zbog dvostruko veće količine), dok su Gigabyte i MSI sličan nivo – 5240 za Gigabyte i 5260MHz za MSI. Nakon toga smo svim kartama podigli napon za GPU na 1.25V, što je bezbedan nivo kada koristite vazdušno hlađenje, ali i napon na memorijskim čipovima koliko je to bilo moguće. MSI R5870 Lightning nas je pomalo razočarao, jer je maksimum dostigao vrlo brzo, i zaustavio se na 980MHz za čip i 5380 za memoriju. Asus je bio prilično raspoloženiji, pa smo prebacili granicu od 1GHz, i konačne vrednosti su bile 1010MHz za čip i 1300 za memoriju. Još jednom je Gigabyte bio navrhu listu, ali baš za dlaku… maksimalne stabilne vrednosti iznosile su 1015MHz i 5340 za memorijske čipove. Kada je skaliranje u pitanju, izvesno je da ubrzanja preko 1GHz donose procentualno daleko manji napredak. Jednostavno, sweetspot za Cypress čipove je brzina oko 950-975MHz. MSI R5870 Lightning

Kako su Asus Matrix i MSI Lightning ipak karte namenjene ekstremnim overklokerima, pokušali smo i da za njih podignemo napon GPU-a na 1.3V, što je svakako gornja granica bezbednosti kada je vazdušno hlađenje u pitanju i iole dugotrajniji rad. OC Guru softver kompanije Gigabyte i ne dozvoljava ove vrednosti, već je maksimum oko 1.28V, dok je napon kroz iTracker2 i Afterburner moguće podići i na više vrednosti (maksimum za MSI je 1.35V, za Asusovu kartu čak 1.6V). Sa naponom za GPU od 1.3V Asus Matrix smo poterali do 1030MHz i uspeli da obavimo testove, ali je FurMark pucao posle nekoliko sekundi, dok MSI čak ni na ovom naponu nije dostigao punu stabilnost na frekvenciji od 1GHz.

Zaključak Isplate li se fabrički overklokovane karte ili ne? Asus Matrix HD5870 Platinum je karta je dizajnirana i pravljena za overklok, i sve u vezi sa njom ukazuje na to. Jaka naponska jedinica, dobro pozicionirana mesta na kojima je moguće kontrolisati napone, kuler odličnih performansi izrađen od bakra (sama kartica teži gotovo 1kg), koji na žalost vuče korene iz referentnog dizajna, pa turbinski ventilator može proizvesti ogromu buku koja je u stanju da sa 5100rpm postidi i dosadašnjeg šampiona, GeForce GTX480. 2GB grafičke memorije mogu biti korisni ukoliko se igrate u jako visokim rezolucijama i sa visokim nivoima AntiAliasinga – najbolji primer za to je rezultat u poslednjem Crysis Warhead testu, u kome ova karta zaostatak od dva frejma pretvara u prednost od tri. Ipak, takve situacije su generalno retke (dobitaka u drugim naslovima jedva da je i bilo), pa kupovina kartice sa dvostruko većom količinom memorije ne treba da bude prioritet. iTracker 2 je evoluirao u veoma korisno parče softvera, sa odličnim mogućnostima (podešavanje latencija memmorije, na primer) i pristojnim interfejsom (neke opcije su ipak poprilično zavučene za naš ukus).

Gigabyte Radeon HD5870 Super Overclock je „out-of-the-box“ najbrža karta, budući da radi na 50MHz višoj frekvenciji za GPU i 200MHz za memorijske čipove od oba konkurenta. Koliko smo ispratili najave ovakvih modela, ovo će i ostati fabrički najbrža karta iz Radeon HD5870 serije, i kao takva svakako zaslužuje pažnju (Powercolor Radeon HD 5870 PCS++ radi na identičnoj frekvenciji za GPU, ali na standardnih 4800MHz kada je memorija u pitanju). Overklok potencijal našeg primerka je uz to bio odličan, pa smo bez problema dostigli i najviše radne frekvencije na testu sa standardnim naponima. Ipak, velika mana je buka koju kartica proizvodi kada ništa ne radite, a za njom stvarno nema nikakve potrebe – već smo pomenuli da su temperature izuzetno niske. OC Guru softver funkcioniše, ali uopšte nije funkcionalan. Ukoliko niste shvatili šta hoćemo da kažemo, nudi sve potrebne opcije (uključujući povećanje radnog napona za memorijske čipove), ali je interfejs jednostavno rečeno – grozan. Moguće da je jednostavno potrebno malo navikavanja, ali nam se definitivno najviše dopada organizacija MSI Afterburnera.

Poslednja danas testirana karta je MSI R5870 Lightning. Za razliku od prethodnih modela ove prestižne serije, ovom nismo bili preterano oduševljeni i pored sjajnih specifikacija na papiru. Na fabrički podešenom naponu može da parira današnjim takmacima, ali podizanjem njegove vrednosti dobili smo vrlo malo – tek 20MHz. Svakako da je u pitanju lošiji primerak GPU-a, ali smo se i pored toga nadali da će kartica sa ovakvom naponskom jedinicom i veoma dobrim hlađenjem uspeti da probije gigahercnu barijeru. Kada su temperature i buka u pitanju, MSI se smestio u zlatnu sredinu po oba parametra, što je odličan kompromis, i sa te strane zaslužuje svaku preporuku. Ipak, sumnjamo da će veliki broj kupaca overklokerske karte biti srećan maksimalnim stabilnim klokom od 995MHz. Afterburner softver je sjajan programičić, veoma intuitivan za korišćenje, a opet ogromnih mogućnosti. Veoma važan faktor u konačnoj odluci morala bi biti i cena. Iako one još nisu tačno formirane kada je naše tržište u pitanju, pregledom nekih evropskih online cenovnika mogli bi da steknemo prilično dobar uvid u to kako će se kretati. MSI je najjeftiniji, i cena bi trebala da bude oko 400 evra, što je taman prava razmera u odnosu na referentne modele – za nešto višu cenu dobijate nešto brži i sveukupno kvalitetniji proizvod. Asus i Gigabyte su nešto skuplji, i trebalo bi da koštaju oko 450 evra. Obe karte nude neke mogućnosti koje bi mogle da opravdaju ovu cenu pojedinim krugovima korisnika (za Gigabyte su to „out-of-the-box“ performanse, za Asus posebne karakteristike koje će oduševiti overklokere). Naravno, cena ovih kartica se već opasno približava GeForce GTX480 karti, pa i tu činjenicu treba uzeti u obzir. Ona jeste nešto brža u proseku, nudi i neke dodatne mogućnosti (PhysX i CUDA), ali je i toplija, bučnija i veći potrošač.

Kao što smo i pretpostavili, svaka od testiranih kartica ima neke prednosti i mane, i savršen proizvod definitivno ne postoji. Kada je u pitanju najširi krug korisnika, koji će samo kupiti novu kartu, ubaciti je u kućište i instalirati drajvere, Gigabyte i MSI vode mrtvu trku – Radeon 5870 Super Overclock nudi bolje performanse, ali je MSI jeftiniji i tiši u Idle-u (buka u Load-u ionako nije preterano važan parametar, jer smo sigurni da će obe karte biti tiše od nivoa zvuka koji će dolaziti iz zvučnika). Asus je jednako dobar proizvod, nudi uporedive performanse (posebno nakon dodatnog ubrzanja) i dolazi sa 2GB memorije, ali je i bučnija. Naravno, overklokerima to neće uopšte smetati, i za tu grupu korisnika je svakako i najbolji izbor. Kada se ima u vidu cena referentnih modela, koja se u trenutku pisanja teksta kreće oko 370 evra, objektivno se postavlja pitanje da li razlika u performansama od najviše 10-15% (ne računajući sve druge benefite koje potencijalno donosi nereferentni dizajn) vredi razlike u ceni od gotovo 25%. Na to pitanje vam naravno ne možemo dati odgovor i moraćete sami da odlučite o tome nakon čitanja ovog teksta. Naravno, činjenica da se na svim od testiranih kartica može udobno igrati uopšte nije sporna, sve do FullHD rezolucija. ASUS karticu na test ustupio ASUS. Gigabyte karticu na test ustupio Gigabyte. MSI karticu na test ustupio MSI Balkan.