Benchmark Redakcija
Miloš Stamenković
SSD, HDD i SSD keširanje
Intel je sa Z68 čipsetom doneo dve zanimljive funkcije, koje su, između ostalog, na određeni način trebale da odvoje ovaj čipset od svog prethodnika. Jedna od njih je Virtu opcija, koja omogućava saradnju integrisanog GPU-a i posebne grafičke karte i koja se pokazala veoma korisnom, naročito važi kada je korišćenje „QuickSync“ funkcije u pitanju. Međutim, drugi Z68 novitet koji se odnosi na „SSD Caching“ (Smart Response Technology) veoma brzo postaje izuzetno zanimljiva u nekom drugom smislu, “udarajući” na dugo vremena najbolniju tačku računara – diskovni podsistem.
Iako na prvi pogled „Smart Response Technology“ nije delovao toliko interesantno, nakon malo detaljnijeg testiranja se pokazalo da ovo rešenje definitivno može da unapredi performanse računara. Pošto smo uvek zainteresovani za rešenja koji mogu ubrzati ceo sistem na mestu gde je najsporiji, a to je definitivno komunikacija sa hard diskom, ovoga puta smo želeli da ispitamo kako se različiti i brži SSD diskovi ponašaju u ulozi keša preko „Smart Response Technology“.
Na testu smo koristili Kingston SSD uređaje, i to po jednog predstavnika za svake osnovne kategorije. Tu je jedan klasičan „V“ kapaciteta 30 GB (što je i negde predviđeni kapaciteta za „Smart Response Technology“) čija je cena nešto preko 50 evra, pa ujedno ovaj model predstavlja i najjeftiniji SSD koji se kod nas trenutno može nabaviti. Sledeći korak predstavljaju dva 128 GB modela, klasičan V i V+, da bi na kraju isprobali i kako radi novi HyperX SSD koji je trenutno apsolutni kralj kada su u pitanju performanse, makar na našem tržištu od šire dostupnih modela.
Kako bi u celu priču dodali još malo zanimljivosti, imali smo ideju da kroz testiranje koristimo 4 ili 8 GB memorije, što posebno u varijanti sa najjeftinijim SSD uređajima predstavlja konkurentnu opciju, jer je pitanje koliko za klasične primene prosečan korisnik može iskoristiti veću količinu memorije od standardnih 4 GB. U nastavku teksta ćete videti šta se ispostavilo kroz testiranja u praksi…
Intel SRT
S obzirom da su SSD uređaji dosta skupi i da pri tome imaju relativno mali kapacitet, ideja koju forsira Intel sa Smart Response Technology sistemom je da se manji SSD koristi kao keš za neki veliki standardni HDD. Na primer, mali SSD uređaj (na Z68 baziranoj matičnoj ploči) se postavlja kao „cache medij“ za određeni hard disk, gde će podaci tokom rada biti prvo snimani (ili čitani ako su dostupni) direktno na SSD, da bi se kasnije izvršilo kopiranje na hard disk. Na ovaj način, korisnici bi trebalo da dobiju najbolje iz oba sveta, odnosno brzinu rada sa SSD-om zajedno sa velikim kapacitetom klasičnog hard diska. Intel „Smart Response Technology“ poseduje dva režima rada, „enhanced“ i maximized“ koji u stvari predstavljaju „write thru“ i „write back“ modove. Sa „write trhu“ ili „enhanced“ modom dobija se potpuno sigurnost podataka u slučaju nestanka struje i slično, dok se u „maximized“ modu dobijaju maksimalne performanse uz rizik gubitka nekih podataka u navedenim situacijama.
U praksi, SRT funkcioniše u RAID sistemu, što znači da se pre instalacije propratnog softvera najpre režim HDD kontrolera na matičnoj ploči mora prebaciti u RAID. Za korisnika koji već ima instaliran operativni sistem, ovo može predstavljati problem, jer operativni sistem (Windows) neće moći da se snađe sa promenom moda kontrolera, pa tako ni boot sistema neće biti moguć. Ipak, za veoma lako rešenje ovog problema, Gigabyte (za test smo koristili Z68AP-D3 ploču) je spremio poseban softver koji je neophodno pokrenuti, nakon čega će on automatski prebaciti kontroler u RAID mod, instalirati odgovarajuće RAID drajvere, resetartovati sistem i sve spremiti kako bi se Intel SRT softver nakon toga normalno instalirao. Sledeći korak je prosta aktivacija „accelerated disk volume“ opcije, gde je potrebno odabrati koji SSD na sistemu će biti korišćen u te svrhe, i naravno koji HDD će biti predmet keširanja.
Što se kapaciteta tiče, Intel SRT je ograničen na 64 GB, što znači da je ovo maksimalna veličina SSD-a sa kojom se može koristiti keširanje. U slučaju većeg SSD-a, neophodno je napraviti dve particije kako bi kompletan kapacitet diska mogao iskoristiti. Tada se jedna particija može koristiti za keširanje, a druga za regularne primene. Interesantno da za sada nije moguće koristiti jedan veći SSD za keširanje dva različita hard diska, što je verovatno posledica korišćenja standardnog RAID moda kao osnove, gde je jedan disk striktno vezan za drugi. Ono što se ipak može koristiti je opcija da jedan deo diska služi kao „cache“, dok drugi deo diska bude onaj na kome se nalaze sistemski fajlovi, ili vrši ulogu „scratch“ diska. Na ovaj način se dobija maksimalno SSD iskorišćenje, pa je konfiguracija ovog tipa i najpreporučljivija.
Intel SRT softver je dizajniran tako da konstatno beleži aktivnost korisnika i da pri tome na SSD ostavlja one aplikacije koje se najviše koriste. Sistem je dovoljno inteligentan da prepozna velike video fajlove koje neće keširati, jer bi se time samo zauzimao prostor na SSD-u, a dobitak u performansama bi bio ograničen. Ovakav pristup donekle ograničava ubrzanje određenih primena, tipa obrade video materijala i slično, pa se za video editing akcije preporučuje upotreba bar jednog dela SSD-a kao posebnog ili „scratch“ diska.
Zbog same prirode keširanja, merenje čistih performansi nije baš lako u klasičnom smislu, jer obim keširanja direktno zavisi od softvera i njegove procene koji fajlovi i aplikacije se u najvećoj meri koriste. Na primer, ako par puta (jednom je uglavnom dovoljno) startujete određenu aplikaciju, softver će to prepoznati i fajlovi koji se to prilikom aktiviraju će biti iskopirani na SSD. Od tog momenta dobijaju performanse koje su na nivou čistog rada sa SSD-om, što se definitivno oseća u radu. Čim se pokrene neka komponenta dotične aplikacije koja ranije nije bila aktivna, to se mora povući sa hard diska pa je to momenat kada performanse padaju na HDD nivo. Poređenje performansi u radu sa i bez SSD-a kao keša smo već jednom radili, gde smo na prvi pogled mogli da vidimo veoma dobre rezultate. Sada, na drugi pogled, možemo konstatovati da „Smart Response Technology“ definitivno radi, a da su performanse na nivou koje ima SSD disk koji koristite zajedno sa klasičnim HDD mogućnostima.
Jedini problem koji se javlja u radu se odnosi na konstantnost performansi, jer one u zavisnosti od situacije mogu varirati. Jednostavno, u pitanju je keš ograničenog kapaciteta gde su realne situacije da „Smart Response Technology“ softver mora da menja sadržinu keša u zavisnosti od aktivnosti korisnika. Pad performansi na HDD nivo se događa kada se koristi više aplikacija (Adobe paket, Maya, Corel i još par igara), kada će „Smart Response Technology“ softver već početi da eliminiše neke od njih iz keša ili eventualno neke njihove delove, što će posebno biti izraženo ukoliko se koristi SSD manjeg kapaciteta ili bar manji od maksimalnog dozvoljenog za ovu primenu. Sa druge strane, ukoliko redovno koristite samo određeni set aplikacija (što je i realni scenarijo za većinu korisnika), kapacitet do 64 GB za keš je sasvim dovoljno.
Sva testiranja smo vršili na Gigabyte GA-Z68AP-D3 matičnoj ploči, čiji kompletan test možete pogledati na ovoj stranici našeg sajta. U tom prikazu smo se, logično, više fokusirali na samu matičnu ploču, premda smo već tu istakli koliko nam se dopada SSD Caching, odnosno Intel Smart Response Technology kao rešenje, pošto su prvi testovi pokazali da tehnologija ima itekakvog potencijala.
Kada su performanse u pitanju, ovom prilikom nismo direktno poredili čist rad SSD uređaja, već nas je isključivo interesovalo ponašanje sa „Smart Response Technology“. Logično, brži SSD daje bolje performanse i kada je ulozi keš memorije, ali nas je najviše interesovalo da vidimo u kojoj meri će brzina biti kompromitovana kada su u pitanju najbrži modeli. U svim testovima smo koristili „Smart Response Technology“ u „enhanced“ modu, jer je to režim koji će većina odabrati da koristi zbog maksimalne sigurnosti podataka. Istina, „maximized“ mod je brži, ali kada smo uporedili performanse sa najbržim Kingston HyperX SSD modelom, razlika u performansama nije bila posebno uočljiva. Veća razlika je samo u momentima upisa podataka, dok je brzina tokom čitanja na istom nivou. Dakle, „maximized“ mod jeste brži, ali ne ipak baš toliko da bi korisnik išao na rizik koji bi rezultovao time da u nekoj situaciji ostane bez podataka.
Još jedna stvar koja je zanimljiva se može videti kada uporedimo rezultate HDD+SRT sa HyperX SSD-om i rezultate dobijene u čistom radu sa HyperX uređajem. Naravno, jasno se vidi koliko je sam HyperX SSD brz i koliko je to opet više u odnosu na rad u „Smart Response Technology“ režimu. Interesantno je par rezultata PCMark Vantage testa, koji u par kategorija daje bolju ocenu HDD+SSD kombinaciji, što i nije baš realno. Ovo je samo jedan od detalja koji potvrđuje da nije baš jednostavno izmeriti „Smart Response Technology“ performanse, mada i sam PCMark nije preterano čuven po velikoj preciznosti.
U teoriji HDD+SDD bi u nekim situacijama pri čitanju podataka trebao da bude brži, jer „Smart Response Technology“ koristi RAID, što znači da oba diska mogu u RAID 0 modu istovremeno čitati podatke, što treba da rezultuje boljim performansama. Ipak, i realnosti tako nešto je teško ostvarivo zbog ogromne razlike u brzini diskova i još većoj razlici u vremenu pristupa, čak i uz određenu pomoć Windows sistema za keširanje podataka. Upravo zbog zahtevnosti operativnog sistema po pitanju radne memorije, izmerili smo performanse kroz dotične testove u konfiguraciji sa 4 i 8 GB memorije.
Međutim, iako bi se očekivala velika razlika u brzini rada, to u praksi malo teže dolazi do izražaja. Jednostavno, 4 GB memorije je sasvim dovoljno za Windows 7 i dupliranje količine RAM memorije ne može u nekoj iole primetnoj meri da utiče na performanse sistema kada je u pitanju klasično korišćenje računara i startovanje aplikacija. Naravno, u direktnom radu sa većim fajlovima u nekoj ozbiljnoj aplikaciji se razlika između 4 i 8 GB memorije oseća, ali ne i kada dotičan softver treba pokrenuti. Zbog toga posebnu tabelu sa 4 i 8 GB memorije u rezultatima nećete naći, jer su u ovom slučaju razlike akademske, a svu eventualnu prednost koju može imati veća količina memorije brži SSD uređaji lako nadoknađuju.
Najzad, ono što mnogi čekaju – brojke crno na belo. Ispod možete videti kakve smo rezultate dobili u realnim merenjima i testovima za merenje brzina transfera. Imajte na umu da kod rezultata koji se izražavaju u jedinici vremena (sekunda, milisekunda) važi pravilo “manje je bolje”, odnosno što kraća skala to bolje, dok kod rezultata koje nude količinu protoka u jedinici vremena (MB/s) važi pravilo “veće je bolje”, odnosno što duža skala, to bolje.
Na ovoj stranici ćete pronaći rezultate dobijene u poznatom programu za testiranje PC Mark Vantage, koji takođe služe kao dobar osnov za poređenje, ne toliko kroz broj poena, već kroz ostvarivane transfere u pojedinim situacijama upotrebe, odnosno simulacije upotrebe. Za ove testove bez izuzetka važi pravilo “veće je bolje”, odnosno što duža skala to bolje performanse.
Zaključak
Od kada je sveta i PC računara, hard diskovi su uvek bili Ahilova peta za performanse. Džaba svi gigaherci procesora i megabajti memorije kada je brzina glavnog uređaja za skladištenje podataka višestruko manja i predstavlja usko grlo sistema. Sa klasičnim hard diskovima se udarilo u plafon kada je u pitanju brzina, pa su na scenu stupili SSD uređaji, koji definitivno predstavljaju rešenje problema. Ono što je za prosečnog korisnika nezgodno je dosta visoka cena SSD diskova, naročito onih većih i bržih. Tako na primer fantastični Kingston HyperX SSD kapaciteta 240 GB košta nešto ispod 500 evra, što je definitivno astronomska cena, ali su i performanse astronomske.
Naravno, pojava novih i bržih SSD modela obara cenu starijih, što je šansa za sve prosečne korisnike koji žele da ubrzaju svoj rad sa računarom. Tako najmanji i najobičniji 30 GB SSD košta oko 50 evra, što je već cena koja privlači pažnju. Istina je da performanse tog diska nisu velike u poređenu sa jačim modelima i da je kapacitet mali, ali tu na scenu nastupa „Smart Response Technology“, koji celu kombinaciju čini veoma interesantnom.
Upotrebom Z68 ploče i Intel SRT rešenja, sa ovim diskom se performanse sistema mogu primetno ubrzati, a taj dobitak na performansama je mnogo veći nego u slučaju da dotični novac usmerite ka većoj količini memorije (preko 4 GB). Zbog toga ovo rešenje predstavlja trenutno optimalnu varijantu za ubrzavanje računara, kada se u obzir uzmu cena i performanse.
Naravno, sa bržim SSD uređajima i brzina je mnogo veća, a srazmerno su veće i performanse koje se odmah mogu osetiti u radu. Tako za sve one koji imaju želju da malo više ubrzaju svoj rad na računaru i povećaju komfor u radu, investicija u brži SSD je najbolje rešenje, gde trenutno V+ varijante deluje najprikladnije. Sa većim kapacitetom, možete napraviti i kombinaciju „najbolje iz oba sveta“. Veći deo prostora će biti iskorišćen za operativni sistem, dok će drugi deo radi u „Smart Response Technology“ „enhanced“ modu kao keš jednog od klasičnih hard diskova.
Zahvaljujemo se kompaniji Kingston na ustupljenim SSD uređajima i memorijama za potrebe testiranja.
Zahvaljujemo se kompaniji Gigabyte na ustupanju matične ploče za potrebe testiranja.
