Uporedni test: biramo najisplativije AMD procesore

Miloš Stamenković Bulldozer generacija procesora donela je značajan pomak u performansama, ali to nije bilo ni blizu dovoljno za preskakanje lestvice koju je Intel tako visoko podigao. Videćemo da li će Piledriver promeniti tu situaciju u nekoj većoj meri, ali bez obzira na to, AMD će se verovatno i dalje fokusirati na mid i low-end segment tržišta, nudeći svoje procesore po veoma povoljnim cenama.

Tako je FX-8150 kao i dalje najjači model, od prošle godine doživeo znatno obaranje cene, pa tako ovaj procesor košta oko 160 evra. Za taj novac se od Intela mogu dobiti Core i5 modeli sa zaključanim množiocem, a na nominalnim taktovima FX-8150 je vrlo konkurentan. Ipak, za tek 20 evra više se može kupiti Core i5 2500K, koji se može odlično overklokovati i čije performanse znatno prevazilaze mogućnosti Bulldozer jezgra. Zbog toga je AMD osetio potrebu da ponudi još povoljnije modele, koji će još više biti zanimljiviji prosečnim kupcima.

Tako je pred leto predstavljen FX-8120 model, koji ima 500 MHz manji nominalni takt u odnosu na 3.6 GHz kod FX-8150. Ako izuzmemo radni takt, ova dva procesora su potpuno ista. Bazirana su na istom Bulldozer jezgru sa 32nm proizvodnim procesom, imaju istu količinu keš memorije (4 x 2MB L2, 4 x 2MB L3) sa istim maksimalnim TDP-om od 125W. Dakle, jedina razlika je u radnom taktu, i maksimalnoj „turbo“ frekvenciji koja je ide do 4 GHz, što je za 200 MHz manje od FX-8150.

Ono što je takođe manje, a veoma je bitno, jeste cena. Tako FX-8120 košta oko 30 evra manje, dakle oko 135, što je već primetna stvar. Sa ovom razlikom u ceni, ušteđeni novac se može usmeriti ka većoj količini memorije ili eventualno bržoj grafičkoj karti, naravno u zavisnosti od potreba. Logično, razlika u ceni je praćena i manjim performansama, jer se razlika od 500 MHz nikako ne može zanemariti. Koliko to tačno iznosi kroz brojke, možete videti u tabelama. Dakle, razlika je primetna, ali opet ne toliko dramatična. Dotična dramatičnost se drastično smanjuje kada zaboravimo na nominalne taktove i u priču uvedemo overkloking.

FX-8120 lako overklokuje kao i FX-8150, tako da se stvar primetno menja. Tako bez korekcije radnog napona možete FX-8120 postaviti na radni takt FX-8150, i tada imate isti procesor koji je plaćen manje. Kada je u pitanju krajnji overklok domet, realno je da FX-8120 tu bude nešto kraći, jer se za FX-8150 verovatno biraju najbolji primerci sa centra „wafera“, dok ostatak ide kao FX-8120 ili neki drugi slabiji modeli. Ipak, razlika opet nije dramatična, pa sa FX-8120 može sa dobrim vazdušnim hlađenjem overklokovati na oko 4.2 GHz, što se sasvim solidan rezultat, a pri ovim brzinama se razlika još teže primećuje. Sa cenom koju ima, FX-8120 je trenutno jedan od procesora sa najboljim odnosom cene i performasi.

Ipak, pored FX-8120 postoji još jedan od model koji je možda još interesantniji – FX-6200. AMD do sada već ima tradiciju ponude procesora sa tri jezgra, a ti modeli su uvek bili interesantni manje imućnim korisnicima koji su dovoljno informisani o procesorima. Modeli sa tri jezgra u osnovni predstavljaju „skraćene“ quadcore modele, a kada je sam broj jezgara u pitanju, ne treba zaboraviti Bulldozer karakteristike. Bulldozer, detaljnije… Bulldozer procesor sa četiri modula će se u operativnom sistemu prikazati kao CPU sa osam jezgara. Što se tiče kapaciteta keš memorije koja je na raspolaganju, svako jezgro (dva po modulu) poseduje po 16 KB L1 keša za podatke i 32 KB L1 za instrukcije. FPU jedinica u svakom modelu može da povlači podatke iz bilo kog L1 keša, u zavisnosti od trenutne potrebe. Interesantno da je kapacitet L1 keša nešto manji nego kod prethodnih procesora. Ukupna veličina L2 keša celih 8 MB za ceo procesor, odnosno 2 MB L2 keša po jednom Bulldozer modulu. Na raspolaganju je i L3 keš ukupne veličine 8 MB, što opet znači 2 MB L3 keša po jednom modulu.

Naravno, direktno u jezgru je integrisan i „northbridge“ koji obezbeđuje dva 72-bitna DDR3 memorijska kanala, kao četiri 16-bitna HyperTransport linka. Dakle, FX-8150 i FX-8120 imaju ukupno 8 jezgra, odnosno četiri Bulldozer modula. Tako se se može reći da su 4 jezgra prava, a druga 4 logička (jedan modul poseduje dve Int. jedinice, ali jednu FPU jedinicu). Nešto slično kao HyperThreading kod Intel procesora. Kod FX-6200 je jedan modul hardverski isključen, što automatski znači da je ovo procesor sa 6-core procesor, odnosno procesor sa tri Bulldozer modula. Sa jednim modulom manje, količina L2 i L3 keš memorije je smanjena tačno za količinu koju nosi jedan modul, pa tako FX-6200 ima raspolaganju 3 x 2MB L2 i 3 x 2MB L3 memorije.
Sve ostale karakteristike jezgra su identične, pa su ovi „triple core“, odnosno 6-core modeli čist proizvod racionalizacije. Jednostavno, svi procesori se prave kao puni 4/8 quadcore modeli, ali uvek se dešava da se tokom testiranja neki delovi pokažu neispravnim. Tada se kod tih procesora isključuje jezgro ili modul koji nije prošao testiranje, i tako nastaju jeftiniji modeli procesora sa manje jezgara. AMD tako dobija maksimalnu iskorišćenost, a potencijalni kupci dobijaju jeftinije procesore.

Samo isključivanje jednog dela procesora nikako ne treba da brine, to je odavno standardna operativna procedura svih proizvođača procesora. Ono što je mnogo bitnije je odnos cene i performansi koji se dobija sa FX-6200. Radni takt je visok, čak 3.8 GHz što je na nivou udarnih FX modela, a maksimalni turbo takt je 4.1 GHz.

Meta za poređenje su Intel dualcore Core i3 procesori koji su jedini „tu negde“ sa cenom. FX-6200 košta oko 115 evra, dok za isti novac može kupiti dualcore Core i3 3220 na 3.3 GHz. U poređenju ova dva modela, u veći slučajeva je FX-6200 u prednosti, jer i na nominalnom taktu, FX-6200 pruža veoma dobre performanse u oba scenarija, dakle i sa single-thread i sa multi-thread aplikacijama. Jednostavno, u single-thread aplikacijama se efikasnost po kloku Core i3 3220 procesora teško primećuje, dok u multi-thread situacijama FX-6200 ima jezgro više koje obezbeđuje primetno veće performanse. Za brži Intel procesor se mora odvojiti oko 40 evra više, što nikako nije zanemarljivo.

Pored toga, FX-6200 ima prednost i kada je overkloking u pitanju. Tako se sa ovim modelom može računati na takt od oko 4.3 GHz, uz minimalnu korekciju radnog napona. Sa druge strane, Core i3 3220 se zbog zaključanog množioca i ograničenja LGA1155 platforme gotovo ne može uopšte overklokovati. U ovom cenovnom rangu, FX-6200 definitivno nudi najbolji odnos cene i performansi. Llano modeli Ipak, nisu samo FX procesori fokus AMD-a, već su tu i Llano procesori namenjeni low-end konfiguracijama. Integracija CPU i GPU jedinica u jedno jezgro je ideja koju AMD odavno forsira, a Llano procesori su prvi koji predstavljaju ovaj koncept. Celu ovu ideju obradili još prošle godine, sa prvim Llano modelima, a tada smo mogli videti da su performanse integrisanog GPU-a najbolje viđene do tada, bar kada je u pitanju integrisana grafika. Llano procesori su trenutno raspoređeni u tri aktuelne serije: A8, A6 i A4, dok će Trinita generaciju tu ponudu znatno proširiti. Ovoga puta smo mogli da isprobamo A6-3500 i A4-3400 modele.

Naravno, osnovni detalji arhitekture su isti. Kodna oznaka za ovo GPU jezgro je „Sumo“, a dotično jezgro predstavlja varijantu Redwood GPU-a. Tako opet GPU kod Llano procesora nosi oznaku HD6XXX, a samo jezgro je bazirano na Radeon Mobile 5XXX generaciji grafičkih procesora. Zvuči malo komplikovano, ali je to jednostavno tako zbog prakse da se već postojeće tehnologije i rešenja uz minimalne modifikacije preimenuju drugim kodnim imenom i oznakom.

Ipak, ono što je bitno se odnosi na trenutne dve varijante GPU jedinica unutar Llano procesora. Modeli koji su aktuelni na tržištu se razlikuju u broju „stream“ procesora i teksturnih jedinica, pa tako na primer A8-3850 poseduje 400 stream procesora i 20 teksturnih jedinica, naspram 320 stream procesora i 16 teksturnih jedinica kod A6-3650 modela. Na kraju, tu je i razlika u radnom taktu samog GPU jezgra, koje kod A8-3850 radi na 600 MHz dok kod A6-3650 radi na 443 MHz.

Naravno, AMD i dalje koristiti već tradicionalnu tehniku za stvaranje ova dva modela procesora, pa slabiji modeli jednostavno imaju deo SIMD jedinica koje su fabrički isključene (usled neispravnosti ili sličnih problema). Maksimalni podržani takt memorije kod obe varijante procesora je 1866 MHz, pa se razlika u brzini samih GPU-ova stvara samo u na osnovu broja aktivnih jedinica.

Samo pitanje rada se memorijom je jedan od bitnijih detalja, jer je grafičko Sumo jezgro u odnosu na Redwood moralo da prođe kroz dve modifikacije. Prva se odnosi na korekcije memorijskog interfejsa, jer je trebalo omogućiti da GPU koristi „dual channel“ DDR3 memoriju preko integrisanog nortbridge-a. Pristup memoriji je uvek bio problematična stvar kada su u pitanju bilo koja integrisana grafička rešenja, jer je jednostavno taj pristup uvek spor i predstavlja usko grlo. Intel je kod Sandy Bridge procesora primenio „Ring BUS“ rešenje kako bi redukovao ovaj problem, dok Llano ne poseduje slično rešenje, pa čak ne može ni da koristi keš memoriju CPU (APU) dela procesora. Ipak, AMD je morao da implementira određeno rešenje kako bi GPU imao što brži i lakši pristup memoriji. To rešenje je mogućnost GPU-a da direktno pristupa sistemskoj memoriji, bez ikakvog uticaja na ostala CPU jezgra. Pored toga, GPU ima veći prioritet kod pristupa memoriji od CPU (APU) jedinica u procesoru, čime se treba da se minimizuje problem oko pristupa memoriji. Drugo unapređenje kod GPU jedinica u Llano procesorima je UVD (Unified Video Decoder) koji je sada u verziji tri. Podržani su svi popularni HD video formati, zajedno sa MVC kodecima koji su neophodni za 3D video.

Što se tiče CPU dela Llano procesora, AMD je primenio K10 „Stars“ arhitekturu koja se već odavno koristi i aktuelna na svim AM3 procesorima. Shodno tome, čiste CPU performanse bi trebalo da budu gotovo identične u odnosu na ono što nude aktuelni Athlon II X4 procesori. Da podsetimo, glavna razlika između Athlon II i Phenom II procesora je u L3 keš memoriji, gde Athlon II modeli apsolutno ne poseduju L3 keš memoriju. Logično je da i Llano procesori ne poseduju veliki deljeni L3 keš, ponajviše iz „prostornih“ razloga. Jednostavno, velika količina L3 keša zahteva mnogo prostora i tranzistora, za šta u ovom momentu kod Llano procesora nema mesta.
 Ipak, kako bi se napravilo bar minimalno unapređenje performansi u odnosu na Athlon II X4, AMD je napravio malu modifikaciju jezgra koje se kod Llano procesora zove Husky. Zvanični podatak AMD-a je šest procenata brži rad Llano procesora, a to je ostvareno sa par relativno lakih modifikacija. Kako L3 keša nema, logično rešenje je povećanje L2 keš memorije pa tako svako Llano jezgro poseduje 1 MB L2 keša. Dakle, svako jezgro sada ima duplo više L2 keš memorije u odnosu na Athlon II, pa se tako nedostatak L3 keša u ovoj situaciji i nije tako strašan. Pored ovog povećanja, Husky jezgro poseduje malo unapređene „branch predicton“ jedinice, uz povećanje „reorder“ i „store“ bafera, i to je u osnovi sve kada su u pitanju modifikacije K10 arhitekture.

Finalni deo Llano procesora je norhtbridge koji je sada potpuno integrisan u jezgro, što znači da Lynx platforma kao čipset poseduje samo southbridge. Dakle, kao i aktuelna Intel platforma. Pored rada se memorijom, glavni posao nortbridge-a je obezbeđivanje PCI Express linija. Llano poseduje standardne 24 PCI Express linije, od kojih četiri idu na vezu sa southbridge-om i još četiri na vezu sa raznim spoljnim čipovima. Na kraju, ostaje 16 PCI Express linija za potrebe eksterne grafičke karte, a ovaj link se može podeliti i na 2×8, što znači da Lynx platforma podržava i Crossfire.

Kao što smo već rekli, maksimalna zvanično podržana brzina memorije je 1866 MHz, a sam AMD kaže da brzina memorije ima velikog uticaja na grafičke performanse. Pri standardnoj brzini memorije od 1333 MHz dobijaju primetno manje performnase, posebno kada je sam GPU deo u pitanju, pa se preporučuje upotreba što brže memorije. Ovo blago povećava krajnju cenu platforme, jer je 1866 MHz DDR3 memorije nešto skuplja u odnosu na standardnu 1333 MHz varijantu. Interesantna stvar kada je u pitanju northbridge i Llano arhitektura su nove magistrale koje povezuje integrisane delove procesora.

Tako pored tradicionalnog linka između CPU jedinice i northbridge-a, sada imamo i dva dodatna linka između northbridge-a i GPU jedinice. Jedan od ta dva nova linka je „Radeon Memory Bus“, sa maksimalnim „bandwidth-om“ od 29.8 GBps (naravno, sa DDR3 1866 MHz memorijom). Drugi novi link se zove „AMD Fusion Compute Link“ i on je zadužen za direktan pristup memoriji grafičkom procesoru, a isto vreme vrši kontrolu podatak u keš memorijama CPU jedinica u situacijama kada oba dela procesora obavljaju isti zadatak.

Dakle, kao što smo rekli, primarna razlika između A8 i A6 serije procesora je u grafičkom delu, gde A8-3850 jednostavno poseduje više stream procesora i više teksturnih jedinica. Kada je A4-3400 model u pitanju, grafički deo procesora je još malo slabiji: na raspolaganju su 160 stream procesora i 8 teksturnih jedinica, ali je radni takt veći, čak 600 MHz. Maksimalni podržani takt memorije A8 i A6 modela je 1866 MHz, dok A4 radi maksimalno sa 1600 MHz DDR3 memorijom. Što se CPU dela tiče, A6-3500 ima četiri jezgra koji radi na 2.1 GHz (sa turbo-om na 2.4 GHz), poseduje 3 MB L2 keša. A4-3400 ima dva jezgra, ali rade na 2.7 GHz i ima samo 1 MB L2 keš memorije. Ove razlike jasno odvajaju ove Llano procesore po performansama, ali i po ceni. Tako A4-3400 ima izuzetno malu cenu od samo 40 evra, dok A6-3500 košta tek nešto malo preko 50 evra.

Razlike u ceni su male, ali u ovom segmentu tržišta mogu biti značajne. U kombinaciji sa nekom A55 ili A75 pločom, kupcima je ostavljena mogućnost da za veoma mali novac sastave solidan računar koji će imati potpunu funkcionalnost. Performanse integrisanog GPU-a su dovoljne čak i za neke manje zahtevne igre, pa tako ni ovaj deo primene računara neće izostati. Generalno, jedina mana se odnosi na FM1 soket i posebne ploče, jer korisnik ne može kasnije u ovu ploču ubaciti brži FX procesor i kupiti eksternu grafičku kartu, već mora promeniti ceo sistem. Naravno, eksterna grafička karta se može koristiti sa Llano procesorima, ali to onda nije optimalna varijanta.
 












 
 
 Kada pogledamo trenutnu AMD ponudu, performanse koji dotični procesori nude, kao i njihove cene, možemo samo potvrditi činjenično stanje sa početka priče. Ipak, sa ovim modelima AMD još neki aduti više za privlačenje potencijalnih kupca.

Za ovu “operaciju privlačenja”, FX-6200 izgleda kao najbolje rešenje. Procesor jednostavno ima fantastičan odnos cene i mogućnosti, koji je u ovom momentu teško nadmašiti. Za oko 110 evra se dobija procesor koji će bez problem nadmašiti sve ostale modele u svom cenovnom rangu, a u nekim situacijama se približava (naravno u overklok režimu) i nekim dosta skupljim modelima.

Zbog toga FX-6200 zaslužuje sve preporuke kao ekonomično, a veoma brzo CPU rešenje. Što se tiče Llano modela, A6-3500 je u ovom varijanti optimalno rešenje. A4-3400 ima sporiju grafiku, nominalno manji takt DDR3 memorije (koji je opet dosta bitan za performanse integrisanog GPU-a), a cena je tek nešto malo niža.

Sama Lynx platforma je definitivno povoljno low-cost rešenje, koje može bez problema obaviti sve zadatke koje jedan prosečan korisnik očekuje od jeftinog računara. Sa pojavom Trinity generacije APU-a, situacije će se promeniti prvenstveno sa strane performansi. Novi procesori će, po veoma sličnoj ceni u odosnu na aktuelnu, doneti bolje performanse, pa će automatski biti i interesantniji za kupovinu. Sa druge strane, modeli koje smo ovoga puta testirali će logično doživati još jedno lagano rezanje cene, a to će ih opet učiniti zanimljivijim za korisnike koji žele za minimalan novac žele sasvim upotrebljiv računar.
Procesore na test ustupio AMD.  
Za ovu