Benchmark Redakcija
Miloš Stamenković Jednostavno, u praksi se pokazalo da su Ivy Bridge procesori nešto manje zainteresovani za overkloking nego što je to slučaju sa Sandy Bridge procesorima. Razlika nije baš dramatična, ali je definitivno primetna. No, obzirom da su neke druge modifikacije na jezgru donele nešto bolje „takt za takt“ performanse, korisnici imaju dovoljno razloga da gledaju u pravcu nove serije procesora. Pa ipak, kako trenutno na tržištu ima nekoliko varijanti Ivy Bridge procesora, njihove performanse ćemo još jednom uporediti sa Sandy Bridge procesorima. Nikako ne treba zaboraviti da je trenutno najjača Intel platforma bazirana na LGA 2011 procesorima, od kojih je i dalje najjači predstavnik SandyBridge-E jezgro.
Kao što smo već rekli u našim ranijim testovima, u pitanju je trenutno najjači „normalni“ model u Intel ponudi, baziran na Sandy Bridge E jezgru i nosi oznaku Core i7 3930K. Naravno, postoji i jači model – Core i7 3960X koji predstavlja „Extreme Edition“ verziju, ali ovaj procesor ima samo 100 MHz viši osnovni radni takt a pri tome košta skoro duplo više u odnosu na Core i7 3930K. Upravo zbog toga Core i7 3930K predstavlja najjaču “razumnu” varijantu za sve korisnike koji su zainteresovani za LGA 2011 platformu. Kada su same karakteristike Sandy Bridge E jezgra u pitanju, na mapi jezgara možemo videti da se radi o generalno ne previše komplikovanom rešenju u poređenju sa Sandy Bridge jezgrom. Intel je jednostavno sastavio dva quad-core Sandy Bridge jezgra i to bi bilo to.
Ovo se može videti i po masivnosti samog procesora, 20,8 x 20,9 mm (435 kvadratna milimetra) su dimenzije koje na desktopu nisu odavno viđene, i za sada ovo predstavlja najveće dimenzije među svim aktuelnim PC procesorima. Sa ovim dimenzijama logično ide i suludo veliki broj tranzistora od čak 2,27 milijardi, što je gotovo duplo više u odnosu na Gulftown i tri puta više od Nehalem jezgra. Ubedljivo najveći deo ovoga odlazi na L3 keš, jer je i sam kapacitet L3 keša po jezgru povećan za četvrtinu. Tako Sandy Bridge E ima 2.5 MB L3 keša po jezgru, što daje total od neverovatnih 20 MB.
Ukoliko vam se računica oko broja jezgara i L3 keš memorije ne poklapa, postoji dobar razlog za to. Dakle, kada smo rekli da je Intel kod novog procesora sastavio dva Sandy Bridge jezgra, to u osnovi i jeste tačno. Sandy Bridge E tako poseduje ukupno osam jezgara, što sa po 2,5 MB L3 keša daje ukupnih 20 MB. Međutim, ova varijanta Sandy Bridge E procesora namenjena je serverskom tržištu, pa će samo nova generacija Xeon procesora imati „kompletno“ Sandy Bridge E jezgro. Za desktop primene, Intel je prosto isključio dva jezgra, čime se dobija Core i7 39XX generacija procesora.
Model koji smo imali na testu, Core i7 3930K, poseduje aktivnih šest jezgara (12 kroz HyperThreading) i ukupnu količinu L3 keš memorije od 12 MB. Dakle, Intel je samo kod udarnog Sandy Bridge E modela (Core i7 3960X) ostavio uključeni kompletan L3 keš, naravno minus onaj deo koji pripada jezgrima, koji su isključeni. Kod ostalih Sandy Bridge E modela sa šest jezgara, a za sada je to samo Core i7 3930K, L3 proširenje je isključeno, pa tako ovi procesori imaju standardnu količinu L3 keša po jezgru kao i Sandy Bridge. Ostatak priče, bar kada je u pitanju sama srž jezgra, ostaje ista kao i kod originalnog Sandy Bridge jezgra.
Dakle, po pitanju osnovne arhitekture Sandy Bridge E ne donosi ništa specijalno više u odnosu na Sandy Bridge. Čak i je povećanje L3 keš memorije ograničeno samo na Xtreme Edition verziju procesora. Međutim, postoji i nešto što novom procesoru nedostaje u odnosu na originalni Sandy Bridge E. Pošto je kompletno jezgro već ogromnih dimenzija, Intel se odlučio da izbaci integrisani grafičko jezgro iz Sandy Bridge E procesora. Ovo deluje kao sasvim logičan potez, jer kome je još potreba integrisana grafika na vrhunskoj high-end platformi? Međutim, nedostatak grafičkog jezgra podrazumeva i nedostatak QuickSync-a, a ovo znači manje performanse kada je video enkoding u pitanju. Tako se dolazi u pomalo čudnu situaciju da će staro Sandy Bridge jezgro biti brže u video kompresiji kada je podržan QuickSync od novih Sandy Bridge E procesora.
Gulftown
Sandy Bridge
Sandy Bridge E
proizvodni proces
32 nm
32 nm
32 nm
broj tranzistora
1,17 milijardi
995 miliona
2.27 milijardi
površina jezgra
240
216
435
jezgra
6
4
6
soket
LGA1366
LGA1156
LGA2011
HyperThreading
da
da
da
L3 keš
12 MB
8 MB
15 MB / 12 MB
Intel HD grafika
ne
da
ne
memorijski kontroler
Triple channel
Dual channel
Quad Channel
PCI Express kontroler
ne
2,0
3,0
PCI Express linija
ne
16
40
AVX podrška
ne
da
da
Intel za ovu situaciju kaže da Sandy Bridge E ima dva jezgra više na raspolaganju i da razlika neće biti velika, što donekle jeste tačno; ali, opet će procesor sa QuickSync-om biti brži u ovoj primeni. Pored toga, QuickSync oslobađa CPU jezgra za druge aktivnosti, dok će kod Sandy Bridge E procesora morati da rade sva raspoloživa jezgra. Mesto u procesoru koje je napravljeno uklanjanjem grafičkog dela, iskorišćeno je za implementaciju novog „quad channel“ memorijskog kontrolera. Pri maksimalno zvaničnoj podržanoj brzini DDR3 memorije od 1600 MHz, maksimalna teorijska propusna moć je 51,2 GB/s. Ovo čak prevazilazi brzinu L3 keša, što bi u teoriji trebalo da omoguće dramatično bolje performanse.
Ovaj procesor trenutno predstavlja najjači Ivy Bridge model, što podrazumeva radni takt od 3.4 GHz, 8 MB L3 keša i HD Graphic 4000 integrisani GPU. U stvari, upravo po pitanju integrisane grafike Intel jeste napravio najveća unapređenja u odnosu na Sandy Bridge. Pitanje integrisane grafike već dosta dugo predstavlja jedinu slabu tačku Intel platforme, pa je očigledno da se sa Ivy Bridge jezgrom sve to želelo promeniti. Tako su svi dodatni tranzistori u Ivy Bridge jezgru otišli na unapređenje integrisane GPU jedinice.
Broj izvršnih jedinica GPU-a je povećan sa 12 kod Sandy Bridge-a na 16 kod Ivy-ja, što automatski znači da GPU deo sada zauzima veći deo celog Ivy Bridge procesora. Odnos između CPU i GPU sekcija nije još isti, ali je kod Ivy Bridge-a GPU jezgro po svojim dimenzijma dosta prišlo CPU delu. GPU u Ivy Bridge procesoru donosi podršku za OpenCL 1.1, DirectX 11 i OpenGL 3.1, što konačno stavlja Intel GPU rešenja na isti nivo sa konkurencijom, bar kada je u pitanju spisak mogućnosti. Pored činjenice da GPU u Ivy Bridge-u ima više jedinica, one su dodatno optimizovane tako da sada nude za čak 50% bolje performanse u kritičim „shader“ operacijama, što na kraju rezultuje značajno boljim ukupnim performansama GPU-a.
Kao dodatni bonus, Intel je dodao posebni L3 keš za GPU jedinicu, iako ona i dalje može da pristupa L3 kešu procesora. Ovaj mali L3 keš omogućava GPU jedinici da mnogo brže pristupa podacima koji su često u upotrebi, bez potrebe da se ide preko „Ring BUS-a“, što dodatno povećava GPU performanse. „QuickSync“ funkcija je bila jedna od zanimljivijih kod Sandy Bridge procesora, jer je omogućavala ubedljivo najbrži video enkoding.
Sa Ivy Bridge-om, „QuickSync“ je još brži jer je GPU jedinica mnogo brža, tako da se i performanse video enkodinga podižu da viši nivo. Inteeresantno, takt GPU jedinice u Ivy Bridge procesoru je malo niži od onog u Sandy Bridge-u, ali je Intel očigledno hteo da smanji potrošnju energije (veoma bitno kod notebook računara), jer su performanse već dovoljno povećane. Ovo smo mogli videti i kada smo prvi put testirali i uporedili performanse Sandy Bridge i Ivy Bridge grafičkih jedinica.
Jednostavno, GPU u Ivy Bridge procesorima nudi dosta više performanse, što je veoma bitno za one koji planiraju da koriste integrisanu grafiku bar neko vreme. Ipak, ako malo realnije sagledamo situaciju, možemo doći do zaključka da integrisani GPU i nije preterano bitna karakteristika Core i7 3770K modela koji je trenutno udarni i najskuplji Ivy Bridge procesor. Pitanje integrisane grafike može biti interesatno tek kod slabijih Core i5 modela, i još realnije, kod Core i3 procesora koji bi trebalo da se pojave tokom septembra.
Ako sa strane stavimo GPU, možemo videti koje su druge modifikacije Ivy Bridge jezgra u odnosu na Sandy Bridge. Dakle, primarna krakateristika svakako je prelazak na novi proizvodni 22nm proizvodni proces, a svako „usitnjavanje“ dovodi do smanjenja TDP-a i potrošnje energije. Pored smanjenja potrošnje, 22nm proizvodni proces donosi i mogućnost podizanja maksimalne brzine procesora, što bi trebalo da bude propraćeno boljim overkloking mogućnostima. Intel ipak nije u nekoj meri iskoristio opciju podizanja radnog takta, pa su brzine veoma slične onim koje se nude i na Sandy Bridge modelima. Očigledno da je Intel smatrao da je boljitak performansi koje donose sama unapređenja jezgra za sada dovoljan, i da nema potrebe ići ka nekim većim taktovima.
Pored ovih karakteristika, novi 22nm proizvodni proces Intel-u donosi i primetnu uštedu. Broj tranzistora kod Ivy Bridge jezgra je 1,4 milijardi, što je solidan rast u odnosu na 1,16 milijardi koliko ima Sandy Bridge. Međutim, zahvaljujući 22nm proizvodnom procesu, površina Ivy Bridge jezgra je skoro gotovo dupla manja u odnosu na Sandy Bridge, što automatski znači da se može proizvesti više procesora po „wafer-u“, a to opet implicira i manje ukupne troškove proizvodnje. Ipak, samo usitnjavanje na 22nm proizvodni proces nije jedini novitet, već je Ivy Bridge prvo jezgro koje koristi Intel „Tri-Gate“ tranzistore. Sistem koji se krije iza „Tri-Gate“ oznake u stvari predstavlja novu tehnologiju „pakovanja“ tranzistora.
U odnosu na standardni način, gde se tranzistori pakuju u istoj liniji i na istoj ravni (planarno), novi Tri-Gate sistem poseduje „3D peraje“ koje ima tri strane umesto samo jedne. Ovaj pristup omogućava da tranzistori na većoj površini kontroliše protok struje, čime se dobijaju bolje performanse pri promeni stanja, uz manju potrošnju energije i manje „curenja“ napona. Uvođenje „Tri-Gate“ tranzistora je bilo gotovo neophodno, jer bi klasičnim 22nm proizvodnim procesom već bilo problematično spakovati veliki broj tranzistora na malom prostoru, a pri tome očuvati adekvatnu efikasnost samih tranzistora. Primena „Tri-Gate“ tehnologije omogućava Intel-u da ostvari pomenete uštede u proizvodni, ali i mogućnost daljeg razvoja 22nm proizvodnog procesa. Za sada se početna situacija nije menjala, pa ćemo tek krajem ove ili početkom sledeće godine moći da vidimo dalji razvoj ovog proizvodnog procesa.Intel Core i5 3570K i 3470K – Ivy Bridge
Kao i do sada, Core i5 oznaka je rezervisana za modele namenjene srednjem segmentu tržišta, gde su trenutno aktuelni samo procesori za LGA1155 platformu. Logično, pošto je LGA2011 high-end platforma, za nju i nema jeftinijih procesora. Kao i uvek, način za dolazak do slabijih procesora nije specijalno komplikovan, pa je sistem i dalje isti. Dakle, od najjače varijante jezgra se stvaraju slabije isključivanjem nekog dela procesora, ili jezgra ili keš memorije ili obe varijante i eventualno još par sitnica. Tako obe slabije verzije koje smo ovoga puta koristili, a to su Core i5 3470 i Core i5 3570K, nemaju „HyperThreading“.
Ovo znači da se ovi procesori sistemu prijavljuju kao modeli sa četiri jezgra, jer toliko fizičkih jedinica i ima na raspolaganju. HyperThreading tehnologija prisutna je još od Pentium 4 ere, ali je vremenom unapređivana do aktuelnog nivoa, gde u određenim situacijama donosi određeni skok performansi. Generalno, svi Core i5 procesori bazirani na Ivy Bridge jezgru imaju četiri fizička aktivna jezgra, a izuzetak od pravila je Core i5 3470T. Jedino ovaj model ima aktivan HyperThreading, ali sa dva fizička jezgra, što ovaj procesor čini najslabijim Core i5 Ivy Bridge procesorom. Druga bitna razlika koja odvaja Core i5 3470 i Core i5 3570K od Core i7 modela je količina L3 keš memorije. Tako udarni Core i7 modeli imaju celih 8 MB na raspolaganju, dok Core i5 3470 i Core i5 3570K raspolažu sa 6 MB L3 keš memorije.
Naravno, Ivy Bridge jezgra su ista, ali je samo jedan deo L3 keš memorije isključen kako bi se napravila određena razlika u odnosu na skuplje modele. Moguće je i da određeni broj procesora, bar na početku primene novog proizvodnog procesa, ima neku fizičku grešku na određenom delu L3 keš memorije, pa se ovim sistemom iskorišćavaju procesori koji bi u suprotnom morali da se liferuju. Što se tiče radnog takta integrisane grafike, osnovna brzina od 650 MHz je ista, ali je razlika u maksimalnom turbo taktu. Ipak, pošto je u pitanju samo 50 MHz razlike (1150 naspram 1100 MHz), ovo i nije preterano bitna karakteristika.
Primarni takt Core i5 3470 modela je 3.2 GHz, dok Core i5 3570K radi na 200 MHz većoj brzini. Isto važi i kada je maksimalni turbo takt u pitanju, pa tako Core i5 3470 ima maksimum od 3.6 GHz, dok Core i5 3570K opet ima 200 MHz viši takt na raspolaganju. Ipak, ono što je na kraju veoma bitan detalj vezan za jedan od ova dva modela je da su im zaključani množioci, što automatski znači minimalne mogućnosti za overkloking.Predstavljanjem LGA1155 platforme i koncepta integracije memorijskog i PCI Express kontrolera u jezgro procesora, zajedno sa određenim ograničenjima implementiranim u čipsetove, Intel je bukvalno neutralisao mogućnost klasičnog overklokinga. Pod klasičnim overklokingom podrazumevamo proceduru podizanja osnovnog takta sistemske magistrale, gde se i sa fiksiranim CPU množiocem može doći do znatno veće brzine od nominalne. Međutim, sa LGA1155 platformom to više nije moguće. U stvari, moguće je, ali minimalno, jer se bazični takt sistemske magistrale može veoma malo podići od osnovnih 100 MHz.
Realna granica na oko 107 MHz automatski implicira i činjenicu da se kod svih procesora sa zaključanim množiocem ne može dobiti ništa specijalno više u odnosu na početni radni takt. Ovim je Intel rešio jedan od svojih problema koji se odnosio na to da je ranije veliki broj korisnika kupovao jeftinije modele, koji su logično klokovani na niže radne taktove, a onda preko laganog overklokinga se sve to nadoknađivalo i često dobijalo i mnogo više. Tako za iole informisanije korisnike nije bio problem da po znatno nižoj ceni dobiju performanse mnogo skupljih modela, što je scenario koji je Intel hteo ovog puta da izbegne. Sada je overkloking dostupan samo onima koji u startu investiraju novac u skuplje modele sa „K“ sufiksom, što označava da je CPU množilac otključan.
Ono što je međutim pozitivno kod situacije otključanog množioca jesu jednostavnost i lakoća overklokinga. Nema potrebe razmišljati o taktu memorije, magistrale, PCI Express-a i svega ostalog, već se sve ostvaruje prostom promenom vrednosti množioca i eventualnom korekcijom na radnom naponu. Ovo važi za sve LGA1155 procesore, ali je situacija u osnovi ista i kada je u pitanju LGA2011 platforma. Generalno, ovde je moguć nešto veći BCLK takt, a tu je „CPU Strap“ opcija kod jačih modela matična ploča (tipa Asus „Republic Of Gamers“ modela na primer), pa korisnici imaju nešto više overkloking prostora.
Ipak, kako Core i7 3970K poseduje otključan množilac (naravno, isto važi i za Extreme Edition varijantu), cela overkloking akcija nema nekih prepreka osim realnih mogućnosti samog jezgra. Iako se Sandy Bridge jezgro pokazalo nešto povoljnijim za overkloking, treba imati u vidu da Sandy Bridge E ima dva jezgra više, i da stoga generiše mnogo više toplote, pa je potrebna veća količina energije. Tako neki realni maksimum koji se može ostvariti sa Sandy Bridge E procesorima, naravno sa maksimalno dobrim konvencionalnim hlađenjem, iznosi oko 4.5 – 4.6 GHz. Dakle, u pitanju su brzine nešto niže od krajnjih Sandy Bridge dometa (koji su na granici od 5 GHz), ali ako uzmemo u obzir da imamo na raspolaganju dva jezgra više, ovo je veoma dobar overkloking rezultat.
Što se tiče Ivy Bridge procesora, situacija je generalno slična kada su brzine u pitanju, sa tim da su ovde u pitanju klasični „quadcore“ procesori. Ono što je najbitnije reći za Ivy Bridge overkloking je da se ovi procesori mnogo više zagrevaju sa podizanjem radnog napona u poređenju sa prethodnom generacijom procesora. Tako se već na oko 4.5 GHz mogu videti temperature jezgara (pri maksimalnom opterećenju) koje su veoma blizu granici od 100 stepeni. Čisto poređenjea radi, Sandy Bridge procesori na 4.8 GHz dostižu temperaturu pri maksimalnom opterećenju od oko 80 stepeni, što se već može smatrati prihvatljivim.
Čak i Sandy Bridge E, na pomenutom taktu od 4.6 GHz generiše sličnu temperaturu od oko 80 stepeni pri maksimalnom opterećenju. Tako se definitivno može još jednom potvrditi da nova tehnologija tranzistora, zajedno sa 22nm proizvodnim procesom nije još dovoljno usavršena; ali poznajući Intel, to će sigurno biti rešeno već sa sledećom generacijom 22nm procesora. Do tada se kupci Core i7 3770K, ali i ostalih otključanih Ivy Bridge procesora moraju zadovoljiti overklokingom od maksimalnih 4.5 GHz, verovatnijih 4.4 GHz ili u biti najrealnijih 4.3 GHz.
Pošto Core i5 3470 nema otključan množilac, overkloking domet je minimalan. Najviše što se može uraditi (na boljim matičnim pločama) je iskoristiti turbo množilac vrednosti i podići BCLK takt za par MHz, i to je generalno to. Ipak, kako postoji Core i5 3570 bez „K“ sufiksa, treba obratiti pažnju pri kupovini ukoliko želite da se opredelite za model koji ima mogućnost overklokinga. Upravo je ova „K“ varijanta procesora ona koja se nameće kao optimalno Ivy Bridge rešenje. Istina je da je i cena nešto veća, ali se zbog overkloking mogućnosti definitivno isplati, a to je ujedno (bar za sada) najjeftiniji Ivy Bridge procesor sa otključanim množiocem.
Sve igre su testirane na minimalnom nivou detalja u rezoluticiji od 800×600.
Usled činjenice da high-end Intel procesori trenutno apsolutno nemaju konkurenciju, pitanje izbora procesora i platforme se svodi na to koliko ste raspoloženi da platite i koje performanse pri tome želite da dobijete. Ukoliko se bavite 3D renderingom i modelingom, i sličnim stvarima koje znaju maksimalno da zaposednu sve moguće resurse, logično se kao rešenje nameće LGA2011 platforma i Core i7 3930K procesor. Cena procesora je nešto oštrija i kreće se oko 500 evra, što uz kvalitetnu ploču i adekvatnu količinu dobre DDR3 memorije daje ukupan zbir koji nije mnogo daleko manji od 1000 novčanih jedinica. Defeinitivno je u pitanju mnogo novca, ali je uvek tako kada se radi o „naj“ opremi, a prostora za uštedu realno i nema.
Iako postoji Core i7 3820 model koji je dosta jeftiniji (oko 300e), na LGA2011 platformi se on ne isplati, jer je u pitanju quadcore procesor, a to se isto može dobiti i kod Ivy Bridge procesora. Iako neko može reći da je „quad channel“ memorija velika razlika, u praksi se to i nije baš tako pokazalo, pa „quad channel“ nudi veoma mali dobitak performansi u odnosu na „triple channel“, pa i na „dual channel“ platforme. Tako je za sve ostale koji ne žele operaciju na otvorenom novčaniku pri investiciji u LGA2011 sistem; takvi korisnici mogu komotno gledati u pravcu LGA1155 platforme. Sa druge strane, čim se pomene LGA1155, automatski se nameće pitanje izbora između Sandy Bridge i Ivy Bridge procesora. Modifikacije koje poseduje Ivy Bridge jezgro očigledno daju rezultate, pa su tako Ivy Bridge procesori (na istom radnom taktu) za nijansu brži od Sandy Bridge-a.
Pored toga, x264 kompresija je sada brža, QuaickSync takođe radi primetno brže, tako da Ivy Bridge ima konkretne argumente naspram svog prethodnika. Naravno, ne treba zaboraviti i GPU performanse (ukoliko vam to kojim slučajem zatreba), koje su znatno bolje nego ranije. Jedina problematična karakteristika aktuelnih Ivy Bridge procesora su nešto manji overkloking dometi u odnosu na Sandy Bridge. U teoriji, sitniji proizvodni proces, zajedno sa novim „Tri-Gate“ tranzistorima trebao bi da obezbedi Ivy Bridge procesorima dosta niži radni napon i potrošnju energije, odnosno potencijalno veće overkloking mogućnosti u odnosu na Sandy Bridge procesora. Manji radni naponi i potrošnja energije je stvar koja definitivno ima određenu težinu, ali su kako smo već tokom ovog izlaganja i rekli – maksimalne overkloking frekvencije nešto manje.
No dobro, ovo i nije toliko bitno ukoliko nemate nameru da overklokujete svoj procesore i shodno tome se opredelite za neki od standardnih „ne K“ modela. Core i5 3470 ima cenu od oko 180 evra, što je optimalna varijanta za sve koji ne žele da overklokuju svoje sisteme. Ipak, kako je razlika u odnosu na Core i5 3570K tek dvadesetak evra, preporučujemo ovaj procesor kao perspektivnije i na kraju krajeva, bolje rešenje. Iako možda u startu niste zainteresovani za overkloking, možda će se u vama jednog dana probuditi entuzijazam, a procesor sa otključanim množiocem će vam dati tu mogućnost koji definitivno vredi iskoristiti. Kada je u pitanju poređenje između Core i5 3570K i Core i7 3770K modela, razlika se svodi na radni takt (što sa „K“ opcijom i nije bitno), keš memoriju i HyperThreading.
Kako Core i7 3770K trenutno košta oko 290 evra, a to je skoro 50 procenata više od Core i5 3570K, pitanje je koliko se skuplji procesor isplati kroz pružene performanse. HyperThreading je taj koji u principu pravi najveću razliku, ali se njegova prednost može primetiti samo kroz određene aplikacije, koje mi generalno i koristimo pri testiranju. U nekoj klasičnoj primeni, razlika na račun HyperThreading opcije je daleko manja. Što se tiče 2 MB L3 keš memorije više, to i ne donosi neku dramatičnu prednost Core i7 3770K procesoru, jer je opet za većinu klasičnih primena teško primetiti neku razliku između 6 MB i 8 MB L3 keš memorije. Imajući sve ove informacije u vidu, optimalna opcija po pitanju odnosa cene i performansi je Core i5 3570KK procesor u nekoj dobroj Z77 matičnoj ploči, koja će biti u stanju da kroz overkloking izvuče maksimum iz konkretnog Ivy Bridge procesora. Ukoliko možda razmišljate o Sandy Bridge opciji, problem je što ovi procesori i dalje imaju pomalo nezggrapnu cenu na tržištu, da se tako izrazimo. Tako Sandy Bridge procesori ili imaju istu cenu kao i adekvatno uporedivi Ivy Bridge modeli, ili su čak i nešto skuplji u odnosu na nove procesore. Zbog toga se za Sandy Bridge opciju mogu odlučiti samo oni koji baš insistiraju na što je moguće većem overkloking rezultatu. Svi ostali mogu I TREBA da gledaju prvenstveno u Ivy Bridge pravcu. Procesore za potrebe testiranja ustupila kompanija Intel
