Benchmark Redakcija
Branko Mitić
Trendovi: Fotoaparati, Q4 / 2008.
Photokina 2008
Photokina se održava svake druge godine u na “Cologne Trade” sajmu u Nemačkoj. Pored PMA sajma koji se svake godine u februaru ili martu održava u Las Vegasu, predstavlja najvažniji sajam gde proizvođači fotoaparata, opreme i raznih solucija predstavljaju svoje nove i buduće proizvode. Photokina je foto sajam koji nije striktno vezan samo za fotografski hardver, već za mnoge druge stvari koje imaju veze sa stvaranjem i gledanjem slika, što statičnih, što pokretnih. Iako se održava svake druge godine, Photokinu najveća imena industrije nikako ne zaobilaze. Sajam svake (druge) godine u tom trenutku pokazuje ono što će biti aktuelno u narednom periodu na sceni digitalnih fotoaparata, objektiva, opreme, itd… Takođe, na ovoj egzibiciji, mogu se videti neka kretanja i ideje za budućnost fotografisanja, fotoaparata i slike kao osnove ove i mnogih drugih industrija. Photokina (kao i PMA, između ostalog) održava konstantan obim i kvalitet izlagača i izlaganja i za sada zadržava svoju formu postojanja. Iako se na nekim mnogo većim i bitnijim sajmovima (kao što je Cebit) moglo naslutiti ili se već desilo da se odnos proizvođača sa kanalima distribucije, dilerima, potrošačima i medijima definiše u neku novu formu. Pravi ljubitelji što slike, što slikanja, uvek sa velikim entuzijazmom očekuju Photokinu i ne bi imali ništa protiv da se ona dešava svake godine.
Photokina se prvi put održala u maju 1950. godine, a ove godine je bilo 30. izlaganje. Iako je, kao što smo rekli, domen Photokine znatno širi, mi ćemo se fokusirati na fotoaparate, jer je to područje koje izaziva najviše pažnje i koje je, naravno, najviše zastupljeno na našim sajtovima. Takođe, imajte na umu da ne možemo da pokrijemo sve novitete koji su u Nemačkoj predstavljeni, već samo one koji su se nama činili vrednim spominjanja, ali i koje su strani stručni sajtovi isticali kao bitne novine industrije. Photokina je ove godine održana 23 – 28 septembra i većina bitnih pokazanih stvari se odnosilo na profesionalna SLR rešenja. Zanimljivo je, za razliku od prošlih sajmova, a pogotovo onih ranije, da su ove godine proizvođači svoja “pre-Photokina” predstavljanja počeli da lansiraju još u drugoj polovini avgusta. S toga se nemojte iznenaditi ukoliko vidite neki uređaj za koji ste moguće već čuli, jer su sve te najave vezane baš za Photokina sajam. Pa krenimo azbučnim redom.
Canon EOS 5D Mark II
Canon EOD 5D Mark II je naslednik, kako mu i ime kaže, hiper-popularnog 5D modela. 5D, iako u startu nije bio ni malo jeftin, od prvog dana je bilo jasno da će to biti “full frame” za mase. Vremenom je cena 5D modela konstantno opadala i sad kada se pojavljuje Mark II, 5D je nikada popularniji upravo zbog dodatnih pojeftinjenja, koje čine da 5D najverovatnije pruža najbolji odnos kvaliteta fotografije i cene među profi aparatima. Naslednik u vidu Mark II, naravno, zadržava “full frame” senzor (36 x 24 mm) koji ovoga puta ima rezoluciju od 21.1 megapiksela. Canonov centralni procesor DIGIC u ovom aparatu je četvrte generacije. Raspon ISO osetljivosti je od 50 – 25,600, dok je ekran dijagonale 3″ i rezolucije 920.000 tačaka, što je pola cola veća dijagonala i čak četiri puta veća rezolucija nego na prethodnom modelu. Canon tvrdi da je smanjen nivo šuma (u šta ćemo se, nadamo se, uveriti tokom eventualnog testiranja ovog aparata u budućnosti) na zahtevnijim ISO osetljivostima, a dobra je i vest da je najveća ISO vrednost podignuta čak 3 stepena, sa 3200 na 25,600. Životni ciklus okidača garantuje se za 150.000 snimaka. Pošto je ovo ipak “full frame”, jasno je da ne treba očekivati značajne performanse u snimanju sekvenci, pa tako 5D radi 3.9fps do 14 snimaka u RAW formatu.
Od zanimljivosti i novina još mogu da se izdvoje dva mala RAW formata. sRAW1 koji ima 10 megapiksela i oko 25% manju veličinu nego RAW pune rezolucije, dok sRAW2 ima 5.2 megapiksela i 50% manju veličinu nego veliki RAW. Tu su još dva načina tihog snimanja (u situacijama kada je to potrebno). Prva opcija omogućava da zatvarač bude potpuno otvoren, dok se dužina ekspozicije određuje elektronskim putem. Druga opcija tihog snimanja omogućava da se mehanizam zatvarača vrati u prvobitni položaj tek kada se i okidač vrati od punog pritiska do pola pritiska. Još jedna od novina jeste EOS integrisan sistem za čišćenje senzora. Na 5D MK2, Canon je dodao “Creative Auto” mod, koji omogućava da se neiskusniji korisnici uče naprednim tehnikama kroz automatski meni, ali i učestvuju podešavanjima, bez mogućnosti da fotografija bude uništena (usled neadekvatnih setovanja). Canon tvrdi da je unapredio i tražilo (koje pokriva 98% kadra), dok ne treba zaboraviti da 5D MK2 ima i “live view”, odnosno opciju da se na ekranu prikazuje kadriranje. Ovo jeste opcija koja je tek skoro omogućena na SLR aparatima, ali postaje sve popularnija i traženija – fotografi će i dalje u većini slučajeva gledati kroz tražilo i “pucati”, ali je u određenim situacijama kadriranje putem jednostavno neophodno.
Najveća novina, ipak, svakako je mogućnost da 5D MK2 snima 1080p (1920 x 1080) video pri 30 fps. Ta mogućnost sigurno najavljuje neka buduća kretanja i tendencije. Ipak, daleko od toga da je i sadašnja mogućnost na nivou šminke, jer 5D MK2 poseduje značajna podešavanja za video snimak (boja, kontrast, oštrina), a bitnije od toga jeste da se ovim otvaraju mnoge kreativne mogućnosti, obzirom na raspon različitih EF objektiva. Snimanje jednog klipa može da bude do 4 GB ili 29 minuta i 59 sekundi, zavisno šta prvo dođe. Procenjuje se da je 4 GB dovoljno za snimanje 12 minuta punog HD snimka. Dobra vest je da 5D Mark II snima i SD format (640 x 480) koji zauzima duplo manje, pa je tako 4 GB dovoljno za 24 minuta. Format filma je .MOV, dok je kompresija Mpeg-4. 5D poseduje i HDMI izlaz za prikaz fotografija i snimaka na HD ekranima, televizorima i projektorima.
Canon EOS 50D
Canon EOS 50D je direktan naslednik 40D modela koji će, makar još neko vreme, ostati u ponudi Canona. 50D predstavlja rešenje za napredne amatere, ali Canon naglašava da na ovom aparatu nudi pregršt opcija sa profesionalne klase SLR aparata, što je na neki način očekivano prilikom stvaranja novih generacija uređaja, ne samo u foto industriji. EOS 50D ima rezoluciju 15.1 megapiksela i faktor isecanja 1.6x – što znači da mu je senzor toliko manji od “full frame” (36 x 24 mm). DIGIC 4 zadužen je kao mozak ovog aparata, a brzina snimanja sekvenci je 6.3 fotografije u sekundi, do 90 JPEG ili 16 RAW fotografija. ISO osetljivost je dostupna od 100 – 3200, dok je u H2 setovanju moguće birati ISO vrednosti 6400 – 12,800. Zanimljivo je da aparat ima interno procesiranje uklanjanja šuma koje može da se u četiri opcije: standardno, jako, slabo i bez uklanjanja šuma.
Ekran je isti kao kod 5D modela, dijagonale 3 inča i čak 920.000 tačaka, što je rezolucija četiri puta veća nego na prethodnom Canonu ove klase amaterskih SLR aparata. 50D poseduje HDMI izlaz za reprodukovanje fotografija na HD uređaje (ali nema snimanje videa). Prisutan je (kako tržište zahteva) živi prikaz kadriranja na ekranu, uz koji je Canon ukombinovao tri načina fokusiranja primenljivog u ovakvim situacijama kadriranja. Napredan automatski mod prisutan je na 50. Ukratko, to je automatski mod fokusiranja, pogodan za potpune amatere i početnike, koji putem ekrana objašnjava šta treba raditi, ali u isto vreme ostavlja mogućnost eventualnih korekcija od strane korisnika, bez rizika za totalnim uništenjem fotografija usred nestručnog rukovanja. I na ovom aparatu viđamo dva mala RAW formata. Prvi je sRAW1 od 7.1 megapiksela koji pruža fotografije 25% manje od velikog RAW-a, dok je drugi sRAW2 od 3.8 megapiksela koji zauzima 50% manje memorije od velikog RAW-a. 50D poseduje integrisan EOS sistem za čišćenje senzora od prašine i trunčica.
Canon PowerShot SX10 IS & SX1 IS…
… su novi Canon ultrazum aparati. Koriste sličnu nomenklaturu kao i SLR aparati, pa tako onaj sa većim brojem predstavlja slabiji model. To je SX10 IS koji ima 10 megapiksela, objektiv raspona 28 – 560 mm, ekran dijagonale 2.5 inča i novi DIGIC 4 procesor. SX10 IS ima mogućnost snimana VGA (640 x 480 px) filmova do veličina od 4 GB. Neke osobine koje smo već viđali na prethodnim ultrazum Canonima jesu ultrasonično pomeranje sočiva (omogućava tiho pomeranje objektiva, što ne smeta prilikom snimanja zvuka za video klipove), kao i optička stabilizacija. Razlika između SX1 IS i SX10 IS je i u tome što SX1 ima CMOS, a SX10 CCD senzor (doduše, oba su iste površine). Novitet je i kontinualno snimanje fotografija brzinom od 4 slike u sekundi, a oba modela nude snimanje u TIFF formatu (prvi put u ovoj seriji), iako RAW i dalje nije prisutan.
Svakako interesantniji (i skuplji) model jest SX1. SX1 je aparat koji snima fotografije 10 megapiksela, ima raspon objektiva od 28 – 560 mm i DIGIC 4 centralni procesor. Ekran je veći nego kod SX10 i dijagonala mu duži 2.8 inča, a ekran ima odnos stranica 16 : 9, iz jednog jako dobrog razloga. SX1 snima video klipove pune HD rezolucije – 1080p (1920 x 1080 @ 30fps). Snimanje može da potraje do 4 GB ili do 29 minuta i 59 sekundi, zahvaljujući licenciranoj H.264 kompresiji, što znači da sekund video materijala u ovoj rezoluciji zauzima manje od iste dužine snimka u VGA rezoluciji u starom MJPEG formatu kod prethodnih generacija IS aparata. Podrazumeva se da SX1 IS ima i niže rezolucije za video klipova. Svakako da ovaj aparat neće pružiti iste kvalitete video klipova kao 5D, najpre zbog malog CMOS senzora, ali video u 1080p na relativno običnom fotoaparatu deluje dosta primamljivo i jedva čekamo da probamo. Standardne osobine objektiva – stabilizacija i tiho, ultrasonično pomeranje sočiva se podrazumeva.
Canon PowerShot G10
G10 je dugo očekivani nastavak ove nekada popularne klase G Canona. Kažemo nekada, jer u vreme kada SLR aparati nisu toliko osvojili amatere, G klasa Canona je uvek pružala vrhunski kvalitet fotografija za napredne amatere. G10 je aparat koji snima fotografije najveće rezolucije 14.7 megapiksela (prisutna opcija za RAW), poseduje objektiv raspona 28 – 140 mm, dok je unutra smešten novi DIGIC 4 procesor. Kako Canon navodi, G10 je namenjen onima koji žele kvalitet fotografija SLR aparat u pakovanju običnog aparata. Ova izjava zvuči malo pretenciozno, ali činjenica je da je potrebno na SLR staviti dosta dobar objektiv kako bi se pun kvalitet CMOS senzora mogao iskoristiti. Ako se pretpostavi da dobar deo niže klase amaterskih SLR aparata ne koristi baš najbolje moguće objektive, jasno je zašto se G10 (sa mnogostruko manjim senzorom) može porediti sa SLR aparatima – makar dok se na SLR ne stavi neko kvalitetno staklo, a onda bilo šta što nije SLR ostaje daleko iza po kvalitetu.
Ekran na G10 je dijagonale čak 3 inča i rezolucije 460.000 tačaka, što je upola manje, recimo, nego 5D i 50D, ali što i dalje čini fantastičan rezultat. G10 ima 26 modova fotografisanja, dok Canon naglašava da novi DIGIC 4 pomaže bolji rezultatima na višim ISO osetljivostima, kao i performansama prilikom korišćenja Servo AF opcije ili snimanja sekvenci. Ne treba zaboraviti da G10 dolazi sa mogućnošću dodavanja solidne liste dodatne opreme. Možemo da pretpostavimo da G10 neće biti mnogo prodavan, ne zato što će biti loš, daleko od toga, već zato što će imati specifičnu grupu kupaca, koja zahteva što je moguće bolji kvalitet fotografija, ali koji ne mogu da prihvate SLR sisteme – što zbog gabarita i komplikovanosti, a možda i zbog cene.
FinePix F60fd
F60fd je novi predstavnik Fujieve stilizovane klase. Ovaj aparat jeste u klasi sa Ixus i Mju aparatima, ali su F Fuji aparati uvek bili jedni od najnaprednijih, koji su na neki način vukli tehnologiju ovog segmenta fotoaparata. F60fd je direktan naslednik F50fd modela. Snima fotografije veličine 12 megapiksela, uz veličinu Super CCD senzora 1/1.6″. Dijagonala LCD ekrana je 3″.
Od softverskih rešenja unutar samog aparata Fuji ističe unapređenu opciju detekcije lica, za koju tvrde da može da otkrije do 10 lica u kadru za svega 4 stotinke. Pored toga, naglašava se da je ovo rešenje napredovalo i u slučajevima kada su osobe ne gledaju direktno u kameru ili čak kadar okrenut naopako. Druga stvar koju Fuji naglašava jeste opcija prepoznavanja scena. To znači da Fuji F60fd prepoznaje lica, pokrete, količinu i tip svetla i na osnovu toga bira adekvatnu scenu radi što boljih rezultata. Ono što još vredi spomenuti, jesu standardno dobre mogućnosti korišćenja visokih ISO osetljivosti, što smo od Fujia navikli. Stabilizacija objektiva je prisutna, kao i snimanje čak 5 fotografija u sekundi, pod uslovom da se koristi rezolucija od 3 megapiksela. Što jeste 4x manje od najveće rezolucije, ali su to i dalje potpuno upotrebljive veličine fotografija.
Fuji FinePix S2000HD
FinePix 2000HD je novi ultrazum od Fujia. Poseduje 1/2.3″ senzor rezolucije 10 megapiksela. Raspon objektiva, ekvivalentno 35-mm formatu, iznosti 27,6 – 414 mm, dok je svetlosna moć F3.5- F7.0 (za široki) F5.4-7.0 (za tele). Raspon ISO osetljivosti je do 1600, dok se opcije 3200 i 6400 mogu dobiti ukoliko se koristi 5 MP rezolucija. FinePix 2000HD, kao što iz imena može da se pretpostavi, snima video klipove HD formata, ali 720P. To znači da je moguće snimanje video klipova 1280 x 720 tačaka pri 30 snimaka u sekundi. Ne iznose se podaci oko zauzeća memorije. Ove mogućnosti pretočene su i u snimanje fotografija, odnosno sekvenci. Pa ako koristite 3 MP rezoluciju, moguće je snimiti neverovatnih (za ovu klasu aparata) 13 snimaka u sekundi, čitave 2.5 sekunde što čini ukupan broj od 33.
Od ostalih poboljšanja, tu je opcija detekcije lica, koja je ovoga puta pretrpela poboljšanja po pitanju brzine prepoznavanja, broja lica i generalno uspešnosti prepoznavanja lica, čak i kad ona nisu idealno postavljena u kadru. Dvostruka stabilizacija se ističe u vidu mehaničke stabilizacije objektiva i softverskog podizanja viših ISO osetljivosti (kako bi se ostvarila veća brzina zatvarača). Od softverskih rešenja, Fuji naglašava i opcije “zoom bracketing” i “instant zoom”. Prva opcija vam omogućava da prilikom snimanja jednog kadra, dobijete 3 fotografije različitog zuma (pretpostavljamo digitalnog, pošto se ništa precizno ne ističe). Druga opcija služi prilikom teškog kadriranja “velikih zumova”, gde tokom kadriranja imate široki pogled, dok se željeni objekat po potrebi u trenutku zumira (digitalno).
Fuji Super CCD EXR senzor
Fuji se još ranije isticao sa svojim Super CCD senzorima i, na neki način, jedini je u amaterskom svetu vukao tehnologiju na bolje po ovom pitanju. Kada se Super CCD pojavio prvi put, rezultati nisu bili zapanjujući, ali se mogao videti potencijal cele ideje, dok je FujiFilm svojom jačinom i veličinom uspeo da izgura Super CCD do, verovatno, najboljeg senzora u amaterskim aparataima – u šta smo mogli da se uverimo prilikom testa Fuji F100fd digitalca. Sa svojim novim Super CCD EXR senzorom, Fuji ponovo pomera standarde kod amaterske, u poslednjih par godina pomalo usnule, foto tehnologije. Ideja se zasniva na novom filteru koji filtrira boje iz svetlosti u kooperaciji sa preciznim sistemom ekspozicije i, naravno, neizbežnim softverskim procesiranjem unutar samog aparata. Fuji tvrdi da će se na ovaj način povećati detalji na fotografijama (usled izbegavanja registrovanja “pogrešnih boja” od strane aparata), smanjiti šum i povećati dinamika kompletne fotografije. Fuji, pored toga što je ovo drugačija ideja od prvobitnog Super CCD-a, ističe da visoke rezolucije nisu ugrožene i da je njihov nivo sačuvan putem ostalih metoda.
Cela ideja zasniva se na “dijagonalnom” filtriranju boja, u odnosu na dosadašnje naizmenično filtriranje. Na osnovu skice pozadi može se ustanoviti da je zamisao bila i da se raspored filtriranih boja zarotira za 45 stepeni. Šta se time dobija? Ovom raspodelom boja iz svetlosnog spektra na senzor, omogućava se da se prilikom snimanja veoma sitnih detalja ne dešava gubljenje istih, koje je do sada nastajalo usled pogrešnog prelamanja boja kroz filter (boje su se preplitale). EXR omogućava da preplitanje boja bude značajno manje, što će usloviti očuvanje detalja. Dosadašnje ostvarivanje dinamike fotografija kod Fuji senzora zasnivalo se na tome da tačke na senzoru zapravo u sebi imale dva senzor – jedan za jake izvore svetla i drugi za slabe izvore svetla, čijom se kombinacijom dolazilo do bolje dinamike. Poboljšanje dinamike kod novog senzora oslanja se na precizni sistem ekspozicije gde se misli na dvostruku ekspoziciju, pomoću koje se automatski snima i obrađuje dva snimka koja (od kojih jedan svetliji, a drugi tamniji) čijom se, takođe automatskom, kombinacijom dolazi do fotografije veće dinamike.
Smanjenje šuma nalazi opravdanje takođe u zarotiranim, dijagonalnim, položajima filtriranih boja iz svetlosti, gde se pored smanjivanja “pogrešnih boja” ostvaruje i efekat da se crni predeli ne vide u toliko izraženom nivou kao šum, kao što je to slučaj kod konvencionalnih senzora. Možda deluje komplikovano, ali nije ni malo. Ovim rasporedom filtriranja boja, senzor je na određeni način “pametniji” i bolje reaguje na crne predele koje standardni senzori (pri visokim ISO) obično zbunjeno “vide” kao šum.
Leica S2
Leica (Lajka) osnovana je 1913. godine, ali je prvi fotoaparat ove kuće predstavljen 1925. godine i to je bio model Leica I (u nekim zemljama poznak i kao Leica A). Prvi prototip ove kamere napravljen je znatno ranije od strane Oskara Barnaka. Aparat je doživeo neverovatan uspeh, ali bitnije od toga jeste film (format) koji je koristio. Naime, Barnak je uzeo bioskopskih film koji je bio dimenzija 24 x 18 i postavio dva segmenta jedan do drugog uspravno. Na taj način je nastao film za fotoaparate dimenzija 36 x 24 mm koji se popularno zove 35 mm film i zbog kojeg je i nastao 35 mm format. 35 mm se zove zato što je visina celog filma, uključujući 24 mm za snimanje i 11 mm okvira bila ukupno 35 mm. Na taj način je nastala nova forma fotoaparata, objektiva i fotografisanja generalno.
Početkom sledećeg (ovog) veka Leica, pod novim vlasništvom (Salzburg ACM Projektentwicklungs GmbH), pokušava da se vrati na stare puteve slave. Istina, posle decenijske dominacije sa dalekog istoka, to je danas teže nego ikada, jer sam kvaltet nije dovoljan, jer se treba izboriti protiv ekonomije obima koju nameću Canon, Nikon, Fuji, Olympus. Sama kontraofanziva Leice deluje kao neobjašnjivo hrabar potez, jer sa zahuhtanim Canonom jedva se i Nikon bori, dok ostala imena (Fuji, Pentax, Olympus, Sony) traže svoje prilike “sa strane”. Ipak, ideja Leice, čini se, u ovom trenutku nije mogla biti mudrija. Leica je rešila da (ponovo) stvori svoj novi format. Ne zato da bi bila revolucionarna kao na početku prošlog veka (današnja ekonomija prosto ne funkcioniše na takav način), već više verovatno kako bi novi S2 sistem bio pošteđen konkurencije… makar neko vreme. Leica sa novim S2 aparatom nudi senzor dimenzija 45 x 30 mm, što predstavlja potpuno novi format, a što dalje i iziskuje nove objektive. Sve je u ovoj priči novo i to je za početka dobro. Bitnije od toga jeste što će, pretpostavlja se, Leica obezbediti svoje tržište i publiku, jer se nalazi između 35 mm i “medium” formata gde su se, posle raznih bankrostava i kooperacija, istakla dva imena Hasselblad i Mamiya (bez da budemo pogrešno shvaćeni, mnoga imena se još spominju oko srednjeg formata). Odlazak u srednji format, jasno je, bio bi previše neizvestan i rizičan potez, dok bi napad na 35 mm tržište (ne samo “full frame”, nego generalno sve konvencionalne dSLR apate) bilo poslovno samoubistvo, jer tamo dok Canon i Nikon uzmu svoj deo kolača, ostalima jedva mrvice ostanu.
Leica S2 je aparat po veličini manji od 1Ds Canona, a veći od 5D, što je dobro, obzirom da je senzor unutra 56% veći od onog u 1Ds. Ova veličina senzora zadržava 3:2 odnos stranica za šta je Barnak još pre skoro čitavog veka tvrdio da je odnos odgovarajući slici koju oči serviraju mozgu. Leica ističe naprednu tehnologiju koja je omogućila da aparat bude razumno malih dimenzija (izuzetno malih, za veličinu senzora, konstatovali bi), ali i da ostvaruje značajno bolje rezultate što se brzine tiče u odnosu na “srednje” formate (informacija je da će S2 biti duplo brža od Hasselblada H serije). Dodaje se i da će sporedne i one manje sporedne (kao što je prisustvo i manipulacija JPG formatom) mogućnosti na nivou normalnih digitalnih formata, po čemu baš ne mogu da se pohvale digitalni fotoaparati/leđa srednjeg formata.
Rezolucija aparata je 37.5 megapiksela i nekih preciznijih informacija bitnih spomena gotov da nema. Ističe se da su spremni AF objektivi u celokupnom rasponu potreba. Uspeh S serije i potpuno oživljavanje Leice sigurno da bi bila dobra stvar u budućnosti, jer bi uspešna S serija sasvim pozitivno uzdrmala i dSLR aparate standardnog formata, ali i pomalo konzervativan srednji format.
Nikon D90
Na ovogodišnjoj Photokini Nikon je, između ostalog, nastupio sa novim predstavnikom amaterske klase SLR aparata – modelom D90. Ovaj fotoaparat ima CMOS senzor koji omogućava fotografije rezolucije 12.3 megapiksela. D90 nudi 11 tačaka autofokusa, poseduje Nikonov sistem za prepoznavanje scena, kao i sistem prepoznavanja lica koji može da okrtije do pet lica. Prilikom pregleda fotografija, na onim koje su snimljene pomoću ove opcije, dovoljno je jednim klikom tastera fokusirati se na lice kako bi se proverila tačnost fokusiranja. Ovaj SLR aparat ima LCD ekran dijagonale 3″ i rezolucije 920.000 tačaka. U mogućnosti je da snima 4,5 snimka u sekundi, dok Nikon ističe poboljšanje performansi i na drugim poljima. Vreme uključivanja aparata je, navodi se, 15 milisekundi, dok je lag okidača spušten na 65 milisekundi. Raspon ISO osetljivosti je 100 – 3200, dok se Lo1 i Hi1 opcijama mogu 50 i 6400 setovanja za ISO. Naravno, kao i kod svake nove generacije SLR aparata, Nikon ističe poboljšanja po pitanju nivoa šuma, pogotovo na većim ISO osetljivostima.
Nikon kod ovog modela garantuje radni vek okidača od 100.000 snimaka. Optičko tražilo poseduje 0,94x uvećanje. Od nekih zanimljivosti, primećuje se mogućnost za povezivanje GP-1 Nikon GPS prijemnika (kao dodatne opreme – biće dostupan od novembra 2008), čime će prilikom fotografisanja na fotografije biti dodavani Geotag podaci. “Live view”, odnosno prikaz kadriranja na LCD ekranu, prisutan je i kod ovog SLR-a.
Jedna jako bitna novina, koja je na neki način bitna tendencija u svetu (SLR) fotoaparata, jeste mogućnost snimanja HD video klipova. Kada se kaže HD, kod ovog Nikona konkretno, misli se na rezoluciju 1280 x 720 pri 24 slika u sekundi. Ne navode se podaci o ograničenjima u veličini fajla i tome koliko će jedan minut filma zauzimati megabajta okvirno. Najbolji deo ove mogućnosti (i generalno, mogućnosti HD filmova na SLR aparatima) jeste beskrajan broj objektiva koji omogućavaju kreativne elemente kadriranja kakve kod video kamera možete da vidite tek kod krajnje profesionalnih filmskih produkcija. D90, kao što je moglo da se očekuje, poseduje HDMI izlaz za reprodukovanje fotografija i filmova na HD televizorima i ostalim uređajima.
Nikon Coolpix P6000
U periodu pre sajmu, ali koji se vodi kao deo procesa predstavljanja uređaja za Photokinu 2008, Nikon je objavio Coolpix P6000 – dosta zanimljiv i napredan aparat. 1/1.7″ senzor obezbeđuje fotografije rezolucije 13,5 megapiksela. Dijagonala ekrana je 2,7″, a rezolucija 230.000 tačaka. Raspon objektiva 28 – 112 mm, ekvivalentno 35 milimetarskom formatu, dok je svetlosna moć f2,7/5,9. Objektiv, naravno, poseduje optičku stabilizaciju. Osetljivost senzora prostire se od ISO 64 – 6400. Masa aparata je 240 grama.
Model P6000 poseduje dve stvari po kojima je relativno specifičan. Prva GPS prijemnik, a druga LAN priključak. GPS prijemnik, naravno, ne služi za navigaciju, jer ovaj aparat ne može da ima navigacioni softver. Ugrađen čip služi kako bi fotografije bile Geotagovane. U prevodu, zabeleženi podaci i geografskoj širini i dužini, kao i nadmorskoj visini, dovoljni su da se kroz Nikon softver na PCu vidi lokacija gde je fotografija snimljena. LAN konektor je jedna, slobodno se može reći, neočekivana mogućnost. Nikon ističe bitnost za deljenje fotografija, koju je olakšao adekvatnim “my Picturetown” idejom. Ozbiljnost ovog fotoaparata pokazuje i prisustvo RAW formata. Kada se na to doda mogućnost dodavanja spoljnog blica putem stopice, kao i konvertera za objektiv, jasno se vidi da je ovaj fotoaparat namenjen entuzijastima i naprednim korisnicima.
Olympus µ 1050 SW
Neposredno pre Photokine, Olympus je najavio µ 1050 SW fotoaparat. Ovo je naslednik ogranka µ (Mju) serije koji pored generalno dobrog kućišta, ima pakovanje otporno na padove, udarce, potapanje i zamrzavanje. µ 1050 SW je aparat rezolucije 10.1 megapiksela. Raspon objektiva je 38 – 114 mm. Dužina dijagonale LCD ekrana je 2,7 inča. µ 1050 SW snima video klipove VGA (640 x 480) rezolucije pri 30 fps.
Bitnije od svega jeste kućište ovog aparata koje, ne samo da se nudi u četiri boje koje lepo izgledaju ali smešno zvuče (bukvalan prevod: delfin sivoj, pacifik plavoj, ponoćno crnoj i maglovito rozoj :)), već zato što je spremno za najveće napore. Ako se iz priče, za trenutak, isključe vrhunski SLR aparati, Mju SW serija iz Olympusa predstavljala je aparate sa najkvalitetnijim kućištem. Takva vrhunska izrada je tu ne samo zbog dobrog utiska, već zbog toga što su ovi aparati namenjeni (ili bolje reći otporni) za potapanje (ovaj konkretno do 3m ), padove do 1,5 i smrzavanje do -10.
Micro “Four Thirds” sistem Panasonic Lumix G1
“Four Thirds” sistem je produkt Olympusa i Kodaka od pre 5 godina. Ovaj sistem je odlikovao manji senzor odnosa stranica 4:3 koji je bio 30-40% manji od najmanjeg (Canon APS-C, neračunajući Sigmin Foevon) digitalnog senzora u SLR aparatima. Najnaprednija osobina sistema jesu objektivi koji su digitalizovani. Prilagođavanje objektiva digitalnim fotoaparatima omogućilo je uštedu na njihovim dimenzijama i masi. Cela priča oko “Four Thirds” sistema bila je u redu (osim možda odnosa stranica 4:3 koji će, umesto da se penzionišu na televizorima, izgleda to morati da urade u Olympus i Panasonic fotoaparatima), ali je jačanje i napredovanje Canona i Nikona u digitalnom svetu bilo prosto nezadrživo.
Micro “Four Thirds”, izgleda, konačno daje smisao ovom sistemu. Manji senzor nije predstavljao nepremostiv problem što se kvaliteta fotografija tiče, ali u fotografskom svetu je veličina ono što je bitno, pa se tako osećalo da je senzor u Olympusima i Panasonicima manji nego kod konkurencije. Ako je Olympus (sa kooperantima) u startu krenuo sa malim stvarima, onda je i bilo bolje da se okrene što manjim SLR aparatima, nego da se suprotstavlja Nikonu i Canonu. Sa Micro sistemom, ovoga puta Panasonic i Olympus, spušaju SLR aparate još niže u amaterske vode, ne na granicu sa klasičnim “digitalcima”, nego i ispod toga. Sa generalno malog SLR sistema, uklonjeni su ogledalo i čitav sistem oko reflektujućeg optičkog tražila, što je uslovilo smanjenje bajoneta, kao i mogućnost za značajno umanjenje debljine aparata i gabarita generalno.
Mala debljina omogućili su da telo Panasonica G1 (i budućih Micro 4/3 aparata) bude najmanje digitalno SLR telo koje se danas nudi. Manji senzor, optimizacija za digitalno objektiva i manji bajonet, takođe, omogućili su objektivima da budu manjih gabarita i mase, što nas lako dovodi do zaključka da je Panasonic G1 najmanji SLR u ponudi. U prilog tome da je ovaj aparat namenjen amaterima ide i ponosno isticanje od strane Panasonica da “je jedini SLR koji se nudi u tri boje, što će pomoći da se aparat bolje prilagodi vašoj ličnosti” :). Šalu na stranu, G1 i Micro 4/3 sistem su okarakterisani od strane relevantnih medija kao bitna novina na ovogodišnjoj Photokini. Masa Panasonica G1 sa kit objektivom (LUMIX G VARIO 14-45mm/F3.5-5.6 ASPH/MEGA O.I.S) iznosi 580 grama, što je bukvalno na granici sa ultrazum aparatima.
Senzor daje rezoluciju od 12.1 megapiksela. Veličina dijagonale ekrana iznosi 3 inča, a ekran ima rezoluciju 460.000 tačaka. Zanimljiva opcija ekrana je to da može da se rotira 270 stepeni vertikalno i 180 horizontalno Kako G1 nema ogledalo, tražilo je elektronsko u vidu malog ekrančića koji ima rezoluciju čak 1.400.000 tačaka. Od stvari koje još vredi spomenuti, tu MEG O.I.S sistem (vezan za objektiv) stabilizacije, sistem koji otkriva da li se objekat pomera, pa onda povećava ISO kako bi se smanjila brzina zatvarača, mogućnost automatskog prepoznavanja scena, detekcija lica, HDMI izlaz i ultrazvučni sistem za čišćenje prašine sa senzora koji radi 50.000 puta u sekundi. I za kraj, treba znati da SLR nije pravilan izraz za ovaj aparat. Ovo što se tiče objektiva jeste aparat isti kao SLR, ali kako nema ogledalo, prizmu i ostale elemente zbog kojih se SLR aparati zovu kako se zovu, onda ovaj i buduće aparate Micro “Four Thirds” porodice treba nazivati samo “aparati sa izmenjivim objektivom”.
Sony A900
Da li vam dizajn ovog SLR Sonya deluje pomalo retro? Sony, kako se može videti, upravo je to hteo da postigne sa kućištem ovog aparata, jasno ističući pentaprizmu na vrhu aparata. Sony A900 pruža rezolucije 24,6 megapiksela, a bitnije od toga jeste da poseduje “full frame” senzor (veličine 36 x 24 mm). A900 je prvi “full frame” fotoaparat koji ima sistem stabilizacije unutar tela aparata (pa tako ima efekta na sve objektive). Ekran na ovom SLR-u ima dijagonalu 3″ i rezoluciju 921.000 tačaka. Optičko tražilo pruža 100% pokrivenosti kadra i ima faktor uvećanja 0.74x. Vek trajanja zatvarača garantuje se na 100.000. Za brzinu snimanja sekvenci Sony je istakao 5 fps, mada se ne ističe ograničenje po broju JPG/Raw snimaka.
Aparat poseduje novi AF sistem sa 10 tačaka koje pomažu prilikom praćenja objekata u pokretu. Zanimljivo je da analogno – digitalna konverzija se odvija putem 6.000 jedinica još na samom senzoru aparata, čime se eliminiše stvaranje šuma najranije moguće. Prisutan je i HDMI izlaz, dok Sony najavljuje nove mogućnosti snimanja u RAW formatu putem Image Data Converter SR3 softvera.
Obeležja Photokine 2008
Kako je Photokina više od fotoaparata, obeležja Photokine što se fotoaparata tiče sigurno su snimanje HD filmova na SLR aparatima, Panasonic G1 i Micro Four Thirds sistem i Fujiev Super CCD EXR senzor. HD filmovi na SLR aparatima, toliko su bitna stvar da, moguće je, mogu da ostvare neopisivi udar kamkodere, ne zbog HD rezolucije, već zbog objektiva pre svega. U kooperaciji velikog objektiva i velikog senzora, SLR aparati mogu da ponude HD snimke kakve komercijalne HD kamere ne mogu. Bitnije od toga, različitost objektiva SLR fotoaparata omogućavaju kadriranje i dubinske oštrine kakve kreativnom oku mogu da obezbede fantastične rezultate. Kako SLR aparati nisu poligon za (ovakve) eksperimente, jasno da je lansiranje snimanja (HD) video klipova na njima bitna novost (koja je dobro proračunata i odmerena) i bliska budućnost će pokazati je li to samo značajna ili mnogo značajna stvar koja se desila na ovogodišnjoj Photokini. Međutim, ozbiljno snimanje na kamerama zaživeće samo među amaterima, jer je za profesionalnu upotrebu, DSLR ili prosumer kao “filmska kamera” i dalje nepogodan, najpre zbog ergonomije (fotoaparat se drži drugačije od kamere, a i postolja su sasvim drugačije koncipirana).
Panasonic G1 i Micro Four Thirds omogućiće da se SLR i profi osobine (mada, realno, G1 nije ni profi, a pogotovo ne SLR aparat, kao što smo ranije objasnili) spuste amaterima bliže nego ikada. Da li je to dobra ili loša ideja, teško je reći. Zanimljiva je u svakom slučaju i sledeća stvar jeste reakcija tržišta ne jednu zaista novu i svežu ideju. Panasonic G1 može ozbiljno da poremeti situaciju u svetu amaterskih fotoaparata i da prouzrokuje totalno drugačije revolucije nekih budućih naprednih digitalaca. Rasplet očekujemo u bliskoj budućnosti, takođe.
Fujiev Super CCD EXR senzor jeste, srećom, dokaz da kod amaterskih digitalaca nije sve zamrlo. Sigurno da ovaj senzor neće u startu biti idealan, ali nas skorija prošlost uči da Fuji svoju ideju može da izgura do kraja i da na kraju kada ta ideja sazri, može da bude izuzetno kvalitetno rešenje. Zahtevi za večitim smanjenjem običnih i stilizovanih digitalaca, uslovili su to da senzori i objektivi ne smeju da se povećavaju. Što znači da je kvalitet fotografija ograničen, bez obzira na večno povećanje megapiksela. Super CCD EXR pokušava da iskoristi nove ideje da se iz malih senzora izvuče najbolje moguće. Sama ideja je veoma jednostavna i nadamo se da neće biti problema za njenu implementaciju i da će period sazrevanja biti kratak.
Naredna Photokina je, tradicionalno, kroz dve godine. Sledeće što nas očekuje jeste PMA krajem zime u Las Vegasu. Ovogodišnja Photokina je pokazala da su SLR aparati nikada dosadna tema i, izgleda, da neće biti još solidan period vremena. Isto tako, pokazano je da obični digitalni fotoaparati prosto nemaju gde. Fuji sa senzorom i Panasonic i Olympus sa Micro 4/3 sistemom daju neku nadu da će situacija biti bolja, ali jasno je da je običnim amaterskim digitalcima potrebna velika količina infuzije kako bi se reorganizovali i ponovo postali zanimljivi. Videćemo i kakvog će efekta na konvencionalne SLR aparate i aparate/leđa srednjeg formata imati novi Leica S2 sistem koji se, lukavo, smestio između ova dva standarda…
