Benchmark Redakcija
Branko Mitić
Uporedni test pristupačnih digitalnih fotoaparata
Da smo veliki uporedni test jeftinih digitalnih aparata pripremali u trenutku kada je bench-market krenuo sa radom i kada su se na “stranicama” našeg sajta pojavili prvi ovakvi prikazi, verovatno bi zaključak bio dijametralno drugačiji od onog koji ćete imati prilike da čitate na kraju ovog teksta. U to vreme, najpristupačniji digitalci nisu dostizali pristojan nivo kvaliteta, čak ni po, u proseku značajno većim cenama u poređenju sa današnjim standardima za ove klase aparata. To znači da bi nam kroz ruke prošlo 5-10 fotoaparata da bi na kraju u zaključku stajalo i “dodajte još xy evra i kupite skuplji i bolji fotoaparat”. Danas to više nije slučaj i čak oni najpristupačniji digitalni fotoaparati imaju dosta dobrih osobina. Gotovo potpuno uništavanje klasičnih fotoaparata “na film” dovelo je do omasovljenja digitalne tehnologije. To omasovljenje dovelo je do toga da tehnologija brzo sazvreva, pojeftinjuje i stiže nova, uvek nešto bolja. Pored toga, digitalni fotoaparati su u jednom trenutku toliko bili popularni da ih je proizvodio praktično ko god je stigao i to u enormnim serijama. Međutim, kada se digitalna era ustalila, mnogi su, umesto da se povuku ili promene politiku, nastavili agresivnu kampanju. Ta agresivnost na tržištu je izazvala, po nama, previše brz razvoj s jedne strane i lansiranje nekih nebitnih elemenata kojima je iz marketinških razloga pridavana velika pažnja. Takođe, iako se u jednom trenutku sve prelomilo i značajno smanjio broj klasa, smatramo da je taj “turbo” razvoj digitalaca doveo do stapanja granica, odnosno mešanje klasa. Borba na tržištu jeste dovela do značajnog povećanja kvaliteta i obaranja cena i to je svakako dobra stvar. Loša stvar se ogleda u tome da nas proizvođači preterano obasipaju sa “novim” modelima koji uopšte ne zaslužuju epitet novog proizvoda. Nekoliko generacija aparata se smeni dok se ne ostvari značajan korak u evoluciji i vide konkretna poboljšanja. Nije naše da se upuštamo u poslovnu politiku velikih proizvođača, ali je nepotrebno da svake sezone imamo pregršt novih modela koji je zapravo isti kao prethodni. To je svakako tržišna trka i to se svakako neće promeniti u doglednoj budućnosti. Novinari imaju težak posao da pišu ono što je već napisano, a kupci obično nesnabdeveni informacijama se bojažljivo interesuju “je li ovaj novi aparat toliko bolji od mog kojeg sam kupio samo pre 3 meseca”. Nije… i voleli bi smo da proizvođači predstavljaju nove modele kada zaista imaju nešto novo da nam pokažu, ali su to samo naše želje.
Danas se pomalo izgubio žar koji je goreo tokom stupanja digitalne ere na scenu. Mnogi su nabavili digitalce s kojima su potpuno zadovoljni, a mnogi su i shvatili da današnji fotoaparati ne donose toliko novina kao nekada i to jeste istina. Mi ne smatramo, ipak, da su fotoaparati postali nezanimljiviji, daleko od toga. Postoji više razloga zašto je interesovanje i dalje veliko. Pre svega, nisu baš “svi” kupili digitalne fotoaparate. Još uvek ima korisnika koji ih nemaju, a i onih koji i dalje uporno se bore sa filmovima, neuspelim fotkama i razvijanjem slika koje ne žele (bez želje da omalovažavamo klasične fotoaparate). Takođe, dobar deo ljudi koji su među prvima uzeli digitalni fotoaparat i do sada ga nisu menjali, svesni su činjenice da bi bilo dobro kada bi se ponovili. Tu su, naravno, i ljudi sa ozbiljnom opremom, a kojima bi dobro došao neki običan aparat u situacijama kada kvalitet opreme nije bitan ili kada je aparat potrebno dati deci ili bilo kome u koga nemate poverenje ili koga bi prosto bunila ozbiljna oprema.
S toga smo okupili solidan broj digitalnih fotoaparata poznatih marki koji spadaju u grupu pristupačnih, mada razlike među njihovim cenama jesu primetne. Ovo nije test najjeftinijih digitalaca koji postoje i nismo razmatrali uzimanje na test fotoaparata generičkih robnih marki – ne zato što nam je bitno šta na fotoaparatu piše, već prosto što nas dugogodišnje iskustvo uči da obično kupovina takvog aparata nije ušteda, već bacanje novca. Generalno gledano tradicija nije ono čemu bi potrošači trebali da pridaju mnogo pažnje, po našem mišljenju, ali se vremenom pokazalo da je kod fotoaparata ona zaista bitna. Jedini izuzetak je Sony koga nije bilo u filmskoj eri, a koji se u digitalnoj ne samo drži uspešno sa foto velikanima, nego često i sam postavlja ozbiljne repere – i, opet, sve to iz razloga što je jedan od najstarijih proizvođača digitalnih fotoaparata. Smatramo da su ovi Canon, Olympus, Fuji i Sony aparati koji su se našli na ovom testu ono ispod čega po kvalitetu ne treba ići. Čak i da vam budžet ne dozvoljava da potrošite oko 150 evra za fotoaparat, uvek je bolje snaći se i nabaviti dodatni novac i pazariti ih, nego kupovati neke nepoznate robne marke za čiji kvalitet i dugovečnost niko ne može da garantuje (a obično se ispostavi da od kvaliteta i dugovečnosti nema ništa).
Olympus FE310
Olympus FE310
megapiksela
8
merenje svetla
ESP
rezolucije
3264 x 2448 2560 x 1920 2048 x 1536 1600 x 1200 1280 x 960 640 x 480 1920 x 1080
modovi blica
Auto, Manual Flash On / Off, red eye
raw
ne
domet blica
0.3 – 4.3 m (wide) 0.6 – 2.1m (tele)
veličina senzora
1/2.5″
prioritet blende
ne
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
ne
objektiv
6.2 – 31.0 mm
manual
ne
objektiv – ekvivalentno 35mm
37 – 185 mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
ne
najveći otvor blende
f/3.2 – 4.8
video klipovi (sa tonom)
640 x 480 / 15 fps Dužina snimanja: 29 min, 320 x 240 / 15 fps Dužina snimanja: 29 min
optički zum
5x
samookidač
10 sec
digitalni zum
4x
tip memorije
xD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
20.5 MB – interna
af lampa
ne
tražilo
ne
ručni fokus
ne
ekran
2.5″, 154.000tačaka
raspon fokusa
0.4m – beskonačno (širokougaoni) / 0.7m – besnoknačno (tele)
live histogram
ne
makro
0.2m – beskonačno (širokougaoni) / 0.5m – besnoknačno (tele)
playback histogram
da
supermakro
5 cm
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
2 X AA
iso osetljivost
ISO 80, 100, 200, 400, 800, 1600, 3200
trajanje baterija
?
brzina zatvarača
4– 1/2000 sec
masa
140 g (bez baterije i kartice)
balans belog
auto
dimenzije
93 x 61.7 x 30.5 mm
Pakovanje:
– Olympus FE310 digitalni fotoaparat
– traka za nošenje
– 2 x AA baterije za jednokratnu upotrebu
– USB i AV kabl
– Olympus Master 2 CD ROM
– osnonvo uputstvo na srpskom jeziku
– garancija
Olympus FE310 predstavlja donji deo ponude digitalaca ove popularne japanske kompanije. Nekada su fotoaparati sa “dna” ponude nisu bili za preporuku ni od jednog proizvođača. Tokom nekoliko godina, ogromna konkurencija uslovila je da fotoaparati evolouiraju brže nego što smo očekivali, možda i brže nego što su same kompanije očekivale. Današnji najjeftiniji digitalci (poznatih robnih marki) uzimaju rešenja i tehnologije iz viših klasa da bi ostali u konkurenciji što kao krajnji rezultat znači sasvim korektan fotoaparat za veoma pristojne novce.
FE310 po svojim gabaritima spada u relativno male fotoaparate. Kada se poredi sa brojnim današnjim džepnim digitalcima, ovaj FE može se nazvati i velikim, ali po svim ostalim standardima i poređenjima ovo je fotoaparat koji će fino moći da se smesti u bilo koji džep – negde lako, negde malo teže. Kućište aparata napravljeno je od plastike solidnog kvaliteta. Zavšrna obrada jeste dobra i poboljšava kompletan utisak o izradi i kvalitetu materijala. Ipak, precizni da budemo, aparat po fizičkom kvalitetu je tek iznadprosečan, ali obzirom da je donji predstavnik klase, to je i više nego što smo očekivali. Zamerku možemo da uputimo na račun tastera koji, istina, jesu veliki, ali deluju pomalo grubo i robusno – u prevodu, potreban je malo oštriji dodir.
Veličina senzora jeste 1/2,5 inča što je uobičajeno za male aparate/objektive, ali znaju proizvođači da u niže predstavnike klase ubace i još manje senzore. Ono što je zanimljivije jeste objektiv koji ima ek. 35 milimetarskom formatu raspon od 37 – 185 mm. To znači da je optički zum, laički rečeno, 5x što je dokaz onoj našoj priči o borbi na tržištu i prelasku tehnologija i rešenja sa viših na niže klase. Koliko i hvale, ovaj objektiv zaslužuje ipak i kritika, jer je najširi položaj tek na 37 mm što nam se nije dopalo. Potrebno je da objektivi budu širi kako bi se u svim uslovima osećali komotno kada fotografišete, pa makar bili i najveći amater na svetu. Veći zum se vrlo često može “napraviti” isecanjem prilikom obrade fotografija, ali se fizička ograničenost u širini nikako ne može nadoknaditi. Ipak, ne želimo da budemo preoštri i treba da budemo realni, jer kada bi jedan od najjeftinijih aparata u ponudi imao širok objektiv, šta bi ostalo za one, nekada, i nekoliko puta skuplje aparate. Što se tiče svetlosne moći objektiv, na širem delu je korak ili dva manja od uobičajenog i očekivano (za šta je, verovatno, odgovoran veliki raspon objektiva), dok prilikom povećanja “zuma” otvorenost blende se izjednačava sa standardom.
Jačina blica je solidna i upotrebljivost aparata u tim uslovima je dobra, pod uslovom da se aparat koristi na načine na koji se od kupaca ove klase aparata očekuje. To znači da je blic OK za turističko-porodične namene i to je to. Što se tiče ekrana, on jeste, sada već, uobičajenih 2,5 inča po dijagonali, ali je manje rezolucije nego što smo od Olympusa navikli. Naravno, to je opravdano, obzirom da je ovo jedan od najnižih po klasi i najjeftinijih aparata u ponudi. Pored toga što ekran nije kvaliteta kao što smo viđali kod brada MJU aparata, ovaj ekran je sasvim pristojan po pitanju prikaza, pa na kraju krajeva i po pitanju rezolucije. U svakom slučaju, dobro je što je 2,5 inča tu, a to što je rezolucija nešto niža, ne predstavlja neki veliki problem.
Ono što je interesantno jeste to što FE310 nema ručno postavljanje balansa belog. Ovo je, istina, nekada bila uobičajena stvar kod mnogih fotoaparata, ali je vremenom sve više odumirala. S jedne strane, razumemo ovakav potez Olympusa, jer ne mogu se sve opcije ostaviti dostupnima. Zanimljivo je, recimo, da je ručno biranje ISO osetljivosti dostupno i, verujte nam, to je mnogo bitnija opcija nego biranje balansa belog. Obično je situacija bila obrnuta – da je tu menjanje balansa belog, ali da je ISO zaključana na auto, odnosno prepuštena automatici aparata.
Kada je o softverskim rešenjima reč, tu je uglavnom situacija kakvu kod Olympus vidimo poslednjih par godina. Pre svega, izuzetno je bitno da naglasimo prisustvo srpskog jezika. Obzirom da je naša zemlja neretko marginalizovana po pitanju lokalizacije, ovaj potez Olympus, koji je istina davno već viđen na njihovim aparatima, možemo samo puno da pozdravimo. Sama softverska izvedba, odnosno lakoća korišćenja, pronalaženje komandi i podešavanja jeste prosečna. Slabija je po pitanju brzine nalaženja opcija, ali je dobra po pitanju lakoće korišćenja. Još jedan plus za Olympus, pored uvođenja srpskog jezika, ide i za “vodič za snimanje” koji vas u isto vreme uči kako da fotografišete u specifičnim uslovima, ali i podešava aparat za specifičnu namenu.
Komentar o kvalitetu fotografija i performansama možete pročitati na narednim stranama na kojima dajemo konkretna poređenja.
Olympus FE320
Olympus FE320
megapiksela
8
merenje svetla
ESP
rezolucije
3264 x 2448 2560 x 1920 2048 x 1536 1600 x 1200 1280 x 960 640 x 480 1920 x 1080
modovi blica
Auto, Manual Flash On / Off, red eye
raw
ne
domet blica
0.1 – 4.3 m (wide) 0.6 – 2.3m (tele)
veličina senzora
1/2.35″
prioritet blende
ne
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
ne
objektiv
6.3 – 19.9 mm
manual
ne
objektiv – ekvivalentno 35mm
36 – 108 mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
ne
najveći otvor blende
f/3.1 – F5.9
video klipovi (sa tonom)
640 x 480 / 30 fps Dužina snimanja: 10 s, 320 x 240 / 15 fps Dužina snimanja: 29 min
optički zum
3x
samookidač
12 sec
digitalni zum
4x
tip memorije
xD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
48MB – interna
af lampa
ne
tražilo
ne
ručni fokus
ne
ekran
2.7″, 230.000tačaka
raspon fokusa
0.6m – beskonačno (širokougaoni) / 1.0m – besnoknačno (tele)
live histogram
ne
makro
0.1m – beskonačno (širokougaoni) / 0.6m – besnoknačno (tele)
playback histogram
da
supermakro
5 cm
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
Li ion 740 mah
iso osetljivost
ISO 64, 100, 200, 400, 800, 1600, 3200
trajanje baterija
?
brzina zatvarača
4– 1/2000 sec
masa
95g (bez baterije i kartice)
balans belog
AUTO WB, Oblacno, Suncano, Sijalica, Fluorescentno, Fluorescentno 2, Fluorescentno 3
dimenzije
91.3mm x 56.8mm x 17mm
– Olympus FE340 digitalni fotoaparat
– traka za nošenje
– litijumska baterija
– punjač baterije
– USB i AV kabal
– Olympus Master 2 CD ROM
– osnovno uputstvo na srpskom jeziku
– garancija
Sledeći Olympus koji vam predstavljamo jeste FE320 koji ima sličnu oznaku, ali je prilično drugačije napravljen nego svoj jeftiniji brat. U pitanju je aparat koji je po rešenjima mnogo bliži MJU klasi Olympusa, koja je totalno drugačija klasa aparata od ovih koje vam prikazujemo u ovom testu. To znači da je kućište urađeno od metala i drugačije je ne samo po materijalu, nego u potpunosti u odnosu na FE310. FE320 se lako može pomešati sa MJU aparatima, jer mu je izrada veoma kvalitetna što je pun pogodak u kombinaciji sa kvalitetnim, metalnim, materijalima. Ceo aparat deluje dosta sofisticiranije nego FE310, a najveća boljka oko fizičke izrade, ponovo je kod dugmića, koji jesu nešto nežniji, ali opet, po našem mišljenju i dalje nešto tvrđi nego što bi trebali. Dobra je stvar, ipak, što tasteri nisu premali što bi značajno otežalo korišćenje.
Što se dimenzija tiče, najbolje o njima govori masa, istina praznog, aparata koja je manja od 100 grama. Pre samo koju godinu aparati od 100 grama su bili samo oni ekstremno mali koji gotovo da nisu ničim mogli da se pohvale osim svojim minijaturnim izgledom. Današnji aparati ispod 100 grama su sasvim normalni, kako za korišćenje, tako i što se tiče kvaliteta fotografija i performansi. FE320 jeste manji i od pakle cigareta i skoro dva ovakva aparata komotno možete da smestite u jedan džep. Istina, manje dimenzije znače i da će se fotoaparat malo teže držati u rukama, ali ako treba da biramo između manjih dimenzija i boljeg ležanja u ruci kod “običnih” aparata, biramo ovo prvo.
FE320 ima još malo veći senzor nego FE310. Iako to uvećanja senzora nije preveliko, u svakom slučaju jeste za pohvalu. Kada je o objektivu reč, FE320 je najslabiji od tri Olympusa koji su se našli na testu. Ekvivalentno 35 milimetarskom formatu, raspon objektiva jeste 36 – 108 mm (u prevodu, 3x optički zum). Objektiv je ono što bi pre izvesnog vremena nazvali običnim. Međutim, na današnjoj sceni fotoaparata se dosta eksperimentiše sa različitim specifikacijama objektiva, tako da je ovaj na FE320 i previše običan. Ono što nam se ne dopada jeste otvor blende (f3.1 – 4.8) koji je na početnom položaju objektiva za jedan otvor ispod proseka, dok je na tele položaju čak dva korka iza od očekivanog. Što će tu i tamo znati da predstavlja problem u nekim težim svetlosnim uslovima.
Što se blica tiče, možemo reći da je njegova snaga i bolja nego što treba očekivati od jednog ovako malog aparata. Naravno, kompletne performanse su u domenu uobičajenog korišćenja jednog ovakvog aparata, ali je to u ostalom i ono što smo očekivali. Dijagonala ekrana je iznenađujućih 2,7 inča. Istina, ta petina inča uvećanja u odnosu na standarnih 2,5 i preterano osetno, ali činjenica da se Olympus odlučio da ovakav ekran stavi na klasu aparata koja je ispod MJU, najbolje govori u prilog našoj tvrdnji da je borba na tržištu prilično žustra. Rezolucija od 230 hiljada tačaka deluje optimalno za ekran ovih dimenzija. Po pitanju kvaliteta prikaza, ovaj ekran je jako dobar i nikakve mane ne možemo uputiti na njegov račun.
U odnosu na FE310, 320-ica, pored svih ostalih opcija, ima i ručno biranje predefinisanih podešavanja balansa belog. Kod prethodnog aparata bi to još moglo da se preživi, dok se kod ovog prosto ne bi moglo, jer FE320 i onako previše podseća na MJU aparate. Ono što se možda neki raspitali, jeste postoji li ručno podešavanje blende i zatvarača. Odgovor je negativan i, iskreni da budemo, iako bi takve opcije svakako bilo lepe, ni jednog trenutka nismo pomišljali da bi se te napredne opcije mogle naći na aparatima ove klase. Ono što je dobro, a što je tek polovično viđeno kod FE310, jeste ručno određivanje punog raspona ISO osetljivosti, sve do 3200. Iako i FE310 ima najveću ISO osetljivost 3200, ručno biranje je moguće “samo” do 800. Iako se ova podešavanja retko koriste, dobro je znati da su dostupne, u situacijama sa malo svetla kada je potrebno nešto snimiti, a kada nije dozvoljeno koristiti blic ili je blic prosto nemoćan.
Što se tiče softverskog dela fotoaparata, on je prilično isto urađen kao kod FE310, ali i 95% isto kao kod svih Olympusa koje smo opisali u poslednjih par godina. To znači da smo lakoćom korišćenja zadovoljni, brzinom korišćenja malo manje, mada smatramo da je balans dobar za početnike, jer bi eventualno formiranje opcija i podešavanja radi bržeg korišćenja dovelo do konfuznijeg menija. Dve stvari treba značano istaknuti. Prva prisustvo srpskog jezika u potpunosti, dok je druga stvar “vodič za snimanje” koji vas uči, ali i podešava aparat nekim naprednijim tehnikama (ma koliko one bile moguće na jednom, ipak, običnom fotoaparatu) i smatramo da je ovaj vodič odlično napravljen, gotovo idealno, obzirom da jedno parče tehnike treba da vam bude učitelj.
O kvalitetu fotografija i performansama ovog i svih drugih aparata koji su se našli na ovom testu, pisaćemo na zajedničkoj strani kasnije tokom testa.
Olympus FE340
Olympus FE340
megapiksela
8
merenje svetla
ESP
rezolucije
3264 x 2448 2560 x 1920 2048 x 1536 1600 x 1200 1280 x 960 640 x 480 1920 x 1080
modovi blica
Auto, Manual Flash On / Off, red eye
raw
ne
domet blica
0.1 – 5.5 m (wide) 0.6 – 2.8m (tele)
veličina senzora
1/2.35″
prioritet blende
ne
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
ne
objektiv
6.3 – 31.5 mm
manual
ne
objektiv – ekvivalentno 35mm
36 – 180 mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
ne
najveći otvor blende
f/3.5 – 5.6
video klipovi (sa tonom)
640 x 480 / 30 fps Dužina snimanja: 10 s, 320 x 240 / 15 fps Dužina snimanja: 29 min
optički zum
5x
samookidač
10 sec
digitalni zum
4x
tip memorije
xD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
48MB – interna
af lampa
ne
tražilo
ne
ručni fokus
ne
ekran
2.7″, 230.000tačaka
raspon fokusa
0.6m – beskonačno (širokougaoni) / 1.0m – besnoknačno (tele)
live histogram
ne
makro
0.1m – beskonačno (širokougaoni) / 0.6m – besnoknačno (tele)
playback histogram
da
supermakro
3 cm
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
Li ion 740 mah
iso osetljivost
ISO 64, 100, 200, 400, 800, 1600, 3200
trajanje baterija
?
brzina zatvarača
4– 1/2000 sec
masa
116 g (bez baterije i kartice)
balans belog
AUTO WB, Oblacno, Suncano, Sijalica, Fluorescentno, Fluorescentno 2, Fluorescentno 3
dimenzije
96.9 x 57.5 x 22.6 mm
– Olympus FE340 digitalni fotoaparat
– traka za nošenje
– litijumska baterija
– punjač baterije
– USB i AV kabal
– Olympus Master 2 CD ROM
– osnovno uputstvo na srpskom jeziku
– garancija
Olympus FE340 je u 95% stvari isti kao FE320, s toga ćete nam oprostiti ukoliko neke stvari budemo iznova ponavljali ili budemo skratili opis ovog fotoaparata. Samo su dve, doduše osetne razlike, između FE320 i FE340. FE340 u globalu je jači model, kako mu i ime kaže. Te dve razlike jesu objektiv i dimenzije koje su kolateralna šteta promene objektiva. Iskreni da budemo, FE340 jeste i dalje jedan od manjih aparata na tržištu, ali da je vidno veći od FE320, svakako da jeste.
Kao što smo već rekli, u pitanju je aparat čije je kućište urađeno od metalne legure, što sa zaista preciznom završnom obradom znači da u rukama FE340 deluje zaistva kvalitetno. Mana ponovo ide na račun tastera čija veličina donekle narušava dizajnerske linije aparata, dok se njihova tvrdoća koji sa celokupnim nežnim utiskom koji aparat ostavlja. Istina, veći tasteri značajno doprinose upotrebljivosti jednog ovako malog aparata.
Raspon objektiva iznosi 36 – 180 mm, ako se realna žižna daljina poistoveti sa 35 milimetarskim formatom. To znači, običnim rečnikom rečeno, da FE340 ima optički zum 5x i tu se, zapravo, nalazi glavna prednost 340 modela u odnosu na 320-icu. Početak objektiva, za naše ukuse, nije dovoljno širok, što baca senku na 5x zum i mnogo bi atraktivniji bio neki objektiv, npr 28-140 mm, ali opet smatramo da bi bilo previše da se od aparata ove klase očekuje da ima jedan takav objektiv – prosto bi previše ugrožavao MJU klasu. Druga mana na račun objektiva odlazi na svetlosnu moć objektiva, koja se, čini se, izgubila oko cele pompe o 5x optičkom zumu. f/3.5 – 5.6 ipak je preslabo duž ceo raspon objektiva. Ne kažemo da je aparat neupotrebljiv sa ovim svetlosnim moćima objektiva, daleko od toga, ali će ovako aparat previše dizazi ISO osetljivost kako bi održao brzinu zatvarača, a veća ISO osetljivost znači i više šuma.
Po specifikacijama, blic na FE340 deluje jači u odnosu na one na 310 i 320. U praksi nismo videli neku značajnu razliku, mada smo blic koristili za normalne potrebe. Pretpostavljamo da će se FE340 pokazati bolje u odnosu na dva slabija brata u situacijama kada ste malo više odmaknuti od ljudi koje slikate ili kada je prosto potrebno smestiti više ljudi u kadar.
Što se “unutrašnjosti” aparata tiče, odnosno softverskog aspekta, FE320 i FE340 su identični, odnosno gotovo isti kao FE310. Dobre strane su kompletni meniji na srpskom jeziku, vodič za snimanje i lakoća korišćenja. Dok zameramo to da bi mi malo drugačije organizovali menije, mada daleko od toga da su ovi postojeći loši.
Što se tiče kvaliteta slika i performansi, njih ćemo uporediti sa ostalim aparatima na zajedničkoj strani kasnije tokom teksta.
Canon PowerShot A470
Canon PowerShot A470
megapiksela
7
merenje svetla
Evaluative, Centre-weighted, Spot
rezolucije
(L) 3072 x 2304, (M1) 2592 x 1944, (M2) 2048 x 1536, (M3, Date Stamp) 1600 x 1200, (S) 640 x 480
modovi blica
Auto, Manual Flash On / Off
raw
ne
domet blica
30cm – 3.0m (W) / 2.0m (T)
veličina senzora
1/2.5″
prioritet blende
ne
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
ne
objektiv
6.3 – 21.6 mm
manual
ne
objektiv – ekvivalentno 35mm
38 – 132mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
ne
najveći otvor blende
f/3.0 – f/5.8
video klipovi (sa tonom)
640 x 480 20fps, 320 x 240 30fps, 160 x 120 15fps
optički zum
3.4x
samookidač
2, 10 sec
digitalni zum
4x
tip memorije
SD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
32MB – MMC
af lampa
da
tražilo
ne
ručni fokus
ne
ekran
2.5″, 115.000 tačaka
raspon fokusa
?
live histogram
ne
makro
?
playback histogram
da
supermakro
1 cm
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
2 x AA
iso osetljivost
AUTO, High ISO Auto, 80, 100, 200, 400, 800, 1600
trajanje baterija
~150 snimakasa alkalnim i 400 sa Ni MH
brzina zatvarača
15– 1/2000 sec
masa
165 g (bez baterije i kartice)
balans belog
Auto (including Face Detection WB), Daylight, Cloudy, Tungsten, Fluorescent, Fluorescent H, Custom
dimenzije
104.8 x 55.1 x 40.7mm
– Canon PowerShot A470 digitalni fotoaparat
– traka za nošenje
– 2 x AA alkalne baterije za jednokratnu upotrebu
– AV i USB kabal
– MMC 32 MB kartica
– Softver (CD ROM)
Prelazimo sada na dva Canon fotoaparata, koja su konceptualno drugačija nego tri opisana Olympusa, ali koji ciljaju na istu grupu kupaca. Pre svega, ono što kod A470 vidimo da nosi staro kućište donje A klasa iz vremena kada spomenuta klasa nije čak imala ni optički zum. To kućište nije po kvalitetu dobro kao ono kod Olympusa i pored sasvim pristojne završne obrade, najviše zato što su materijali nekako previše plastični. Bez obzira što aparat deluje prilično postojano, smeta što ipak ne ostavlja sofisticiran osećaj u ruci. Mada glupo bi bilo kada bi zbog toga napadali ovaj Canon, jer je ovo ipak najjeftiniji aparat u ponudi.
Po svojoj veličini, A470 osetno je veći od Olympusa, a razlog za to smo već spomenuli i problem leži u tome što je ovo prilično stari dizajn kućišta (pa samim tim i dimenzija) od kojeg Canon nikako da odustane. Istina, ne kažemo da aparati po svaku cenu treba da budu što je moguće manji, ali Olympus je pokazao da se čak i najniže klase aparata mogu prilično umanjiti. Ipak, A470 nije glomazan aparat i moćiće da se smesti u džep, obzirom da gotovo nema rukohvat, ali sa svojih 165 grama težine celih 40 milimetara debljine po današnjim standardima daleko je od malog aparata. Ipak, ne trebamo zaboraviti da ima ljudi koji prosto vole da je aparat malo veći, kako zbog toga što imaju veće šake ili prosto ne vole pipave tehničke uređaje i sigurni smo da će oni ove osrednje dimenzije A470 videti kao dobre.
Veličina senzora na A470 jeste 1/2.5 inča što je još jedan dokaz da je donja klasa A Canona možda ostala ista spolja, ali je iznutra evolouirala, obzirom da se u ovakvim aparatima ranije našao i premali 1/3.2 senzor, ali ne tako skoro. Isti je slučaj i što se objektiva tiče, obzirom da donja A klasa Canona nije od početka imala optički zum, pa je dobila 2.4, a evo sada i 3.4. U pitanju je raspon objektiva 38 – 132 milimetara. Što se tiče tele dela, A470 je prosečan, ali je po pitanju širine slab. Istina, u Canonovoj gami ima da se biraju aparati sa raznim objektivima i ne treba očekivati od praktično najjeftinijeg aparata da ima bog zna kakav objektiv, ali svi oni koji često fotografišu u sobama manje kvadrature, treba da zanju da će moguće imati problema sa uskih 38 mm. Druga zamerka objektiva ide na račun svetlosne moći. I dok f3.0 na početku objektiva još jeste u redu, f5.8 na kraju objektiva jeste gotovo 3 koraka sporije od uobičajenog. Istina, ni drugi se aparati nisu posebno pokazali po svetlosnoj moći na tele delu objektiva.
Jačina blica na papiru slabija je od ostalih aparata. To se i pokazalo u praksi, ali ne treba pomisliti da A470 nije u stanju da napravi pristojnu fotografiju pod blicom. Samo se treba približiti objektima koji se fotografišu što je više moguće. Što se ekrana tiče, njegova dijagonala izgleda 2,5 inča, što je očekivano. Ono što je takođe očekivano jeste manja rezolucija od svega 115 hiljada tačaka. Manja rezolucija narušava kvalitet prikaza, to je sigurno, ali dobro je da se na A470 i našao 2,5-inčni ekran. Moramo priznati da od Canona nismo očekivali neku posebnu darežljivost za ekrane na A klasi. Canon ipak svoje ekrane bogate po rezoluciji i prikazu čuva za Ixuse.
Što se tiče softversko aspekta, utisci oko Canona su polovični. Ono što nikako ne možemo a da ne prokomentarišemo jesu praistorijski meniji koje Canon i dalje gaji. Ne kažemo da su loši, daleko od toga, ali pitamo se da li Canon misli da su oni toliko dobri da na njima gotovo ništa ne treba menjati godinama. Makar bi bilo lepo da ih redizajniraju, čisto kako bi se istakli kvalitetni ekrani na aparatima koji su svoj kvalitet podigli 10x za poslednjih pet godina.
Canon još uvek nije uradio lokalizaciju za Srbiju, odnosno prevod menija na srpski jezik. Ne kažemo da je to minus, ali je Olympusu to veliki plus i ne znamo zašto i drugi ne krenu tim staza – koliko to teško može biti? Canonon meni nije ništa prostiji za korišćenje od Olympusovog, ali je osetno brži. Sve opcije su pristupačnije, najviše zato što su postavljene u dva velika menija – func i menu. Kod Olympusa treba ići makar na 3-4 različite strane kako bi se “okupile” sve bitne opcije i podešavanja.
Komentar o kvalitetu fotografija i performansama biće na stranama gde ćemo upoređivati aparate kasnije tokom testa.
Canon PowerShot A580
Canon PowerShot A580
megapiksela
8
merenje svetla
Evaluative, Center-weighted average, Spot
rezolucije
4000 x 3000, 3264 x 2448, 2560 x 1920, 2304 x 1728, 2048 x 1536, 1600 x 1200, 1280 x 960, 1024 x 768, 640 x 480
modovi blica
Auto, Red-eye Reduction, Auto Red-eye Correction, Flash On, Flash Off; FE lock, Slow Synchro
raw
ne
domet blica
30cm-3.5m (W), 30cm-2.2m (T) pri ISO auto
veličina senzora
1/2.5″
prioritet blende
ne
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
ne
objektiv
5.8 – 23.2 mm
manual
ne
objektiv – ekvivalentno 35mm
35 – 140mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
ne
najveći otvor blende
f/2.6 – f/5.5
video klipovi (sa tonom)
640 x 480 20fps, 320 x 240 30fps, 160 x 120 15fps
optički zum
4x
samookidač
2, 10 sec
digitalni zum
4x
tip memorije
SD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
32 MB SD kartica
af lampa
da
tražilo
optičko
ručni fokus
ne
ekran
2.7″, 115.000 tačaka
raspon fokusa
45cm-beskonačno
live histogram
ne
makro
5-45cm (W), 30-45cm (T)
playback histogram
da
supermakro
ne
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
2 x AA
iso osetljivost
ISO 80/100/200/400/800/1600
trajanje baterija
220 shots (AA-size Alkaline Battery), 500 shots (AA-size Ni-MH Battery)
brzina zatvarača
15 – 1/1000 sec
masa
175 g (bez baterije i kartice)
balans belog
Auto, Preset (Daylight, Cloudy, Tungsten, Fluorescent, Fluorescent H), Custom
dimenzije
94.3 x 64.7 x 40.8mm
– Canon PowerShot A580 digitalni fotoaparat
– 2 AA baterije za jednokratnu upotrebu
– 32 MB MMC kartica
– traka za nošenje
– Digital Camera Solution CD-ROM
– USB i AV kabal
Evo još jednog poznatog “lica”. Ovaj oblik poznat je odavno i ne kažemo da Canon ne treba da ga menja, ali ponekad pomislimo da njih to prosto mrzi. No, ne želimo da posipamo paljbu na Canon, jer smo već ustanovili da njihovi predstavnici na ovom testu nisu došli da osvoje titulu za “miss jeftini digitalac”. Kada je reč o dodiru sa ovim aparatom, možemo reći da je bolji u odnosu na A470, ali i dalje se ne može pobeći od plastičnog utiska. Po kvalitetu spoljašnosti A580 je na nivou Olympusa FE310, što će reći pristojna i precizna završna obrada, ali ne neki preterano kvalitetni plastični materijali. Istina, A580 u ruci deluje dosta postojano i robusno.
Kada je o dimenzijama reč možemo ih posmatrati iz dva ugla. Prvi je kritički ugao, koji kaže da je A580 prilično veliki aparat za današnje pojmove, pogovoto kada se poredi sa mnogim konkurentima sa ovog testa. 175 grama i gotovo 65 milimetra visine znači da ovaj A Canon neće smetati tek u nekom džepu od jakne. Drugi ugao gledanja na gabarite možemo nazvari razumnim. To znači da A580 ima pravi rukohvat i da njegove veće dimenzije znače da će aparat bolje ležati u ruci. Da testiramo SLR aparate, svakako da bi insistirali na kvalitetnom rukohvatu i nešto krupnijoj spoljašnosti, ali obzirom da A580 spada među obične aparate, možemo konstatovati da nje njegovim vlasnicima ponekad zasmetati njegove veće dimenzije i masa.
Veličina senzora u A580 jeste sandardnih 1/2,5 inča. Isti epitet se može uputiti i na račun objektiva. U pitanju je objektiv raspona 35 – 140 milimetara, f2.6 – 5.5. To znači da ovaj aparat ima objektiv standardnih 4x zuma. Sa svojih običnih 35 mm na početku, A580 ispade još i sa širim objektivom nego konkurenti. Što se tiče svetlosne moći, f2.6 je fin podatak za širi položaj objektiva, dok je Canon morao da iskoristi veće gabarite aparata da napravi objektiv svetliji od f5.5 na tele položaju objektiva.
Po jačini blica, A580 jeste malo jači od A470, ali i dalje ili isti ili slabiji Olympusa, što jeste činjenica, ali glupo bi bilo karakterisati ovo kao manu, obzirom da će svoju namenu ovaj aparat praviti sasvim upotrebljive fotografije sa blicem, mada čuda ne treba očekivati. LCD ekran ima dijagonalu 2,7 inča, što je lep poter i vidi se da Canon prati trendove. Mada šteta što ekran A580 ne prati trendove i kada je reč o rezoluciji, jer je ona ostala istih 115 hiljada tačaka, što je na 2,7″ dijagonale zaista malo. Ne kažemo da je ekran neupotrebljiv, daleko od toga, ali bi zaista ima duplo bolji prikaz da ima makar 50% više tačaka.
Ono što smo rekli za menije za A470, važi i za A580. Praistorijski Canonovi meniji daleko su od lepih, ali je lokacija opcija i podešavanja dobra i te opcije i podešavanja nalaze se u dva velika menija. Ne kažemo da su meniji savršeni i da nema mesta za poboljšanja – i pitamo se hoće li Canon “izgurati” još jednu deceniju a da jedva nešto promeni po menijima – ali slobodno možemo da kažemo da su prilično dobri. Možda i zato što nam je bezbroj Canon prošlo kroz ruke, pa smo se više navikli.
Pored toga, vreme je da Canon uradi menije na srpskom jeziku, ako ni zbog čega drugog, onda zato što se stalno hvali kako ima odličnu saranju sa domaćim distributerima i odličnu prođu na domaćem tržištu. U to ne sumnjamo i čak smo ranije par puta Canon i nazvali konzervativnim, odnosno da poslednji čekaju da implementariaju neke stvari na svoje aparate, ali koliko vreme može da potraje dodavanje srpskog jezika na aparate? Jedno popodne?
Komentar o kvalitetu fotografija i performansama biće na stranama gde ćemo upoređivati aparate kasnije tokom testa.
Fuji FinePix A900
Fuji FinePix A900
megapiksela
9
merenje svetla
TTL 256-zone metering
rezolucije
3,488× 2,616 (9.0million)
3,696× 2,464 (3:2)
2,592 × 1,944
2,048 × 1,536
1,600 × 1,200
640 × 480
modovi blica
Auto, Red-eye Reduction, Forced flash, Suppressed Flash, Slow Synchro
raw
ne
domet blica
60cm-3.9m (W), 60cm-1.8m (T), macro 30-80m cm pri ISO auto
veličina senzora
1/1.6″
prioritet blende
ne
tip senzora
Super CCD HR
prioritet zatvarača
ne
objektiv
8.8 – 35.2 mm
manual
ne
objektiv – ekvivalentno 35mm
39-156 mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
ne
najveći otvor blende
f/2.9 – f/6.3
video klipovi (sa tonom)
320 x 240 30fps
optički zum
4x
samookidač
2, 10 sec
digitalni zum
7.6x
tip memorije
SD i xD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
~ 10 mb interno
af lampa
da
tražilo
ne
ručni fokus
ne
ekran
2.5″, 115.000 tačaka
raspon fokusa
60cm-beskonačno
live histogram
ne
makro
10-80cm (W), 26-80 cm (T)
playback histogram
ne
supermakro
ne
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
2 x AA
iso osetljivost
AUTO/100/200/400/800
trajanje baterija
?
brzina zatvarača
15– 1/1000 sec
masa
155 g (bez baterije i kartice)
balans belog
Auto, Fine, Shade, Daylight, Warm White, Cool White, Incandescent
dimenzije
96.5 x 61.0 x 33.0 mm
Pakovanje:
– Fuji FinePix A900
– 2x alkalna AA baterija za jednokratnu upotrebu
– traka za nošenje
– AV kabal
– USB kabal
– CD sa softverom
Fuji A900 je, verovali ili ne, prvi Fuji aparat na našim sajtovima. Ne želimo da ulazimo dublje u priču zašto je to tako. U svakom slučaju, slobodno može reći bolje ikada nego nikada, jer je Fujifilm dosta jak na sceni digitalaca i s vremena na vreme ovi aparati ponude neka sjajna rešenja. Što se tiče A900 konkretno, on spada u donju klasu Fuji aparata, pa tako neka posebna rešenja ne treba očekivati. Ipak, na osnovu spoljašnosti, A900 deluje prilično dobro. Kućište je pretežno urađeno od plastike, mada je tu prisutna i metalna lajsna, koja je možda u stvari samo hromirana plstika. Bez obzira, A900 je urađen od kvalitetnih materijala, završna obrada je precizna i ceo aparat u ruci deluje čvrsto, postojano i kvalitetno. Ne može da bude bolji od metalnih FE320 i 340 aparata, ali je primetno kvalitetniji od plastičnih konkurenata.
Što se veličine tiče, uživo je upravo onakav kako i specifikacije kažu. Po veličini je manji je od Canona, ali veći od Olympusa. Iako su nekada aparati ove mase i dimenzija koje ima A900 spadali u manje, to vreme je ipak iza nas. A900 može se smestiti u džep, ali nije baš da ga tamo nećete primećivati. Što se tiče korišćenja, njegova veličina doprinosi lakšem držanju u ruci i može se reći, iako praktično nema rukohvat, da ruci leži veoma dobro.
Veličina senzora Fuji A900 aparata je 1/1.6″ i to je prilično veliki senzor za amaterske aparate, a ogroman za ovu klasu aparata koje danas prikazujemo. Ipak, pošto Fujiev Super CCD radi po malo drugačijem principu, tako da ova veličina nije u potpunosti efikasna kao standardni CCD-ovi. Ipak, veliki senzor po dimenzijama je uslovio i (relativno) veliki objektiv što je uvek dobra stvar koja se može na aparat staviti. Ono što nam s druge strane nije jasno zašto je Fuji stavio relativno uzak objektiv na ovaj aparat. U pitanju je objektiv raspona (ek. 35 mm formatu) 39 -156 mm. Jedino što nam pada na pamet jeste da je sa ovih 39 mm Fuji želeo da natera potencijalne kupce da kupe skuplje modele viših klasa. Istina, sa, prostim jezikom rečeno, 4x optičkim zumom, A900 “dobacuje” čak 156 mm, ali je to stvar koja se može softverski nadoknaditi (isecanjem), dok je širi kadar nešto što se može ostvariti samo pre fotografisanja. S toga imajte na umu da A900 možda i nije idealan model ukolko planirate puno snimaka u malim zatvorenim prostorijama. Velika žižna daljina uslovila je i da objektiv ima relativno nerepezentativnu svetlosnu moć koja iznosi f/2.9 – f/6.3. Na širokom položaju je otvorenost blende još u redu, dok kako se zum povećava, blenda nije dovoljne veličine i aparat će neretko morati da podigne ISO osetljivost radi održavanja brzine ekspozicije.
Fuji A900 ima solidan domet blica po specifikacijama. U praksi smo uvideli da je za uobičajne situacije dobar i malo preko tih uobičajenih. Naravno, ništa više od toga ne treba očekivati od aparata ove klase i cenovnog ranga. Što se ekrana tiče, utisak o njemu je polovičan. Dobar je zato što je dijagonale, iako ne najvećih na ovom testu, ali opet svakako velikih 2.5 inča, dok nam se nije dopao relativno mali broj tačaka. 115 hiljada tačaka na ekranu ove veličine znači da ćete jasno videti veličinu piksela. Prikaz je solidan, mada treba imati na umu da kada je ekran slabiji po specifikacijama (dijagonala, broj tačaka) i sam kvalitet prikaza proporcijalno se smanjuje, čak i kada je reč o stvarima koje nisu direktno vezane za specifikacije (prikaz, odziv, ugao gledanja). Zapravo, za ovu klasu aparata, ekran na A900 jeste veoma dobar, ali su ekrani na Olympus FE320 i 340 sa svojim ekranima iz više klase aparata previše podigli lestvicu.
Kada je reč o unutrašnjosti aparata, odnosno Fuji softveru i interfejsu, možemo je pozitivno oceniti. Inače malobrojni meniji su dosta uprošćeni i stalno imate utisak da aparat manjka sa funkcijama i podešavanjima. To je samo prividno, jer A900 sasvim očekivane uobičajene opcije i podešavanja standardna za jedan digitalni fotoaparat ove klase. Lep detalj jeste prilikom odabira predefinisanih scena opisivanje za šta služe te scene u rečenicu-dve. Što je obično sasvim dovoljno. Zanimljivo je, recimo, da A900 nema histogram ni tokom fotografisanja, a čak ni tokom pregleda, što u principu nije dobro, ali čitanje histograma od strane običnih korisnika nije očekivano, pa bi to još mogli da protumačimo kao opravdanje (ali ipak nećemo).
Fuji A900 nema srpski jezik, niti bilo koji drugi jezik koji bi lako mogli da razumemo (kao što je hrvatski). Ne kažemo da je to veliki propust, ali samo ponovo možemo da se upitamo koliko to teško može biti da se uradi. I dok su meniji “na ekranu” dopadljivog izgleda, “set-up” izgleda prilično staro, što u kombinaciji sa ekranom osrednje rezolucije ne ostavlja neki utisak. Ipak, ovo je praktično poslednja stvar koju treba da zamerimo nekom aparatu, pa se nećemo duže zadržavati na njoj. Možemo samo konstatovati da se Fuji A900 lako koristi čak i ako ste početnik i ako ranije niste imali kontakata sa Fuji aparatima, što je u krajnjo liniji i najbinije kada je reč o softverskom delu jednog fotoaparata.
Sony Cyber-shot S700
Sony Cyber-shot S700
megapiksela
7,2
merenje svetla
Multi-segment, center-weighted, spot
rezolucije
3072 x 2304, 2592 x 1944, 2048 x 1536, 1632 x 1224, 640 x 480
modovi blica
Fill-in mode, slow synchro, auto mode, flash OFF mode, red-eye reduction
raw
ne
domet blica
50cm-3.6m
veličina senzora
1/2.5″
prioritet blende
ne
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
ne
objektiv
5.8 – 17.4 mm
manual
ne
objektiv – ekvivalentno 35mm
35-105 mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
oštrenja
najveći otvor blende
F2.8 – F4.8
video klipovi (sa tonom)
320 x 240 30fps
optički zum
3x
samookidač
2, 10 sec
digitalni zum
2x
tip memorije
Memory Stick Duo, Memory Stick PRO Duo
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
24mb interno
af lampa
da
tražilo
ne
ručni fokus
ne
ekran
2.4″, 115.000 tačaka
raspon fokusa
50cm-beskonačno
live histogram
da
makro
2 – 30cm
playback histogram
da
supermakro
ne
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
2 x AA
iso osetljivost
ISO 100, ISO 200, ISO 400, ISO 800, ISO 1000
trajanje baterija
?
brzina zatvarača
1-1/2000 sec
masa
130 g (bez baterije i kartice)
balans belog
Auto, Incandescent, fluorescent, cloudy, flash, daylight
dimenzije
91 x 61 x 25.1 mm
Pakovanje:
– Sony CyberShot DSC-S700 digitalni fotoaparat
– dve AA alkalne baterije za jednokratnu upotrebu
– AV kabal
– USB kabal
– traka za nošenje
– softver na CD-u
I poslednji po redosledu aparat na ovom testu jeste Sony. Drago nam je da se Sony ovde pojavio jer predstavlja veoma jako ime na sceni digitalnih fotoaparata. Istina, rekli smo već da se pokazalo da je tradicija bitna u fotografskom svetu, čak i digitalnoj eri. Ipak, Sony je bitnosti digitalne ere bio potpuno svetan i pre same komercijalizacije digitalaca počeo puno da ulaže u tehnologiju. Deceniju kasnije, situacija nije ništa drugačija i Sony se i dalje ističe po razvoju tehnologije. Upornost i pedatnost su se isplatili i Sony aparati danas po imenu i kvalitetu stoje rame uz rame sa Olympusom, Canonom ili Fujiem, koji su svoja imena napravili još kada je Pong bio čudo tehnologije.
S700 je u principu “stara škola” digitalnih fotoaparata. To može doneti dobre i loše strane. Kada je reč fizičkoj izradi, to znači dobro, jer je S700 najbolji po spoljašnosti na ovom testu. S700 po ovom pitanju nije “oduvao” konkurenciju, ali se bez dileme može reći da ima najbolje kućište. U pitanju je robusno metalno kućište sa prilično preciznom završnom obradom. Usled svoje čvrstoće S700 skoro da deluje grubo, jer ostavlja utisak da nekoga sa njim možete i da povredite. Šalu na stranu, S700 pomalo “stara škola” i po pitanju veličine. Iako na papiru masa i dimenzije ne deluju strašno, kada se stave dve baterije težina se podigne za skoro 50 grama (istina, to važi i za FE310 Olympus i oba Canona), a ni po veličini ne deluje baš minijaturno. Ipak, neće smetati da se stavi u bilo koji džep, mada ćete da zaboravite da je sa vama tek u nekom većem džepu.
Što se tiče senzora i objektiva, situacija je klasična. 1/2.5″ veliki senzor je očekivan i najčešće viđen na ovoj klasi. Objektiv je mnogo puta ranije, ali u zadnje vreme slabo, viđenih 35 – 105 mm, f2.8 – 4-8. Kao što brojke govore, “staklo” je ništa posebno, ali naše je mišljenje da je bolje da je 35 – 105 mm, nego 39 – 150 mm. Bitno je da objektiv nije uzak, a nedostatak tele dela objektiva može da se nadomesti isecanjem. Istina, to isecanje može (ali i ne mora) da izazove manji kvalitet, ali ako nekome “isčete” glavu uskim objektivom, nju nikako ne možete da nadomestite, osim da je ponovo nacrtate. Naravno, 35 mm je jedno 8-9 mm daleko od toga da se objektiv nazove širokougaoni, ali je u svakom slučaju dora činjenica da ne vuče na usku stranu. Što se svetlosne moći tiče, ona je normalnih f2.8 – 4.8 i to nije bilo teško ostvariti obzirom na relativno kratak raspon objektiva.
Blic je prosečnih mogućnosti i ispratiće normalnu upotrebu ovog aparata, dok za neke zahtevnije poduhvate, kao što su slikanje ogromnih grupa ljudi u mraku ili slikanje prilično udaljenih objekata, treba da potražite aparate više klase. Ekran je takođe “stara škola”, što u ovom slučaju i nije za pohvalu. 2,4 inča je sasvim OK dijagonala, ali 115 hiljada tačaka sveukupno ne deleuje impresivno. Bitnije od toga jeste da je po svom prikazu ipak generaciju iza današnjih ekrana, a to znači prosečan, dok ipak najviše zamerki imamo na slabu vidljivost pod jakim svetlom. Daleko od toga da je ekran loš, već je “problem” za ostale bio što je Olympus previše bio široke ruke i ugradio ekrane sa više klase aparata.
Što se tiče samog korišćenja S700, prilikom paljenja susrešćete sa možda najiritantnijom stvari koju smo videli na fotoaparatima. Tonovi i “klikovi” kamere su toliko iritirajući (i ima ih u nekoliko tonaliteta) da ćete morati odmah da ih isključite. Kada to uradite tek onda možete pristupiti normalnom korišćenju aparata. Meni koji aparat koristi je prastari dobro prepoznatljiv Sonijev. U principu, ovom meniju ništa ne fali, daleko od toga jako nam se sviđa, jer u principu predstavlja preteču savršenih XMB menija viđenih na Sony PSP i PS3 igračkim konzolama, ali bi stvarno bilo lepo kada bi ga Sony malo redizajnirao (mada smo istina viđali Sony aparate sa redizajniranim i unapređenim menijima).
Što se tiče sadržaja menija, odnosno opcija i podešavanja, S700 ima sve i nema ništa. Ima sve što je potrebno jednom običnom aparatu obične klase, dok nema ni jednu naprednu opciju kojom bi možda dotakao višu klasu aparata. Naravno, dve najbitnije opcije su mod pririteta blende i mod prioriteta zatvarača, ali ni jedan aparat na testu nema te modove, tako da nemamo nameru ni ovom da to uzmemo za zlo.
Performanse
Šta nam govore ove brojke? Pre svega, ni jedna stavka ovde sama po sebi nema težinu da se neki aparat nazove dosta brz ili dosta spor. Samo kompletan zbir svih stvari koje aparat radi može da pomogne u donošenju ocene o brzini fotoaparata. Moramo priznati da su fotoaparati tokom godina postajali sve brži i brži. Neračunajući SLR aparate, koje, zapravo, nikada ne treba poistovećivati sa običnim digitalnim fotoapaartima, može se reći da su prvo džepni-modni aparati postali dosta brzi. Onda se onda to ubrzanje prenelo i na obične aparate, a i na ultrazum, koji. ipak, usled svoje kompleksnosti ne mogu da budu munjevito brzi.
Uzmite za primer Fui A900. Ako se pogleda uključivanje aparata ili koliko treba do prve fotografije, pomisliće se da ovo spor aparat. Istina, po pitanju uključivanja jeste sporiji od drugih značajno više nego što bi trebalo, ali kada se uključi onda je jednako brz kao konkurencija, a nekada i brži. Zatim imamo tri Olympusa sa sličnim oznakama. Međutim, ova tabela pokazuje da FE310 nije isti aparat kao 320 i 340. On kaska u performansama iz prostog razloga što je veći i kompleksniji aparat od 320 i 340-ice, koji su po svojoj formi mnogo bliži brim MJU aparatima. Dva Canona su se pokazala kao ukupni pobednici ovog poređenja. Po svom ponašanju i brzini, ne možemo a da ne pomislimo da su ovo brzi Ixus aparati stavljeni u pomalo nezgrapna kućiša. I zaista, način na koji aparati obavljaju svoj rad i vreme potrebno za neke operacije potpuno nas podsećaju na korišćenje Ixus Canona čijom smo brzinom uvek bili zadovoljni. Sony S700 se pokazao sveukupno bolji od Olympus FE310 i Fuji A900, mada opet iza dva preostala Olympusa i dva Canona. Zadovoljni smo brzinom Sonya, ne zato što je ostvario neke neviđene rezultate, već zato što smo se bojali da više puta spominjana “stara škola” pravljenja aparata sa sobom ne povede i stare rezultate u brzini – srećom, nije tako.
Takođe, sećamo se vremena kada ste na digitalnim fotoaparatima pritiskali okidač, a aparat je slikao tek u trenutku kada su se svi ljudi pomerili iz kadra. To je posledica nekoliko kašnjenja u softversko-hardverskom sklopu aparata. To kašnjenje još uvek nije iskorenjeno i uvek će postojati u određenoj meri, ali je situacija danas drastično napredovala, čak i kod najjeftinijih fotoaparata. Kašnjenja ne mogu se precizno meriti, a da neki aparat ne bude oštećen ili nepravedno nagrađen, jer u pitanju nije fiksna kategorija. U principu, dva ključna protivnika brzini slikanja jesu lag okidača i brzina zumiranja. Lag okidača ne znamo zbog čega mora postoji, a razlog za njegovo postojanje treba tražiti još tokom konstrukcije aparata. Brzina fokusiranja jeste opipljiva kategorija, mada ne opet u potpunosti egzaktna. Neki aparati prosto sporije fokusiraju, ali fokusiraju uvek. Neki aparati brzo fokusiraju, ali znaju da promaše fokus. Neki aparati fokusiraju brzo tokom dana, ali kada ima malo svetla fokusiraju dosta sporije – neretko čak i ne uspevaju da zaključaju fokus. Opet, neki aparati fokusiraju mnogo bolje od drugih u svim okolnostima. Prikazivanje ovih podataka u vidu nekih brojki ili grafikona je prosto nemoguće i jedino što možemo da uradimo jeste opisivanje mogućnosti fokusiranja. Olympus FE310 i Fuji A900 su po pitanju brzine i mogućnosti fokusiranja prosek. U redu u toku dana, malo slabije kada je manjak svetla. Olympus FE320 i 340 fokusiraju značajno bolje od svog jeftinijeg brata i jasno se vidi da je ovim aparatima slična samo oznaka, dok su konstrukcijski drugačiji. Iako ranije u ovoj klasi, Canoni nisu bili nešto preterano dobri, po performansama, a i po fokusiranju, ova dva Canona deluju kao Ixusi u ružnom odelu. Pokazali su se dosta dobro i brzo, mada treba imati na umu da znaju da iznevere kada je količina svetla manja. Sony S700 se standardno dobro i verovatno najbolje od svih aparata kada su mogućnosti fokusiranja u pitanju. Ovo nije iznenađenje jer je Sony na ovom polju bio odličan i pre nekoliko godina dok su ostali imali problema. Sony po fokus mogućnostima nije “počistio” konkurenciju, ali jeste se istakao kao najbolji.
Kvalitet fotografija
Uporediti kvalitet fotografija sedam aparata, a da pri tome budete ispravno shvaćeni, nije ni malo bezazlen posao. Idelnu fotografiju može da naruši nekoliko stvari. Pre svega, tu je slabija reprodukcija boja, koja je primetna na celoj fotografiji u bilo kojoj veličini. Istina, sređivanje boja jeste moguće, mada je potreban dobar osećaj i vešta ruka u nekom od programa za obradu fotografia da bi se slike dovele na svoje. Anomalije kao što su zamućenje ćoškova ili zamračenje vidljive su, kao što ime kaže, samo po ćoškovima. U principu, većina aparata koja nema objektiv makar par centimetara u prečniku, imaće problematične uglove. Srećom, već par godina nismo videli aparat koji ima drastične primere u uglovima, tako da slike koje se štampaju sve do A4 formata izgledaju OK. S druge strane, sve preko A4 formata je previše za ovu klasu aparata, ako se želi zadržati nivo kvaliteta. Još jedna od mana koju viđamo jesu hromatske aberacije, ali čak i kad ih ima, one su problem tek prilikom isecanja jako malih delova fotografija.
Što se tiče reprodukcije boja, situacija sa ovim aparatima, ironije li, dosta je šarenolika. Sony S700 ima, pa već možemo reći, tradicionalno izraženu crvenu boju koja ima stalnu tendenciju da teži ka roze-ljubičastoj kombinaciji. Dok su ostale boje u redu, pogotovo plava koja verno prenosi vedro nebo, recimo. Olympusi FE320 i FE340 imaju plave i zelene boje koje su dosta neutralne, ali u isto vreme i dosta realne, dok, recimo, crvene nijanse su mračnije nego što bi trebalo i u silnoj težnji ova dva Olympusa da imaju što vernije i realnije fotografije, dogodilo se da su pomalo mrtve. Mada, dobro je što boje nisu ni malo narušene i uz neznatan zahvat bilo kojom alatkom za obradu slika, mogu se dobiti jako dobri rezultati. FE310 tokom procesiranja previše obrađuje boje i možemo reći da, iako fotografije nisu ružne, nam se više dopadaju boje sa drugih aparata. Tradicionalno, Canon ima dosta žive boje sa kojima nekada zna i da omane. Ovoga puta Canon takođe agresivno nastupa s bojama, ali ne može se reći da su išta omanuli. Ako pogledamo balans živosti boja i realnog prikaza, verovatno možemo da kažemo da su dva Canona najbolja po tom pitanju. Ipak, nama lično, najviše su se dopale boje sa Fujia A900 koje, takođe, jako teže što realnijem prikazu, ali se živost fotografija nije narušila – naprotiv boje koje daje A900 su jako prijatne.
Kada je reč o količini detalja, možemo aparate podeliti u dve grupe. U prvoj su Olympus FE310 i Sony S700, dok su ostali u drugoj grupi. Ova dva aparata u prvoj grupi imaju nivo detalja niži nego ostali aparati. Što se tiče ostalih, nivo detalja, s jedne strane, nije impresivan, ali s druge strane jeste jako dobar, obzirom kada pogledamo u kojoj se klasi nalaze ovi fotoaparati. Zanimljivo je, recimo, da na prvo gledanju Fuji A900 izgleda opet kao ubedljivi pobednik, ali detaljnijim gledanjem, vidi se da su tu i dva Olympusa i dva Canona. Ipak, A900 pruža slike sa jasno istaknutim detaljima što je posledica ili veoma pametnog procesiranja ili drugačijeg senzora nego što koriste ostali aparati. Detalji kod FE320, FE340, A470 i A580 jesu prisutni, ali ih valja malo istaći oštrenjem u eventualnoj obradi posle fotografisanja. Fuji je, recimo, postigao idealno procesiranje, koje daje jako prijatne fotografije kako za gledanje na ekranima, tako i za štampanje.
Što se nivoa šuma tiče, pri ISO 100 po dnevnom svetlu, svi aparati izgledaju dobro, iako razlike postoje, ali nisu vredne spomena. Ista je situacija i kod noćnih snimaka pri ISO 100, sve izgleda dosta pristojno, sa jako malin nivoom šuma koji čak nije ni uklanjan tokom procesiranja u samom aparatu. Ako uzmemo ISO 800, kao mesto za poređenje obzirom da svi aparati imaju ovu ISO vrednost, možemo videti različite rezultate. Sony S700 ima osetan nivo kolornog šuma koji nije čak izbegnut ni relativno agresivnim uklanjanjem. Fuji A900 procečan nivo monohromatskog šuma koji je dosta dobro uklonjen u procesiranju – ipak, efekat tog procesiranja je vidljiv i odražava se kroz gubitak detalja. Canon A470 i A580 imaju izraženu dozu monohromatskog šuma, otprilike u istoj količini koliko i Fuji A900, ali je ovaj šum mnogo manje uklanjan od strane procesiranja aparata, pa samim tim i više vidljiv. Olympusi FE320 i FE340 imaju tek možda malo manji nivo šuma nego Fuji i dva Canona, ali je ovaj šum na najbolji način uklonjen i na prvi pogled, slike sa dva bolja Olympusa pri ISO 800 deluju najbolje, mada su razlike zaista male. Konačno, Olympus FE310 ne izgleda uopšte loše pri ISO 800, nalik jačoj braći, ali u odnosu na njih nema monohromatski, nego kolorni šum, koji je nekako manje prihvatljiv, ali opet sve u ne toliko velikoj meri.
Zaključak i presuda
Ovaj zaključak možda neće biti uobičajen za jedan uporedni test. Ne želimo da, bez podrobnijeg objašnjenja samo podelimo nagrade kao što su “highly recommended”, “best buy” ili najprestižniju nagradu izbora urednika i očekujemo da čitaoci čitaju između redova. Aparati koje smo imali na testu su dosta dobri, ali je njihov različit nastup i vrlo uporediv kvalitet i ujednačenost utiska koji su ostavili na nas stvari s kojima je teško na pravi način izaći na kraj kada je potrebno dati završnu reč. Napisaćemo u kojim kategorijama su pojedini aparati najbolji, a koji malo manje bolji i na kraju konačno dati krajnji sud o svakom fotoaparatu pojedinačno.
Kvalitet fotografija
1. Fuji A900
2. Olympus FE320, FE340, Canon A470, A580
3. Olympus FE310 i Sony S70
Performanse
1. Canon A470 i A580
2. Olympus FE320 i FE340
3. Olympus FE310, Fuji A900 i Sony S700
Gabariti, dizajn
1. Olympus FE320, FE340
2. Fuji A900, Olympus FE310, Sony S700
3. Canon A470 i A580
Fizička izrada i kvalitet materijala
1. Sony S700
2. Olympus FE320 i FE340
3. Fuji A900 i FE310
4. Canon A470 i A580
Cene*:
Canon A470 – 131€
Sony S700 – 136€
Fuji A900 – 136€
Olympus FE 310 – 125€
Canon A580 – 159€
Olympus FE 320 – 159€
Olympus FE 340 – 189€
* – cene mogu da variraju nekoliko procenata (EDIT: Cene Olympus aparata su promenjene!)
Kao što vidite, situacija je bar po onome što smo iznad naveli veoma šarenolika, iako su rezultati koje aparati u ovoj klasi prave po kvalitetu međusobno bliži nego ikada ranije. Ipak, nije sve u kvalitetu slika, već i u načinu upotrebe i tu razlike počinju da se primećuju. Dok su jedni bolji u određenom segmentu, slabiji su u drugom i obrnuto – pitanje je samo na šta se koji proizvođač više fokusirao. Fuji FinePix A900 se zaista pokazao kao najbolji kada je kvalitet fotografije u pitanju i neki će reći da je to namena fotoaparata i da bi FinePix A900 trebalo da uzme nagradu. Da, to jeste namena fotoaparata, ali nije jedina njegova osobina. Taj aparat morate i poneti sa sobom, a nekome će biti korisnije da je on veoma brz kako ne bi propustio određenu situaciju za slikanje. Potrebno je da aparat ostavi utisak kvaliteta i dugovečnosti. Zapravo, da je jedan aparat bolji od drugog, ostali verovatno ne bi postojali. S toga umesto da tražimo apsolutnog pobednika bez nekog posebnog razloga, potrudićemo se da napišemo za koju grupu kupaca je koji aparat. Krenimo redom.
Olympus FE310 – je po svemu pokazanom jedan prosečan aparat. Zapravo, bio bi sasvim dobar aparat da ima za nijansu nižu cenu. Ne kažemo da je skup, ali ima dosta konkurenata sa sličnom cenom pa ga nije lako preporučiti i staviti u pravi plan. Po svojoj nameni, ovo je jeftin aparat za sve načine amaterske upotrebe. Ni na jednom polju nije najbolji, ali se jako dobro drži u gotovo svim kategorijama.
Olympus FE320 je aparat na koga definitivno treba obratiti pažnju. Pre svega, po svemu pokazanom, upravo je taj model veoma sličan aparatima iz Olympus MJU serije koja predstavlja višu klasu. FE320 je ujedno i najmanji aparat na testu i generalno jedan od najmanjih fotoaparata uopšte. Pokazao se dosta dobro na svim poljima, a razlika između njega i “jačeg” modela (FE340) koji smo testirali je samo veći optički zum. Cena “320-ice”, iako druga najveća, ipak nije toliko nepovoljna s obzirom i na činjenicu da se uz njega dobija punjač i set akumulatorskih baterija, dok je za ostale (izuzimajući FE340) potrebno dokupiti punjač i AA baterije. Ukoliko želite “MJU” aparat po ceni niže klase, eto lepe prilike.
Olympus FE320 – Benchmark Highly Recommended Award
Olympus FE340 – Sve što smo rekli za Olympus FE320 važi i kod ovog aparata. Dobar je na svim poljima, izuzetno je mali, ali je ipak masivniji i za nijansu gabaritniji od FE320. Ako nas pitate, FE340 nije dobra kupovina kao FE320. Veći optički zum se lako može nadomestiti isecanjem (crop-ovanjem) fotografija velike rezolucije, koja je danas standardna (znamo da je i “par” megapiksela dovoljno da izradite dobre fotografije standardnih formata (do 15×10 cm). FE340 po ceni već prevazilazi psihološku granicu od 200 evra i ulazi u zonu karakterističnu za MJU aparate. Iako prilično dobar aparat, FE340 je nekako postavljen između ove dve klase, pa s toga savetujemo da, ako želite Olympus, uzmete ili FE320 ili potražite neke jeftinije MJU aparate.
Canon PowerShot A470 – Od starog modela Canona niže A klase ostalo je samo, pomalo nezgrapno kućište. Kako po pitanju kvaliteta fotografija, tako i po pitanju brzine, ovakvi Canon aparati su se znatno uzdigli. Zaključak za PowerShot A470 je više nego jednostavan – ako su vam potrebne performanse i kvalitet fotografija na prvom mestu, a ne smetaju vam veće dimenzije i prastari dizajn, onda A470 može da bude odlično rešenje.
Canon PowerShot A580 – Nekada su Canon aparati koji su ovako izgledali imali PASM modove, odnosno napredne manuelne i polu-automatske modove koji su doprinosili kreativnošću i pomagali učenju naprednih tehnika. Vremenom je Canon te modove uklonio sa donje A klase i to je, što se nas tiče, bilo potpuno razumljivo, ali je samim tim stvorena gužva u gami proizvoda. Canon A580 je previše sličan modelu PowerShot A470 i pokušavamo da nađemo dobar razlog zašto je skuplji. Ipak, A580 jeste za nijansu bolji na svakom polju od A470, ali ćete i dalje morati da se naviknete na prepotopski dizajn i još veće dimenzije i masu. Ipak, izuzetne performanse i solidan kvalitet fotografija svakako krase i model A580.
Fuji FinePix A900 – Ovo je fotoaparat sa najboljim kvalitetom fotografija. Taj kvalitet fotografija se ističe još više kada se pogleda cena aparata koja je više nego pristupačna. Ako vam je kvalitet fotografija na prvom mestu, a želite neki od aparata sa ovog testa, nemate razloga da razmišljate. Fuji je pravi izbor i zbog toga mu sledi naša iskrena i vrlo konkretna nagrada “Najbolja kupovina”. Na ostalim poljima se dobro drži, takođe, mada bi voleli kada bi bio malo manji i lakši.
Fuji FinePix A900 –
Benchmark Best Buy Award
Sony Cybershot S700 – S700 ima klasičan defanzivan pristup. Više puta smo pomenuli termin “stara škola” i sada ga moramo ponoviti. Dve stvari možemo da istaknemo, a to su izuzetno brzo i uspešno fokusiranje i najkvalitetnija spoljašnost od svih aparata. Što se ostalog tiče, S700 je prosečan i jedino što zameramo jeste što se ekran malo slabije vidi po suncu i crvena boja na slikama koja je malo neprirodna. Iako se možda ne ističe posebno, S700 nosi jednu jako bitnu prednost, a to je kvalitetno i uspešno fokusiranje i svako ko često slika u uslovima sa malo svetla, znaće to posebno da ceni.
Nadamo se da sada imate približniju sliku o tome koji bi vam fotoaparat iz novije generacije i niže klase odgovarao kako bi trenutke sa letnjeg odmora zabeležili na najbolji mogući način. Ostanite uz nas, u pripremi je i uporedni test kompaktnih aparata više klase (IXUS, Mju i sl.), namenjene korisnicima sa nešto većim budžetom…
Kontakt:
– Canon – PiN Computers,
– Fuji
– Olympus,
– Sony – Pakom Distribution System
