Branko Maksimović
Uporedni test LCDTV uređaja dijagonale od 37 – 42 inča Q2, 2010.
Drugi uporedni test LCDTV uređaja kao temu ima modele dijagonale od 37 do 42 inča, a svi modeli podržavaju i FullHD rezoluciju. Iako je na raspolaganju bilo više od 60 modela televizora tu ne uključujući plazma TV modele, dobar deo njih je “eliminisan” zbog toga što su u pitanju modeli stari više od dve godine ili zbog toga što ne podržavaju 1080p video mod, odnosno rezoluciju od 1920 x 1080 piksela. Takođe, dobar deo modela čine i “podverzije” (npr. Samsung UE 37C6000 i 37C6500), a njih smo predstavili zajedno. Kao i ranije, zanimalo nas je koji je model u ovoj klasi najbolji, koji je najisplativiji i da li ima određenih modela koje bi možda trebalo izbegavati.
ATI ili NVIDIA, Intel ili AMD, Apple ili PC… LCD ili Plazma tehnologija? Podela u tabore će uvek postojati, dokle god postoji izbor, odnosno dokle god postoje različite tehnologije i pristupi rešavanju “problema”. LCD tehnologija je dosta napredovala u poslednjih pet godina, a nešto slično se može reći i za plazma ekrane. Međutim, TFT odnosno LCD panele razvija i proizvodi daleko veći broj proizvođača, a sami ekrani od tečnih kristala se nalaze svuda – od displeja na satovima i mobilnim telefonima, preko ekrana unutar monitora i TV aparata, sve do ogromnih ekrana u izlozima i na bilbordima. Plazma tehnologija je u nešto užoj upotrebi, pa se gotovo isključivo može naći u TV prijemnicima. Istina, televizor je danas i mnogo više od TV prijemnika, jer mnogi modeli imaju ne samo mogućnost da rade kao monitori, već i da (autonomno) pristupaju internetu, dekodiraju DivX ili HD video signal ili snimaju TV program.
Plazma ekrani su do nedavno bili u priličnoj prednosti kada su velike dijagonale u pitanju, što je i logično, a i (s druge strane) jedna od potencijalnih mana plazma tehnologije. Naime, plazma ekran retko kada može biti manji od 37 inča, s obzirom na to da se piksel u kome se nalazi plazma “gas” može smanjiti samo do određenog nivoa. Istovremeno, piksel se kod LCD-a može minijaturizovati, bezmalo, koliko god je to potrebno, s obzirom na to da sam piksel ne emituje svetlost, već je samo “boji”. Odatle potiče i najpoznatija mana LCD tehnologije, koja sve više to i nije. Naravno, govorimo o loš(ijem) prikaz(u) crne boje zbog nemogućnosti totalnog zaustavljanja osvetljenja koje dolazi iz pozadine, bilo da je tamo CCFL ili LED BLU . Tako se ranije, pri posmatranju LCD ekrana u kompletnom mraku moglo primetiti da crna boja (pri prikazu filmova, tokom tamnih scena) zapravo nije bila crna, već je tamno siva. Vremenom je tehnologija napredovala, pa su se proizvođači LCD televizora znatno poboljšali upravo na ovom polju. Današnji modeli LCD televizora, u zavisnosti od cene, prilaze jako blizu nivou dubine crne boje koju pruža plasma , a u slučajevima LCD televizora sa Edge LED pozadinskim osvetljenjem umesto klasičnog CCFL je čak i prevazilazi, ali to čini, u neku ruku, varanjem. Ovde ćemo još jednom ponoviti ono što smo rekli i u prethodnom testu, a što se ni u poslednjih šest meseci nije promenilo. Edge LED LCDTV uređaji pružaju veoma dobar prikaz crne i to zbog mogućnosti gašenja pozadinskog osvetljenja tamo gde ono nije potrebno. Mane Edge LED tehnologije su, s druge strane lošija uniformnost zbog pozicije dioda na ivicama televizora i auto dimming koji čini čuda za dubinu crne, ali kada se ukupno tamnija slika (noćna scena u filmu i sl.) dodatno zatamni, u isto vreme se zatamne i delovi slike koji bi i dalje trebalo da budu svetli (kao što je prevod ispod donje ivice filma, na primer), a to je loša stvar, jer sve primećuju i manje zahtevni “gledaoci”, dok one koji žele samo najbolje ume i prilično da iritira. Za sada, mi smatramo da Edge LED LCD televizori imaju previše visoku cenu za to što nude, pogotovo kad se u obzir uzmu navedene mane, ali zato tvrdimo da je puna pozadina svetlećih dioda kao pozadinsko osvetljenje prava stvar, koja je, za sada – papreno skupa i nalazi se tek u ponekom TV aparatu u ponudi na domaćem tržištu.
Osim poboljšanog prikaza crne boje, dosta je urađeno i na poboljšanju druge mane LCD tehnologije. Iako su LCDTV aparati u ovoj “disciplini” mnogo bolji od TN-baziranih desktop monitora na kojima radi najveća većina korisnika PC računara, najpre zbog toga što su u “televizore” najčešće implementirane Vertical Alignment TFT matrice, situacija i dalje nije idealna i plazma ekrani i dalje nisu dostignuti (baš kao što nisu dostinuti ni u brzini odziva, dubini crne ili uniformnosti). I dok proizvođači deklarišu ugao gledanja od blizu 180 stepeni (što donekle jeste tačno, jer ćete videti sliku čak iz “mrtvog” ugla), to nikako ne znači da će kontrast i osvetljenost, pa čak i definicija boja ostati isti pri svakom uglu kao što je to slučaj kod plazma ekrana. Prosečni realni ugao gledanja kod dobrog LCD ekrana unutar TV aparata bi bio nekih 30 stepeni sa leve i desne strane (ukupno 60 stepeni) pre nego što slika počne da menja karakteristike. Kod TN film monitora, ovaj ugao je i do tri puta manji, pa je onda jasno zbog čega smo rekli da kod LCDTV uređaja ovo više ne predstavlja problem. Ipak, ako računate na to da na svoj TV gledate iz jednog od ćoškova vaše sobe, još jednom razmislite o tome da li je za vas bolji izbor plazma.
Dalje aktuelnosti…
Testiranje LCDTV uređaja je veoma težak posao – dobar broj disciplina u kojima je potrebno da date ocenu se svodi na to koliko dobro uočavate neke suptilne razlike, te kakvi su uslovi testiranja, a onda i to koliko ste odmorni tokom samog testa – koliko god se trudili, nećete na jednak način posmatrati prvi testirani model kao onaj deseti koji se “odradili” tog dana. Osim toga, mnogi modeli sada imaju i ogroman broj dodatnih opcija (pregled interneta, dekodiranje DivX i x264 video materijala) koje mi uglavnom nismo testirali, pa ćemo podršku za iste samo pomenuti za svaki od modela. Uz to i kvalitet tjunera se najverovatnije dosta razlikuje od modela do modela, ali uslovi testiranja su bili takvi da se testiranje tjunera (sa kvalitetom domaće analogne kablovske i samih kablova, na kraju krajeva) graniči sa nemogućim… ako ne nemogućim, onda je jasno da bismo dobili krajnje nekoznistentne rezultate koje ni sami ne bismo umeli da pretočimo u konkretnu informaciju. S druge strane, vreme digitalne televizije je pred nama – strpite se još malo, jer će sneg, duhovi, smetnje i distorzije, loš aspekt i YouTube kvalitet “slike” postati prošlost koju ćemo svi brzo zaboraviti.
Kada je dalje testiranje samih mogućnosti i kvaliteta prikaza koje LCDTV uređaj pruža – nije sve samo u statičnoj slici, kontrastu i testu najrazličitijih paterna. Pomenimo još jednom i, recimo, pojam pokretne rezolucije (motion resolution), koja predstavlja podatak o tome koliko linija televizor prikazuje prilikom pokretne slike. Što je veći broj pokretnih linija, prikaz slike u brzim scenama će biti detaljniji i imaće manje “motion blura” i “ghostinga”. Prosek kod LCD televizora kreće od 300 linija (od mogućih 1080 kod FullHD 1080p televizora), preko 600-700 linij kod novijih modela sa 100Hz ekranima. Opet, kod ovih TV aparata se može javiti i novi problem, koji izaziva interpolacija, tj. ubacivanje nepostojećeg frame-a između dva već postojeća frame-a da bi se dobio fluidniji prikaz i izbegao motion blur (TV signal podrazumeva daje 50 (polu)sličica u sekundi, tj. 50 Hz). Zbog ove kompenzacije koju pravi elektronika TV aparata (i odgovarajući softver), gledanje filmskog materijala sa uključenom opcijom High 100Hz nije preporučljivo jer film može dobiti izgled snimka dobijen amaterskom kamerom (nešto detaljniji opis je neprirodni izgled pokreta u filmu, kao da su isuviše glatki, neprirodni i ubrzani). Ipak, trebalo bi napomenuti da su i ovi algoritmi dosta napredovali kako bi se ova nuspojava umanjila, pa je, recimo, to jedan od razloga zbog koga bi trebalo uzimati noviji model televizora – nemojte se upecati na priču prodavca da je novi model “skroz isti samo su mu promenili dizajn i dodali još jedan konektor koji ionako nećete koristiti”.
100 Hz, ili više je odlična opcija – slika ne treperi, a TV emisije standardne i visoke rezolucije izgleda fantastično, pogotovo ako posmatrate sport. Neki TV aparati imaju i manuelnu kontrolu 100Hz opcije kod koje je moguće “dozirati” agresivnost algoritma i prag tolerancije na “greške” koje, s druge strane, čine da pokretna slika deluje prirodnije. Tako se lako može podesiti da 100 Hz opcija eliminiše pomenuti “amaterski video efekat” sa snimka, time dobijajući oko 600 linija pokretne rezolucije i u filmovima, ali i pri pregledu sportskog programa. Kada već pričamo o pokretnoj rezoluciji, reći ćemo i to da je još jedna prednost plazma ekrana u tome što oni prikazuju 700 od 768 linija pokretne rezolucije kod HD Ready 720p (480Hz subfield drive) i punih 1080 linija pokretne rezolucije kod FullHD 1080p NEO-pdp plazma ploča tj. televizora (600hz subfield drive). Još jedna od naširoko pominjanih prednosti plazma ekrana je i činjenica da imaju gotovo beskonačno mali odziv (0.001 ms u odnosu na LCD kod kojih je prosek od 4 do 8 ms).
Istina je da ovo nije test u kome ćemo lamentirati nad pitanjem da li je plazma bolji izbor za gotovo svakog korisnika tj. kupca jednog HDTV aparata (mi se, pak, ne libimo da kažemo da jeste). Plazma TV aparati će doći na red kad su naši uporedni testovi u pitanju. Za sada je činjenica da su LCDTV uređaji daleko popularniji i brojniji, ali to, kao i sa svim stvarima, ne znači da su bolji. Osim toga što se plazma televizori ne prave ispod veličine od 37 inča, oni su i za nijansu podložniji kvarovima, osetljiviji na transport i nešto su veći potrošači elekrične energije – mada je i na ovim poljima plazma tehnologija dosta napredovala. LCD televizori troše, u proseku, gotovo duplo manje, ali sve zavisi i od dijagonale i nivoa osvetljenja prikazanog na ekranu. Iako su novi NEO-pdp paneli kompanije Panasonic dosta štedljiviji, od starijih G11 panela, LCDTV polako prelazi u LED “arenu”, a znamo da LED diode troše znatno manje od “hladnih katoda” tj. CCFL pozadinskog osvetljenja, pa je odnos potrošnje tj. ušteda el. energije u korist LCD tehnologije i dalje na oko dva prema jedan.
Takođe, plazma televizori nisu pogodni za jako osvetljene prostorije, a kako ne mogu da prikažu uniformno svetlu površinu onoliko svetlo koliko to može LCDTV, generalno neće ponuditi toliko kontrastnu sliku u slučaju da ga posmatrate u jako osvetljenoj prostoriji (recimo, dvostrano orijentisana dnevna soba tokom prepodneva ili popodneva). Refleksija je još jedan problem kod plazma TV uređaja, jer svaki od njih ima zaštitno stakla koje opet ima i određen nivo refleksije, pa ako je vaš stan tokom dana prilično osvetljen, a tv program uglavnom gledate preko dana, LCD bi bio logičniji izbor. Ipak, tokom večernjih časova, nijedan LCDTV neće pružiti tako živu i prirodnu sliku kao što će to učiniti dobra “plazma”. Sledeća prednost LCD tehnologije je nemogućnost dobijanja “Burn in-a”. Burn in je drugim rečima efekat “upečene slike” i javlja se kada ostavite statičnu sliku na ekranu u veoma dugom vremenskom periodu ili se tokom dužeg vremena na ekranu nalazi materijal sa dosta statičnih delova (meniji ili logotip TV stanice koji ne menja lokaciju). Moramo odmah napomenuti da je ovo više bilo izraženo na starijim plazma TV aparatima, ali je moguće da se desi i na novim modelima. Osim toga, tu je i blaža verzija Burn-in nus