Osvrt na hardversku 2002. godinu - I deo

Miodrag Vidanović

Uvod

Nova godina je došla, pa je red da sumiramo šta se to, u stvari, u toku prošle 2022. godine dešavalo na polju računara i prateće opreme. U početku smo imali želju da ovaj članak predstavlja neki uobičajeni izbor za hardver godine. Medjutim, u svakoj posebnoj oblasti je bilo toliko mnogo proizvoda, čak i sa različitim revizijama, da nismo mogli sve ni da ih testiramo, tako da bi izdvajanje nekog od testiranih proizvoda možda i bilo pomalo nepravedno ili nepotpuno. Prebacićemo dakle naglasak na proizvode i tehnologije koje su obeležili prošlu godinu, uz pomen modela koji su se prema našem mišljenju izdvojili iz mase sličnih. Obratite pažnju da to možda nisu najbrži ili najskuplji modeli, možda se čak više i ne proizvode, ali su definitivno obeležili protekli period. Cilj nam je da se osvrnemo na celu proteklu godinu, a ne samo na decembar i proizvode koji su se u tom trenutku zatekli u radnjama.

Procesori

Nakon relativno duže dominacije AMD Athlon procesora, Intel se uz pompu vratio na deskop segment sa Northwood jezgrom. Napokon onakve performanse Pentium4 serije kakve su sve vreme bile obećavane i najavljivane. Uz promene i na pratećoj platformi – prelaskom sa SDRAM na DDR memoriju, Pentium4 je doživeo pravu renesansu i bum na svetskoj sceni. I pored činjenice da su se Intelovi procesori sa Willamette jezgrom sasvim zadovoljavajuće prodavali, tek je Northwood dočekan kao pravi naslednik Pentium3 serije. Zbog toga bi kao prvi izdvojeni proizvod izabrali Intel Pentium 4 1.6A, kao začetnika serije. Pored dobrih performansi, Northwood procesore je krasila (i jos uvek ih krasi) i solidna overklokabilnost. Iako je Intel shvatio da ne može tržištu prodati loš procesor za velike pare, nastavio je da prodaje dobar procesor za velike pare. Cena je, na žalost, bila i ostala najveća boljka Intelovih procesora. Tokom godine, Pentium4 procesori su prešli sa 400 na 533MHz QuadPumpedBus, probili barijeru od 3GHz, uveli HyperThreading i doživeli manje kozmetičke izmene, kao što je neznatno smanjenje jezgra. Dok je promena na 533MHz QPB osetna u svim primenama, HyperThreading je pokazao neku korist samo u aplikacijama koje mogu da iskoriste više od jednog procesora.

Upravo zbog svoje cene, Intel Pentium4 procesori se nisu uspeli nametnuti kao jedini logički izbor prilikom kupovine (pogotovo u našim krajevima). Stoga je AMD-ov pulen Athlon XP ostao solidan izbor sa stanovišta cena/performanse, ne samo za entuzijaste, koji vole sami da sastave računar, već i u sve oštrijoj konkurenciji velikih OEM proizvođača. Mogli bismo da izdvojimo Athlon XP 1600+ kao model koji je bio nosilac talasa povoljnih Palomino procesora. Toliko povoljnih da se postavljalo pitanje ima li uopste smisla uzimati neki procesor iz Duron serije.
Sredinom prošle godine, AMD je predstavio svoje novo procesorsko jezgro – ThoroughBred. T’Bred je obeležio prelaz sa 0.18 na 0.13 mikrometarski proces proizvodnje, koji nije bio baš u potpunosti savladan. Rezultat svega toga je bila slaba opskbljenost tržišta ovom linijom proizvoda. Izgledalo je kao da ce postojeći (Palomino) Athloni zameniti Duron serije, kao tzv. value linija, a da će T’Bred uskočiti kao neka Power serija. Međutim, zbog nesavršenosti novog procesa proizvodnje, na udaru je bio jedan od glavnih AMD-ovih aduta – cena, a to sve je uticalo i na snabdevenost na tržištu. Tek pred kraj godine su počele da se malo češće viđaju neke količine procesora sa T’Bred jezgrom, kada je već bilo zvanično predstavljeno T’Bred B jezgro. Ovo potonje je tek opisano kao ‘procesor na papiru’, jer su se primerci pojavili samo po nekim časopisima i sajtovima, ali ne i u slobodnoj prodaji. Sve u svemu, T’Bred serija je izgledala samo kao popunjavanje rupa u asortimanu i generalna proba za AMD-ove Hammer procesore.

Priča se polako seli na stranu sa 64-bitnim procesorima. Oba takmičara sa desktop segmenta su počeli da gledaju na sledeću generaciju procesora. Iako su Intel i AMD široj publici najpoznatiji kao najzastupljeniji proizvođači procesora, ove dve firme su na sceni šezdesetčetvorobitaša pravi početnici. Ovaj segment je, naime, već uveliko živ i na njemu godinama čvrsto drže pozicije giganti kao što su Sun, IBM, HP/Compaq itd. Svaka od ovih kompanija ima svoje (jedno ili više njih) 64-bitno rešenje i prateći softver. Treba imati na umu specifičnost ovakvih rešenja – tamo gde su se ona instalirala, matična firma je pružala svu podršku. Tu nema situacije kao na desktop segmentu gde je Intel začeo x86 serijal, a svi ostali (AMD, Cyrix, NEC, itd) bili osuđeni da igraju ulogu ‘klona’, kao što nema ni jednog ‘ujedinjujućeg’ faktora kao što je Microsoft. Postojeći 64-bitaši imaju različite arhitekture, prateće operativne sisteme (koji su do sada uglavnom predstavljali neku vrstu Unixa), kao i softver. Na primer, kompanija Sun sa svojim UltraSparc serijalima i pratecim Solarisom, IBM sa svojim Power procesorima i AIX-om, HP sa HP-UXom i PA-RISC procesorima, kao i od Compaqa preuzetim Alpha procesorima i nekadašnjim Digital Unixom.

U tu klasu pokušava polako da se ugnezdi i Intel. Pošto nema jednog diktirajućeg standarda sa kojim treba biti kompatibilan, Intel je ovde napokon dobio odrešene ruke da se otarasi ix86 seta, koji mu je do sada bio i blagoslov i prokletstvo u isto vreme. Koliko god da je postojeća ogromna baza softvera bila prednost, toliko je bila i ograničavajući faktor kod razvijanja novog procesora, zbog neophodne kompatibilnosti sa prethodnim generacijama. No, to znači da bi Intel bio u početku bez skoro ikakve softverske baze, što i ne deluje preterano obećavajuće, ukoliko imamo na umu da, recimo, Sun-ova platforma Solaris ima bar četvorocifren izbor softverskih naslova, koji se vec pokazao i dokazao kao provereno rešenje koje radi. No, Intel je svestan da je to segment koji se osvaja godinama, a ako postoji proizvođač koji ima strpljenja i sredstava za takav poduhvat, onda je to svakako Intel. To pokazuje i njegovo svojevrsno strateško ujedinjenje sa HP-om na ovom polju – sa jedne strane rade zajedno na razvoju Intelove Itanium serije, a sa druge strane Intel je dobio jednog džina iza sebe (i sve njegove prodajne kapacitete i postojeće klijente) koji se obavezao da sve servere u tom domenu u budućnosti bazira na Itanium serijalu, a da polako gasi svoje procesore, uključujući i one koje je u miraz doneo Compaq. No, prvi Itanium je bio, najblaže rečeno, potpuni fijasko. Na njemu se radilo godinama (početak datira negde 1993. godine), potrošene su ogromne sume na razvoj, a praktična upotreba bi se mogla okarakterisati kao ‘mestimična’. Jedina stvarna rezultanta prvog Itaniuma bi se mogla izvesti iz komentara Intelovih zvaničnika da su kroz taj razvoj mnogo naučili. U toku prošle godine, lansiran je naslednik – Itanium2 na početnih 900 MHz i 1GHz sa kešom od 32K, 256K i 1,5-3MB (L1, L2 i L3 keš, respektivno), dok je sistemska magistrala već dobro poznat Intelov zaštitni znak – 400MHz. Itanium2 je prvi komercijalni procesor baziran na EPIC (Explicitly Parallel Instruction Computing) stilu arhitekture, koji je Intel razvijao u saradnji sa HP-om. Zazvučaće možda ultra-moderno, no treba imati na umu da se EPIC filozofija razvijala u proteklih desetak godina – ovo je samo jedan od prvih konketnih implementacija. EPIC predstavlja vise stil arhitekture procesora, nego neku konkretnu tehnologiju. Itanium2 se pokazao boljim rešenjem od prethodnika, ali je još uvek teško reći kako se kotira u odnosu na konkurenciju. Bez obzira na specifikacije na papiru, Intelovom pulenu tek predstoji trnoviti put dokazivanja.
Dok je aktuelni Itanium2 za Intel ipak popravni ispit, AMD-u je Athlon64 prvi izlet u te vode. Naravno, cilj je sasvim drugačiji od Intelovog. Intel drži većinu malih servera (jednoprocesorske i dvoprocesorske konfiguracije koje čine većinu servera – po broju prodatih komada), pa je sada hteo da uđe u arenu gde se veliki serveri prodaju i za milionske cifre. Sa druge strane, AMD planira svoju Opteron seriju upravo za taj segment – za mašine sa 2 do 8 procesora. Na desktop sceni, Intel planira još neko vreme da se drži svoje dobitne kombinacije, 32-bitne Pentium4 generacije, dok AMD želi da bude prvi proizvođač koji je uveo 64-bita na desktop segment putem Hammer serije. Kad se stvari ovako postave, očigledno je da AMD drugog puta nije ni imao. Malo je uzmakao pred Intelom na svom jedinom (procesorskom) tržištu i nema finansijskih zaliha za koškanje sa gigantima kao što su Sun ili IBM, gde ni Intelu neće biti sasvim prijatno. AMD-ova SocketA platforma se bliži kraju svog ciklusa i lagano stagnira – očigledno nema još mnogo mesta za ceđenje suve drenovine i potrebna je izmena – novi ciklus. Prva i osnovna razlika u odnosu na konkurenciju jeste u tome što će Athlon64 procesori biti kompatibilni sa x86 instrukcijskim setom – dakle, sav postojeći softver će raditi od prvog dana. Zahvaljujući AMD-ovoj orijentaciji ka X86-64, prvi 64-bitni računar koji biste mogli ugledati na svom stolu bi bio najverovatnije iz ove kuće. Tome doprinosi i cela gama gotovih serija matičnih ploca baziranih na čipsetovima iz VIA-a, nVidie, SiS-a, ALi-ja i samog AMD-a. Lansiranje Athlona64 je planirano za kraj godine koju upravo opisujemo, ali je pomereno za 2003, što i nije za neko čuđenje kada imamo na umu period i poteškoće koje je i jedan Intel imao za prvo izdanje Itaniuma. No, tokom 2002. godine, na velikim sajmovima kao sto su CeBIT, Computex i Comdex, prezentirane su verzije koje su radile (dakle, ne samo inženjerski primerci pod staklenim zvonom) na 800, 1200 i 1400 MHz. Za zvanično lansiranje serije se čeka inicijalna frekvencija od 2GHz.
Tokom godine je izašla poslednja uzdanica Suna – UltraSPARC III Cu na 1050 MHz, koji ne predstavlja samo povišenu frekvenciju u odnosu na US III 750 i 900MHz, nego implementira i određena poboljšanja u arhitekturi. Iako Sun na ovom segmentu stabilno drži svoje (vrlo dobre) pozicije, ne može se poreći da se ipak osećala neka nervoza kod Sun-a zbog ulaska Intela u ring. Sun je krenuo odmah sa akcijama snižavanja cena, ponudom upgrade opcija za popularne sisteme, čak je najavljena i linux distribucija, koja bi ne trebalo da zamenjuje Sun Solaris, već da mu predstavlja mlađeg (kompatibilnog) brata.

Zanimljivo je to da je u ovom izlasku Intela i AMD-a na sve interesantnije 64-bitno tržište došlo do najviše koškanja između Intela i Suna, gde su se i jedni i drugi hvalili čak i do 50% bržim performansama od “onog drugog”. Kada pažljiviji čitalac pogleda fusnotu, recimo na Intelovom sajtu, ugledaće ovakvu rečenicu: “Performance comparison based on Intel estimate of Sun UltraSparc III processor”. Prilično neozbiljno za kompanije takvog kalibra. Istina, očigledan je problem u korektnom ocenjivanju performansi procesora, jer neki aktuelni benchmark softver i ne postoji, pogotovo ne onaj koji bi sadržao optimizacije za sve te različite arhitekture. Ali to ne opravdava takve gigante da stavljaju cifre bazirane na grubim procenama na vrh početne liste specifikacija. Neki postojeći benchmark programi koji mere broj integer ili float operacija su stari i neprecizni, čemu svedoči i činjenica da već kompletno stanu u L3 keš nekih od pomenutih procesora. Jedini softver koji postoji podjednako na svim tim platformama su uglavnom velike baze podataka ili neki grafički programi, tako da su proizvođači merili performanse celog sistema brojem transakcija baze ili brojem iscrtanih 3D poligona, ukoliko se radi o oblasti radnih stanica. No, pošto su to performanse celog sistema, na koji posebno utiču stvari kao što je podisistem diskova i vrsta/količina memorije, cela situacija i dalje ostaje pomalo nejasna. Ono što je prošle godine bili prilično upadljivo kod ovih trvenja je činjenica da su svi oni uglavnom izbegavali upoređivanje sa najnovijom IBM-ovom serijom Power4 procesora, za koji dobar deo stručnjaka smatra da je najživahnije rešenje od svih ovih procesora kojih smo se dotakli. IBM je pokušao da pomiri dva pristupa (frekvencija vs IPC) i kao rezultat su izašle dve serije u 0.18-mikronskoj izradi (bakar), implementirajući SOI (Silicon-On-Insulator) tehnologiju. Početne frekvencije su bile 1.1 i 1.3GHz, dok je neposredno pred kraj godine izašla i verzija na 1.45 GHz.

IBM-ov Power4 je zanimljiv i sa još jednog desktop aspekta. Posustali Apple je jedva dočekao izlazak Power4 serije, jer bi njegov derivat trebao da postane novo srce Apple računara, koje bi im udahnulo novi život. Apple je tokom prošle godine izbacivao nove i inovativne modele svojih računara, ali je davno postalo očigledno da ih G4 procesor jednostavno sputava. U svojoj poslednjoj seriji Power Mac G4 računara (predstavljenoj polovinom augusta meseca) su već išli toliko daleko da su sve tri serije dual procesorske, i to G4 od 867MHz do 1.25GHz sa 167MHz magistralom. Valja napomenuti da su tek od ove serije Apple računari prešli na DDR memoriju; verzija sa 867MHz procesorom na PC2100, a 1GHz i 1.25GHz na PC2700 DDR memoriju, a što je najgore, ovi procesori ne mogu uopšte da iskoriste taj memorijski propusni opseg. Na papiru su malo sustigli specifikacije PC sveta, ali u praksi neke stvari ostaju neiskorišćene. Čak je i jedan Apple podlegao “trci megaherca”, bez obzira što vremešni G4 procesor ne stoji loše sa IPC-om. Zato bi novi PowerPC procesor, baziran na IBM Power4 seriji, trebao kompaniji Apple da da novi polet, jer u svim drugim tehničkim aspektima imaju i više nego dovoljno inovativnosti.
{pagebreak}
{pagebreak title=”Čipsetovi, matične ploče…”}
Čipsetovi, matične ploče…

Vratimo se nama najinteresantnijem desktop segmentu. Tokom prošle godine, PC tržištem je prošlo dosta revizija (i potpuno novih) čipseta za obe popularne platforme. Po nekoj ustaljenoj logici, novija izdanja bi trebalo da su brža od prethodnika, no da li je to ove godine uvek bio slučaj ? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, pogledajmo ukratko šta se to krčkalo u PC čorbi u poslednjih 12 meseci…

Pošto smo i kod procesora krenuli od Intel platforme (kao zastupljenije na nama zanimljivoj desktop sceni), da vidimo šta smo od ploča i čipsetova imali na raspolaganju prošle godine i šta je zaslužilo poseban pomen. Sam Intel je godinu obeležio revizijama i845 čipseta. Stari i845D je otišao potpuno van fokusa, dok je ulogu nosioca preuzela serija i845E/G, odnosno PE/GE. Navodimo sve ove oznake serije zato što predstavljaju samo revizije jednog te istog čipseta – novije verzije pružaju samo podršku za novije standarde, ali ne i neku razliku u performansama. Tokom 2002. godine svima je postalo jasno da je i845 serijal ipak postao pravi naslednih legendarne i440BX serije. Sve ove urađene revizije, kao i njihovo učešće u prodatim sistemima (i zasebno pločama) to i potvrđuju. Iz gomile odličnih ploča baziranih na ovim čipsetovima, trebalo bi istaći sjajnu Abitovu BD7 seriju. Pred sam kraj godine, Intel je izbacio i poslednju reviziju pod imenom GraniteBay, čije su glavne razlike u odnosu na prethodnike bile dual-memorijski kontroler, podrška za HyperThreading tehnologiju, kao i AGP 8X interfejs. No, GraniteBay je doneo veću razliku u ceni, nego u realnim performansama, tako da nije zaslužio medalju. Njegova zastupljenost je ostala mala, što zbog kasnog izlaska, što zbog malopređašnjeg odnosa performanse/cena. No, verujemo da će GB i njegove revizije i novije varijante tek odigrati svoju pravu ulogu tokom ove, 2003. godine.
godine.
Dok je Intel zadovoljno trljao rukama, našavši dobitnu kombinaciju, dogodilo se još nekoliko stvari koje su uticale na to da se odnos snaga (proizvođača čipsetova za Intel P4 procesore) malo redefiniše. Radi se o pravnim osnovama, to jest, licencama. VIA je nastavila sa proizvodnjom svojih P4Xnnn platformi i mnogi su je proizvođači matičnih ploča na tom polju izbegavali, plašeći se moćnog Intela. Sa druge strane, SiS je kupio licence i napravio (za njih) posao decenije. Serijal 645(DX), 650, 651 i 648 Silicon Integrated Systemsa je možda i najimpresivniji utisak godine, glede sektora čipsetova. Intel je, prodajući SiS-u licencu, namenio ovom proizvođaču ulogu low-cost ponude za P4 procesore. Međutim, dobro planiranje i izuzetno kvalitetan rad inženjera SiS-a, stabilna isporuka, itd. lansirali su ovu kompaniju prilično visoko. Ni na jednoj stepenici nisu napravili pogrešan korak – sve revizije njihovih čipsetova su bili brzi, veoma stabilni, bez ikakvih začkoljica na polju kompatibilnosti, a sve to za vrlo povoljnu cenu. Kada bi morao jedan čipset da se izdvoji za izbor godine, SiS648 bi bio vrlo dobar kandidat. A kao primer njegove dobre implementacije, istakli bi smo Gigabyte GA-8SG677 matičnu ploču. No, pitanje je kako će se i ta saradnja iskristalisati dalje – Intel je primetio da se SiS neće dugo zadovoljavati “low-cost” ulogom, a i da prodaja vrlo dobro ide. Krajem godine su prilično stidljivo osvanule vesti u kojima Intel najavljuje mogućnost povlačenja nekih licenci datih Silicon Integrated Systemsu, jer ih je ova zlopupotrebila deleći tehnologiju sa trećim firmama. Ovo se, naravno, dogodilo baš u trenutku kada je SiS spremao svoj novi čipset (655) sa dual-DDR memorijskim kontrolerom za lansiranje.

Ma koliko su ove licencne kombinacije između Intela i SiS-a uzele deo tržišta od VIA kompanije, ona je tokom prošle godine svojim KT333 čipsetom obeležila SocketA platformu. Većina proizvođača je izbacila po nekoliko modela i one su se sjajno prodavale što je i potvrdilo njihovu popularnost. VIA je izbacila bila i KT400 čipset, koji po performansama u praksi nije uopšte odmicao od prethodnika. Nakon navedenih izmena u specifikaciji (DDR400, AGP 8X itd.) očekivalo se da ima i nekih pomaka kada se koriste potpuno iste komponente na oba čipseta. Međutim, prvi rezultati su ukazivali na to da je ili KT333 odličan ili je KT400 loš. Za sva poboljšanja se može reći da su za 2002. godinu ostala samo na papiru. DDR400 memorija nije zvanično ni bila standardizovana od strane JEDEC komiteta, pa su se proizvođači i drugih čipsetova ograničavali u specifikacijama da je podrška za DDR400 “nezvanična”. Slična je situacija i sa AGP 8X interfejsom – sa današnjim grafičkim kartama koje nose “na sebi” veće količine memorije, praktični testovi su pokazali da razlika u performansama u 4X i 8X modu iznosi oko zanemarljivih 1%. Zato bismo više istakli VIA KT333 kao čipset koji je obeležio godinu za SocketA platformu. Ovde je možda i najteže izdvojiti neku od ploča; kvalitet dizajna i proizvodnje vodećih firmi se mnogo više iznivelisao nego proteklih godina, a nijedna od mnogobrojnih ploča sa KT333 čipsetom, kako se pokazalo, nije savršena. I ne samo to, pojedini modeli ciljaju na tačno specifičan profil kupca, bilo da su u startu opremljene bogatim dodatnim opcijama (neretko i višom cenom), bilo da ciljaju na entuzijaste kojima je važan overclocking, a nisu bili retki ni ”goli” modeli koji su osvajali srca cenom. Za entuzijaste, to bi možda bili Abit KX7-333 i Epox 8K3A, za korisnike u potrazi za viskointegrisanim rešenjima Abit AT7, Microstar KT3 Ultra, Asus A7V333 ili GigaByte GA-7VRXP (u zavisnosti od cene koju su bili spremni da plate).
Drugi kandidat za “prijatno iznenađenje godine” (pored pomenutog SiS648 za P4 procesore) je nVidia nForce2. Već i svojim prvim čipsetom nVidia je podigla mnoge obrve, uspevši da skrene na sebe pažnju proizvođača matičnih ploča. Toliku pažnju da su se neretko nForce ploče mogle naći u kućnim/multimedia klasama računarima OEM proizvođača. Drugo izdanje nForce čipseta je postalo pravi hit, jer po performansama staje na prvo mesto među čipsetovima za AMD procesore. Razlika u odnosu na čipsetove iz kuće VIA nije ogromna, ali s obzirom da je ovo tek drugi nVidia čipset ove vrste, bio je pravi pogodak. Pogotovo ako imamo na umu da konkurencija (posebno VIA) još uvek nema neke tehnologije ovde implementirane za plasman na tržište, kao što je npr. dual-DDR memorijski kontroler. Zašto je onda markiran KT333, a ne nForce2 ? Zbog jednostavnog razloga; iako je čipset zvanično lansiran polovinom jula meseca, nForce2 proizvodi su počeli da se pojavljuju u radnjama suviše kasno da bismo mogli reći da je nForce2 obeležio prošlu godinu (više nego KT333). Uostalom, dosta proizvođača matičnih ploča do kraja godine ni nije predstavilo svoj model baziran na ovom čipsetu.
Najveći konkurent nVidie na polju grafičkih čipova, ATI, takođe se upustio u avanturu dizajniranja čipsetova matičnih ploča, ali sa daleko slabijim uspehom. Po roadmapu, u prodaji je trebalo da se nađu ATI-jevi IGP320/320M za SocketA i IGP 340/340M za Socket478 Pentium4 do leta. Stvari, međutim, nisu išle prema planu, najverovatnije i zbog borbe protiv nVidie u domenu grafike. Rezultat svega je postepen izlazak ATI-jevih integralaca. Prvi je u prodaju izašao IGP320(M) NorthBridge za SocketA platformu, ali bez ijednog od ATI-jevih SouthBridgea – IXP200 i 250, koji su bili pomereni za leto, zajedno sa planiranom P4 uzdanicom – IGP340(M). Zato su prve ATI-jeve ploče za AMD sadržavale SouthBridge drugih kompanija, kao što je, na primer, ALi-jev M1535D+ ili (pomalo zloglasni) VIA 686B. Sve je to uticalo na ATI-jeve glavne partnere-proizvođače, kao što su u tom momentu bili dugo najavljivani GigaByte i FIC – prvi nije zvanično predstavio ni jednu ploču (iako se prototip mogao videti na CeBIT-u), dok je FIC stidljivo predstavio jednu SocketA ploču (IGP320) i tu stao. Tako da se u momentu izlaženja P4 čipseta i IXP SouthBridgea, ATI morao osloniti na proizvođače matičnih ploča kao sto su Sapphire i LiteOn. ATI-jevi “prvorođeni” čipsetovi nisu baš oduševili ni performansama – relativno spor rad sa memorijom i integrisani vremešni Radeon7000 guraju ove proizvode u domen kancelarijskih računara i laptopova do maksimum srednje klase. Moramo priznati da su ATI i ALi (Acer Laboratories Incorporated) bili prošle godine najmanje zapaženi na polju čipsetova. ALi je bio izbacio i M1681 čipset (uparen visokointegrisanim “južnim mostom” M1563), koji prati sve aktuelne trendove, kao što su AGP 8X interfejs i podrška za DDR400 memoriju, ali u prodaji je bio potpuno nezapažen.

nastaviće se…