U poseti Ferrariju...

Petar Gredelj

Lepota novinarskog poziva ogleda se svakako i u mogućnosti posete mestima za koje važi mala verovatnoća da ćete ih ikada videti. Veliki broj puta smo se i sami našli u toj situaciji, da se zapitamo, da li bi nas ikada život baš ovim putem naveo na određenu lokaciju. Na pojedine koje smo imali prilike da vidimo sasvim sigurno ne, ma koliko da to želimo – jer jednostavno rečeno, nisu namenjene svakome…

Da tako nešto još jedan put doživimo, da se nađemo na mestu jednom od svojih snova, jednostavnih a opet tako dalekih, pobrinula se kompanija AMD. Prethodne nedelje, od srede do petka, zahvaljujući upravo ovoj kompaniji, dvanaest novinara iz zemalja istočne Evrope, imalo je priliku da se zajedno sa domaćinima nađe u poseti ni manje ni više nego u poseti Ferrariju, u Maranelu…
AMD je jednostavno iskoristio mogućnost koja se pruža samo prijateljima ili partnerima Ferrarija: da svoje važne partnere ili poslovne prijatelje pozove na ovo mesto, i omogući im ono što prosečnom čoveku jednostavno ne može biti dostupno. Da, imali smo prilike da vidimo kako iznutra izgleda fabrika najčuvenijih sportskih automobila na svetu! Jer Ferrari je jedinstven i jedan jedini, voleli ga ili ne…nema proizvođača automobila na ovom svetu koji uživa toliko poštovanja u svim segmentima automobilizma. Jer, postoje dobri timovi Formule 1 (McLaren, Renault, Williams) čije sportske automobile visoke klase ne možete videti na ulici, a takođe postoje sjajni bolidi na drumu (Lamborghini, Porsche) kojih nema na pisti Formule 1. Samo je jedan Ferrari i zbog toga ova kompanija ima toliko obožavalaca – nećemo reći fanova, jer Ferrari je predmet obožavanja koje nema granica, Ferrari je jednostavno kult, brend najviše moguće klase… Ne morate ga voleti ali ga poštovati morate – ja ipak spadam u ovu prvu kategoriju i stoga mi je odlazak na ovo putovanje bio poseban dar…

Našem sajtu je ovom prilikom od strane AMD-a ukazana posebna čast, jer smo se (sticajem okolnosti) na ovom mestu našli kao jedini medij iz zemlje Srbije. Dugogodišnja saradnja na visokom nivou koju naš sajt gaji sa AMD-om, uticala je da se i Benchmark nađe na istom mestu sa najuticajnijim predstavnicima medija iz Rusije, Ukrajine, Rumunije i Hrvatske… I to ne po prvi put kada je AMD u pitanju, stoga nas posebno raduje upravo to poverenje i uvažavanje koje ova kompanija neguje u odnosu sa nama; podsetiću da je i naš urednik Delimir Tasić imao tu divnu priliku da kao predstavnik Benchmarka prošle godine poseti sjajnu fabriku AMD-a u Drezdenu.

{pagebreak}
{pagebreak title=”Dolazak u Modenu”}
Dolazak u Modenu

U sredu, 28. februara, ranim jutarnjim letom do Bolonje preko Milana, stižemo u hotel „Real Fini“ – klasičan poslovni hotel koji se nalazi na svega nekoliko kilometara od Modene, grada koji važi za mesto po kome se Ferrari prepoznaje.

Nakon kratkotrajnog odmora i ponovnog, nikada dosadnog upoznavanja sa čarima italijanske kuhinje, sa kolegom Tonijem, hardverskim urednikon najpoznatijeg hrvatskog IT magazina „Bug“, odlazim u posetu Modeni.

U slučaju Modene, radi se o klasičnom italijanskom manjem gradiću, u kome život ne teče baš previše brzo, ništa ne deluje previše spektakularno, nema tu ni prevelikih istorisjkih tragova, a opet, deluje ušuškano i sasvim pristojno za neki normalan život. I da, sprema se fantastičan espresso ili kapućino 🙂

Evo uostalom nekoliko prigodnih sličica iz Modene…

Veče je bilo rezervisano za večeru sa gospodinom Prof. Dr Pierre Brunswick-om koji je i bio naš glavni domaćin ovom prilikom. Pomenutog gospodina smo upoznali još pre nekoliko godina prilikom jedne od njegovih prvih poseta Beogradu, imali smo prilike i u međuvremenu da se družimo sa njim, a narednih dana na stranicama našeg sajta osvanuće i intervju sa jednim od najviših predstavnika kompanije AMD za Evropu – Pierre Brunswick je V.P. Sales and marketing za Rusiju, Istočnu Evropu i Tursku.

Ponašanje gospodina Brunswicka nagnalo me je na razmišljanje o profesionalizmu u poslu: poslednja dva meseca mnogo se u javnosti diskutovalo o pozicijama IT novinara, odnosu domaćih i stranih firmi prema nama, bilo je i par intervjua na tu temu, različitih debata – u njima su domaći IT novinari na neki način izrazili jednu vrstu protesta zbog odnosa velikih kuća prema njima. Ono što je Dr. Brunswick demonstrirao tokom trodnevnog druženja sa nama, čiji je praktično on sam i bio idejni inicijator, predstavlja etalon kojim bi mnogi domaći samoproklamovani mediokriteti trebalo da se pozabave…jer, način njegovog ophođenja, uvažavanja svakog od prisutnih novinara, jednostavno je za priču koja prevazilazi granice ove reportaže i praktično me nagoni da možda tim povodom napišem i posebnu kolumnu.

Jer, da se razumemo, pomenuti gospodin nalazi se na funkciji daleko višoj od bilo koje IT osobe na ovim prostorima, čak štaviše, zauzima izuzetno visoku poziciju u svetski priznatoj kompaniji za koju radi; to ga ne sprečava da u svakom momentu u potpunosti vlada situacijom, stigne da popriča sa svakim od novinara podjednako, da primeti sve, pri tome bude duhovit i zanimljiv…Prava je milina gledati kako neko svoje dugogodišnje iskustvo u poslu, na pravi način usmerava u cilju izvršenja zadatka a da pri tome ni na koji način sebe ne predstavi kao nekoga ko je u ovom biznisu izrazito dominantniji od nas. U biti jeste tako, ali vrhunski profesionalac kakav Pierre Brunswick svakako jeste, to nikada neće dozvoliti.

I tokom prve večeri je bilo tako, jer u očekivanju da stignu Tatiana Plastinina (PR & Marketing za Rusiju) i Ivica Stanković (PR & Marketing  South Eastern Europe), upravo je gospodin Brunswick bio taj koji je celoj večeri davao tempo i atmosferu držao na nivou…

{pagebreak}
{pagebreak title=”Ferrari, Maranello”}
Ferrari, Maranello…

Jutro su obeležile pripreme za put u Maranello…čas polaska se približio; kako se obično i dešava na eventima ovog tipa, organizator je za sve obezbedio adekvatnu opremu u vidu originalne Ferrari majice i kačketa, naravno, sa dodatnim AMD logotipom. Autobus je spreman i krećemo ka fabrici; nakon nešto više od pola časa vožnje stižemo pred kompleks na čijem ulazu se šepuri dobro poznati konj u propinjanju…

Teško je opisati taj osećaj pri saznanju da se nalazite na ulazu u „svetilište“ automobilske industrije, istorija je tu, pred nama. U prijemnom delu, odmah nakon ulaza, ljubazni domaćini iz Ferrarija obaveštavaju nas o onome što nas očekuje narednih sati. I naravno, ma koliko očekivali suprotno, prinuđeni smo da predamo svoje fotoaparate.

Fabrika Ferrari nije za svačije oči, da ne govorimo o tome da smo tokom šetnje između hala imali prilike da vidimo neke modele skrivene i „izlepljene“ kako se ne bi mogli prepoznati; ta informacija se u svetu automobilske špijunaže smatra veoma vrednom. Sve u svemu, jako je teško već u tom momentu bilo i pomisliti – kako potkrepiti tekst odgovarajućim slikama. Nema druge no koristiti slike koje smo mogli napraviti u Ferrari muzeju kojeg smo nešto kasnije obišli.

Fabrika ni u kom slučaju nije mala i koncipirana je od niza manjih hala; razbijena je predrasuda iz glave po kojoj se po principu manufakture sve sklapa u maloj radionici i gde se sve radi ručno. Ulazimo u jarkocrveni Ferrari minibus i odlazimo u prvu halu, gde se proizvode delovi motora ovih drumskih monstruma.

Blokovi motora, glave motora, radilice, bregaste…sve to se proizvodi u jednoj, ne maloj hali u kojoj je čistoća na zavidnom nivou (ne kaže se za džabe da je higijena pola zdravlja 🙂 Brojne mašine opslužuje ne preveliki broj radnika, a u brojnim prolazima, čak i ove hale, izloženi su neki od modela iz prošlosti. Ima i primene robotizacije u proizvodnji, doduše, ne previše…mašinstvo mi i nije baš previše jaka strana da bih mogao tačno da se izrazim ali naročito me je impresioniralo potapanje nekih delova u tečni azot pa njihova dalja ugradnja u sam blok motora. Pomislio sam, šta bi naši overclockeri sa foruma dali da im neko ponudi jedno burence sa tečnim azotom…
Nakon toga, odlazimo u hale 2 i 3 gde pratimo procese farbanja šasije, odnosno finalno sklapanje motora. To se jednostavno rečima ne može opisati pa je bolje da se suzdržim od daljeg objašnjavanja materije koju ne poznajem previše dobro – kada su nam već fotografije sa lica mesta bile uskraćene…

Svakako najjače impresije iz procesa proizvodnje nosimo iz poslednje hale: mesta na kome se finaliziraju automobili marke Ferrari, mesta odakle se rađa istorijat sportskih automobila. Sam osećaj da se nalazite tu gde jeste, izaziva strahopoštovanje – i obilazak fabrike nekog solidnog evropskog proizvođača bi verovatno sam po sebi bio doživljaj, ali šta pomisliti kada se nalazite na mestu gde se proizvode Ferrari automobili? Naravno da nismo bogomdani, ali u svakom slučaju, u tim trenucima jesmo se osećali posebnim i bitnim…

Ferrari trenutno proizvodi dva modela automobila: F430 sa osmocilindričnim, odnosno 599 sa dvanaestocilindričnim motorom. Oba krasi prepoznatljiv Ferrarijev izgled, sa napomenom da ovaj potonji deluje nešto otmenije, dok je F430 pravi sportista. Zainteresovalo nas je…koliko to Ferrari godišnje napravi automobila, koliko to ljudi na ovom svetu ima par stotina hiljada evra da odvoji za automobil. Odgovor je, iskreno rečeno, prilično nadmašio naša očekivanja…

Prosek automobila koji svakog dana siđu sa proizvodne trake (jedna je u pitanju, da napomenem i to – dva modela imaju svoje zasebne, koje se na kraju hale stapaju u jednu gde se udara taj završni finiš) u poslednje vreme iznosi 27 automobila dnevno! Pomnožimo to sa brojem radnih dana i dolazimo do cifre od preko šest hiljada automobila godišnje…eto podatka koliko ljudi ima i može da vozi Ferrari. Posebno treba napomenuti da ne postoje Ferrari automobili „za lager“. Svaki, apsolutno svaki Ferrari koji izađe sa proizvodnih traka, unapred ima poznatog kupca: svaki je customizovan po želji onoga koji je spreman da se odrekne gomile novca, kažu da ne postoje dva identična Ferrarija…Da li želite ovu ili onu boju karoserije ili kože, da li želite ove ili one felne, ovakav ili onakav menjač, kod svakog modela je različito, drugačije…to i jeste ta posebnost, ekskluzivnost.

A proces sklapanja je za priču…sve se naravno montira ručno a sjajno izgleda i ta „podrška“ za svaki model koji se nađe na traci, jer upravo smo pomenuli da je svaki model u custom varijanti. Uglavnom, svaki model ima neku svoju specifičnost pa same radnike na traci mora pratiti i ospluživati poseban tim. Organizacija je zaista sjajna, i to je i jedini način da sve na pravi način funkcioniše.

Naravno, barem 80 procenata proizvedenih automobila isporučuje se u tradicionalnoj, crvenoj boji – kakav je to Ferrari ako nije crven? 🙂 Sledeća boja po popularnosti je crna, zatim srebrna, žuta, a videli smo i jedan plavi. Sada i da kažemo jedan interesantan detalj koji je vezan za tradicionalnu boju Ferrarija. Ubeđen sam da bi većina bez dileme izvadila novac iz džepa pri eventualnoj opkladi na temu – koja je zvanična boja Ferrarija?  Većina bi na jedan rekla – crvena! To međutim nije tačno…
Zvanična boja Ferrarija je žuta! Ova boja klasi unutrašnjost logotipa sa čuvenim „konjićem“ i predstavlja boju grada Modene, odakle je osnivač fabrike, pokojni Enzo Ferrari. A logotip konja „skinut“ je sa lovačkog aviona italijanskog heroja koji je ovakvog konja imao na svome avionu – taj avion smo nešto kasnije imali prilike da vidimo pored staze u Fioranu koju smo posetili. A kako je onda uopšte crvena boja poistovećena sa Ferrarijem?
Pre više desetina godina, kada je Ferrari započinjao svoju automobilsku istoriju, svaka zemlja čiji su automobili učestvovali u trkama dobijala je sopstvenu boju. Italiji je sticajem okolnosti pripala crvena a pošto je Ferrari bio jedini italijanski automobil, morao je biti crvene boje. Dalje je sve bila stvar istorije, Ferrari je svoje ime izgradio upravo uz jarkocrvene bolide i automobile, pa ga i svi mi sa ovom bojom poistovećujemo. Eto, pa posle neka neko kaže da je Lamborghini žut, a Ferrari crven – priča je potpuno verodostojna i istu nam je ispričao ovom prilikom kustos Ferrari muzeja u Maranellu.

Fiorrano

Koliko ste puta čuli za stazu u Fioranu? Oni koji prate Formulu 1 verovatno mnogo puta…radi se o Ferrarijevoj stazi koja se nalazi na samo par kilometara od fabrike u Maranellu i tu je smešten Ferrari F1 tim. Imali smo prilike da vidimo radionicu u kojoj se proizvode bolidi, gde se vrše testiranja, podešavanja, ispitivanja. Na žalost, u vreme kada smo mi bili na licu mesta, Ferrari tim je vršio testiranja na stazi u Bahreinu, a i do nas su stigle vesti po kojima je Ferrari za ovu godinu spremio sjajan bolid – naime, Felipe Massa je prosto počistio konkurenciju na preliminarnim treninzima. O adutu po imenu Kimi Raikonen nećemo trošiti reči, jedva čekam(o) da sezona počne…crvene zastave će se po svoj prilici, raskošno vijoriti ove sezone.

Staza u Fiorranu omogućuje Ferrariju ono što nijedan drugi tim F1 karavana nema: brojna testiranja na stazi dugoj oko 4 kilometra, na kojoj je maksimalna brzina koju bolid može da razvije oko 300 km na čas. Pa ipak, to ne znači da Ferrari može svakodnevno da testira, jer je FIA ograničila broj dana predviđenih za testiranje bolida na svega pedeset, upravo da ekipe poput Ferrarija ne bi šampionat učinile dosadnim (imali smo pre par godina takav slučaj, pa su novouvedena pravila bila možda i najviše uperena baš protiv Scuderia tima).
Bili smo loše sreće pa se na stazi u Fioranu, onoga dana kada smo se mi našli na licu mesta, nije događalo ništa posebno. Snimao se samo jedan prilog za televiziju i sve što smo imali prilike da vidimo je bio žutim model F430. Pa ipak, zvuk koji smo imali prilike da čujemo, kada automobil kao što je Ferrari juri brzinom 300 kilometara na čas, zaista je nešto jedinstveno, pravi praznik za uši…

Na stazi u Fioranu, kupci Ferrarijevih automobila imaju prilike da prođu kurs upravljanja ovakvim automobilima, budući da, kako smo imali prilike da čujemo, vožnja Ferrarija je nešto sasvim drugačije u odnosu na vožnju drugih tipova automobila. Raspitao sam se i za cenu: ona iznosi 7700 (da, sedam hiljada i sedam stotina evra) za nedelju dana obučavanja u vožnji Ferrarija. U tu cenu uračunat je naravno i smeštaj, za vas i gospođu :). Ni njoj neće biti dosadno pošto je i za „slabiju“ polovinu organizovan poseban program, koji, pretpostavljam barem, uključuje obavezni šoping…

Ono što nam se svima posebno dopalo jeste ne preveliki objekat na samoj stazi, i za njega se sa punim pravom može reći da predstavlja dom Ferrari F1 tima. Tragovi bogate istorije ovog tima nalaze se na svakom koraku, a vozači neretko biraju i da se smeste ovde tokom dana za testiranje bolida – kako bi izbegli medijski publicitet i preveliku gungulu…
Eto, pružila nam se prilika i da vidimo kancelariju velikog Enza Ferrarija i da na njegovom radnom stolu primetimo dan-danas sliku jednog od njegovih omiljenih vozača, pokojnog Žila Vilneva, koji je svoju karijeru tragično završio vozeći upravo bolid Ferrarija. Jedan od svakako najvećih vozača nije imao tu sreću da se okiti titulom svetskog šampiona, ali je tamo gde je on stao, dvadesetak godina kasnije nastavio upravo njegov sin – Žak.

Imali smo takođe prilike i da vidimo sobu za opuštanje, da je tako makar nazovemo, dnevnu sobu sa ogromnim plazma ekranom na kome najuži deo tima analizira detalje sa trka ili treninga, ispravlja uočene greške…pa ipak, sigurno da je najznačanija prostorija koja prosto poziva na emocije, ona u kojoj se razrađuje taktika, u kojoj se vrše završni dogovori pre svake trke. Nevelika prostorija, možda 8×4 metra, u starom stilu, sa drvenim gredama na plafonu i ogromnim stolom, sa isključivo crno belim fotografijama najvećih Ferrarijevih uspeha, mnoštvo pehara, modela bolida…tu je nastala istorija. Sjajno!

Posetu Ferrariju završavamo posetom data centru, koji je naravno, nastao zahvaljujući kompaniji koja nas je ovde i dovela – AMD!

{pagebreak}
{pagebreak title=”AMD i Ferrari”}
AMD i Ferrari

Već nekoliko godina, saradnja kompanija Ferrari i AMD je na izuzetno visokom nivou, i tokom tog vremena AMD-ov logo se ponosno šepuri na najprestižnijim bolidima Formule 1. Izuzetan marketinški potez i sjajna promocija za kompaniju AMD, naročito ako znamo koliko je njihov partner imao uspeha na stazama u prethodnih nekoliko sezona.
Po rečima gospodina Pierra Brunswicka, nije u pitanju nikakav sponzorski ugovor: ogroman je red svetski priznatih kompanija koje čekaju u redu za eventualno reklamno mesto na najboljim bolidima „ludog karavana“. U pitanju su kompanije čak mnogo veće od samog AMD-a, pa ih na tom mestu ipak nema. Ono što karakteriše tu tehničku saradnju naravno jeste podrška koju AMD u tehničkom smislu pruža Ferrariju: mnogo je kompjuterske tehnike svuda oko nas, neverovatno bi bilo očekivati da je nema kada je reč o Formuli 1. A ima je i to puno, više nego što bi površni posmatrač mogao i očekivati. Setite se samo niza kompjuterskih tehničara koji sede u pit stopu pored monitora, tik uz stazu, i u svakom momentu prate i analiziraju mnogobrojne podatke vezane za samu trku ali naravno i za bolid. A prati se bukvalno sve što može biti bitno za rad Formule 1, naročito su nam naši domaćini pričali o posebnim analizama telemetrijskih podataka, vezanih za ogibljenje automobila, promenama u toku same trke. Imali smo prilike da čujemo i interesantan podatak iz prošlih sezona: Mihael Šumaher je bio u ubedljivom vođstvu na trci kada mu se bolid pokvario. Iako je već smatrao da treba lagano da krene put boksa i u njemu parkira bolid, iz pit stopa mu je odgovoreno da se radi o otklanjanju problema koji je naravno – rešen! Dalje je sve istorija, Šumaher je i tu trku dobio…

Po rečima samih ljudi iz Ferrarija koji su nam se ovom prilikom obratili, saradnja sa kompanijom AMD je po njih kritično važna, iz mnoštva različitih razloga. Upravo ovakav partner koji će im maksimalno biti posvećen u svakom momentu, jedan je od preduslova da Ferrari ostane ono što jeste – najprestižniji i najbolji tim Formule 1.

Naravno, imali smo prilike da vidimo i Ferrari-jev data centar koji je svakako najimpozantnija količina servera koju je potpisnik ovih redova do sada imao prilike da vidi. Ogromna prostorija, nepregledan niz serverskih ormara, snažni APC Symmetra UPS-ovi i na kraju, preko 1850 dual core AMD Opteron procesora! Ne znam možete li uopšte da zamislite kolika je ukupna procesorska snaga ovakvog postrojenja, te kakvi „vetrovi“ duvaju u ovakvom data centru…opet žal za fotografijama 🙁

Ferrariju je sve ovo ipak neophodno, zbog mnoštva podataka kojima jedan ovakav proizvođač mora da raspolaže u svakom momentu. Stoga ovo posebno svetlo koje pada na saradnju između proizvođača automobila i AMD-a, ipak razjašnjava obostrane interese koje su oba partnera u ovoj saradnji pronašla.

"Montana" – kod mama Roselle

Posle obilaska Ferrarija, prepuni utisaka odlazimo na ručak u restoran „Montana“ koji se nalazi na nekih par stotina metara od fabrike, kod mama Rosele 🙂

Ovo svakako nije bio običan ručak, jer ovo nije običan restoran, ovo je takođe mesto na kome se na neki način pisala istorija Formule 1. I sam enterijer restorana je naravno urađen u tom stilu, na sve strane se nalaze delovi bolida, vozački kombinezoni, kacige vozača. Poseban specijalitet predstavljaju posvete mnogih poznatih ljudi koji su prošli kroz ovaj restoran, birane reči upućene gospođi Roselli; centralno mesto svakako zauzima  slika zagrljaja Mihaela Šumahera i pomenute gospođe…

Posveta gospodina Luca Besona je svakako najupečatljivija ali zid na kome se nalaze tople reči ljudi koji su bili u Ferrariju ili neposredno uz njega, svakako nas vraćaju u neka prošla vremena, sa setom se setih svih tih poznatih ljudi, nekih odavno nema među živima a neki su i danas tu: Niki Lauda, Žak Vilnev, Rene Arnu, Didije Pironi, Stefan Johanson, Alan Prost, Edi Irvajn, Nelson Pike, Gerhard Berger, Rubens Barikelo, Mihael Šumaher, Felipe Masa, Kimi Raikonen, Luka di Montecemolo, Žan Tod, prosto da se čovek naježi…svi su oni redovno dolazili upravo na ovo mesto i smtraju da je pasta kod mama Rosele, najbolja na svetu…

Za ručkom nam se pridružio i Ivica Stanković, u kompjuterskim krugovima i među prijateljima mnogo poznatiji jednostavno kao Kića. Njegovo zakašnjenje prourokovano je neophodnim prisustvom na velikoj konferenciji, ali je već za ručkom bio sa nama. Smatram da i on zaslužuje poseban osvrt na sve što je učinio za svega nekoliko godina. U šali uvek kažem da je on pravi primer „američkog sna u Evropi“…jer prosto je sjajna njegova karijera koja ide strellovitom putanjom na gore. Namerno nisam upotrebio izraz „meteorski uspon“ jer meteori na kraju padaju…a pred Ivicom pravi izazovi tek predstoje…

Od čoveka koji je pre samo četiri godine vodio jednu kompjutersku radnju, prelazi na poziciju marketing menadžera časopisa „Digital“ koji je bio samo odskočna daska za prelazak u redove jednog od vodećih domaćih distributera – „Pakom“.  Njegovi kvaliteti u komunikaciji sa stranim vendorima nisu ostali bez rezultata, ubrzo biva postavljen za PR & Marketing menadžera čuvenog Ati-ja, za područje južne i istočne Evrope. Preuzimanjem pomenute kompanije od strane AMD-a, Kićina pozicija ne samo da nije narušena, već je jedan od retkih ljudi koji su zadržali pozicije i u novoj kompaniji, što je još jedan od dokaza njegovih kvaliteta. Od pre nekoliko meseci, Ivica Stanković je postavljen za PR Managera AMD-a za južnu i istočnu Evropu, što je zaista fascinantan uspeh. Kroz dugi niz godina, Ivica Stanković se dokazao kao prijatelj Benchmark sajta i zaista ne sumnjamo da će naša saradnja sa kompanijom AMD i u budućnosti biti na još višem nivou. Uostalom, da nije tako, ovih redova ne bi ni bilo, a moja malenkost se ovih dana ne bi našla u hramu sportskih automobila…

{pagebreak}
{pagebreak title=”Muzej Ferrari”}
Muzej Ferrari

Na kraju naše posete Ferrariju, ostalo je još da posetimo i muzej ove čuvene automobilske kompanije. Mnoštvo emocija na jednom mestu, neverovatni automobili, jedinstvena istorija; nema na ovom svetu ovakvog proizvođača, podjednako uspešnog kroz dugi niz godina, kako na polju Formule 1 tako i kada je reč o proizvodnji sportskih automobila namenjenih onima sa najdubljim džepom. Ali, zadovoljstvo i prestiž nemaju cenu…

Poseta Ferrari muzeju bila je jedinstvena prilika da se konačno prihvatimo foto aparata i ovekovečimo naš boravak na ovom mestu…da i ovde nije bilo mogućnosti, svi ovi redovi ostali bi nedorečeni, a istini za volju, retko ko bi nam i poverovao da smo tu uopšte i bili 🙂

Istorija je počela da se ispisuje pedesetih godina prošlog veka a za to su zaslužni najveći automobilisti toga vremena: Italijan Alberto Ascari i Argentinac Juan Manuel Fangio po kome je i čuvena izreka "vozi kao ….." nastala…

Sedamdesete godine svakako je obeležio čuveni Niki Lauda i njegov bolid zauzima važno mesto u muzeju Ferrarija. Nakon njega, titulu za Ferrari osvojio je 1979. južnoafrikanac Džodi Šekter i nakon toga je za čuveni tim nastupila dvadesetogodišnja suša kada je u pitanju osvajanje šampionske titule.U tom periodu, Ferrari bolidi uglavnom su nosili brojeve 27 i 28 a jedan takav je našao i mesto u muzeju – Žil Vilnev se svojom smrću preselio u legendu i mnogi se sa setom prisećaju ovog sjajnog vozača.

Tu je naravno i originalna soba oca Ferrari kuće, pokojnog gospodina Enza Ferrarija. Brojni pehari i modeli svih dosadašnjih bolida ovog tima Formule 1.

Gerhard Berger i Alan Prost su takođe pisali stranice istorije kada je Ferrari u pitanju. Prelaskom iz McLarena u Ferrari, Alan Prost sa sobom donosi i startni broj jedan, ali ni to nije pomoglo Ferrariju u to vreme da se domogne nove titule. Čekao se Mihael Šumaher…

…i njegovim dolaskom stvari konačno dolaze na svoje, slava Ferrarija je opet na svom vrhuncu a na autodromima širom sveta iz nedelje u nedelju lepršale su crvene zastave. Evo i AMD-ovog logotipa, svakako da i ovaj proizvođač procesora ima bitne zasluge za titule…

{pagebreak}
{pagebreak title=”Muzej Ferrari II”}
Muzej Ferrari II

Stiže i nova sezona a nove table za prolazna vremena Felipea i Kimija već su tu; takođe, evo i par prigodnih sličica detalja iz boksa tima Formule 1…prelazimo na putničke automobile koji su ništa manje širili slavu Ferrarija. Nema hronološkog pregleda automobila, već su modeli prilično "izmešani"…

Dolazimo i do prostorije u kojoj su smešteni modeli čija je kolekcionarska vrednost zaista ogromna i neki od njih postoje u samo nekoliko primeraka. Primera radi, crni model sa slike dostiže vrednost čak i do 10 miliona dolara! Ima tu i nekih modela koji ne liče na Ferrari, model Daytona na primer (plavi automobil na slici).

Žuti model sa slike dobio je ime Dino, po prerano preminulom sinu Enza Ferrarija…

Dolazimo i do novijeg doba, modeli F50, čuveni model Enzo koji je najskuplji Ferrari automobil ikada napravljen, izrađen u svega 399 primeraka, a tu je i legendarna Testarossa koja je jako zaslužna za veliki broj onih koje je Ferrari očarao…

Stižemo konačno i do jedinog aktuelnog modela koji se nalazi u muzeju: prošle godine dva Ferrarija 599 su prešla 20.000 milja dug put od Brazila do Amerike…

{pagebreak}
{pagebreak title=”Utisci…”}
Utisci…

Još jedan put smo se svi okupili na završnoj večeri i sabirali utiske o svemu viđenom. Sutradan, odlazimo na nekoliko sati u Bolonju koja je zaista fenomenalan grad, da bi nakon toga, svako svojim putem, krenuo kući…

Ne znam da li je ovo put iz snova jer ih svi verovatno zamišljamo na nekakav intimniji način, ali ono što nam je AMD omogućio tokom tri dana druženja, predstavlja svakako jedan od najreprezentativnijih događaja u životu. Najslađe je verovatno ono što mnogima nije dostupno, pa uvek na kraju ostane neka storija koja se priča i prepričava. AMD se još jedan put pokazao kao izvanredan domaćin i to sam više puta u ovom tekstu pominjao. Ostaje mi samo da na kraju kažem jedno veliko hvala za spektakularan doživljaj koji su nam prilikom omogućili…sad mogu da kažem da sam video nešto u životu 🙂