Opis igre: Brink

Milan Jović Prošle su još četiri godine i pred nama je dugo iščekivana Brink pucačina, sa kojom Splash Damage i dlaje ne odustaje od svoje formule. Zato, ako ste ljubitelje filmske Call of Duty akcije i sličnih „loner“ igara gde svako igra samo za sebe kako bi postigao što bolji K/D ratio, predlažemo da ovde prekinete sa čitanjem, jer ova igra ni malo ne ceni takav način igranja.  
 
Brink vas baca par decenija u budućnost, u vreme kada je čovečanstvo na rubu propasti i kada se njegov sićušni deo otisnuo na more u želji da drastično promeni stvari i sebi stvori novi dom – Ark. Ark je plutajući, samoodrživ grad budućnosti koji je svojom arhitekturom i blagodetima vremenom privukao brojne očajnike koji su ga ubrzo preplavili i njegove periferije pretvorili u siromašna, prljava, kontejnerska naselja. Kako bi se održao mir i nezadovoljna raja zadržala podalje od utopijskog dela, grad je podeljen, a njegove granice čuvane od strane organa reda (Security), koji su tu kako bi sprečili pobunjenike (Resistance) da ga unište svojim brojem, siromaštvom i nezadovoljstvom. Brink nas stavlja na obe strane, pa su tako tu dve kampanje koje možete igrati kao pobunjenik ili pandur.  
 
Pri samom startovanju igre dočekaće vas višeminutni video tutorijal koji možete preskočiti na uštrb 1000 iskustvenih poena, a koji predlažemo da pogledate ukoliko već niste odgledali neku video demonstraciju multiplayer mečeva ili niste igrali slično koncipiranu timsku igru. Odmah zatim sledi prilično bogat sistem kreiranja lika koga od glave do pete možete okititi svim i svačim. Odeća, brade, frizure, tetovaže (jedine trajne), ožiljci, kape, maske,… koje se pritom rezlikuju u zavisnoti od frakcije, a koje otključavate napredovanjem.  
 
Par stvari koje ovde utiče na mehaniku odnose se na odabir konstitucije od koje u određenoj meri zavisi količina olova koju može da apsorbuje, zatim brzina kretanja i sposobnosti lika da se pentra po objektima i mapama koje su dizajnirane tako da po vertikali daju solidnu dozu slobode. Još jedna razlika vredna pomena je to što „debeljko“ za razliku od „mršavka“ (i onog prosečnih proporcija), može da nosi neko teško naoružanje poput minigun-a.
 
Sve ovo zvuči prilično primamljivo, a pritom smo očekivali da se Splash Damage odmakao od kampanje sličnoj onoj iz Quake Wars-a, a koja je zapravo multiplayer sa botovima. Međutim, prevarili smo se, jer su kampanje koncipirane upravo tako – sa timovima botova koji trebaju da izvršavaju različite zadatke koji se dinamično smenjuju na mapi, dok protivnički tim u tome mora da ih spreči. Čak je prisutno i odbrojavanje pre svakog meča (pardon, nivoa). Nama se nije dopalo ni ti to što su svi nivoi iz obe kampanje odmah dostupni, pa ih ne morate igrati redom. Jedina sitnica koja će vas podsetiti da igrate kampanju koja ima priču su cut-scene u endžinu igre pre svake misije. Međutim, i one su prilično jednolične, jer skoro uvek prikazuje ćaskanje vaših saboraca dok putuju ka novom zadatku. Da stvar bude još gora, AI vaših i neprijateljskih likova je blago rečeno katastrofalan. Često će ignosrisati vaše prisustvo, kao što će vaši saborci ignorisat cilj misije koji im je ispred nosa. U kampanji se sve uglavnom svodi na utrčavanja u prostoriju u kojoj su se sjatili botovi oko terminala koji treba hakovati ili vrata koja treba dići u vazduh, a koja akciju sele na novi deo mape. Sve ovo govori da je kampanja opet tu samo kako bi uhodala i upoznala igrača sa mehanikom, kako bi se što pre bacio na multiplayer koji je očigledno glavni aspekt igre, pa ovaj propust u potpunosti možemo da zanemarimo pod uslovom da u online modu igra briljira.  
 
Na žalost, Brink je dobrim delom podbacio i na ovom polju. Igra koristi klasičan sistem klasa od kojih je svaka neophodna na terenu kako bi izvršila neke od ključnih zadataka na mapi. Vojnik snabdeva tim municijom i nosi prilično ubojite molotovljeve koktele. Bolničar saborce održava zdravim, a smrtno ranjenim momcima na zemlji doprema doze adrenalina kako bi se što pre vratili u borbu. Inženjer pojačava efikasnost oružja tima, postavlja naoružane „tjurete“ i mine, vrši popravke i gradi specijalne objekte na za to predviđenim mestima. Na kraju tu je hi-tech operativac koji hakuje terminale i prerušava se u neprijatelja, kako bi se infiltrirao i eventualno zadao udarac protivničkom timu.  
 
Ovo na papiru zvuči prilično raznoliko, dok je u praksi potpuno druga priča. Ono što igru čini monotom i nedovoljno dubokom su upravo razlike između klasa koje su prilično suptilne i uglavnom se odnose na specijalnosti koje su upotrebljive samo onde gde zadatak na mapi to zahteva. Tako sve klase mogu da koriste ista oružja i igranje i napucavanje sa svakom od njih je gotovo identično. Jedini razlog da promenite klasu (u bazi ili nekom zauzetom komandnom centru) može biti trenutni zadatak koji zahteva specijalnost koju klasa sa kojom trenutno igrate ne poseduje.  
 
Ono što ne može da zakrpi ni jedan patch je to što je napucavanje kao srž jedne pucačine prilično traljavo realizovano. Brojna oružja se osim po izgledu (baš kao i klase) nedovoljno razlikuju, pa je prečesto potrebno isprazniti ceo šaržer u neprijatelja ne bi li ga naterali da doziva svog bolničara. Ovde možete da zaboravite na slasne headshot-ove, jer pogodak u glavu ne utiče previše na health skalu neprijatelja koja se vremenom regeneriše, baš kao u mnogim modernim pucačinama.  
 
Pompezno najvaljivani parkur elementi integrisani pomoći S.M.A.R.T. sistema zaista unose dozu svežine. Pentranje po objektima funkcioniše tako što jednostavno pogledate u pravcu objekta ili platforme na koju želite da se popnete, dok će vam vaš lik pročitati misli i sam uraditi ono što ste zamislili…uglavnom. Ovo verovatno najbolje funkcioniše sa „mršavkom“ koji je primetno brži i agilniji. Međutim, samo kretanje je prilično čudno i sporo, a ni sprint ne popravlja stvari u dovoljnoj meri. Već nakon manje od sata provedenih u igri shvatićete da je ovo egzibiciono uklizavanje, skautanje i pentranje često prilično neprecizno, ograničeno, pa možda i nepotrebno.  
 
Sve što ubijete, uništite, zauzmete i dignete u vazduh donosi određeni broj iskustvenih poena, koji su prilično brojniji kada sve pomenuto uradite timski. Njih možete trošiti na pozamašan broj perkova, dok je samo 20 moguće primeniti na jednom liku. Dobra stvar je što nisu trajno vezani za vašeg lika, pa ih možete zameniti nekim drugim. Jedino neki opakiji dodaci koje otključavate kako se približavate poslednjem (dvadesetom) nivou, mogu vam dati osetnu prednost nad novajlijama, dok su ostali više kozmetičke prirode.  
 
Pohvale idu dedicated serverima i svim onim opcijama koje podrazumevaju detaljno štelovanje mečeva. Tako možete odabrati željeni mod, vremensko ograničenje, veličinu timova, lozinku, pa čak i stepen nanošenja štete saigračima. U prevodu, Splash Damage se vraća korenima i multiplayer gejmingu kakav je PC igračima uskraćen već neko vreme u pucačinama kao što su par poslednjih Call of Duty igara i Crysis 2 na primer. Nema sumnje da će PC-jevci ovo znati da cene.
 
Kada je audio-vizuelna komponenta u pitanju, Brink je na nas ostavio pomešane utiske. Dizajn i arhitektura plutajućeg Ark grada su zaista interesantni, sa zakrivljenim linijama i ogromnim, gotovo fantazijskim objektima, dok je „kontejnerski“ deo grada drastično drugačiji. Modeli likova su jedni od najdetaljnijih i očigledno je da je Splash Damage najviše truda uložio u stotine odevnih predmeta, tetovaža, frizura i drugih dodataka koji vašeg lika mogu učiniti jedinstvenim. Sa druge strane, na pojedinim mestima su često vidljivi nedostaci 7 godina starog endžina (koji koristi i Doom 3), pa su isprane teksture i njihovo kašnjenje, odnosno iskakanje (pop-up efekat) vidljivi na svakom koraku. Tu su i krute animacije likova koje kao da su prenešene iz Quake Wars igre. Kroz igru nas je pratio u čudan problem sa performansama, odnosno konstantan shutter efekat, gde smo imali osećaj da igra radi u 25-30 frejmova, dok su dva programa potvrdila frejmrejt koji nije padao ispod 50. Muzika i zvučni efekti su prosečni, uključujući i glasovnu glumu, dok su zvuci eksplozija nedopustivo loši.  
 
Brink je pucačina koja obiluje varijacijama, ali kojima očajnički nedostaje dubina i u praksi primetna podela, raznolikost i uticaj na samu menahiku. Gomila oružja i perkova ne znače mnogo ako su tu tek da bi njihov broj zadivio igrača. Ovo je igra koju vredi nabaviti samo ako ste pravi timski igrač i imate dovoljno veliku ekipu ljudi koja neće ostaviti mesta glupim botovima koji itekako znaju da pokvare iskustvo. Naravno, i pod uslovom da ste spremni da progutate navedene propuste, od kojih su mnogi jednostavno nepopravljivi. Na žalost, Brink je školski primer igre koja je pokušala da vrati neke stare dobre elemente u online okršaje i donese preko potrebnu dozu svežine, ali dobar deo toga je pao u vodu zbog loše realizacije.
 
Ocena: 68
 
Kvaliteti:  – Gomila opcija i dodataka za detaljno kreiranje lika – S.M.A.R.T. sistem kretanja sa interesantnim parkur elementima – Dinamično smenjivanje ciljeva – Arhitektura Ark-a i dizajn likova
Nedostaci:  – Katastrofalan AI – Nedostatak raznolikosti klasa, perkova i oružja – Kampanje su multiplayer sa botovima – Osećaj pri napucavanju – Loše animacije I čudno kretanje – Sterilni nivoi – Problemi sa performansama
Sajt: Brink Platforma: PC/PS3/Xbox360 Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP (SP3) / Vista (SP2) / 7 CPU: Intel Core 2 Duo na 2.4 GHz / AMD Athlon 64 X2 5200+ Video karta: Nvidia GeForce 8800 sa 512 MB / ATI Radeon 2900 RAM: 2 GB HDD: 8 GB prostora
Preporučeni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows 7 CPU: Intel Core i5 na 3.0 GHz / AMD Phenom II X4 na 3.0 GHz Video karta: Nvidia GeForce GTX 460 / ATI Radeon HD 5850 RAM: 4 GB HDD: 8 GB prostora Igrano na: OS: Windows 7 x64 CPU: Intel Core i5 2500K 4.0 GHz Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 1GB RAM: 4 GB Konekcija: Cable, 6 Mbit / 386 Kbit