Opis igre: Duke Nukem Forever

Milan Jović Složićete se da su sve ove godine razvoja i promene nekoliko razvojnih timova morali da uzmu svoj danak. Svesni ovoga, nekako smo progutali zastarelu grafiku, isprane teksture, užasne postprocessing efekte i loše animirane likove. Progutali smo i brojne bagove poput komada mesa čovekolikih veprova koji štrče i poskakuju iz zidova, podova, cevi i kutija, kao i one bagove koji su nas u par navrata primoravali da ponovo učitamo poslednji checkpoint, jer je igra iz nekog razloga u par navrata zapinjala kod aktiviranja nekih skriptovanih momenta što je Djuka sprečilo da napreduje. Ali, to su potpuno nebitne stvari, jer ovo je Djuk, jel tako?! Hmm…  
 
Priča u igri praktično i ne postoji. Djuk je sada verovatno najpopularniji dasa na planeti, sa svojim kazinom, hotelom, striptiz klubom i Duke Burger lancem restorana brze hrane, čiji su kičasti enterijeri ukrašeni motivima njegovih pustolovina iz prve igre. Međutim, vanzemaljlci su se vratili besni i željni osvete i krvi nabildovanog plavušana koji ih je isprašio pre desetak godina. Međutim, kobna greška koju su došljaci napravili je što su ponovo krenuli na njegove cice i time ga (svesno) udarili onde gde ga najviše boli.  
 
Kad smo kod golišavih cica, fanovi igre će biti razočarani, jer nakon prilično “obećavajućeg” početka, nada da ćemo stalno sretati “golotinju” je naglo krenula da opada. Djuk je i dalje iz ko zna kog razloga lepak za žene koje mu se na raznorazne načine nabacuju i ostaju bez daha kada ga ugledaju. Međutim, osim poznatih bliznakinja (koje će na samom početku biti otete) Djuk će sresti samo još par devojaka i to samo u prvoj trećini igre, a ni jednu od njih neće uspeti da spasi, čak naprotiv, nekima će morati da prekrati muke zbog ljigavih vanzemaljskih spora kojima su obavijene i inficirane, baš kao u Alien filmovima.  
 
Nivo interakcije sa svetom je na zavidno visokom nivou, naročito u prvih par poglavlja. Tako Djuk može da urnira u svakom za to predviđenom mestu ili podiže izmet i bacaka ga unaokolo dok zgroženim glasom sebi postavlja pitanja zašto to radi. Kada prostoriju u kockarnici očistite od svinja, možete okušati sreću na nekom automatu, ali ono što predlažemo da uradite je da uhvatite nekog pacova, stavite ga u mikrotalasnu i sačekate koji sekund ne bi li napumpali svoj ego. Tu je i gomila časopisa razbacanih sa nivoima, sa oskudno odevenim cicama, koji takođe podižu Djukov “ego”. Ne treba zaboraviti ni pilule steroida i limenke piva koje naš junak konzumira kao neku vrstu power up-ova. Steroidi Djuka čine super jakim, a za vreme njihovog dejstva Djuk može brzo i lako da počisti neprijatelje pesnicama, dok pivo skoro u potpunosti zamućuje vid, ali ga čini otpornim na metke. Iako ne znamo kome ovakve stvari mogu biti zanimljive, ipak su tu, pa smatramo da ih treba spomenuti.  
 
Sam Djuk nije ostario ni dana, pa je tako i dalje neustrašivi hodajući vic, psiho-fizički zarobljen u devedesete godine prošlog veka. Nakon par sati igranja (ako izdržite toliko), shvatićete da je igra prepuna takozvanih Easter Egg momenata, u ovom slučaju parodija na neke poznate igre, izdavače, pa čak i svoje tvorce. Tako smo u par navrata naleteli na rudimentirane zagonetke koje podrazumevaju premeštanje buradi kako bi gravitacija učinila svoje, odnosno podigla neki kran ili kontejner i omogućila nam dalje napredovanje, baš kao u igri Half-Life 2. Strogo linarni nivoi su nas doveli do kutka pećine u kome leži izmasakriran policajac sa kacigom identičnoj onoj koju Isaac nosi u Dead Space igrama, što je Djuk prokomentarisao rečima “That’s one dead Space Marine”, čime je na vrlo komičan način ubio dve muve jednim udarcem.  
 
Verovatno najupečatljiviji ovakav momenat je onaj u kome Djuk ismeva oklop Master Chif-a iz Halo igara i odbija da ga pokupi uz komentar “Power armor is for pussies!”. Ironoija je u tome što Djuk sada koristi sistem regenerisanja zdravlja koji je upravo Halo doneo sa sobom, a koji je danas prisutan u gotovo svim pucačinama. Ono što Djuku daje prednost je njegov ego koji je zapravo pomenuti štit koji se vremenom regeneriše, baš kao i njegovo zdravlje.  
Da li ste znali da Djuk sada može da nosi samo dva komada oružja? Ovo je jedna od najlošijih odluka koju je 3D Realms, Gearbox, Triptuch (ili ko god) mogao da donese. U praksi, ovo znači da ćete dobar deo igre morati da se odreknete nekog cool hardvera da bi ste se sa vanzemaljcima obračunavali onim dosadnim, standardnim, poput automatske puške i sačmare, koji su ujedno i najefikasniji alat za prašenje većine neprijatelja. Ovom odlukom dizajneri kao da su želeli da nas odbiju od korišćenja Shrink Ray-a (smanjuje neprijatelje kada možete da ih gazite kao bubašvabe) i Freeze Beam topa (ledi neprijatelje kada je jedan udarac dovoljan da ih pretvori u kockice leda), koji bi celokupno iskustvo učinili daleko zabavnijim. Ova egzotična oružja možda nisu toliko efikasna i praktična, ali unose preko potrebnu dozu svežine i prava je šteta što iz pomenutih razloga (i zbog nedostatka municije) nismo bili u prilici da ih češće koristimo. Tu su i tri vrste raketnih lansera koji su uvek razbacani onde gde se pojavljuju opakiji pripadnici vanzemaljske vrste i boss-ovi. Na kraju, zašto Djuk ne može uvek sa sobom da nosi svoj pozlaćeni pištolj (koji je prilično ubojit) koji smo takođe često bili primorani da menjamo za nešto adekvatnije (?!).  
 
Za zaustavljanje stampeda besnih veprova, odlično su se pokazale bombe na daljinsko aktiviranje i laserske mine, koje možete naći na svakom koraku. Samo napucavanje je vrlo jednostavno i u duhu pucačina sa kraja prošlog milenijuma. Ova jednostavna mehanika i dalje može da bude zabavna, naročito zbog mnogo krvi, udova i komada mesa koji lete na sve strane. Neprijatelji se uglavnom pojavljuju u grupama, gde jedni srljaju, dok vas drugi roštiljaju raketama i bombama. Neretko, ranjeni neprijatelji padaju na kolena i čekaju da im priđete i dokrajčite ih pesnicom ili nogom, što ne proizvodi dozu satisfakcije koju smo priželjkivali. Simpatično nam je bilo to što neki čovekoliki veprovi tokom duže razmene vatre postaju nestrpljivi, kada bacaju oružje i besno jure na Djuka ne bi li ga umlatili golim rukama. Bizarna raznolikost neprijatelja ide od nekoliko varijacija pomenutih veprova i letećih “guštera” sa jetpack-ovima (koji se pritom teleportuju), preko naraslih kreatura nalik letećim hobotnicama, pa do džinovskih bossova poput onog sa kraja prve, odnosno početka ove Duke Nukem igre.  
 
Borbe sa “gazdama” su prilično jednolične, repetativne i neinspirativne, jer podrazumevaju trčkaranje unaokolo dok držite prst na okidaču lansera raketa, sve dok džinovsku nakazu ne oborite na kolene i ne iščupate mu neki vitalni deo tela sa leđa ili glave i tako u krug.  
Početna raznolikost nivoa i neki skriptovani momenti polako počinju da se gube nakon prve trećine igre, kada se igra seli u pećine prekrivene vanzemaljskim sporama, a zatim i u mračnim mašinskim postrojenjima koja postaju prilično monotona i jednolična, sve do samog kraja. Tako ste dobrim delom igre prinuđeni da koristite Duke Vision, odnosno neku vrstu noćnog vizira koji je ugrađen u Djukove retro naočare za sunce. Ostaje da se zapitamo zašto se igra nije duže zadržala po kazinima i striptiz klubovima koji su daleko atraktivnije lokacije za torturu nad vanzemaljcima i spašavanje devojaka?  
 
Za razbijanje monotonije, tu su neki nivoi u kojima Djuk posipa smrt iz stacionarnih topova, kao i oni u kojima kanjonima juri monster truck-om dok gazi neprijatelje i povremeno zastaje kako bi natočio gorivo i masakrirao još par veprova (predugačak nivo ako nas pitate). Dozu svežine unose deonice u kojima je Djuk veličine igračke, dovoljno mali da bude hrana za pacove ili da nastrada od mišolovke. Tako ćete u jednom poglavlju trčkarati kuhinjom i policama svog restorana dok skačete po vrelim hamburgerima i razbijate tegle senfa sa etiketama Djukovog lika. Međutim, vremenom igra prečesto biva usporena sličnim platformskim izvođenjem koje podrazumeva pentranje i skakutanje po kutijama i cevima, a koji spuštaju tenziju i veštački produžavaju igru.  
 
Ono što Duke Nukem Forever ima iz bog čega igru vredi makar probati je upravo Djuk. Vulgarna, neustrašiva, nabildovana, hedonistička, mačo švalerčina koja predstavlja oličenje parodije na akcione filmske likove iz osamdesetih i devedesetih godina. Lik sa upečatljivim glasom Jon St John-a koji izgovara neke bizarne viceve i vulgarnosti koji će ostati upamćeni, baš kao i oni iz prve igre. Da li je novi Djuk bio vredan više od decenije čekanja? Odgovor je ne, baš kao što nije ni jedna druga igra, barem ne ovoliko godina, što ne znači da nekima neće pružiti zabavu za jedno-dva popodneva koliko će vam trebati da je završite.  
 
Ostaje da se pitamo šta su ljudi iz Gearbox-a imali u glavi kada su u demo spakovali verovatno najdosadniju deonicu iz igre, koja je na autora ovog teksta ostavila podjednako loš utisak kao na kolegu koji je izneo svoje utiske o demou. Puna verzija igre jeste popravila stvari, ali ni približno dovoljno da zadovolji fanove i opravda ima koje nosi.
 
Ocena: 60  
Kvaliteti:  – Konačno je ugledala svetlost dana! – Faktor nostaligije – Duke – Humor i parodija na igračku industriju
Nedostaci:  – Grafika i zvuk neprihvatljivi za današnje pojmove – Gomila bagova – Strogo linearan dizajn nivoa – Previše platformskog izvođenja i vožnje – Mogućnost nošenja samo dva oružja – Bez trunke svežine – Obračuni sa boss-ovima – Nedovoljno cica i atraktivnih lokacija
Sajt
Platforma: PC/PS3/Xbox360 Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP / Vista  / 7 CPU: Intel Core 2 Duo na 2.0 GHz / AMD Athlon 64 X2 3800+ Video karta: Nvidia GeForce 7600  / ATI Radeon 2600 sa 256 MB RAM: 1 GB
HDD: 10 GB prostora Preporučeni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP / Vista  / 7 CPU: Intel Core 2 Duo na 2.4 GHz / AMD Athlon 64 X2 4800+ Video karta: Nvidia GeForce 8800 GTS / ATI Radeon HD 3850 RAM: 2 GB HDD: 10 GB prostora Igrano na: OS: Windows 7 x64 CPU: Intel Core 2 Duo E8200 3.6 GHz Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 1GB RAM: 4 GB Konekcija: Cable, 4 Mbit / 256 Kbit