Benchmark Redakcija
Ivan Todorović
Cloud Backup: Vaši fajlovi na internetu
Neko iz publike bi mogao dobaciti kako brzina downloada u domaćim Internet paketima jeste drastično pojačana, ali je upload i dalje disproporcionalno slabiji, pa upotrebljivost ovakvih cloud servisa u domaćim uslovima ipak nije na nivou na kome bismo voleli da ih predstavimo. Međutim, ne treba zaboraviti da će većina privatnih korisnika daleko češće preuzimati lične fajlove sa svog onlajn prostor za bekap nego što će ih postavljati, jer je suština ovakvog bekapovanja da vam često korišćeni i zaista potrebni fajlovi budu dostupni na što više različitih mesta.
Zato priča o petostruko ili desetostruko slabijem uploadu u poređenju sa downloadom ipak nije tako tragična za većinu korisnika. Profesionalci kojima neizostavno treba brz upload za posao su (iskreno se nadamo) odavno prestali da se „šlepaju“ o kućne ADSL pakete i platili nešto ozbiljnije.
DropBox (https://www.dropbox.com/)
Ovo je verovatno najpopularniji servis za cloud backup među domaćim računarskim entuzijastima i poslovnim korisnicima, pa je zaslužio da otvori ovaj tekst. Postoji u besplatnoj i plaćenoj varijanti, s tim što besplatna inicijalno nudi 2 GB prostora. Možda to deluje kao malo u poređenju sa drugim servisima, ali svoj besplatni kapacitet možete povećati tako ćete (putem odgovarajuće sekcije na sajtu) pozvati svoje prijatelje da koriste ovaj servis. Za svakog koji prihvati, imate dodatnih 500 MB (stalnog) prostora, do maksimuma koji iznosi 16 GB. Slično važi i za korisnike koji plaćaju servis, s tim što oni dobijaju gigabajt za svaki uspešan poziv, i to do granice od 32 GB.
Za one koji se nikada nisu sreli sa ovakvim servisima, evo kako se DropBox najčešće koristi. Sa zvaničnog sajta treba preuzeti malu aplikaciju koju ćete instalirati na računar, a koja će se potom smestiti u sistemski tray (donji desni ugao ekrana na Windowsu) odakle ćete joj najčešće i pristupati. U vašem Home folderu kreiraće se podfolder DropBox koji će služiti kao lokalni folder za sinhronizaciju sa online prostorom. Unutar njega napraviće se folder Public, i sve što iskopirate u njega biće automatski poslato na online prostor. Istovetno, sve što odatle obrišete, obrisaće se i sa cloud prostora.
Ovu sinhronizaciju moguće je u svakom trenutku pauzirati desnim klikom na ikonicu u sistemskom tray-u. Nama se u praksi dešavalo da se pri istovremenom ubacivanju više velikih fajlova (od nekoliko stotina megabajta) DropBox „zbuni“, pošto je primetio da je kreiran novi fajl. Međutim, fajl je u toku kopiranja „zaključan“ od strane Windowsa, ali DropBox ponekad ne konstatuje kada je kopiranje završeno i nastavi da čeka minut ili više pre nego što napokon ne krene sa uploadom. Zato, ako primetite ovakav problem, nije zgoreg da pre modifikovanja sadržaja lokalnog Public foldera pauzirate sinhronizaciju, zatim ubacite ili obrišete željene fajlove, pa tek onda ponovo omogućite sinhronizaciju kako bi DropBox mogao da pristupi fajlovima neometano.
Public folder karakterističan je po još jednoj stvari – mogućnosti deljenja njegovog sadržaja sa korisnicima koji ne koriste DropBox. Desni klik na fajl u ovom folderu pa odabir DropBox > Copy Public Link generisaće javni link ka fajlu koji možete poslati bilo kome, a putem tog lika moguće je preuzeti fajl sa bilo kog uređaja.
Naravno, sadržaj vašeg Public foldera inicijalno nije vidljiv nikome (odnosno, niko ni ne zna da vi uopšte imate Public folder) tako da nema bojazni da će neko putem Internet pretraživača uneti ime fajla koje je slučajno istovetno imenu fajla koji je uskladišten na vašem DropBox nalogu, pa će pritom moći da pročešlja celokupan sadržaj vašeg foldera. Dakle, vaši fajlovi mogu da postanu javni tek ako eksplicitno generišete njihov javni link i pošaljete određenoj osobi. Sve ostalo je nevidljivo. Takođe, možete kreirati i dodatne foldere i deliti njihov sadržaj sa drugim DropBox korisnicima (tako da se automatski sinhronizuju i njima i vama).
Naravno, izbegavajte da postavljate linkove za vaše fajlove na javnim forumima, jer se može desiti da nekontrolisani broj korisnika krene da preuzima vaš fajl, a protočni limit za besplatne korisnike iznosi 20 GB dnevno. Ukoliko se ovo desi, vaš nalog će biti suspendovan. Stvar je dosta bolja za plaćene korisnike (200 GB dnevno), ali ne zaboravite da ovo nije primarna uloga DropBox-a i da za javno deljenje fajlova koji će biti masovno preuzimani ipak treba koristiti neki fajl hosting koji je upravo tome i namenjen.
Ako se zateknete na računaru na kome nije moguće instalirati DropBox (ili nije poželjno, pošto se može raditi o javnom računaru), ovom servisu možete pristupiti i preko zvaničnog sajta, uz neka ograničenja. Na sajtu naravno ne postoji automatska sinhronizacija, a što se tiče uploada, ograničeni ste na fajlove veličine do 300 MB (to ne važi za sinhronizaciju preko DropBox aplikacije). Prednost pristupa preko sajta je mogućnost da u detalje kontrolišete zauzeće prostora. Recimo, fajlovi koje ste obrisali neće biti trenutno obrisani, već tek nakon nekog perioda neaktivnosti.
Slično važi i za menjanje postojećih fajlova, pa je i u desktop verziji DropBox-a moguće „premotavati“ fajl na prethodno izdanje, što često može biti od koristi. Međutim, moguće je naći se u zbunjujućoj situaciji da vam DropBox prijavljuje kako više nemate dovoljno mesta na prostoru, iako ste baš malopre obrisali fajlove kako bi taj prostor napravili. Problem je što „cooldown“ za obrisane fajlove nije istekao. Zato je dovoljno da posetite DropBox sajt, aktivirate opciju „Show deleted files“ i ponovo obrišete fajlove koji su prikazani sivom bojom („Remove permanently“). Na istom mestu možete i da ih vratite u aktivno stanje, ako utvrdite da ste ih greškom obrisali.
Sveukupno, DropBox je izuzetno koristan servis čija je jedina (uslovno rečeno) mana što besplatnim korisnicima ne nudi toliko prostora koliko nude drugi servisi, ali zato nudi lak pristup kako sa računara, tako i sa mobilnih uređaja putem odgovarajućih aplikacija. Za one kojima treba nešto više, mogu doplatiti kapacitet (na mesečnom nivou) ili uzeti Team „paket“ pogodan za kolaboraciju na projektima po firmama.
Google Drive (https://drive.google.com/)
Neki korisnici su još pre više godina (tačnije, po početku rada Gmail-a) osmislili mogućnost da iskoriste „neograničen“ Inbox prostor na Gmailu kao svoju onlajn kutiju za skladištenje fajlova, i to putem nekada popularnog programčića Gmail Drive još davne 2004. godine. Aplikacija je funkcionisala eksploatišući mogućnost većih attachmenta u e-mailovima (u poređenju sa tadašnjim uobičajenim veličinama), s tim što je postojao problem sa ograničenjem attachmenta na 15 MB, ako nas pamćenje ne vara. Ipak, mnogima je i u takvom stanju ipak bila od izuzetne koristi. U međuvremenu „cloud“ je postao novi buzzword i Google je shodno tome proširio asortiman, pa sada zvanično nudi cloud skladište za sve korisnike.
Google Drive je po mnogo čemu urađen po uzoru na DropBox, ali je, tipično za Google, akcenat stavljen na povezivanje sa drugim servisima iz ponude ove kompanije. Recimo, ako ste koristili Google Docs i imali snimljene dokumente, pri prvoj sinhronizaciji oni će biti iskopirani i u vaš lokalnih folder, odnosno prostor za Google Docs dokumente automatski će biti povezan sa Google Drive-om. Štaviše, vaši stari dokumenti biće sačuvani kao fajlovi sa Google Docs ekstenzijama (gdoc, gxls) i dvoklik na njih će otvoriti Google Docs interfejs u podrazumevanom web browseru na računaru, što je sasvim u skladu sa Googleovom „internet-centričnom” filozofijom rada.
Kao što rekosmo, Google Drive jako liči na DropBox što se tiče krajnjeg korisnika. Preuzimate aplikaciju koja će po instalaciji kreirati deljeni folder u vašem Home folderu i ugnezditi se u sistemski tray odakle je možete jednostavno pozivati. Dok kod DropBox-a podrazumevano postoji nekoliko unapred kreiranih foldera (Photos i Public), kod Google Drive-a to nije slučaj, već sve vaše fajlove inicijalno skladištite „đuture“. Sinhronizaciju je, svakako, u bilo kom trenutku moguće pauzirati i nastaviti na komandu, što je i te kako od značaja kućnim korisnicima koji dele jednu konekciju između više računara.
Besplatni korisnici dobijaju 5 GB slobodnog prostora, s tim što treba obratiti pažnju da je taj prostor zajednički za Google Drive i slike koje postavljate u Google+ albume (ako koristite ovaj servis). Srećom, na sajtu Google Drive može se jasno videti koliko prostora ste potrošili na Google Drive a koliko na Google+ slike. Takođe, za postojeće Gmail korisnike, nije potrebno kreirati nov nalog za Google Drive, već se standardno koristi jedinstveni Google nalog, isto kao za sve ostale servise ove kompanije. Fajlove je moguće uploadovati i direktno preko sajta, a ono što obrišete neće biti sakriveno kao kod DropBox-a već prebačeno u virtuelni folder „kanta“ odakle ga možete vraćati ili trajno brisati.
Što se tiče korisnika kojima treba više prostora, kapacitet ličnog Google Drive skladišta može se povećati na 25 GB, odnosno 100 GB, i to po ceni od dva i po, odnosno pet dolara mesečno. Lep bonus je što uz oba paketa dobijate i povećanje Gmail prostora na 25 GB. To je svakako povoljnije od DropBox-a koji je tek letos povećao prostor kao odgovor na poteze konkurencije, ali kod koga 100 GB i dalje košta 10 dolara mesečno. Logično, Google je ogromna kompanija sa znatno jačom serverskom infrastrukturom pa joj je lakše da nudi povoljnije cene, ali DropBox već dugo vremena ima veliku bazu korisnika, naročito poslovnih, pa ne očekujemo neku masovnu migraciju – tim pre što većina ni ne zna za postojanje Google Drive-a u ovakvoj formi, već DropBox i dalje predstavlja sinonim za ovaj način odlaganje fajlova.
Ono što Google Drive-u nedostaje jeste kreiranje javnih linkova putem kojih i ostali mogu preuzimati vaše fajlove, pa ih možete deliti samo sa drugim Google Drive korisnicima putem pozivnica. Takođe, DropBox ima konkretne pakete za saradnju više korisnika („DropBox for Teams“), sa jasnijim uslovima korišćenja i izlistanim mogućnostima u odnosu na Google koji se uzda u intuitivnost svog servisa i nada se da će korisnici sami prokljuviti šta im je na raspolaganju i koliko mogu da se razmahnu za određen novac. Međutim, i Google nudi odgovarajuće aplikacije za mobilne uređaje, a ne treba zaboraviti ni mogućnost offline rada uz odgovarajući Google Chrome dodatak, pa je moguće editovati Google Docs fajlove i ako nemate internet.
Box (https://www.box.com/)
Servis Box je relativno novi igrač na ovom polju, ali je popularan u korporativnim vodama jer te kako ima šta da ponudi. Besplatni korisnici dobijaju 5 GB prostora, uz „kvaku“ da veličina fajla ne sme prevaliti 250 MB (što se mnogima neće svideti), dok plaćene licence za ličnu upotrebu nisu tako atraktivne – recimo, paket od 50 GB košta celih 17 evra uz ograničenje od gigabajt za maksimalnu veličinu fajla. Sa druge strane, plaćeni paketi za pravna lica (tj. firme) daleko su atraktivniji – već od 13 evra mesečno korisnik na raspolaganju ima ceo terabajt prostora (2 GB po fajlu) uz mnoge pogodnosti kao što je veći prioritet u saobraćaju u odnosu na besplatne i privatne korisnike, deljenje fajlova uz lozinku, integracija sa Google Apps-om, administratorsku konzolu i slično. Naposletku, velikim enterprise korisnicima se nudi integracija sa Active Directory grupama i profesionalnim alatima, uz cenu po dogovoru zavisno od broja korisnika i potrebnog prostora.
Pozitivna stvar za fizička lica jeste postojanje mobilne aplikacije za pristup sa telefona i tablet računara, zatim kreiranje linkova za deljenje sa onima koji nisu korisnici Box-a, podrazumevano šifrovan saobraćaj (preko HTTPS-a), kao i mogućnost direktno editovanja fajlova iz klasičnih desktop aplikacija, i naravno, sinhronizaciju sa lokalnim folderom na računaru.
Ipak, jasna je orjentacija ka poslovnim korisnicima – u Box-u su izgleda izračunali da im se ne isplati takmičenje sa DropBox-om i Google Driveom kada su u pitanju fizička lica, i okrenuli su svoju ponudu na biznis polje, što je u krajnjem slučaju potpuno logično i verujemo da su uspešni (doduše, ne znamo korisnike sa naših prostora koji intenzivno koriste Box u poslovne svrhe, ali se na sajtu hvale krupnim igračima). Kompletna ponuda za profesionalnu upotrebu detaljno je izlistana na sajtu, pa ako vam se čini da bi Box bio od koristi, obavezno bacite pogled i vidite da li se u nečemu prepoznajete.
Pitanje bezbednosti fajlova
Očigledno postoji daleko više servisa za cloud backup od onih predstavljenih u ovom tekstu, ali se nismo osvrtali na Rapidshare klonove kod kojih se bekapovanje svodi na goli upload i download, bez ikakvih naprednijih mogućnosti, uključujući tu sinhronizaciju sa lokalnim folderima.
Pitanje koje se svakako postavlja jeste koliko su bezbedni vaši fajlovi na tuđem hostingu na Internetu. U teoriji, u slučaju da se privatnost podataka kompromituje, najgore što može da se desi kućnim korisnicima je da im neko dozna lozinke za e-mail ili slične pikanterije, ali kada je reč o pravnim licima sa privatnim podacima čija se vrednost može meriti u mnogo pravog novca, tema privatnosti svakako ima veliku težinu.
Naravno, sve kompanije koje nude cloud skladište formalno garantuju bezbednost, ali se to praktično svodi na čisto poverenje (ili da se kolokvijalno izrazimo, sve je na „majke mi“) – oni jesu pokriveni jasnim ugovorom, ali nipošto ne treba zaboraviti da ovde govorimo o fajlovima na udaljenim računarima koji su povezani na tuđu, a ne vašu infrastrukturu i nalaze se iza ko zna koliko rutera i firewall-ova. Dakle, vi apsolutno nemate mogućnost da pouzdano proverite ko im sve tačno ima pristup. Serveri koji izigravaju „oblak“ su rasuti po svetu, a nije retkost da se radi o zakupljenim farmama servera, koje su u vlasništvu nekog drugog.
Istina, manji igrači ne smeju da rizikuju sa ovakvim igrarijama jer će se problemi sa privatnošću brzo pročuti i vrlo lako mogu doći u situaciju da stave katanac na firmu, ali kada je u pitanju Google, apsolutno vam niko ne može garantovati šta se dešava na drugom kraju sveta. Industrijska špijunaža nije bila ništa novo i neobično ni pre više stotina, a kamo li sada kada je sve to moguće daleko lakše izvesti zbog razvoja tehnologije. Setimo se samo virusa „Flame“ koji je proletos na spektakularan način zarazio ogroman broj računara na bliskom istoku (pritom ne govorimo o kućnim korisnicima, već o ozbiljno zaštićenim vojnim računarima), pa da bude jasno kakve hakere velike sile imaju u svom arsenalu i šta su sve u mogućnosti da urade, samo ako hoće.
Izraženo paranoični korisnici uvek mogu upakovati podatke u arhivu sa snažnim šifrovanjem i koristiti dugačke, nasumično generičke lozinke. Čak i da se njihov fajl učini zanimljivim nekoj obaveštajnoj službi ili industrijskim gigantima koji su spremni da „podmažu“ bilo koga kako bi držali na oku potencijalnu konkurenciju, to će ih zaštititi na neko vreme. Međutim, jedno od osnovnih pravila bezbednosti u računarskom svetu je da nikada ne treba pretpostavljati kolika je sirova snaga hardvera kojim „protivnička strana raspolaže“. Apsolutno ne možete znati da li u nekoj američkoj, ruskoj ili kineskoj zabiti, gde niko ne živi u krugu od više desetina kilometara, ispod naizgled običnog brda ne čuči ko zna koliko petaflopsa procesorske snage.
Da skratimo priču: ako ste poslovni korisnik i apsolutno ne možete da priuštite da vaši privatni podaci padnu u ruke treće strane, nemojte ih postavljati u „oblak“, ma koliko vam firme koje stoje iza ovih servisa delovale ozbiljno, profesionalno i uglađeno. Ne živimo u romantičnom vremenu Star Treka gde je koncept novca i trke za ograničenim resursima prevaziđen i gde se sve radi iz krajnje humanističkih razloga, već se, nažalost, polako ali sigurno približavamo vremenu iz distopijskih naučnofantastičnih filmova gde su korporacije snažnije od najjačih država. U takvim uslovima definitivno nema mesta stoprocentnom poverenju u takve entitete.
