Benchmark Redakcija
Ivan Todorović Odavno je prošlo vreme kada se kod nas moglo bezbrižno poslovati koristeći isključivo piratski softver. Drastično pooštrena kontrola, istina samo privatnog sektora, mnoge je naterala da se legalizuju i spreče visoke kazne koje slede za nelegalnu upotrebu softvera u poslovne svrhe. Poslednjih godina je u najtežem položaju upravo privatni sektor, ponajviše biznis malog i srednjeg obima, gde se štedi na svakom koraku i gde nije moguće jednostavno izdvojiti veću količinu novca za sav softver koji može zatrebati. Sa druge strane, mnogima je jasno da se kod većih softverskih paketa najčešće koristi samo mali skup funkcija i da nije racionalno trošiti velike sume novca za licence skupih programa kada postoje i mnogo jeftinije, ili čak besplatne varijante koje će sasvim lepo zadovoljiti potrebe. Pogledajmo na koji način je moguće proći što jeftinije, a biti potpuno u legalnim vodama.
Shareware, freeware, demo, trial… Ono oko čega se najviše vodi računa jeste licenca pod kojom se neki program ili softverski paket distribuira. U vreme masovne piraterije i krekovanih programa na diskovima ispred SKC-a, o licencama se nije vodilo računa pa su se razni termini mešali na pogrešan način. Tako su besplatni programi često nazivani “public domain”, iako je jasno da to što je neki program besplatan za distribuciju, ne znači da je u javnom vlasništvu već je najčešće u pitanju vlasnički softver, samo što je distribucija slobodna. Takođe, postoje shareware programi koji zadržavaju funkcionalnost i posle određenog probnog perioda (recimo, trideset dana), ali to ne znači da se i dalje mogu slobodno koristiti i da kršenjem ovog pravila svejedno podležete kazni. Zato treba razgraničiti sve ove pojmove kako ne bi bilo problema pri korišćenju programa.
Najmanje nedoumica ima u vezi sa open-source programima. Ako se radi o popularnoj GNU GPL licenci, uslovi korišćenja su jasni – distribucija i upotreba u bilo kakvom scenariju su potpuno slobodni, a jedino je potrebno isporučivati i izvorni kod softvera (ili makar jasno i vidno navesti sa kog sajta se on može preuzeti) ukoliko korisnik želi da ga prilagodi svojim potrebama. Ako korisnik poželi da ga dalje distribuira tako modifikovanog, to takođe mora činiti pod GPL licencom i istim uslovima. Stoga, ako naiđete na program pisan pod GPL licencom, možete ga bezbrižno koristiti i u lične i u komercijalne svrhe. Inače, GPL licenca ne ograničava autora na besplatnu distribuciju – GPL softver se može prodavati po bilo kojoj ceni, ali su zbog slobode menjanja i distribucije derivata ovakvi programi najčešće besplatni, a organizacije i kompanije koje stoje iza njih finansiraju se pružanjem tehničke podrške, organizacijom kurseva, seminara i sličnog.
Još “ekstremnija” varijanta prirode open-source softvera je BSD licenca. Jedino na šta ona primorava je da se istakne ime originalnog autora ili organizacije, i to je sve. Distribucija je apsolutno slobodna i autori se ograđuju od svakih posledica koje mogu nastati korišćenjem ili menjanjem softvera. Programi koji nastaju pod ovom licencom tretiraju se kao javno dobro i mogu se slobodno koristiti u okviru komercijalnog softvera bez plaćanja bilo kakvih vlasničkih naknada. Naravno, ovakvog softvera je drastično manje u poređenju sa onim koji se distribuira pod GPL licencom, makar kad je reč o samostalnim programima a ne rešenjima uklopljenim u druge softverske pakete. Takozvani “freeware” softver može biti klizav teren. S obzirom da autori ovakvih programa sami sastavljaju svoje licence (odnosno njihovi advokati), njih treba dobro iščitati i utvrditi da li je program besplatan za svaku upotrebu (odnosno da li spada i u kategoriju “free comercial”) ili je besplatan samo za ličnu upotrebu na kućnom računaru, u edukativne svrhe i slično. Zbog toga, veliki broj programa koji su vrlo popularni na kućnim računarima otpada iz razmatranja prilikom planiranja za računare u firmi.
Kod programa u demo i trial verzijama nema mnogo dileme. Ovakvi paketi mogu nuditi punu ili ograničenu funkcionalnost, a pritom vam najčešće jasno navode da imate određen rok korišćenja, nakon čega se mora platiti licenca da bi se nastavila puna upotreba u privatne ili poslovne svrhe. Ovo je i najčešći način distribucije programa za Windows i Mac OS X, mada nikako ne mora da znači da će program koji se isporučuje kao demo/trial u punom izdanju biti upotrebljiviji od potpuno besplatnog pandana. Štaviše, na popularnim download sajtovima veliki broj demo i trial programa ne vredi ni dinara, a nakon kraće upotrebe probnog izdanja ispostavlja se da su njihovi autori diletanti koji su pritom lakomi na novac i pokušavaju da zarade metodom “ako prođe, prođe”.
“Ozbiljniji” paketi, uključujući i operativne sisteme kao što su Windows i Mac OS X, čisto su komercijalne prirode i distribuiraju se pod licencom koja jasno nalaže plaćanje i tu nema vrdanja. Pojedine kuće poput Adobea svoje dizajnerske alate nude u probnim verzijama, dok mnogi drugi, naročito na polju inženjerskog softvera, grade bazu korisnika na razne interesantne načine među kojima je isporučivanje edukacionih licenci univerzitetima. Tako studenti još tokom školovanja vežbaju u konkretnom softveru i nakon diplomiranja najčešće postaju njegovi stalni korisnici, kupovinom komercijalne licence. Sa reči na dela Nakon ovog upoznavanja, pogledajmo kakvi se konkretni koraci mogu preduzeti na polju što povoljnije legalizacije softvera na poslovnim računarima. Na prvom mestu, tu je izbor operativnog sistema. Iako dobar deo Internet i Office potreba može da se obavlja na računaru sa nekim od Linux distribucija i OpenOffice paketom za nula dinara, dugogodišnje navike, generalno vrlo slaba tehnička pismenost poslovnih korisnika i vezivanje za vlasnička rešenja diktiraju upotrebu Windowsa. Kako se ovaj sistem može najpovoljnije nabaviti? Osim kupovine u OEM varijanti (uz gotov računar) ili legalizacijom postojećih mašina, Microsoft nudi i “Open Subscription Licence” varijantu gde se softver iznajmljuje na određeni period. S obzirom na sveopštu privrednu nestabilnost gde ne znate da li će firma uopšte postojati za godinu ili dve, ovakav vid nabavke Windowsa može biti prilično povoljan, a ako posao krene dobro, lako ćete produžiti licencu. Istina, isplativost dosta zavisi od broja računara i dužine iznajmljivanja, tako da treba uporediti cenu koštanja u obe varijante (kupovina i iznajmljivanje) i izvagati razliku.
Najnepovoljnija metoda je svakako kupovina “Full Packaged Product” verzija, odnosno izdanja u kutijama sa licencama koje nisu vezane za konkretan računar, tako da ovaj način u poslovnom okruženju ne treba ni razmatrati. Što se tiče konkretne verzije Windowsa, ako nabavljate nove računare, logičan izbor je Windows 7 koji je u startu bio stabilan i zaokružen operativni sistem, a s obzirom da je izašao i prvi servisni paket, dalje dileme ne bi trebalo da bude. Pored toga, u okviru operativnog sistema već se nalaze Microsoft .NET 2.0, 3.0 i 3.5, tako da za pokretanje velikog broja poslovnih programa nećete morati da instalirate nikakve dodatne frejmvorke, što bi morali da činite na Windowsu XP. Windows 7 postoji u više izdanja, od najjeftinijeg Starter do najskupljeg Ultimate (odnosno Enterprise za korporativna okruženja), a tabelu sa detaljnim spiskom razlika možete videti na http://en.wikipedia.org/wiki/Windows_7_editions.
Za kancelarijske potrebe na skromnijim računarima, posao će vrlo dobro obaviti i najjeftiniji Windows 7 Starter, koji se može jako povoljno dobiti uz gotove konfiguracije po domaćim prodavnicama. Najbitnija ograničenja koja Starter ima, a koja su bitna u poslovnom okruženju, su sledeća:
Nemogućnost korišćenja više od 2 GB sistemske memorije
Postojanje samo 32-bitnog izdanja
Ograničenje na jedan fizički procesor (ovo ne pokriva procesorska jezgra; njih može biti do 32)
Rad samo sa jednim monitorom
Nemogućnost rada u domenu (Windows Domain, odnosno baza Active Directory)
Nemogućnost pokretanja Windows XP moda za prastare programe koji nikako ne rade pod “sedmicom”
Neka od ovih ograničenja mogu biti prilično ozbiljna ako se radi o računarima koji će se koristiti u velikim mrežama i za zahtevnije poslove poput dizajna i projektovanja, ali što se tiče rada u manjoj lokalnoj mreži kao i najčešćih kancelarijskih poslova, tu problema neće biti. Bitno je naglasiti da Windows 7 Starter nema ograničenje od tri aktivne aplikacije u jednom trenutku, kao što je to bio slučaj na, recimo, Windows XP Starter. Ovde broj pokrenutih aplikacija zavisi samo od raspoložive količine RAM memorije. Vredi napomenuti da svaki instalacioni disk Windowsa 7 sadrži sva postojeća izdanja (dovoljno je ukloniti fajl sourcesei.cfg sa diska, nakon čega će vam se tokom instalacije sistema prikazati izbor verzija), pa ako već posedujete instalacioni disk Windowsa, radi testa možete isprobati kako se Starter ponaša u radu pre nego što zaključite da li vam pokriva sve potrebe. Office paket i alternative
S obzirom na veliku rasprostranjenost paketa Microsoft Office, koji je najkorišćeniji paket ove namene, logična bi bila njegova nabavka u nekom od brojnih dostupnih izdanja, zavisno od potreba (Home & Business, Standard, Professional itd). Sa druge strane, najčešće potrebe domaćih poslovnih korisnika su jako male i svode se na osnovne funkcije Worda, Excela i PowerPointa. Office 2010 takođe postoji u Starter izdanju koje uključuje osiromašene verzije Worda i Excela, kao i PowerPoint Viewer za pregledanje slajdova. Problem je što se ovo izdanje ne može nabaviti samostalno, već ga proizvođači računara licenciraju po jako povoljnoj ceni, a onda ga “besplatno” isporučuju uz operativni sistem. Office 2010 Starter smo do sada zaticali samo na prenosnim računarima, iako bi njegovo prisustvo na jeftinijim kancelarijskim konfiguracijama, uz Windows 7 Starter, bilo najpovoljnije rešenje za dobar deo domaćih poslovnih korisnika. Adresa: http://office.microsoft.com/
Ako vam je Microsoft Office preskup a insistirate na maksimalnoj kompatibilnosti sa MS-ovim formatima fajlova, možete isprobati paket zvani SoftMaker Office 2010. On je poprilično jeftiniji (licenca košta 70 evra) i sadrži pandan Wordu, Excelu i PowerPointu, uz proširenje u vidu skript jezika nalik Visual Basicu čime se pojedini poslovi nad dokumentima mogu automatizovati. Što se tiče kompatibilnosti, DOC i DOCX formati čitaju se i snimaju stoprocentno ispravno (ili u vrlo retkim slučajevima, jako blizu tome), a isto važi i za XLS tabele. SoftMaker Office uspešno otvara i noviji XLSX format, jedino što u njemu ne može da snimi dokument, pa ćete u slučaju izmena morati da ga sačuvate kao XLS. Pandan PowerPointu barata samo sa PPT formatom (ne i PPTX), ali zato sve komponente ovog paketa podržavaju kreiranje PDF dokumenata, tako da vam za ovu potrebu nisu potrebni dodatni alati. SoftMaker Office 2010 je dostupan u tridesetodnevnoj probnoj verziji, pa ako po svaku cenu izbegavate besplatne Office pakete zbog loših iskustava a Microsoft Office vam je preskup, obavezno isprobajte SoftMakerovo rešenje. Potencijalno se može pokazati kao savršeno za sve kancelarijske primene, uz minimum briga oko kompatibilnosti sa MS Office-om. Adresa: http://www.softmaker.com/english/ofw_en.htm Naravno, možete izabrati neko od potpuno besplatnih rešenja kao što su OpenOffice ili LibreOffice (ovaj drugi je nastao kao derivat prvog, s tim što nije u vlasništvu kompanije Oracle, već se razvija slobodno). OpenOffice, a samim tim i LibreOffice, poznat je ogromnom broju korisnika i mnogi su ga instalirali makar samo da ga isprobaju. Sadrži tekst procesor, program za tabelarne proračune, program za izradu animiranih prezentacija, kao i komponente za organizaciju baza podataka, vektorsku grafiku (nalik softveru Microsoft Visio i starijim verzijama CorelDRAW-a) i matematičke formule (pandan Microsoft Equation Editoru). Tu je i ugrađena mogućnost izvoženja dokumenata u PDF format, a što se tiče podrške za Microsoftove formate, iz prakse znamo da su pre-2007 formati (DOC i XLS) pokriveni na vrlo visokom nivou i da njihovo otvaranje pravi minimalne do nepostojeće probleme. Složeniji dokumenti u novijim formatima (DOCX i XLSX) često se prikazuju nepravilno i nekompletno što može praviti problem u korespondenciji sa domaćim firmama, gde priučeni korisnici ne znaju ništa o razlikama među formata i sve automatski snimaju u podrazumevani format, a to je DOCX i XLSX u Officeu 2007 i 2010.
Da ironija bude veća, po zvaničnim uputstvima Republike Srbije za elektronsko kancelarijsko poslovanje, formati koji treba se koriste za razmenu dokumenata su upravo otvoreni formati ODF i OOXML koji su prirodni za OpenOffice, kao i PDF/A format za arhiviranje dokumenata koji se identično prikazuje u svim PDF pregledačima. Ipak, ova preporuka vam neće rešiti probleme kada vam sekretarica neke firme pošalje DOCX fajl i ne razume šta ste joj rekli kada tražite da vam taj isti fajl ponovo snimi i pošalje kao običan DOC. Zato, i pored nesumnjive ogromne upotrebljivosti OpenOffice i LibreOffice paketa, budite spremni na potencijalne probleme. Alternativno, sve nedaće sa kompatibilnošću među Office formatima može vam rešavati tehnički dobro potkovani sistem administrator, mada je u tom slučaju na duže staze možda isplativije kupiti MS Office ili SoftMaker Office. Adresa: http://www.openoffice.org/ Adresa: http://www.libreoffice.org/ Korisnički programi Izbor operativnog sistema i Office paketa jako dobro opisuje izreka “ko ne plati na mostu, plati na ćupriji”. Sa druge strane, sitniji programi koji su od velike pomoći u svakodnevnom radu mogu biti potpuno besplatni a da pritom ne postoji nikakva “kvaka” što se tiče upotrebe, te je sa te strane situacija daleko pogodnija. 7-Zip Windowsi od XP-a naovamo dolaze sa ugrađenom podrškom za pakovanje i raspakivanje kompresovanih arhiva sa fajlovima. Ipak, radi se o najbazičnijoj podršci, a sigurno će se makar jednom desiti da su vam potrebne naprednije opcije, poput deljenja arhiva radi slanja preko e-mail servisa koji ima ograničenje po veličini fajla, zatim izbor snažnije a sporije ili brže a slabije kompresije, i slično. Početkom decenije najpopularniji program ove namene bio je WinZip, ali se njegov autor više posvećivao šminkanju samog programa umesto konkretnijih unapređenja. Zato WinZip sada ne treba ni uzimati u razmatranje, naročito jer mu cena ni slučajno nije zanemarljiva.
Program koji je protekle decenije izašao na vrh popularnosti svakako je WinRAR. Pored toga što uspešno pakuje u ZIP i RAR formate, podržava raspakivanje velikog broja tipova arhiva, a tu je i podrška za deljenje arhiva na određene veličine, formiranje samoraspakujućih arhiva i slično. Međutim, tu je i dalje problem cene, ali i vlasničkog formata: WinRAR je jedini zvaničan alat za pakovanje u RAR arhive (alati za raspakivanje su besplatni), tako da ne treba insistirati na njemu iako je efikasnost ovog formata često drastično bolja od ZIP-a, koji se ne može pohvaliti tako snažnom kompresijom.
Takoreći idealno rešenje za najveći broj primena predstavlja program 7-Zip, izdat pod nešto “olabavljenom” GPL licencom ali i dalje stoprocentno besplatan za ličnu i komercijalnu upotrebu. Podržava pakovanje u ZIP i sopstveni 7-Zip format, a takođe otvara i raspakuje sve popularne tipove uključujući tu i RAR. 7-Zip format je otvorenog tipa ali vrši daleko jaču kompresiju u poređenju sa ZIP-om, tako da može biti izuzetno koristan kada je veličina rezultujuće arhive kritična (recimo, ograničenje medija za arhiviranje ili spora Internet konekcija za prebacivanje podataka). Takođe, 7-Zip arhive se mogu napraviti tako da budu samoraspakujuće i ne traže specijalan program, pa ni 7-Zip, za dekompresiju. Ipak, ono što je najbitnije je da rad sa ZIP i RAR arhivama ne pravi apsolutno nikakve probleme, tako da se 7-Zip može bezbrižno koristiti za svakodnevne primene i otvaranje priloga koje dobijate uz e-mail poruke od poslovnih partnera. Adresa: http://www.7-zip.org/ Comodo Internet Security Besplatnih a kvalitetnih antivirusa ima dosta (Avast, AVG, Avira itd), ali je njihova “besplatnost” ograničena samo na ličnu upotrebu. Za poslovnu primenu najčešće je potrebno izdvojiti novac, ali postoje i izuzeci. Comodo, poznat po kvalitetnom softverskom firewallu, ima u ponudi i paket Internet Security koji je besplatan čak i za komercijalnu upotrebu, a uključuje antivirus, firewall i “proaktivnu odbranu” odnosno sigurnosne mehanizme za prevenciju malicioznih programa. Ugrađeni antivirus svakako nije najbolji u klasi, ali će sprečiti najveći broj problema na koji se može naleteti, naročito u sprezi sa pomenutom proaktivnom odbranom koja “vrišti” na svaku sumnjivu akciju, karakterističnu za zlonamerne programe. Antivirus i firewall je moguće instalirati odvojeno, ukoliko već posedujete neko od rešenja kojim ste zadovoljno.
Pre instalacije Comodo paketa na službene računare, nije zgoreg zaposlenima održati mini-kurs o sigurnosti na Internetu, kako bi se naučili da prepoznaju potencijalne zamke na Internetu. Ipak, u slučaju velikih firmi i u scenarijima kada je potrebno održavati veliki broj računara preko centralizovane baze, uključujući automatsko osvežavanje virusnih definicija sa lokalnog servera i daljinsku kontrolu ugroženih računara, ne preostaje ništa drugo do nabavke plaćenih rešenja sa podrškom za ovakve poslove “enterprise” karaktera. Za male firme, biće dovoljan i Comodo. Alternativno, možete koristiti Microsoft Security Essentials kao besplatno rešenje, s tim što je ono ograničeno firme sa do deset računara. Adresa: http://personalfirewall.comodo.com/ Mozilla Thunderbird Ukoliko vam je e-mail servis vezan za vlasnička rešenja poput Microsoft Exchange Servera, slobodno preskočite ovaj pasus. Sa druge strane, ako se bavite klasičnom korespondencijom u manjoj firmi, nema svrhe trošiti novac na skuplje verzije Microsoft Officea koji uključuje program Outlook, jer postoji besplatni Thunderbird koji je jako moćno rešenje. Tehnički, osnovne poslove u vezi sa e-mailom može vam rešiti i besplatni Live Mail, koji je sastavni deo paketa Microsoft Live Essentials (tu se nalazi i Live Messenger), ali je Thunderbird daleko odmakao po pitanju upotrebljivosti, pa sa njim neometano možete baratati sa više e-mail naloga koji rade preko različitih protokola.
Thunderbird podržava i RSS izveštaje, ima anti-spam mehanizme, a baš kao i Mozilla Firefox, visoko je konfigurabilan zahvaljujući podršci za programske ekstenzije. Može se dopuniti kalendarom i planerom, kao i brojnim dodacima poput blokera reklama, notifikatora pristiglosti pošte u webmail servisima i sličnim proširenjima, sve po željama i potrebama – sve to za nula dinara. Adresa: http://www.mozillamessaging.com/ Paint.NET Originalno zamišljen kao zamena za Microsoft Paint koji dolazi u okviru Windowsa, Paint.NET je izrastao u ozbiljan program čija je upotrebljivost drastično narasla implementiranjem novih funkcija. Radi se o komercijalnom softveru besplatnom za svaku upotrebu (uključujući komercijalnu), a upotrebljivost pokriva rad sa lejerima (slojevima), korekciju boja, kontrasta i nivoa, ubacivanje brojnih efekata u sliku poput zamućenja, uklanjanja “crvenih očiju” i brojne druge funkcije. Naravno, Paint.NET ni izbliza ne može da parira Photoshopu, ali ako se vaša firma ne bavi grafičkim dizajnom, plaćanje Photoshopa i sličnih programa je čisto bacanje para. Sve funkcije osnovnog i srednjeg nivoa “šminkanja” fotografija i drugih slika sasvim lepo može da pokrije i besplatni Paint.NET, uz malo vežbe.
Adresa: http://www.getpaint.net/ CDBurnerXP Za naprednije korisnike, najbolje rešenje za arhiviranje podataka na optičke diskove može biti minijaturni program ImgBurn, minijaturan samo po veličini iskazanoj u megabajtima, ali ne i po funkcijama. Ipak, korisnički interfejs može biti zbunjujuć za početnike u svetu snimanja diskova, a i sam program ne podržava (niti će ikada podržavati, po rečima autora) multi-session snimanje. Odlično rešenje za najveći broj korisnika može predstavljati CDBurnerXP koji je besplatan i za komercijalnu upotrebu, a nudi prepoznatljiv interfejs nalik nekada megapopularnom Nero Burning ROM-u. Bitno je naglasiti da podrazumevani download paket stiže sa poznatim ad-ware programom OpenCandy, koji može narušiti privatnost korisnika. Rešenje je jednostavno: na download stranici treba kliknuti na “More download options” i izabrati opciju “Default installer without OpenCandy”, čime ćete preuzeti čisto izdanje bez neželjenog softvera.
CDBurnerXP nudi kopiranje postojećih diskova, brisanje RW medija, snimanje već pripremljenih ISO slika diskova, kao i kreiranje audio i data kompilacija. Interfejs je krajnje jednostavan i intuitivan, a posao se svodi na prevlačenje fajlova u kompilaciju, biranje brzine snimanja i klik na taster “Burn”. Napredniji korisnici mogu izabrati fajl sistem, nastaviti otvorenu sesiju i slično – gotovo sve po čemu je poznat Nero Burning ROM dok se nije pretvorio u glomazni skup sporih i skupih programa, može da uradi i CDBurnerXP.
Jedina stvar koja može zasmetati vlasnicima starih i sporih računara jeste da je CDBurnerXP izgrađen na .NET frejmvorku. Vlasnici iole novijih mašina (recimo, kupljenih u poslednjih 5-6 godina) neće osetiti nikakve brzinske probleme, a ko baš insistira da snima diskove na Pentiumu 3, trebalo bi ipak da posegne za laganim ImgBurn-om, po cenu nešto težeg privikavanja na opcije. Adresa: http://cdburnerxp.se/ Umesto zaključka Priredili smo kratak prolaz kroz temu koja najviše interesuje vlasnike manjih firmi, kao i kroz programe koji pokrivaju najčešću upotrebu računara u kancelarijskim poslovima. Kao što smo rekli na početku, cena softvera na poslovnom računaru može se minimizovati ako se dobro izvagaju mogućnosti i potrebe, a sve što treba je malo logičnog razmišljanja i koliko-toliko iskustva u vezi sa radom na računaru. Stari kompjuterski vukovi koji su svoje poslovanje obezbedili tako da ne zavise od vlasničkih rešenja (naročito Microsoftovih) mogu kompletno preći i na besplatni Linux, po cenu nešto češćeg “guglanja” za rešavanjem situacija u kojima se mogu naći. Ako ništa, izraz lica inspektora prilikom susreta sa “nepoznatim operativnim sistemom” je neprocenjiv. Preporučujemo čitaocima da pogledaju i ovaj članak, u kome smo govorili o besplatnim Linux alternativama popularnim Windows programima.
#269;e#263;e firma uop#269;ega
