Predstavljamo: Ubuntu 12.10

Ivan Todorović Podsetimo se kako Canonical označava verzije Ubuntua. Prva brojka u oznaci pokazuje godinu izdanja, dok druga označava mesec, pa tako 12.10 kaže da se radi o oktobarskom izdanju iz 2012. Godine. Nove verzije se uobičajeno pojavljuju na šest meseci, s tim što se određena izdanja koja izlaze na dve godine nose status „Long Term Support“ (Ubuntu 8.04, 10.04, 12.04 itd). Ona se paralelno sa „običnim“ verzijama redovno osvežavaju i održavaju duže vremena (12.04 LTS imaće softverske zakrpe sve do 2017), pa generalno predstavljaju stabilniju platformu koju treba birati za serverske poslove, ozbiljniji rad na raznim projektima i slično. Obična Ubuntu izdanja često odišu blagim eksperimentalnim karakterom jer se u njih ubacuju mogućnosti i softver koji možda nisu sasvim stabilni i funkcionalni, ali bi trebalo to da postanu do prvog sledećeg LTS Ubuntua. Tako je, recimo, Ubuntu 11.04 doneo grafičko okruženje Unity kao podrazumevani izbor, s tim što je ono inicijalno patilo od velikih problema, ali su u međuvremenu „ispeglani“ pa je 12.04 LTS ugledao svetlost dana sa okruženjem Unity u daleko boljem stanju nego kada se ono prvi put pojavilo.

Čemu ovoliki elaborat na temu označavanja verzija? Pa, od izlaska Ubuntua 12.10 proteklo je već nekoliko nedelja i u Internet zajednicama nova verzija dočekana je pomalo „na nož“, ali nikad ne treba smetnuti s uma da je ovo obično, a ne LTS izdanje i da je sasvim očekivano da ne funkcioniše po svačijem ukusu ili da donosi neke novitete diskutabilne svrhe. Ko hoće ozbiljan i pouzdan operativni sistem, treba da se drži LTS verzija, a oni koji su skloni eksperimentisanju ili prosto traže „bleeding edge“ softver kako bi bili u toku sa dešavanjima, makar po cenu blagih problema u toku rada, mogu nastaviti sa čitanjem.

Prelazak sa grafičkog okruženja GNOME 2 na novi Unity smo odavno preboleli, a ko nije, može da se uputi u „Ubuntu Software Centar“ i potraži stavku „Gnome Fallback Session“, nakon čije instalacije će imati „GNOME Classic“ na login ekranu. Pomenuti GNOME Classic zasnovan je, naravno, na GNOME 3 bibliotekama i novoj školjci, ali izgleda i ponaša se gotovo istovetno kao stari, dobri GNOME 2. Zato će prelazak na novi Ubuntu starim vukovima biti gotovo bezbolan.

Svakako, Canonical i zajednica koja radi na Ubuntuu fokusirali su se na unapređenje podrazumevanog Unity okruženja u svakodnevnom radu, pa je za očekivati da su upravo tu nastali pomaci vredni pažnje. Između ostalog, sada je na login ekranu, gde unosite korisničko ime i lozinku prilikom prijavljivanja na sistem, moguće direktno pristupiti sesiji na udaljenom računaru putem remote desktop protokola, umesto da se prethodno logujete na svoj desktop i tek onda pokrenete sesiju.

Unapređenja u okruženju Unity nisu tako krupna i uglavnom ih nećete primetiti u početku, ali ih ima dosta i moramo reći da sistem izgleda fantastično. Čak i Mac OS X, koji je nekada bio pojam modernog i fensi desktopa, u poređenju sa Unity okruženjem izgleda kao relikt prošlosti sa svojim zastarelim grafičkim elementima i kombinacijom boja. Ono što ipak upada u oči jeste tesnija integracija sa web servisima i društvenim mrežama. Tako je pristup Facebooku, Twitteru, Last.fm-u i drugim servisima „ugrađen“ u sistem i nije potrebno instalirati dodatni softver. Zapravo, ova integracija zasnovana je na Firefox endžinu (Firefox je još uvek podrazumvani web browser u Ubuntuu) i predstavlja proširenje servisa Ubuntu One, koji se može koristiti za streamovanje muzike i odlaganje fajlova (svaki novi korisnik koji se registruje dobija 5 GB prostora u „oblaku“, što je za svaku pohvalu).
 Ono što se mnogima neće dopasti jeste prikazivanje web rezultata kada radite običnu pretragu za aplikacijama i fajlovima u Dash-u, sistemskom launcheru. Tako će vam se prikazivati sugestije iz muzičke prodavnice Ubuntu One, sa Amazona i još nekolicine servisa, s tim što ne postoji nikakvo specijalno filtriranje, pa ćete se svakako nagledati najrazličitijih rezultata. Iako ovakav potez nije za pohvalu, ipak treba razumeti da Canonical nije Microsoft i da nema na hiljade partnera kojima prodaje svoj operativni sistem za instalaciju na nove računare. Ovo je besplatan operativni sistem u doba podivljalog kapitalizma i potrebno je platiti rad ljudi koji ga održavaju i razvijaju, pa je potezanje za ovakvim načinom finansiranja, sklapanjem ugovora sa web prodavnicama, ipak razumljiv.

Međutim, ovo je i dalje visoko konfigurabilni Linux, pa je Canonical ubacio mogućnost isključivanja web rezultata – dovoljno je posetiti „Privacy“ pod sistemskim podešavanjima i isključiti opciju „include online search results“. Takođe, oni koji budu želeli da imaju i online rezultate, dobiće zakonsku informaciju da će njihovi unosi biti prosleđivani trećem licu (u ovom slučaju, Amazonu, BBC-u, Twitteru i Facebooku), a odbijanje ovog dogovora isključiće online pretragu iz Dash-a. Pošteno.

Pojednostavljeno je i ažuriranje sistema. Izborom stavke za apdejt softvera iz Dash-a automatski kreće provera i povlačenje novih paketa bez zamaranja korisnika detaljima, što će većina ceniti. Ako je nešto bilo jednostavno na Ubuntuu i drugim Linux sistemima koji se oslanjaju na .DEB pakete, to je instalacija i ažuriranje softvera i operativnog sistema, što je ovde uprošćeno do maksimuma. Naravno, ispod haube posao i dalje obavljaju apt-get i dpkg, lista repozitorijuma nalazi se u /etc/apt/sources.list, a moguće je instalirati i Synaptic za one kojima se ne sviđa Ubuntu Software Center, ali za one-click apdejt i nadogradnju, jednostavnije od ovoga ne može.

Što se tiče novih verzija softvera koje stižu uz aktuelno izdanje, Ubuntu 12.10 je baziran na Linux kernelu 3.5 (12.04 je koristio Linux 3.2), podrazumevani browser je i dalje Firefox (skok sa verzije 11 na 16.0.1, a isto važi i za e-mail klijent i organajzer Thunderbird), zatim tu je i nova verzija GCC paketa kompajlera (4.7.2 umesto 4.6.3), kao i GNOME biblioteke u verziji 3.6.0 umesto 3.4.1, s tim što nije sav GNOME softver apgrejdovan – recimo, fajl menadžer Nautilus ostao je na verziji 3.4.2, pošto su u Canonicalu zaključili da još uvek nema naročite potrebe prelaziti na 3.6. Java (odnosno OpenJDK) sada je u verziji 7.07 umesto 6.24, a grafički server X.org, koji je zaslužan za sva iscrtavanja kada je aktivan grafički desktop, doživeo je značajni apgrejd na verziju 1.13.

Osim unapređenja performansi i dodatnog štelovanja za modernije grafičke akceleratore (nauštrb podrške za prastare grafičke kartice), tu su i pripreme za protokol Wayland koji bi trebalo da donese ključne izmene u konceptu komunikacije Linux grafičkog softvera i video hardvera. Osnovno o Waylandu možete pročitati na Wikipediji.
 Najbitnije je da je Unity 2D kompletno izbačen što znači da je sada moguće koristiti isključivo akcelerisano okruženje, ali su se autori potrudili i malo mu snizili zahtevnost. Ipak, ako ste do sada koristili isključivo 2D grafički režim iz ovog ili onog razloga (nestabilni drajveri za grafičku karticu, slab hardver itd), od vašeg apgrejda na Ubuntu 12.10 i Unity definitivno nema ništa. Naravno, uvek možete instalirati goli Ubuntu Core i dodati grafičko okruženje po želji, ili staviti neki od gotovih Ubuntu derivata kao što su Lubuntu 12.10 ili Xubuntu 12.10, mada se postavlja pitanje smisla takvog „apgrejda“.

Vrlo bitna stvar je i osveženje GRUB bootloadera. Naime, ranije verzije Ubuntua koristile su klasični GRUB koji je odlično obavljao posao prepoznavanja i učitavanja raznih operativnih sistema koje imate na računaru. Onda je došao Windows 8 koji se oslanja na UEFI Secure Boot, pa je dual-butovanje „osmice“ i Linuxa, postalo vrlo problematično. Canonical je reagovao ubacivanjem GRUB-a 2 koji je potpisan Microsoftovim ključevima, tako da novi Ubuntu bez problema može koegzistirati sa Windowsom 8 na istom računaru a da korisnik može da izabere koji će sistem koristiti pri podizanju računara.

Nadogradnja GRUB-a donela je još jednu pozitivnu stvar – sećamo se da je nakon svake nadogradnje kernela, boot lista u GRUB-u postaja sve veća i nepreglednija. Sada je to rearanžirano, pa su stare verzije kernela (ako ih imate) prebačene na odvojenu stranicu koja se dobija biranjem „Advanced options for Ubuntu“.

Naposletku, instalacioni medij više nije 700 MB već 800, tako da se i zvanično ne može staviti na jedan CD, što je do sada bila praksa. Zato će vam za instalaciju biti potreban USB fleš ili DVD, a možete skinuti i pravo DVD izdanje instalacionog diska koje teži oko gigabajt i po. Naravno, Ubuntu se i dalje može pokretati u „živom“ modu direktno sa instalacionog medija i bez diranja sadržaja hard diskova. Za kraj Preći ili ne preći na novi Ubuntu, pitanje je sad! Ako ste samo radi eksperimentisanju i već imate omiljenu Linux distribuciju koju ne nameravate da menjate neko vreme (isto važi i za Windows korisnike), onda bez dvoumljenja preuzmite kopiju novog Ubuntua i pokrenite ga na svom računaru. Korisnicima pre-Unity izdanja koji se već neko vreme psihički spremaju na apgrejd u novu deceniju savetujemo da se drže verzije 12.04 LTS, koja se za ovih sedam meseci pokazala vrlo pouzdanom, a aktuelna je i nova verzija instalacionog diska (12.04.1) dopunjena svežijim drajverima i podrškom za novi hardver.

Naposletku, ako vam treba nekakav Linux za laptop i ne planirate da se bavite nikakvim ozbiljnijim projektima, već vam treba operativni sistem za Internet surf, multimediju i lagane office poslove, a fensi faktor ima visok nivo prioriteta, onda se slobodno opredelite za Ubuntu 12.10 i redovno ga ažurirajte. Vizuelno je neodoljiv (naročito na laptopovima sa glossy ekranom), funkcionalno je dovoljno dobar da ispuni sve od navedenih poslova, a moguće ga je koristiti kao da je u pitanju pametni telefon ili tablet računar, bez ikakvog zalaženja u unutrašnjost operativnog sistema. Za neke ozbiljnije stvari gde je stabilnost na prvom mestu, držite se proverenog LTS-a (ali i njega redovno ažurirajte).