Benchmark Redakcija
Filip Majkić
Narodna Republika Kina je, kao što verovatno svi naši čitaoci znaju, u ovom trenutku komunistička zemlja sa vrlo izrazitim sklonostima ka „miksovanju“ tamo gde je to korisno, ali i sa sopstvenim vrednostima koje se razvijale hiljadama godina unazad. Najmnogoljudnija zemlja sveta se razvijala sopstvenim tempom, asimilujući okolne kulture i inkorporišući ih u sopstvenu, relativno zatvorena za skoro sve uticaje sa zapada, sve do tzv. Opijumskih ratova, kada je Velika Britanija nasilno „otvorila“ kinesko tržište, nateravši ga da kupuje opijum, čija je trgovina u 19. veku bila značajna stavka u prihodima Njenog Veličanstva (tada kraljice Viktorije). To je – u kombinaciji sa zauzimanjem određenih teritorija i pretvaranjem istih u kolonije zapadnih zemalja – imalo dalekosežne posledice na otvorenost kineskog društva, ustrojstvo i (ne)stabilnost Kine, te prihvatanje stranih ideja. Opijum i druge droge su postali izuzetno traženi, i omogućavali su Britaniji i drugim zapadnim zemljama da u zamenu za iste dobijaju veliku količinu dobara kojima su dalje trgovali. Iako su imali kontakte sa zapadnim zemljama i ranije, Kinezi nikada nisu bili nepoverljiviji prema njima. Nakon brojnih unutrašnjih previranja, građanskih ratova, te zbacivanja carske dinastije, usledila je nova tragedija u vidu japanske invazije tokom drugog svetskog rata, te novog građanskog rata, vođenog između komunista (potpomognutih ostalim partijama koje su nacionalisti proganjali uspostavljajući sopstvenu diktaturu) i snaga nacionalističkog diktatora Čang Kaj Šeka. Kao što svi znamo, Mao Ce Tung je pobedio nacionaliste i utabao staze koje će Kinu dovesti u status velike sile.
Istorijski sukob demokratskih i komunističkih država je, potpuno logično, inicijalno suprotstavio SAD i Kinu, a posebno je opasno bilo tokom Korejskog rata, kada je Kina direktnom vojnom intervencijom povratila otprilike polovinu poluostrva i ustanovila komunistički režim u novonastaloj državi, Severnoj Koreji. Američki general Mekartur je besneo i tražio da se Kina direktno napadne i porazi. Međutim, do toga nije došlo. Napetosti su postepeno jenjavale, a stidljivo su multinacionalne korporacije, koje odavno više ne haju previše za sputavanja idealima nacionalnih ideologija 19. i 20. veka, pronalazile veliki prostor za sebe na kineskom tržištu. Pad SSSR-a i komunizma u Istočnoj Evropi nije previše uticao na Kinu, koja je nastavila da se razvija svojim tempom i svojim stilom. Bilo je, istina, i kontroverznih događaja, poput onoga što se desilo na trgu Tjenamen, ali danas se Kina otvorila prema svetu i svi se bore za njeno tržište. Međutim, kineska vlada malo toga prepušta slučaju, i uslovi za poslovanje u Kini su posebna priča… Istorija je učiteljica života, ali vratimo se u današnjicu. Svi smo svesni velikog značaja koji sajber-prostor ima u svakodnevici, bez obzira da li se radi o našem ličnom doživljaju tog prostora, odnosno potrebama koje zadovoljavamo pomoću interneta (hm, kako to čudno zvuči), biznis okruženju, edukativnoj prirodi istog, mogućnostima interakcije i tako dalje. Isto tako, mogućnosti za zloupotrebe su vrlo jasne i uočljive, i o njima takođe nema smisla puno trošiti reči. Hakerski upadi su noćna mora današnjice. Zamislite samo do kakvih se tajni može doći efikasnim hakerskim upadom u vladine sisteme ili u sistem velikih kompanija. Upravo je jedan hakerski napad povod pisanja ovog teksta. Radi se o napadu koji se dogodio početkom januara, kada su se iz kompanije Google oglasili da su njihovi serveri, kao i serveri još dvadesetak najvećih korporacija (posle toga se cifra uvećavala i smanjivala, kako su stizale potvrde/demantiji da se određena kompanija našla pod udarom) i vladinih agencija bili meta masovnog, organizovanog i ubitačno efikasnog hakerskog napada sa teritorije Kine. Navodno se radilo o jednom od najmasovnijih i najozbiljnijih pokušaja da se „probiju“ odbrambeni mehanizmi koji štite SAD od „spoljnog sajber-neprijatelja“. Međutim, stvari su uskoro dobile čudan tok. Pojavile su se kompanije koje su tvrdile da nije bilo ničeg neuobičajenog, da su takvi napadi praktično svakodnevica, i da nisu nešto oko čega se treba posebno uzbuđivati. Novi obrt je usledio nakon što je Google slučaj eskalirao davši mu političku dimenziju. Google je ustvrdio da je predmet napada bila potraga za aktivistima koji se u Kini i van nje bore za ljudska prava, koja su – ako je verovati takvim navodima – „kost u grlu“ zvanične administracije u Pekingu. U celu priču je ubačen i mehanizam cenzure interneta, kome Kina pribegava. Google je zapretio da će u znak odmazde otići sa kineskog tržišta ukoliko „kineske vlasti ne preispitaju mehanizam cenzurisanja interneta“, za koji baš i nije sasvim jasno kakve direktne veze ima sa hakerskim napadom.
Ovde je potrebno načiniti malu digresiju. Zvanično, Kina filtrira internet saobraćaj, uklanjajući „štetne sadržaje“, što po zvaničnicima uglavnom ima veze sa pornografijom, nastranostima, kockom i drugim porocima, a vlasti tvrde da se na taj način narod štiti. Sa druge strane, kineska vlada se optužuje da je prava pozadina filtriranja internet saobraćaja u stvari izbegavanje suočavanja kineskog naroda sa „istinom“, to jest onemogućavanje Kineza da dođu do „relevantnih i pouzdanih informacija iz slobodnog sveta“. Prosto rečeno, Kina se optužuje za propagandu i zatvorenost, koju nameće sopstvenim građanima. Verovatno je istina negde između, jer niti stranci razumeju da u Kini postoji dugotrajna tradicija „staranja države o pojedincima“ i vrlo jasna hijerarhija u tom smislu u kojoj pojedinac ima značajno drugačiju ulogu od one u zapadnoj kulturi što se ne može promeniti preko noći niti se može nametnuti, niti se filtriranje sa druge strane ograničava samo na „štetne uticaje“, već se odnosi i na najraznovrsnije informacije, suprotno osnovnim definicijama slobode. Ne želimo da stajemo ni na čiju stranu. Međutim, interesantno je primetiti da su zapadne kompanije, a među njima i Google, vrlo nedvosmisleno prihvatile uslove koje su kineske vlasti u tom smislu nametale. Kada je uslov za ulazak na kinesko tržište bila obaveza filtriranja internet saobraćaja, Google je bez ikakvog ustezanja pristao na to – naprotiv, kada je možda i postojala nada da će zapadne sile moći da se izbora makar za relaksiraniji „zid prema spolja“, Google je bio upravo među onima koji su pristajali na sve uslove kineske vlade, pa i na filtriranje informacija. I nije bio jedini. Zauzvrat je dobio podršku za nastup na kineskom tržištu, gde je trenutno drugi pretraživač po zastupljenosti, sa otprilike četvrtinom udela u pretragama. Stoga su mnogi imali dileme u vezi sa gromoglasnim povikom Google-a o nepoštovanju ljudskih prava u Kini na način na koji se isti shvataju na zapadu. Naročito je eksplicitan bio prvi čovek Microsoft-a, Stiv Balmer, koji je rekao da ne razume zašto se Google sada buni, rekavši da napadi „nisu uopšte bili posebno strašni ni drugačiji od napada koji se stalno pokušavaju“, kao i da je „Google veoma dobro znao za režim filtriranja informacija, koji je i podržavao“. Bil Gejts, čija reč i dalje ima ogroman uticaj, je rekao da smatra da je „zvanična cenzura interneta veoma ograničena, te da se lako može zaobići“. Zaključio je izlaganje jednostavnom porukom da ako neko želi da posluje u određenoj zemlji, mora da se povinuje njenim zakonima. Najzad, mnogi su uporedili stepen filtriranja informacija sa onim koji se primenjuje u Australiji, ili koji bi uskoro trebao da počne da se primenjuje u Francuskoj, tvrdeći da nema neke suštinske razlike, osim u „našem doživljavanju ovih država“. Viši nivo No, Bela Kuća je digla čitavu stvar na novi nivo. Predsednik Barak Obama je preko svoje kancelarije saopštio da podržava pravo na slobodan internet i potvrdio da je razgovarao sa Google-om oko ovog problema. Državni sekretar Hilari Klinton, njegova protivkandidatkinja na internim izborima demokratske partije za kandidata za predsednika, a nama dobro poznata kao supruga bivšeg američkog predsednika Bila Klintona, je poručila da „organizacije, pojedinci i države koje organizuju sajber napade moraju biti suočeni sa međunarodnom osudom“. Nensi Pelozi, predsednica Kongresa, se takođe našla pozvanom da kaže koju povodom „oštre kritike koju je Google uputio na račun represivnih kineskih vlasti“. Ona je pohvalila Google zbog takvog stava, spremnosti da napusti Kinu ukoliko ne dođe do promena i pozvala „ostale kompanije koje se bave visokim tehnologijama da slede ovaj potez“. Naravno, ovaj potez su pozdravile razne nezavisne i „nezavisne“ organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava, novinarstva, razvojem demokratije i tako dalje. A onda je došlo do vrlo interesantnih dešavanja. Najpre postepeno, a potom sve brže i brže, klupko se odmotavalo.
Najpre je usledio oštar demanti od strane kineskih vlasti. „Ne samo da nemamo nikakve veze sa napadima, već je naš oštar kurs protiv hakera i sajber-kriminala dobro poznat. Svako optuživanje da Kina stoji iza navodnih napada, bilo na direktan ili indirektan način, je bez osnova i usmeren na diskreditovanje Kine“. Odgovoreno je i na stavke koje je Hilari Klinton iznela. „U međusobno povezanom svetu, napad na mreže jedne nacije može biti napad na sve. Zemlje i individualci koji stoje iza takvih napada bi trebali da se suoče sa posledicama i međunarodnom osudom“, poručile su kineske vlasti, koristeći isti rečnik kao njihove kolege iz SAD. Istovremeno, pojavile su se glasine da je upravo softver koji Google koristi za monitoring sopstvenog saobraćaja za potrebe američkih organa vlasti kriv za veliki hakerski napad. Rojters je javio da je veći broj osoba kineskog porekla izgubio posao, te da se istražuje krivica kineskog ogranka Google-a za ovaj napad. Međutim, cela stvar se svela na starog, svima nama dobro poznatog krivca. Pogađate, u pitanju je Internet Explorer, koji je ponovo proglašen krivim zbog nepouzdanosti i koji je omogućio „veliki hakerski napad“. Ovde još uvek ne deluje da ima razloga za „osmehe neverice“, tek dolazimo dotle…
(Tragi)komedija
Da li zbog očajničkog pokušaja da se ipak „izgura do kraja“ sa teorijom velikih sajber napada, tek uđeno je u trag računarima sa kojih su navodno izvršeni napadi. Istražitelji su ustanovili da su famozni napadi usledili sa računara jednog od kineskih univerziteta. Dve škole su se našle na meti, a Kina je i dalje držala svoj zvaničan stav: Nema promena u politici filtriranja internet sadržaja i hakerima je mesto na optuženičkoj klupi. U ovom trenutku je već delovalo daleko verovatnije da napade nije podstakla, niti sponzorisala kineska vlada. Već se otkrilo do tada da je napad uzrokovan slabostima u Internet Exploreru, što je već moglo da indicira da je napad mogao izvesti i nekakav amater, te da nije bilo govora o organizovanom udaru na „najznačajnije američke korporacije“. U ovom trenutku se već razmišljalo o nacionalistički orijentisanim amaterskim hakerima ili o studentima koji su želeli da se „pohvale u društvu“.
Međutim, pojavio se New York Times, sa svojim „neimenovanim bezbednosnim izvorima“. Nakon što se ispostavilo da napade nije podstakla i izvela vlada, novine su tvrdile da se radi o školama sa dubokim vezama sa vojskom, koje se bave obukom kompjuterskih naučnika i hakera za vojne potrebe. Spominjani su i famozni „profesori kompjuterskih nauka iz Ukrajine“ koji drže specijalne kurseve za potrebe usavršavanja veština koje će biti potrebne u budućim sajber ratovima. Vojska, po tim teorijama, sponzoriše ove škole (konkretno, Jiaotong univerzitet u Šangaju i filološku školu u mestu Lanžiang) i iz njih izlaze tvrdokorni prvoborci sajber ratova 21. veka. Ovako smele tvrdnje su nešto što je lako proverimo i potkrepljeno pouzdanim informacijama, zar ne?
Naravno da ne. Na opštu blamažu, pa možemo reći i zaprepašćenje svetske javnosti, ispostavilo se da se radi o školi koja nikakve veze sa kineskom vojskom nema. Naprotiv, radi se o školama koje se bave osposobljavanjem velikog broja polaznika nekim od bazičnih veština. Više od 20 hiljada učenika tih škola uče kulinarstvo, kako da budu dobri mehaničari, ili pak frizeri! Postoji kurs kompjuterskih nauka, ali nikakvi napredni kursevi se ne drže, već se učenici podučavaju najbazičnijim stvarima, kao što su slanje mejlova i štampanje dokumenata. Nikakvih profesora iz Ukrajine nema. Da li su frizeri sabotirali Google? Teško. U istoriji škole samo je 38 učenika otišlo u vojsku, i to zato što se radilo o dobrim mehaničarima ili kuvarima, čije su veštine bile potrebne kineskoj armiji.
Šta se ovde desilo?
O čemu se ovde, zapravo radi? Šta se desilo, zbog čega su odnosi Kine i SAD zaoštreni, a velike kompanije zapretile napuštanjem u ovom trenutku verovatno najznačajnijeg tržišta u razvoju na svetu? Kome je trebalo da se odnosi dovedu do tačke usijanja, te da se i državni službenici uključe u celu priču? Kada ste u nedoumici oko ovakve stvari, pratite novac ili druge vrste koristi. Vrlo brzo ćemo doći do jasnog uvida. Američko Ministarstvo Odbrane je tražilo ogromna dodatna izdavanja na ime troškova pojačavanja sajber odbrane i pripreme za novu eru „ratova u sajber prostoru protiv organizovanih i nemilosrdnih neprijatelja“, misleći tu na pretnje koje stižu iz zemalja poput Kine, Severne Koreje, Irana, pa i Rusije, „koji se svi spremaju za novi hladni rat u sajber prostoru“.
Sa druge strane, iz Narodnooslobodilačke Armije je pokrenuta inicijativa da Kina oformi telo koje bi se bavilo zaštitom kineskog sajber prostora i pratilo aktivnosti drugih zemalja u tom pogledu, a jedan od kineskih generala je izjavio da „je internet već postao novo bojno polje na kome se ne koristi barut“. Kina je najavila da će ove godine „pooštriti filtriranje interneta“, te je formalno onemogućila pristup servisima kao što su Facebook, Youtube, Twitter i Flickr. Sa druge strane, Francuska i Australija idu putem Kine, pozivajući ostale države da posvete više pažnje filtriranju internet sadržaja. Google ništa nije preduzeo, po svemu sudeći ne planira da napušta lukrativno kinesko tržište i najmnogoljudniju zemlju na svetu, uprkos „problematičnoj internet cenzuri“, na koju je i sam pristao. No, dobio je dosta pozitivnog PR-a i pobrao pohvale na svoj račun od raznih interesnih grupa. Zaključke izvucite sami, i nama i vama ostaje samo da nagađamo…
