Benchmark Redakcija
Duš an Kovačević Iako su 64-bitni procesori u nekim sferama računarstva prisutni već više od trideset godina (Cray 1 je bio zasnovan na 64-bitnoj arhitekturi), u komercijalnim vodama revoluciju je doneo Athlon 64 kompanije AMD, koji je i prosečnom kućnom korisniku doneo sve prednosti koje u teoriji donosi ovakva tehnologija. Naravno, tranzicija nije bila ni brza, a ni laka, jer je, kao i mnogo puta u istoriji, razvoj softvera kaskao za razvojem hardvera. Tada aktuelni operativni sistemi, Windows 2000 i Windows XP, bili su zasnovani na staroj NT platformi, i isključivo 32-bitni, za šta su uostalom i dizajnirani. Windows XP je nešto kasnije dobio i svoju 64-bitnu verziju, ali je bilo očigledno da je u pitanju „isforsirano“ rešenje koje je u većini slučajeva radilo sporije od nativne, 32-bitne verzije. Prvi pravi 64-bitni operativni sistem kompanije Microsoft namenjen kućnim korisnicima je bio Windows Vista, ali ni on, pre svega zbog brojnih problema i negativnih kritika koje su ga pratile, nije uspeo da dovoljno približi 64-bitno računarstvo prosečnom korisniku. Problemi su bili brojni – od nedovoljno dobrih performansi u većini slučajeva, do problema sa drajverima i nepostojanja 64-bitnih verzija softvera, bez kojih, priznaćete, cela priča i nema previše smisla.Ipak, stvari su se več tada pomerile u pravom smeru, jer je 64-bitna verzija ovog operativnog sistema već znala da iskoristi sve mogućnosti novog hardvera, i u većini situacija bez problema nadmašivala po performansama 32-bitnu verziju. Na žalost, očajno sporo prihvatanje, veoma velika popularost Windows-a XP (što se proteže čak i u 2010-tu godinu) i nedostatak optimizovanog softvera označili su i usporavanje prodora 64-bitnog računarstva u široke mase.
Kao što je i bilo očekivano, najbrže su aktuelizovani veliki softverski paketi namenjeni profesionalnoj upotrebi, pa danas praktično ne postoji jedan ovakav proizvoda kompanija Adobe, Autodesk i sličnih koji nema svoju 64-bitnu verziju. Nešto ranije ove godine je pala i poslednja brana 32-bitnog softvera, kada je i Microsoft Office u svojoj 2010 iteraciji dobio 64-bitnu verziju… u stvari, ne bi rekli da je brana baš pala, budući da Microsoft i dalje preporučuje upotrebu 32-bitne verzije čak i na 64-bitnim operativnim sistemima ukoliko ne postoje ozbiljni razlozi za korišćenje nove generacije, ali je definitivno da popušta. Šta korisnicima u stvari donosi prelazak na 64-bitni operativni sistem? Pre svega, uklonjena je jedna od najvažnijih barijera 32-bitnih procesora, a to je mogućnost da mapiraju najviše 3 do 4 GB radne memorije. U današnje vreme, kada se i računari srednje klase isporučuju makar sa tolikom količinom RAM-a, to bi svakako predstavljalo ozbiljno ograničenje u nekim situacijama. Uz to, operativni sistemi deo adresnog prostora rezervišu za svoje potrebe, pa se može desiti da, uz prethodno ograničenje, aplikacijama bude dostupna još manja količina radne memorije, što itekako može oboriti performanse računara u slučaju rada sa veoma velikim fajlovima. Neke vrste softvera mogu doživeti drastična ubrzanja prilikom korišćenja 64-bitnog računara (i procesor i operativni sistem), pre svega programi za enkripciju, rad sa video fajlovima i druge „profesionalne” aplikacije.
Naravno, postoje i problemi, a najveći je svakako nedovolja optimizovanost aplikativnog softvera, kao i nepostojanje drajvera, posebno za neke starije uređaje (iako je Windows 7 donekle popravio situaciju na ovom polju u odnosu na Vistu). Sve ovo je naravno teorija, a mi smo ovom prilikom odlučili da utvrdimo kolike prednosti (ili mane) u realnom radu donosi izbor operativnog sistema. Stoga smo na identičan hardver, našu standardnu platformu za testiranje, prvo instalirali 32-bitnu, a nakon toga i 64-bitnu verziju verziju operativnog sistema Windows 7 Ultimate i pokrenuli standardnu bateriju testova, koristeći 64-bitne verzije programa kada god je bilo moguće. Test konfiguracija sastojala od Intel Core i5-750 procesora overklokovanog na 3.8GHz, Gigabyte P55A-UD6 matične ploče, grafičke karte GeForce GTX 460 1GB istog proizvođača, kao i 4 GB DDR3 radne memorije frekvencije 1600 MHz.
Završna reč
U prethodnih nekoliko godina vrlo često se vodi polemika na temu treba li preći na 64-bitnu verziju operativnog sistema. Uvreženo mišljenje da na to treba raditi samo ukoliko u računaru imate makar 4GB radne memorije, ili više od toga, jednostavno nije tačno – ukoliko koristite optimizovan softver, koji zna da iskoristi prednosti 64-bitne arhitekture procesora, benefite bi trebali da vidite i ukoliko imate 3GB radne memorije.
Kada su rezultati našeg testiranja u pitanju, makar letimičnim pogledom na njih dileme o izboru verzije ne bi trebalo da bude – 64-bitna verzija operativnog sistema Windows 7 je u najgorem slučaju jednako brza kao i 32-bitna, a u mnogim i daleko brža.Naravno, situacija bi se dodatno menjala sa povećanjem zahtevnosti i baratanjem sve većim podacima, posebno u slučaju da se bavite obradom video materijala, renderingom i sličnim poslovima. I razlika od nekoliko procenata u brzini izvršavanja testa, što je prema našim rezultatima neki standard u zahtevnim poslovima, u realnosti može značiti i dodatnu uštedu vremena i od 30 minuta na poslu koji bi inače trajao 12 časova. Ovakav dobitak se ni u kom slučaju ne može smatrati za nevažan, posebno što će korisnici koji barataju velikom količinom veoma velikih podataka, što je scenario koji nismo u prilici da testiramo, primetili još značajnije dobitke.
Igre su posebna priča. Iako je Crysis gromoglasno najavljivan kao igra koja će doneti nativnu podršku za 64-bitni mod izvršavanja, razlike u brzini u odnosu na 32-bitnu verziju ne postoje, i definitivno je sa te strane usledilo malo razočaranje. Naravno, Crysis nije jedina igra sa ovakvom podrškom, ali je i u ostalim igrama situacija verovatno slična, i na trenutnom stadijumu razvoja zabavnog softvera prednosti korišćenja 64-bitne verzije realno ne postoje. To su nam dodatno potvrdili i testovi u drugoj igri, kada je razlika u brzini takođe bila zanemarljiva.
Imajući sve ovo u vidu, zaključak se sam nameće – ukoliko kupujete retail verziju operativnog sistema, razloga da ne nabavite i instalirate 64-bitnu verziju jednostavno nema, pod uslovom da posedujete hardver koji zadovoljava minimalne standarde (u prevodu, 64-bitni procesor, za šta se kvalifikuju praktično svi modeli proizvedeni pet godina unazad). Sa druge strane, ukoliko ste uz novokupljeni računar dobili preinstaliranu 32-bitnu verziju, nema ni nekog posebnog razloga da po svaku cenu prelazite na „napredniju“ – uz sva svoja „ograničenja“, i ona će bez problema zadovoljiti praktično sve potrebe prosečnih korisnika.
