Benchmark na Computexu

Voja Gašić

Takva su duga putovanja… Zamalo da se „Day Before Tomorrow“ (dan pre sutra) pretvori u „Die Before Tomorrow“ (umri pre jutra)…

Oko 25.5 sati bilo je potrebno šestočlanom nacionalnom IT timu iz SCG da se dokopa Formoze ili „prelepog ostrva“, kako u prevodu glasi geografski naziv mesta koje neki zovu i „silikonsko ostrvo“ – mada ne iz onih razloga koji su vam prvi pali na pamet 🙂

Ekipu sačinjavaju Milanka i Vlada iz Gigabyte tima, Željko i Panta iz Digitala, a Bojani i meni pada na leđa težak teret paralelnog predstavljanja PC Press-a i Benchmark-a. Težinu svakako umanjuje logistika izvanrednog tima koji priprema kontakte, a lavovski deo posla svakako obavljaju Kića (Pakom; hvala sinko, pamti ćale…) i Milanka (Gigabyte). Peci sleduje posebno priznanje, ako se usudi da publikuje ovakvo štivo…

Jesam li rekao da volim Pekića? Priznajem… Za one kojima teško pada čitanje svega komplikovanijeg od Marvela (ako balončići nisu preveliki i ako ih bar 50% nosi tekst poput „argh“ „ourgh“ ili sličan), dotični gospodin napisao je roman „Besnilo“, čija se radnja odvija na aerodromu Heathrow pored Londona, a zaplet predstavlja pojavljivanje mutiranog visrusa besnila koji sada može da se prenosi poput obične kapljične infekcije. Elem, Heathrow zatvaraju u sanitarni karantin, a priča se razvija sve dok se svi lepo ne pobiju – do poslednjeg…

Naša ekspedicija prešla je put od Surčina do Heathrow -a i Airbus -om 320 i našla se zarobljena na osmočasovnom mučenju u skučenom prostoru terminala jedan. Ni raskošni šarm pojedinih članova tima nije uspeo da ubedi prilježnog pograničnog službenika da nas na par sati pusti u London („sorry ma’am”). Srećna okolnost je što nismo, poput junaka Pekićevog romana, podlegli iskušenju da pobijemo jedni druge.

Svako je rešio problem na svoj način: Milanka je ispričala sve svoje nestašluke iz firmi u kojima je radila (neka se u Coresu ne brinu, nećemo prepričavati, samo ne znam zašto su je tri godine držali u zabludi da „nema seksa u firmi“) [Peco izbaci ovo u zagradi ako misliš da preterujem. Prim aut.] – ne preteruješ, bilo bi dosadno da je drugačije [poz.editor :)], drugari iz Digitala su odustali od šopinga u mršavo snabdevenim prodavnicama i prešli na meditaciju u pozi „pečurka“, Bojanu su spopale sve moguće alergije, a kolege „programeri“ (Vlada i ja) su uglavnom presedeli u kavezu za pušenje.

Od Heathrow -a do Taipei -a treba obići skoro pola zemaljske kugle, a prvu 12-časovnu turu provodimo u ogromnom Boeing -u 747-400. Svima je ovo prvi interkontinentalni let, pa čudima nikad kraja. Svako ispred sebe ima lični TV sa 18 programa od kojih 12 emituje aktuelne bioskopske hitove. Pošto sam na pola putovanja ustanovio da je nemoguće odgledati ceo film, a da ne zadremaš, prebacujem na Cartoon Network – proverene vrednosti… Krećemo se protiv sunca, na visini od 11.5 km i ljupke, graciozne, kosooke stjuardese nasilno zatvaraju prozore da nas jutarnje sunce ne bi zaslepilo. Mi ih nasilno otvaramo da bismo videli i fotografisali nesvakidašnji prizor stratosfere koji se dosta razlikuje od oblaka koje obično viđamo na kontinentalnim putovanjima. Nakon 12 sati leta vidimo Hong Kong – zaista neverovatan prizor zahuktalog grada na obroncima i ostrvcima. Na sreću, čekanje u Hong Kongu traje znatno kraće i za nepuna dva sata Airbus 330 dovozi nas u Taipei.

Naravno, ceo put nije mogao da prođe bez usputnih „sitnih“ incidenata: mene su pretresli koliko odmah da vide kakva je to protuva koja u svakom dokumentu ima drugačiju sliku, Milanki su u Londonu povadili sva sečiva iz ručnog prtljaga da bi osujetili njene „suicidalne“ sklonosti, Pantu su podvrgli detaljnom pregledu (na sreću bez gumene rukavice) jer su infracrvene kamere koje su instalirane na sve dalekoistočne aerodrome u cilju sprečavanje širenja SARS-a, zabeležile njegovu povišenu temperaturu (dečko je hot :), Bojana zamalo da ostane u Hong Kongu jer su joj greškom u Londonu poništili kartu Hong Kong – Taipei umesto London – Hong Kong, a Željka nikako da puste na poslednjem prelazu u Taipei…

Najgore je prošao Vlada kome su zagubili prtljag. Prema poslednjim podacima, Milanka ga je ipak povela u grad da kupe malo rezervnog veša, tako da se sada mnogo bolje „oseća“.

Gde ćete biti tada?

Nakon kratkog upoznavanja sa hotelom Agora Garden , krećemo put TWTC-a. Kako se radi o najvišoj zgradi na svetu, ustanovio sam da ovaj put nema opasnosti da zalutam i nađem se na nekom hipodromu kao onomad prilikom ekspedicije za Arilje. Iako je ponoć odavno prošla, oko sajamskih hala sve vrvi od ljudi i vozila koji pripremaju štandove za sutrašnje otvaranje.

A kako je bilo na otvaranju, čitaćete sutra…