Sajamska analiza

Ovaj tekst, poslednji u nizu vezan za ovogodišnji CeBIT, neće biti u formi suvoparnog izveštaja “šta je ko izložio”, nego u obliku “lakše” analize prošarane ličnim utiscima – kako bi jedan stariji kolega ovde rekao “iz mog ugla” (ali da mu ne kršimo kopirajt ovaj put). Iz nekih tehničkih razloga kasnimo sa ovom poslednjom analizom, ali bolje ikad nego nikad 🙂

Počnimo prvo od samog sajma. Nakon nekoliko godina uzastopne stagnacije, ovogodišnja manifestacija je prvi put zabeležila neke uspone i poboljšanja – što je, mora se priznati, unelo malo topline u zazebla srca evropskih menadžera. Iako je površina izložbenog prostora ostala otprilike ista (tačnije, za dlaku manja od prošle godine), sajam je zabeležio više izlagača i više posetilaca nego lane. Izlagače je ove godine “izvukao” daleki istok – 189 kompanija iz Azije (u odnosu na 111 lane). Firme su takođe racionalnije pristupile rezervaciji izložbenog prostora, te nije bilo većeg razbacivanja kvadraturom. Lagani napredak se mogao primetiti i po nagradnim izvlačenjima – firme su se malo “dozvale pameti” i ovaj put je izostalo izazivanje graje kod posetilaca radi dodele para noname “160W PMPO” zvučnika. Njihovo mesto su zauzele (po ličnom mišljenju) lepše, praktičnije i vrednije nagrade u vidu TV tjunera ili video-editing kartica. Posetilaca je ukupno bilo negde oko 510 hiljada sa do sada rekordnih 25% ljudi pristiglih izvan Nemačke. Veća posećenost se dala primetiti i po halama “golim okom”. Međutim, koliko god da su faktori posećenosti i izlaganja promenjivi, na CeBIT-u je jedna stvar konstanta: ćudljivo vreme kao i svaki put do sada – malo orkan koji pomera kola na parkingu, malo sunašce koje se stidljivo pomalja kroz oblake.

Drugog ili trećeg dana me neko od kolega novinara pitao kako ukratko vidim sajam i da li je ispunio moja očekivanja. Nakon kraćeg razmišljanja sam odgovorio sa “75%”. Da ne bi ovaj odgovor izgledao kao završetak Daglas Adamsovog “Vodiča za autostopere”, potrudiću se da ga malo konkretizujem. Velika sajamska trojka (Cebit, Comdex i Computex) je do sada često korišćena za lansiranje proizvoda baziranim na novim tehnologijama. Ovaj put me sajam, međutim, malčice izneverio u odnosu na očekivano. Kako po pitanju lansiranja, tako i po pitanju prezentacije novih tehnologija. Kao da su se proizvođači u proteklih godinu-dve suviše zahuktali, pa su sada malo stali da predahnu. Malo je proizvoda bilo najavljeno kao “available” odmah nakon sajma, a sve češće se čulo “april ili maj”, a neretko i ono famozno “Q3, Q4”. A i same nove tehnologije su bile nešto malobrojnije nego pre – a možda je i to subjektivni utisak zbog toga što je dobar deo njih bila prosta evolucija odnosno poboljšanje. No, krenimo redom po oblastima koje su tradicionalno interesantne Benchmark čitaocima.

{pagebreak}
{pagebreak title=”Procesori i čipsetovi; artisti i modeli”}
Latimo se dakle prvo samog srca računara. Od procesora koji su nama interesantni, gotovo da i nije bilo noviteta, sem što je stidljivo “pomenut” Prescott sa FSB-om od 533MHz (na forumu smo se već dotakli tog problema sa određenim serijama Prescotta na visokim frekvencijama), a tu je i lansiranje Celeron verzije Intelovog Pentium M procesora. Manje-više na isti način je prošao i AMD-ov Athlon64 2800+ koji je eto pomenut, ali nigde ga nismo videli eksplicitno izloženog. Samo da napomenemo da ove godine AMD nije imao klasičan štand, već jedan izdvojeni prostor, namenjen više razgovoru sa kompanijama nego izložbenom karakteru. Na štandovima proizvođača matičnih ploča su se (ispod stakla doduše) mogle videti nove platforme bazirane na LGA775 ili Socket939 procesorima, ali to su već postojeći procesori u novom pakovanju koje se ionako još uvek ne može naći u prodaji.

LGA775 socket za Intel Prescott

Socket939 za Athlon64 i FX

U suštini, jedini pravi noviteti u oblasti matičnih ploča su bili novi čipsetovi i925 Alderwood i i915 Grantsdale za Intelove P4 procesore, jer nude napredak na više polja odjednom. Ostali su konkurenti predstavljali usavrsavanje postojećih proizvoda i bili su manje-više viđeni i pre sajma ili su doneli samo po neko funkcionalno unapređenje.

Asusov Alderwood

Abitov Grantsdale

Velika većina firmi je imala operativnu Grantsdale platformu, dok se Alderwood i dalje samo smešio “iz izloga”. Podsećanja radi, najvažnije novosti koje ova nova generacija čipsetova donosi jesu novi socket (LGA755), podrška za DDR2 memoriju, kao i PCI Express magistralu, wifi, DX9 kompatibilno grafičko jezgro, itd.. Međutim, ne možemo se oteti utisku komplikovanja situacije za prosečnog korisnika. U prvom redu u pogledu izbora čipseta za P4 procesore u globalu; scena je postala prilično tesna, pošto se sada na njoj za P4 može naći 6-7 Intelovih čipsetova, otprilike 5-6 firme SiS, još toliko proizvoda kuće VIA, a u igru je uskočio i ATI. Sa druge strane, dodatnu pometnju u vezi čipsetova stvaraju i sami proizvođači matičnih ploča, pokusavajući da izađu u susred korisnicima u prelaznom periodu. Tako su se mogle videti ploče koje su istovremeno imale slotove i za DDR i za DDR2 memoriju. Ili na primer rešenje za grafičku kartu – neke ploče su imale PCI Express x16 u tu namenu, neke AGP 8X, a neke oba. Pa varijacije sa jednim ili tri “stara” PCI slota, itd. Kako da kupac ne završi analizu češkajući se po temenu? Koju kombinaciju novih i starih osobina uzeti? Nedavno sam kupio relativno skupu AGP kartu ili memoriju – šta sad sa time? Ili prosto uzeti “klasičnu” i865 ploču sa famoznim 775 socketom? To su samo neka od pitanja koja korisnik može sebi da postavi gledajući ove nove proizvode.

VIA PT890 implementira i AGP 8X interfejs i PCI Express x16 za razliku od i915/925

Ovde je reč “famozni socket” upotrebljena namerno, pošto izgleda da stvari ne stoje sasvim “ružičasto” po ovaj socket. Podsetimo se – prvi put su procesor i socket razmenili jedan deo uloga: sada socket sadrži pinove, a procesor ostaje “ćelav”. Postoje međutim indikacije da ovakav socket (trenutne konstrukcije) može da istrpi samo jedan ograničen broj montiranja procesora pre nego što pinovi počnu da se krive. Pretpostavljamo da se kompanijama koje prave matične ploče ovo definitivno ne dopada, pošto postoji opasnost da krajnji korisnici počnu da krive njih zbog “nekvalitetnih ploča”.
Sa lansiranjem ove platforme se još uvek čeka zbog sinhronizacije na svim poljima – da se obezbedi neka početna količina PCI-E x16 grafičkih karti, DDR2 memorija, itd. Međutim, vremena ima samo za “finija peglanja”, pošto su određene količine ploča već napravljene (ili se prave od već isporučenih komponenti), pa će prva generacija izaći takva kakva je. Ostaje da vidimo da li će ova revizija LGA775 socketa proći kao svojevremeno prvi P4 socket za 423 pina.

nVidijin nForce3 250(Gb) za AMD 64-bitnu platformu predstavlja sustizanje konkurencije; tačnije, predstavlja ono šta je nForce3 150 trebao da bude. Implementiran 800MHz HyperTransport u oba smera, integrisan SATA/RAID kontroler, gigabit ethernet (samo NF3 250Gb verzija), 5.1 audio kodek, a i neke nove stvarčice kao što je npr. hardverski firewall vezan za taj gigabitni LAN adapter (sva podešavanja se rade preko nForce drajvera). Pre bi se moglo reći da je nVidia dovela stvari na svoje mesto nego izbacila novu generaciju. NF3 250 čipset bi trebao da se pojavljuje u dva oblika – za socket 754 u desktop domenu i socket 939 u tzv. “performance” klasi, dok će na nv tron sesti nForce3 Ultra čipset (prepoznatljiv za sada u odnosu na “običan” NF3 250 po 1000MHz HyperTransportu).
Nešto sporiji HT600 protok kod NF3 150 se u praksi i nije preterano uočavao na Athlon64 pločama (za razliku od socket940 ploča, zbog drugačijeg memorijskog kontrolera AMD FX serije). Potvrda tome je i ono što entuzijaste već dobro znaju – za malo bolji overkloking A64 procesora podizanjem FSB-a ionako je bilo potrebno smanjiti vrednost HT-a. To smanjivanje se nije toliko negativno odražavalo na performanse, jer je ionako bilo nadoknađeno podizanjem frekvencije procesora. Jedan od pravih pluseva NF3 250 čipseta će biti mogućnost zaključavanja vrednosti frekvencije AGP i PCI magistrale – prvi testovi nVidijinih referencnih ploča pokazuju da je to moguće, pa se nadamo da proizvođači matičnih ploča neće zažmuriti na ovu opciju. Drugi plus će umeti da cene ljudi u mrežnom okruženju, pošto bi ovaj integrisani gigabit ethernet adapter trebao da bude implementiran na sličan način kao što je razmišljao Intel; smo što se ne radi o specijalnom CSA busu vezanom na north bridge, nego adapteru tako integrisanom u south bridge, da se nalazi “podalje” od ograničavajuće PCI magistrale.
Treća blaga prednost je vezana za vlasnike novih grafičkih karti baziranih na nv GPU-ovima; nVidia ističe (a na internetu je i potvrđeno sa par testova) da kombinacija ovog čipseta i recimo FX5900 karti donosi dodatno ubrzanje koje je primetnije od neke akademske razlike u sintetičkim testovima. Ostaje nam da vidimo da li ovo važi i ukoliko još uvek imate recimo GF4 4400 ili 4600 grafičku kartu.
I na kraju ono šta je ostalo kao neprežaljena opcija “starih” nForce čipseta – SoundStorm. Planovi ne predviđaju SS implementaciju kao što je nekada bila, a izgleda da su svemu kumovali i troškovi – jedan od razloga zašto se na primer na konkurentskim VIA pločama serijski ne ugrađuje nahvaljeno VIA Envy24 zvučno rešenje.

Jedan od prvih u prodaji – Chaintech

Epoxov model – budući miljenik masa kod nas

Kao konkurenciju nVidijinom NF3 250(Gb) i Ultra čipsetu za AMD socket939, VIA suprotstavlja svoj K8T800Pro čipset koji takođe treba da krasi gigahtercni HyperTransport. Čipset je lepo primljen od strane proizvođača – skoro svi su imali barem po primerak (na zidu), ali ne i “upregnut u struju”. Sama VIA je pokazala priličnu ekspanziju u poslednje vreme. Na polju Athlona64 su sigurno trljali ruke posto nVidijin NF3 150 nije prošao tako uspešno kao NF2 za Athlone. Dugo očekivani dvokanalni memorijski kontroler su iskoristili za plasiranje KT880 čipseta za Socket7 Athlon procesore, iako su se mnogi zapitali “čemu to u ovom trenutku?” pošto je platforma polako na zalasku. Za sve svoje platforme VIA je odlično prošla sa VT8237 south bridgeom – većina poznavalaca se slaže ovaj proizvod bio pun pogodak, kako prema broju funkcija, tako i prema kvalitetu (što je nekada bilo VIA-i često prebacivano) i može bez ikakvih problema da stane bok u bok sa SB-ovima Intela ili drugih vendora.
Međutim, možda je najveće širenje VIA kompanije primećeno u oblasti čipsetova za P4 procesore, nakon dugog perioda kada je bila u nemilosti zbog neposedovanja licence za izradu istih. Interesantno je posmatrati sada nivelaciju cena (a sa njima i proizvođača) u podršci Intelove P4 platforme – i dalje najprodavanije u desktop segmentu. Do skora je situacija bila relativno jednostavna: Intelovi čipsetovi su udarni proizvodi, a kome su skupi, tu je Silicon Integated Systems sa svojim dobrim, a jeftinijim pulenima. Sada se situacija donekle menja i to na račun SiS-a, izgleda. Ulogu jeftinije alternative mu je u prvom redu delomično ukrao sam Intel, pošto se čipsetovi prethodne generacije (i845PE/GE te i848) i dalje lepo prodaju. A sa druge strane nailazi snažno VIA gađajući svojim PT800/PT880 taj niži cenovni rang. Toj skupini se pridružuje i prikazani PT890 čipset sa podrskom za PCI Express. Sve u svemu, gužva za SiS u narednom periodu.
Mada, mora se priznati da čipsetovi ove firme nisu uopšte izgubili oštricu vremenom – SiS 655FX/TX se bez ikakvih problema može nositi sa Intelovom 875-icom, kako po pitanju performansi, tako i overkloking mogućnostima te na tom planu stoji bolje od tekućih VIA proizvoda. U AMD svetu je SiS 755 slabo zastupljen (viđen je kod Elitegroupa i Asrocka), iako je dobio zaista dobre ocene u preliminarnim testovima.

{pagebreak}
{pagebreak title=”Nije sve u popločavanju”}
Kada pogledamo svu ovu gamu čipsetova na gomili, pomislio bi čovek da proizvođačima ploča nije nimalo dosadno i da su potpuno zaokupirani radom oko njih. I pogrešio bi, naravno. Trendovi i konkurencija su ih naterali da rade mnogo, mnogo više. Pored toga što je većina njih do sada pravila i grafičke karte, SFF (Small Form Factor) barebone kombinacije su takođe postale uobičajena stavka u asortimanu – gotovo da nije bilo ni jedne firme iz te grupacije a da nije imala svoje “mališe” izložene publici. Veći proizvođači kao što su Asus ili Gigabyte na primer, odavno nude i svoje server-bareboneove, kao i celu gamu mrežnih proizvoda. Ono što je novo u njihovim programima su laptop i desknote računari – pored Asusa koji odavno pravi notebook računare, sada ih nude recimo i Gigabyte, MSI, Chaintech i još neki drugi, kao što je npr. LG. PDA proizvodi takođe mogu sve češće da se vide kod njih u ponudi. Kao da ni to nije dovoljno, delatnost su nastavili da šire i dalje: prvo je Gigabyte počeo da pravi kulere za procesore, a sada je to isto učinio i Asus. U Asusteku se nisu zadržali samo na kulerima, nego su nastavili i sa drugim interesantnim stvarčicama, kao što su recimo napajanja. Izgleda da će uskoro moći da se kod tih većih firmi sastavi kompletan računar samo od njihovih komponenti.

Neki generalni zaključak koji se sam nameće nakon svega nam govori da, i pored podignute temperature i izlaska većine ovih stvari u toku aprila i maja, ne treba nigde žuriti i kupovati odmah sve novotarije. Još uvek neko vreme treba da prođe da se iščiste bubice iz DDR2 memorijskih modula (kojih još uvek nema puno na raspolaganju), PCI Express periferala, novih socketa i slično. Za to neke vreme će s478 procesori i ploče biti i više nego dovoljni (uz napomenu da se neće praviti preko 3.4GHz za ovaj socket), AGP je još uvek daleko od ograničavajućeg faktora, a kome treba brza gigabitna mreža odmah i sada, može da računa na ploče sa CSA magistralom – i tu smo već iscrpeli udarne tačke koje napada recimo PCI Express u ovom trenutku. Barem sa opremom koja je raspoloživa danas i u bliskoj budućnosti. U slučaju neke workstation ili serverske primene PCI-X je tu i biće tu još neko vreme u ovoj oblasti (primarni cilj PCI Expressa je prvenstveno desktop segment). Ljubitelji AMD-a ne trebaju da “lupaju glavu” oko s939 platforme, pošto će s754 ostati i dalje u igri sa skoro svim ovim čipsetovima, a u međuvremenu se očekuje dalji pad cena Athlon64 procesora i postepen izlazak ovih slatkiša – recimo VIA VT8251 south bridge čipa sa podrškom za PCI Express i slično. Prema sadašnjem preseku stanja, nikakav “prasak” se neće desiti, a ako ste baš obožavalac najnovijih tehnologija i želite što pre da ih kupite, savet stoji i dalje da sačekate sa njihovom kupovinom do kraja godine, kada bi trebalo još neki dodatni standardi da se pojave masovnije u prodaji (BTX kućišta i napajanja, na primer, koja opet mogu diktirati izmenu dizajna layouta matičnih ploča).

{pagebreak}
{pagebreak title=”Hleb naš nasušni, drugi deo”}
Druga po važnosti oblast u našem komjunitiju je svakako grafika. Udarni noviteti možda i nisu uspeli da ispadnu tako udarni na sajmu – pojavljivanje očekivanih NV40 i ATI-jevog R420 nije bilo u punom svetlu; potraga za funkcionalnim semplovima je ličila pomalo na potragu za uljem ranih devedesetih kod nas. Ove teme smo se bili već dotakli u našem izveštavanju sa sajma, pa bismo ovde samo dopunili priču ličnim utiscima.

Soltek FX5900XT

Gigabyte FX5950

Od noviteta iz ove dve kuće se mnogo očekuje – nama ostaje da vidimo u narednom periodu koliko je u pitanju hajp, a koliko činjenično stanje. Za NV40 se najavljuje veliki skok performansi – u svakom slučaju primetno veći nego onaj između GF4 i FX serije. NV40 bi trebalo da podržava i pixel i vertex shadere u verziji 3. To bi trebala da bude prednost u odnosu na ATI-jevog pulena, mada ne znamo koliko će to biti realna prednost – tek su počeli da pristižu igrački naslovi koji podržavaju pixel shadere v2, a s obzirom na relativno kratak ciklus GPU-ova pitanje je koliko će NV40 i njeni derivati biti aktuelni kada PS3.0 igre stvarno zažive. To je prilika da vidimo koliko nVidia može da “pritisne” firme koje prave igre da što pre krenu sa podrškom za PS3.0, a ne da ovakvi aduti budu važni samo na papiru. NV40 i FX5200 nisu isto, naravno, ali tako je i mnogo FX5200 karti prodato zbog DX9 kompatibilnosti u momentu kada se o DX9 naslovima samo pričalo.
Ono što stoji jeste to da je karta definitivno “žedna struje”, pošto poseduje dva molex konektora za dodatno napajanje. Iskreno se nadamo da GPU koji “vuče” toliko struje neće imati problema sa povećanom disipacijom toplote odnosno preglasnim vazdušnim hlađenjem po premijeri. Još jedan detalj koji nam je “nezvanično upao u oko” vezano za PCI Express nv-bazirane proizvode jeste pominjani čip koji predstavlja most između AGP i PCI Express interfejsa – igleda da i on traži dodatno (srećom samo pasivno) hlađenje. Pošto je sve još uvek u sferi tjuninga, iskreno se nadamo da će nVidija neke stvarčice stići ispeglati do datuma lansiranja, koji je bio prvobitno zakazan za trinaesti april (mada se pominje i petnaesti).

Interesantno je da sa druge strane ATI, kao jedini pravi konkurent, takođe ima manje-više spreman proizvod kao konkurent nVidijinom NV40 – R420. Ovo je redak slucaj u poslednje vreme da su premijere direktnih konkurentnih GPU-ova toliko sinhronizovane; obično je jedan period nVidija bila brža, pa onda ATI, zatim nVidija, pa opet ATI i tako u krug. No, verujemo da su oba tima spremna za “big boy’s game”. U prvom trenutku će izaći R420 (kao vrh ponude), da bi nakon toga izašli R370 i R380 u srednjoj tzv. “performance” klasi i na kraju R423 kao PCI Express izdanje R420-tice. Ova srednja klasa je od posebnog interesovanja za naše čitaoce, pošto će u prvo vreme teškaši poput NV40 i R420 sigurno odbijati kupce svojom cenom. Dakle, očekujemo fer borbu prsa o prsa, pošto se oba suprotstavljena tabora izražavaju vrlo oprezno o konkuretskom proizvodu; sad se već zna da se očekuje da nVidija ima malo brži GPU, a ATI malo brži rad sa memorijom. Kako će svaki od ova dva odlična proizvoda iskoristiti prednosti svoje arhitekture, ostaje da proverimo praktično u narednom periodu.

ATI @ PCI Express

NV @ PCI Express

Za sada postoji bar neka informacija o nazivima novih modela baziranim na ATI R420 jezgru. U vreme sajma je sve bilo jos na nivou špekulacija – da li da se novi modeli uklope u postojeću nomenklaturu i označavaju kao npr. Radeon 9550, ali od toga se odustalo izgleda zbog mogućeg unošenja zabune i mešanja sa starijim modelima za koje su proizvođači već koristili identične ili slične oznake. Dakle, izgleda da će postojati tri verzije bazirane na R420 jezgru – X800SE sa 8 pajplajnova, X800Pro sa 12 pajplajnova i na kraju X800XT sa svih 16. R380 i R370 bi trebalo da dobiju oznake X600 i X300, respektivno. Prvo bi trebao da izađe X800Pro 26. aprila – PCI Express verzija i dalje ostaje zakazana za polovinu jula meseca.
Sa druge strane postoje indikacije da će nova nVidijina serija nositi oznaku (FX)6800. Ovo FX je stavljeno u zagradu zato što se još uvek ne zna da li će ostati u oznaci ili ne – kao naglašavanje razlike u odnosu na prošlu FX seriju.
S3 Grpahics, kao deo VIA-e takođe lansira nove modele, a sa njima i nove oznake. Dosadašnja serija se označavala kao DeltaChrome i imala je tri podverzije – F1 za high-end, S8 za srednji i S4 za ulazni nivo. Nova GammaChrome serija je namenjena za PCI Express magistralu, a važiće izgleda iste oznake za podverzije kao i kod DeltaChrome označavanja. I treća serija nosi naziv OmniChrome i predstavlja u suštini DeltaChrome sa TV tjunerom – uz native podršku za HDTV biće interesantna multimedijalna karta u nižem cenovnom rangu.

Club3D S3 OmniChrome

Club3D S3 GammaChrome

O ovom takmičenju na glavnoj sceni je već dosta pisano, pa ne bismo dalje trošili vreme na predviđanja. Pozabavimo se radije nekim primećenim trendovima i zanimljivostima. Sasvim je evidentno da više ne postoji stroga podela s obzirom na opredeljenje “ATI ili NV”. Sve veći broj kompanija pravi grafičke karte bazirane na GPU-ovima i jedne i druge strane, kao i dva manja igrača – XGI Volari proizvodima, kao i kuće S3 (konkretno S8 Nitro serija). Izuzetak od ovog generalnog pravila su firme koje su izuzetno bliske sa nVidijom ili ATI-jem i sarađuju na planu testiranja, izrade referencnih karti ili specijalnih serija i imaju beneficije na taj način.
Jedna od takvih kompanija je i Sapphire, koja je u uskoj vezi sa ATI-jem. U vezi sa firmim Sapphire bismo ovde pomenuli dve zanimljivosti. Jedna od njih je karta sa dva R360 GPU-a, koja se pominjala i kod nas u vestima, a obavijao ju je mistični veo tajne. Na žalost, radi se samo o test primerku – inženjeri su napravili prototip radi provere povećanja performansi kombinovanjem dva GPU-a. Međutim, pošto grafički procesor nije u startu bio dizajniran da radi “u društvu”, rezultati su bili loši u poređenju sa povećanjem troškova izrade, pa se od celog projekta odustalo.
Druga zanimljivost je cross-over između novosti u oblasti matičnih ploča i grafičkih jezgara. Sapphire nam je prezentovao kombinaciju rada matične ploče na bazi ATI RS300 čipseta (integrisana 9200) i “klasične” ATI grafičke karte. Dakle, integrisano grafičko jezgro se ne isključi, nego samo doda još jedna ATI karta sa dual izlazom i voilá – prikaz na tri monitora objedinjen radom jednog Catalyst drajvera (je li neko rekao “Parhelia”?). Ovo je direktno u vezi sa temom o kojoj se u poslednje vreme sve više diskutuje – igranje sa više monitora. Do sada su samo pojedine igre imale posebno razvijenu podršku za rad više (uglavnom dva) monitora. Prvenstveno zbog cifre koju je do sada trebalo izdvojiti za drugi displej. U ovom trenutku (u ostatku sveta) više nije nikakav problem priuštiti dva monitora, a ako dobijete još jedno relativno upotrebljivo grafičko jezgro uračunato u cenu ploče – na korak smo bliže ostvarenju. Sledi podrška u vidu eventualnih dodatnih opcija u drajverima i na kraju – podrška firmi koje prave igre.

Inženjerski primerak dual ATI-ja

TFT x 3

Sledeći vidljivi trend je sve veća briga za retail korisnike odnosno entuzijaste i ostatak “naprednijih” korisnika koji više vole sami da izaberu kartu kombinujući je sa svojim pažljivo sastavljenim sistemom, dohvate šrafciger, a možda urade i više od puke ugradnje. Davno je prestalo mamljenje ove klase kupaca samo šarenim PCB-om i lepo dizajniranim kulerom, sada svi streme koraku više. Rezultat toga su posebne serije grefičkih karti, koje su potpuno pasivno hlađene ili opremljene blokom za vodeno tj. “tečno” hlađenje. Ili na primer opremljene VGA kulerima koji imaju više ventilatora, s tim da su neki od ventilatora tu samo za slučaj potrebe – ukoliko temperatura naraste usled overklokinga ili neispravnosti nekog od aktivnih ventilatora. Pored ovih ergonomskih i sigurnosnih faktora, celu sliku upotpunjavaju drajveri i dodatni utility programi za nadgledanje i podešavanje kloka i ostalih opcija. Ove opcije svaka zasebno, naravno, nisu nikakva novost, ali je interesantno njihovo omasovljavanje. Mnogi proizvođači grafičkih karti u poslednje vreme “naučili” da prave brze i stabilne karte i ovakvi dodaci su do sada izdvajali one najbolje, najkvalitetnije. Ako ove opcije međutim postanu neka vrsta mainstream pakovanja, biće interesantno za videti po čemu će ovi najbolji proizvođači nastojati da se izdvoje iz mase. Za krajnje kupce sve to znači novi set opcija po nižoj ceni.

{pagebreak}
{pagebreak title=”Panem et circenses”}
Nakon matičnih ploča i grafičkih karti, sledeća kategorija komponenti koja najviše interesuje naše čitaoce su najverovatnije sitnice po kojima se da prepoznati njihov ukus u sastavljanju računara. To su kvalitetniji memorijski moduli, kuleri, napajanja i kućišta. No raznovrsnost i raspoloživost ovakvih kvalitetnijih stvari na našem tržištu je trn u oku svakog entuzijaste sa početka priče. Postavka problema je svima već odavno poznata – naše distributerske kuće imaju interes da uvoze samo one stvari koje se brzo i lako prodaju, a to su mahom jeftine stvari. Ma koliko naše tržište slabo bilo po kupovnoj moći, ipak postoji jedan segment kupaca koji su zainteresovani za takve stvari i ima mogućnosti da se taj interes širi, s obzirom da je naše tržište najveće u okolini. Jedan od preduslova za takav rast interesa je svakako da takvi proizvodi budu prisutni, pa makar i u maloj količini. U razgovoru sa takvim firmama (koje uživaju odličnu reputaciju u svetu, ali ih nema kod nas) primetili smo da razumeju situaciju kod nas, ali i da su zainteresovani da uđu na naše tržište uvažavajući njegove specifičnosti (npr. da ne uslovljavaju veći uvoz opreme, nego odobravaju i dilove na retail bazi i slično). Jedan od dodatnih motiva je naravno bila i činjenica da u pojedinim oblastima kod nas praktično i nemaju konkurenciju. Dakle, jedan od zadataka Bench tima na ovogodišnjem sajmu je upravo bio marketing rad; ne samo za Benchmark, nego i za sve domaće distributere i celokupni ovaj prostor – reklamirati Srbiju i učiniti je privlačnom za dolazak kompanija kojih nema (ili ih ima u nedovoljnoj kolicini ili preko trećeg kanala, bez znanja same kompanije). Zbog takve prirode posete sajmu tim je imao manje vremna za samu reportažu, ali mislimo da je vredelo tako nešto uraditi. To je u interesu svih nas – Benchmark će imati više bogatijih testova, a kupci će imati veći izbor opreme na raspolaganju. U ovakvoj situaciji kakva je trenutno, sasvim je jasna logika tih firmi – zašto da se rade testovi njihove opreme kod nas, kada na tom istom prostoru ne postoji nikakav distributivni kanal? No, ako se na tom planu nešto desi, imaćemo u budućem periodu hardver kao što su memorije kompanije OCZ, kućišta Chenbroa ili na primer grafičke karte mlade holandske kompanije Point of View – bliskog partnera nVidije, vrlo popularnog recimo u Danskoj i Italiji.

Dok neki proizvođači memorijskih modula bacaju svoje timove uglavnom na DDR2 memoriju, postoje i oni koji se trude da iz postojećih DDR modula izvuku maksimum. Izgleda da više rad ne može da se svodi samo na izradu dobrih pločica i probrane čipove. Dobar primer je pomenuti OCZ, koji ne samo da je prikazao svoje PC4800 memorijske module, nego je predstavio i novu EB (Enhanced Bandwidth) seriju. EB serija ima za cilj platforme sa visoko podignutim FSB-om. Pokazalo se, naime, da postojeća tehologija proizvodnje nikako ne može da obezbedi DDR466 ili DDR500 module sa niskim latencijama. Prva lekcija je došla iz oblasti novih DDR2 memorija, gde moduli sa nominalno lošim tajminzima (sa stanovista entuzijaste koji memoriju drži recimo na 2-2-2-6-1T podešavanjima) mogu bez problema da se takmiče sa DDR1 modulima na oštrim setovanjima samo zbog drugačijeg internog programiranja tajminga. Tako su ljudi u OCZ-u seli i posmatrali statistički kako se na različitim frekvencijama menja memorijski propusni opseg u zavisnosti od različite kombinacije tajminga. Rezultat jesu moduli koji obaraju teorije mnogih overklokera – da je CAS 2.0 parametar bez kojeg se ne mogu dobiti pristojne performanse. Prvi ekskluzivni opis je možete da vidite kod Andanda (a gde drugde) i na delu vidite kako memorija sa CAS 2,5 može da tuče CAS 2 konkurenciju. Na najnižim frekvencijama (kao DDR400) moduli se stvarno ponašaju tipično za CAS 2,5 setovanja, ali kako frekvencija raste, moduli se ponašaju sve bolje i tuku konkurenciju sa mnogo oštrijim nominalnim parametrima. Druga lepa osobina je to sto memorijski čipovi sa takvim latencijama nisu toliko skupi, pa bi za rezultet trebalo da imamo top module koji ne zahvataju preterano duboko u novčanik.

Na polju kulera za procesore se dešavaju neke manje izmene. Navikli smo svi, naravno, da su odavno prošlost kuleri sa ventilatorima sa velikim brzinama rotacije. Sa jedne strane razlog su poslednje generacije procesora koje “vuku” manje struje. A sa druge strane orijentacija ka masivnijim telima kulera i ventilatorima većeg prečnika, a manje brzine rotacije. Na taj način se obezbeđuje isti ili bolji protok vazduha uz daleko manju buku. Međutim, mesta za eksperimentisanje ima još uvek. Neko vreme je dominirao “titan-styled” dizajn kulera (koji je i ostao čest kod jeftinih modela), a sada se mogu videti vrlo nesvakidašnji oblici i rasporedi rebara kulera, često ukombinovani sa tzv. “heatpipe” konceptom. Može se primetiti da je ovoj poslednjoj generaciji kulera dosta doprineo i razvoj hlađenja sa tzv. small form factor barebone računare. To je takođe najverovatnije i pokrenulo proizvodnju kulera od strane firmi kao što su Asus ili Gigabyte. GA modeli 3D i 3D Pro su već neko vreme u prodaji i prošli su dobro na testovima – a uskoro treba da im se pridruži i treći, najjači član – 3D Ultra (mada bi autor teksta dvaput razmislio pre stavljanja 780 grama bakra na ploču koja ne leži horizontalno u desktop kućištu).
Da se razumemo, to nije nikakva mana – takvi kuleri su i namenjeni ljudima koji znaju kako da obezbede kako hlađenje, tako i stabilnost kulera. U krajnjem slučaju, i druge firme imaju takve “extreme” modele za vazdušno hlađenje, kao što je npr. CoolerMasterov Hyper6 ili ThermalTakeov SilentTower.
Imamo i neki napredak kod tečnog hlađenja. Prva stvar je cena – oni stvarno dobri modeli se i dalje kreću u rangu 200-250€, ali lepo je za videti da su u ponudi i kompleti koji koštaju ispod 100€. Pošto odlični kuleri (vazdušni) umeju da koštaju i preko 40€, ovo nije tako nedostižna cena za nekoga ko želi da uđe u te vode, a nije raspoložen da sam sastavlja delove takvog sistema. Sa druge strane su malo napredniji (i skuplji) modeli, a na nas su poseban utisak ostavili pre sajma već predstavljeni ThermalTake Aquarius III i CoolerMasterov Aquagate. S tim što se autoru lično više dopao Aquagate; dok je Aquarius eksternog karaktera, Aquagate može da stoji kao eksterni uređaj, ali i interni – bilo kao front-end zauzimajući dva 5,25″ mesta, bilo mesto napajanja (u tower kućištima koja imaju mesta za dva napajanja).

{pagebreak}
{pagebreak title=”Još malo Hleba & igara”}
Kad smo već kod kućišta, lepo je videti da i u ovoj oblasti kvalitet dobija na ceni. Prošle godine su dominirali štandovi malih dalekoistočnih firmi pretovareni šarenim i šljaštećim kućištima; kao što neko već reče – parada šunda i kiča. Izgled prednje maske nije nebitan, slažemo se, ali kvalitet kućišta su uvek definisali drugi parametri, kao što su veličina i organizacija prostora, kvalitet obrade metala i spojeva (ako nešto ume da iritira, onda je to kućište koje “zveči” dok je računar upaljen), modularnost, pristup komponentama, predviđen vid hlađenja, itd. Posmatrano odvojeno od napajanja, naravno. Kvalitetnih kućišta je bilo i pre, mada se najčešće malo bolji izbor svodio na uzdahe ka aluminijumskim modelima. Sada imamo, naravno, rešenja koja nisu neophodno alu-kućišta, a mogu da se sortiraju po opcijama i ceni. Kao i kod kulera za procesore, primetan je trend “utišavanja” cele postavke. Kada je hlađenje kućišta postalo bitan faktor, proizvođači su u prvi mah odgovorili modelima koji su imali mesta za 4 ili više popularnih “osmica” (ventilatora dimenzija 80x80x25). Srećom, shvatili su na vreme da je bolje staviti jedan ili dva 120×120 ventilatora na nižem broju obrtaja i imati isti efekat protočnosti vazduha, a manju potrošnju struje i manju buku od kombinacije sa nekoliko 80×80 ventilatora. Dimenzije samih kućišta su povećane u pravcu dubine i širine, jer je u sveopštem trendu integracije povećana i prosečna dimenzija matičnih ploča. Odvojena modularnost hdd-bloka i šinski princip montiranja svih drajvova su dodatni plus. U tom smislu je na raspolaganju i poveća količina gumenih držača i silikonskih navlaka koje sprečavaju da komponente koje imaju mehaničke delove (kao npr. hard disk ili napajanje) prenose svoje vibracije dalje na kućište.

Na svega par mesta su mogla da se vide i (beta izdanja) BTX kućišta. Prvi njihov upliv se očekuje naravno u oblasti kancelarijskih računara, bilo da su u pitanju gotove konfiguracije velikih OEM-a (kao što su IBM, Dell, HP, itd), bilo u slučaju barebone sklopova namenjenih istom corporate i soho segmentu tržišta. Upliv BTX-a u ovoj formi se očekuje negde u trećem kvartalu, a u oblasti retail proizvoda ne očekujemo ništa značajnije pre kraja godine. Treba još da se vidi kako će se proizvođači snaći sa novim čipsetovima (kao što su npr Grantsdale i Alderwood, čiji je izlazak pomeren zbog manjih problema). Preciznije rečeno, ostaje da vidimo prve reakcije tih kompanija u pogledu procene udela BTX matičnih ploča, te u skladu sa time i volju da jedan deo postojećih proizvoda (baziranih na relativno starim čipsetovima) “prepakuju” u BTX format. Druga, malo logičnija alternativa je, naravno, da samo novi proizvodi izlaze u BTX formatu. Takva kućišta poznatih proizvođača prema njihovim izjavama nećemo masovnije videti pre jeseni.

Asusov BTX barebone, spreda…

…i otpozadi.

Završnu sliku u ovoj oblasti formiraju napajanja. Po svemu sudeći, ovo je jedna od retkih kategorija u kojoj cene opadaju vrlo polako. I za nju zbog toga vredi, na žalost, vrlo slaba ponuda kvalitetnijih modela kod nas. Popularni Enermax je prikazao nove NoiseTaker i CoolerGiant serije – do 600W, kao što se sa fotografija da videti. Coolergiant serija ima posebno rešeno izvlačenje vazduha iz kućišta – topao vazduh iz pravca procesora se uvlači i izbacuje napolje kroz poseban kanal, bez prelaska preko vec ugrejanih komponenti u samom napajanju; za hlađenje samog napajanja vazduh se uvlači iz pravca optičkih diskova.
Novija napajanja viđena na sajmu skoro sva nude i dva najpojna kablića za SATA diskove, a uz pojedine serije dolazi i po jedan Y adapter sa molex konektora na dodatna dva SATA uređaja. “Manija” ventilatora tzv. dvanaestica je primetna i ovde kao trend – samo jedan veliki ventilator koji uvlači vazduh iz kućišta i izvlači ga napolje. Jači modeli (350+ W) neretko imaju bakrom oklopljene kabliće za regulisanje elektromagnetnih interferencija sa ostalim komponentama. Automatska ili manuelna regulacija brzine obrtanja ventilatora je takođe postala manje-više standardna opcija. Od novih sitnica interesantan je recimo Chieftecov pokazivač potrošnje koji može da se montira u mesto jednog 3,5″ drajva.

{pagebreak}
{pagebreak title=”Završnica ukratko”}
U oblasti hard diskova, nekih zapaženijih novosti nije bilo, osim što je Toshiba predstavila hardove od 0,85 inča, kapaciteta 2 i 4 gigabajta, koji teže manje od 10 grama. Možete i sami sebi predstaviti kakvo će to značenje imati za prenosne uređaje manjih dimenzija, kao što su PDA računari, MP3 plejeri, mobilni telefoni i slično. Ostale serije “klasičnih” hard diskova su bile manje-više poznate i pre sajma.

Kod optičkih diskova postoji već malo veće “komešanje”. Prva se tiče samog interfejsa – nekako na jesen se očekuje da masovnije izađu u prodaju modeli sa SATA interfejsom. To znači opet da će po običaju u računaru u prvi mah biti manjak konektora za napajanje SATA uređaja, pošto moderna napajanja – ukoliko i imaju SATA kablove – imaju uglavnom po dva komada. Već za uobičajenu postavku od dva opticka diska (plejer + pisač) i jednog hard diska to neće biti dovoljno (pod pretpostavkom da su sve SATA uređaji).
Druga oblast dešavanja se odnosi na nikada mirno more različitih formata. Do polovine godine se očekuju DVD medije sa duplim lejerom (DVD+R9) i kapacitetom od 8,5 gigabajta. Sad tu već nastaje gužva – izgleda da će prvi pisači doći iz “minus” grupacije, a plus-minus tek na jesen. Neki proizvođači će krenuti odmah sa kombinovanim uređajima koji će pisati po DVD+R9 medijama 2,4X brzinom i 12X “klasične” medije. Drugi će čekati jos koji mesec i predstaviti kombinovane 4X DVD-R9 i 16X DVD pisače. Od prvih uređaja ne očekujemo puno, naravno, pošto se ni ovi poslednji 8X DVD pisači nisu posebno proslavili – korisnici i dalje neretko obaraju brzinu snimanja na 4X. Celu situaciju će dodatno komplikovati snabdevenost DVD+R9 medijama, koja će baš u tom početnom periodu biti slaba.

Mnogi se pitaju da li je to ujedno i neki vrhunac postojeće tehnologije snimanja DVD-ova, zbog nailazećih novih formata i medija koji bi trebalo da zamene DVD kakvim ga mi znamo. Glavna borba se već odvija na relaciji Blue-Ray diska i HD-DVDa. BR ima nekoliko prednosti, kao što je kapacitet (60MB naspram 32MB – dvostruki lejer u oba slučaja), tri formata i nedavno pojeftinjenje izrade otkako se TDK uključio u proizvodnju. Sa druge stane HD-DVD ima prednosti u pogledu formata, pošto pored MPEG2 podržava i enkoding po WMV9 i H.264 standardima, što u prvom slučaju znači podršku Microsofta, a u drugom Intela pošto je za potonja dva potrebna određena CPU snaga za dekodiranje. Druga prednost mu je jefiniji proces izrade, pošto za zaštitni sloj koristi istu tehnologiju kao i DVD-ovi pa mogu postojeće mašine da se i dalje koriste.

Neko će se možda zapitati čemu toliki kapaciteti za filmove i slične namene. Ključna reč je: HDTV. Radi se o formatu najveće rezolucije digitalne televizije i to je tema kojom je bila protkana svaka multimedijalna tema na sajmu. Nema nikakve konverzije signala na liniji analogno-digitalno, pa je rezultat mnogo kvalitetnija slika (uz AC-3 audio enkoder/dekoder). Pošto se radi o digitalnom zapisu, koristi se MPEG2 za kompresiju i dekompresiju. Zbog svega toga može sasvim lepo da se koristi računar u svrhe snimanja ili obrade. HDTV je jedan od najvećih zaokreta u oblasti kvaliteta televizijskog signala u poslednjih nekoliko decenija. Uvođenje je skupo, pošto studiji moraju da promene kompletnu opremu – od one za snimanje do one za emitovanje. Sa korisnične strane postoji nekoliko rešenja različitih cena (i kvaliteta) : od HDTV uređaja do digitalno-analognog konvertora koji omogućava gledanje na “klasičnom” TV aparatu, ali zbog konverzije slika ne može da bude kvalitetnija od nivoa recimo današnjeg DVD-a. Siguran znak uvođenja su nalozi raznih vladinih insitucija medijskim kućama o uvođenju kompatibilne opreme (u Americi recimo do 2005. godine).

Još jedan važan trend u multimediji nije mogao da prođe neprimetno – audio/video streaming. Deljenje multimedijalnih sadržaja na sve moguće načine kroz mrežu. Mnoge firme su prikazale svoje koncepte bazirane na WiFi tehnologiji, dakle bežičnim putem. Drugi su prikazali to isto kroz strujne vodove u objektu – na jedan adapter se poveže PC koji pušta npr. muziku, a svuga gde se želi ta muzika čuti, ubode se adapter u strujnu utičnicu i u adapter direktno zvučnici ili muzička linija, risiver ili neki treći uređaj. Neke firme su prikazale i deljene mrežne bežične diskove – klasično eksterno kućište sa hard diskom i WiFi adapterom odnosno antenom; svi korisnici u toj bežičnoj mreži mogu da koriste taj disk kao neku vrstu fajl servera.
Nakon začetaka multimedije na PC računarima ranih devedesetih, pomaljala se stidljivo ideja o PC računaru kao multimedijalnom centru u svačijem domu – televizija, radio, filmovi, muzika (kasnije i internet). Izgleda da smo tek sad na pragu pune implementacije tadašnjih vizija.