Opis igre - Deus Ex: Human Revolution

Milan Jović Eidos Montreal tim je oformljen 2007. godine, a njegov dobar deo sačinjavaju ljudi koji su i sami veliki fanovi Prve Deus Ex igre. Zato su sa velikom strašću, ali vrlo oprezno pristupili razvoju poslednje itereacije serijala, kako bi ispunili očekivanja fanova i osigurali da se ne ponovi situacija sa Nevidljivim ratom. Četiri godine kasnije, Human Revolution je pred nama. Igra je zaprvo prequel, odnosno prolog serijala i smeštena je nekih petnaestak godina u budućnost, preciznije, u 2027. godinu. Oni koji se nisu susreli sa Deus Ex igrama (neka ih je sram), nemaju razloga za brigu, jer sve što Huma Revolution deli sa prethodnim igrama je karakterističan Deus Ex “filing”, odnosno univerzum. Ovog puta, u pitanju je vreme u kome je čovečanstvo suočeno sa drastičnim i bolnim promenama koje diktira nagli razvoj tehnologije biomehaničkih implanata. Napredna nanotehnologija iz prve igre je tek u začetku i još uvek se ne primenjuje u izradi augmenata (cyber proteze i implanti).  
 
Kao i svaka druga drastična promena, početak nove ere prate kontraverze i sukobi mišljenja koji su doveli do velikih društvenih podela. Sa jedne strane tu su moćne korporocije koje propagiraju “unapređivanje” ljudi ovim implanitma, dok su sa druge strane agresivni “pjuristi” koji preziru nametnuti trend ljudske evolucije. Jedna od nuspojava ovih promena je i nova vrsta socijal-moralnog rasizma koja vlada između običnih ljudi i onih “nadograđenih”. U celoj ovoj priči igrač je u ulozi Adama Džensena, šefa obezbeđenja jedne od vodećih kompanija na polju razvoja biomehaničkih implanata – Sarif Industries. Na ovu funkciju doveo ga je prvi čovek ovog tehnološkog džina (čije ime kompanija nosi), pre svega na osnovu Džensenove biografije u kojoj stoji da je bio vođa SWAT tima.  
 
Početak igre igrača upoznaje sa onim čime se Sarif Industries bavi i vezama koje ima sa vladom i vojskom, a koje su glavni izvor sredstava za konstantna istraživanja i razvoj augmenata, sredstva koja nisu zavedena u knjigovođstvenim knjigama. Neposredno pred putovanje tima naučnika kompanije u Vašington, gde su trebali da otkriju svetu revolucionarno otkriće na polju augmentacije ljudi, istraživački centar (sedište kompanije) napada grupa plaćenika do kostiju “robotizovana” augmentima, ubijaju zaposlene, smrtno ranjavaju Adama i uništavaju kompleks. Kako bi ga održali u životu, Sarif Industries menja oštećenje delove Adamovog tela, mehaničkim implantima, protezama i čipovima, stvarajući od njega pravog kiborga. Narednih šest meseci su iznenađujuće kratak period za koji se Adam oporavio i vratio na posao u želji da sazna one ko je i zašto napao njegovu kompaniju, odnosno da pronađe odgovorne za nestanak doktorke Megan Rid – vođe masakriranog tima sa kojom je Adam bio izuzetno “blizak”. Dakle, pored poslovnih u igri su i lični motivi koji će Adama uvući u konflikt interesa velikih igrača, korporacijsku špijunažu i zaveru globalnih razmera.  
 
Istraživanje i prikupljanje dokaza će Adama šetati između Detroita, Šangaja i Montreala. Sve ove lokacije vas konstantno bombarduju fantastičnom atmosferom satkanom od bezbroj sitnih detalja koji oživaljavaju mračno doba bliske budućnosti. Nemiri i demonstracije, izopačeni bogataši koji traže savršena zadovoljstva od “nadograđenih” prostitutki, pjuristi na ulicama koji vas preziru i ignoriši, vesti, digitalna štampa i notesi  vas konstantno filuju informacijama i dešavanjima o svetu i tehnološkom napretku, su, verujemo, i više nego dovoljni da vam dočaraju koliko je svet igre uverljiv. Pečat tehnološkoj renesansi daju fantastične kompozicije prožete organskim i tehno zvucima koji se savršeno uklapaju sa spojem čoveka i mašine i onim što vidite i osećate dok igrate igru.  
 
Po malo zastarela grafika sa upadljivim manjkom poligona (čak i na PC-u gde izgleda najbolje) je u potpunosti bačena u senku fantastičnog dizajna i umetničkog pravca, gde lokacijama i enterijerima dominiraju jasno definisani (trouglasti) geometrijski oblici, baš kao i na opremi obezbeđenja i pripadnika privatnih armija. Na to da ste u sred nove, bolne, tehnološke renesanse, konstantno vas podseća žuto-crna paleta boja, što u kombinaciji sa neonskim svetlima igri daje kontrastne zlatno-mračne tonove. Sve ovo govori da Eidos nije išao na realizam, što potvrđuje i blago nesrazmerna anatomija likova. Ono što nam se nije dopalo su loše kompresovani sinematici koji kao da su prerenderovani u ranoj verziji endžina, zbog čega likovi i osvetljenje izgledaju izuzetno siromašno, u toj meri da ostavljaju utisak da igramo igru iz 2003. godine. Jednostavno, nakon impresivnog E3 trejlera, očekivali smo mnogo više.  
 Pomenuti gradovi koje ćete posećivati podeljeni su na “habove”, odnosno na ne tako velika predgrađa između kojih vas čekaju pauze za učitavanje nivoa, baš kao i prilikom poseta nekim većim kompleksima, poput fabrike, klinike za augmentaciju, ali i nekim ne tako velikim (Adamov apartman na primer). Dizajn nivoa je vrlo inteligentno osmišljen, tako da gotovo svaka lokacija nudi barem još jednu alternativnu rutu kojom možete sproveti svog kiborga, a često i više. Međutim, ove alternative uglavnom nisu tako lako uočljive, pa vas igra navodi na konstantno istraživanje okoliša. Osećaj satisfakcije koji Huma Revolution stvara kada otkijete rupu kroz koju možete da se provučete pored gomile kamera, naoružanih dronova i neprijatelja, glavni je motiv koji će vas vući da zavirite u svaki kutak sveta.  Tako neprijatelju možete prići direktno, iznad glave, pa čak i ispod nogu. Sve ovo podrazumeva pentranje i skakanje po kutijama i krovovima, puzanje po ventilacionim cevima i tumaranje kanalizacijom punom beskućnika i bandita.
 
 
Dodatan motiv za istraživanje su iskustveni poeni kojima vas igra nagrađuje kada otkrijete neki skriveni prolaz ili prostoriju. Pored dilera, istraživanje je ujedno i glavni izvor kredita (valute) gedžeta, oružja i opreme. Nepotrebne predmete možete prodati i kupiti neki koristan upgrade za oružje (preporuka – revolver sa eksplozivnim punjenjem). Svu opremu pakujete u stari dobri inventar sastavljen od slotova, gde svaki predmet zauzima broj slotova proporcionalan svojoj veličini. Iako ne postoje mesta za čuvanje (trenutno) nepotrebnih predmeta, uvek možete da se “olakšate” na podu svog apartmana (u Detroitu), a kasnije ih po potrebi pokupite (što ipak nije praktično rešenje). Svaki put kada napunite skalu iskustva, igra vas nagrađuje jednim Praxis poenom, odnosno softverom za otključavanje uspavanog potencijala vaših već ugrađenih augmenata. Praxis softver se može kupiti i u klinikama za augmentaciju, po bezobrazno visokoj ceni koju ćete rado platiti. Ipak, količine Praxis softvera  dostupnih za kupovinu su vrlo ograničene, kako bi nadograđivanje Adama bilo uravnoteženo tokom cele igre, što je svakako jedan veliki plus.  
 
Pored glavnih misija sretaćete mnoge likove koji će vam nuditi sporedne poslove, od kojih su mnogi u indirektnoj vezi sa centralnom pričom. Potraga za odbeglim hakerom, zaustavljanje teroriste koji želi da digne policijsku stanicu u vazduh, njuškanje oko sumnjive istrage koju korumpirani detektiv nije sproveo po propisima, samo su neke od misija koje vam mogu doneti keš i uvek poželjne iskustvene poene. Ove misije su vrlo lepo osmišljene i pravi su komplement glavnoj priči, zbog čega smo ih prelazili iz uživanja i radoznalosti, a ne da bi na silu zgrnuli još koji krediti ili injekciju XP-a. Način na koji ćete pristupiti svakoj misiji u potpunosti zavisi od vaših preferencija. Ako želite da masakrirate neprijatelje uz vatromet, obezbedite dovoljnu količinu municije, potrošite koji Praxis više na armor i unapredite mehaničke ruke tako da bolje apsorbuju trzaj teškog mitraljeza, jurišne puške ili sačmare. U ovom slučaju ne smete, a da ne potrošite koji Praxis poen na otključavanjeTyphoon sistema koji omogućava Adamu da iz ruku lansira desetine eksplozivnihj loptica u krugu od 360 stepeni i digne u vazduh sve u blizini. Međutim, ni maksimalno ojačan karbo-titanijumski torzo vas neće zaštiti od jednog preciznog rafala, gde dolazimo do glavne sporedne stvari u igri – cover sistema.  
 
Hvatanje zaklona i skakutanje od kutije do kutije predstavlja osnovni način da se provučete nezapaženo ili da preživite više od jednog neprijatelja. Kada prilepite pozadinu za neki objekat, kamera se prebacuje u perspektivu trećeg lica, koja pruža daleko bolji pogled na ono što se događa ispred Adama. Iz zaklona možete gviriti sa svih strana kako bi precizno nanišanili neprijatelja, a tu je I opcija paljbe na slepo (što može biti efikasno u uskim hodnicima). Ova mehanika funkcioniše prilično precizno i fluidno, naročito ako igrate na mišu i tastaturi. Pored konverzacije sa brojnim NPC likovima, cover je jedina prilika da Adama vidite od glave do pete u svom kiborg izdanju. Ono što nam se izuzetno dopalo je to što Džensen nije nakaza nalik Strogovima (Quake), sa cevima i žicama koje izbijaju iz mesa. Čak naprotiv, deluje prilično mršavo i “organski”, sa augmentima koje imitiraju izgled pravih delova tela. Čak su i mehaničke ruke za nijasnu tanje od pravih, iako su daleko snažnije i agilnije.  
 
Ako preferirate stealth pristup i nenasilan način igranja (kao autor ovog teskta), imate čemu da se radujete. Iskustvenim poenima igra nagrađuje i taktiku koja se oslanja na istraživanje i zaobilaženje neprijatelja, njihovu tihu eliminaciju i odvlačenje tela u mračne ćoškove. Ovo često podrazumeva i osmatranje šablona kretanja straže i pravovremeno skakutanje od zaklona do zaklona, dok pritom pazite na poziciju kamere koja može da oglasi alarm, ako se nađete ispred objektiva duže od dve sekunde. Naravno, tu su i augmenti koje u velikoj meri mogu olakšati šunjanje, poput bešumnog trčanja ili “predator” moda koji traje taman dovoljno da nekom protrčite ispred nosa. Neke, (korisnije) sposobnosti troše baterije koje se vremenom sporo dopunjuju (što se može ubrzati augmentacijom), odnosno trenutno, ako progutate pakovanje veštačke hrane od proteina i karbonhidrata. Stealth pristup podrazmeva i pametan odabir oružja i pravca njegove nadogradnje. Tako bi u inventaru jedne šunjalice morao da se nađe tranquilizer puška ili električni omamljivač i standardan pištolj sa prigušivačem.  
 
Tu je još goomila augmenata koji mogu biti itekako korisni. Snažne ruke vas mogu dovesti  do vrata i prolaza skrivenih iza automata za kafu koji možete podići i baciti na neprijatelja, baš kao i kopir mašine i druge velike predmete, dok razbijanje oslabljenih zidova pesnicom (takođe zahteva trošenje Praxis-a) daje pristup skrivenim prolazima i prostorijama punim bogatog loot-a.  Sa druge strane, poboljšane cyber noge vas mogu odbaciti na mesta koja vam ranije nisu bila dostupna, dok Icarus Landing System augment rešava problem pogibije i povređivanja prilikom pada sa velike visine, uz interesantan pogled na Adama koji se polako spušta unutar zlatno-žutog energetskog mehura. Ako vas zanima šta (odnosno ko) vas čeka uza sledećih vrata, predlažemo da otključate potencijal očiju i aktivirate rendgenski vid.  
 Stigosmo i do veštačke inteligencije protivnika, koja nas podseća na miks one iz Metal Gear i Splinter Cell igara, ali sa dosta sitnih (i ne tako sitnih) bubica. Verovatno najčešći “tik” AI-a postaje upadljivi  kada vas primeti dok hvatate zaklon, kada neretko zna da bez prestanka roštilja po zidu iza koga stojite. Sve što je potrebno da uradite je da sačekate da isprazni šaržer i dokrajčite statičnu metu. Zato svoju glupost AI nadoknađuje izuzetnom preciznošću zbog koje napuštanje zaklona ne zvuči kao dobra ideja. Još jedna bizarna situacija koju dizajneri očigledno nisu imali u vidu je ponašanje neprijatelja kada vas primete na ulazu / izlazu iz ventilacione cevi, kada će dići uzbunu i sjatiti se ispred otvora, bez dovoljno pameti da se sagnu i dokrajče vas po kratkom postupku. Naravno, ovakve situacije su mačji kašalj i sve što treba da uradite je da ih pokosite rafalom po nogama ili primenite neku elegantniju taktiku (ručnu ili toksičnu bombu na primer).
 
 
Kako stealth u velikoj meri podrazumeva “non lethal” pristup, žeđ za nasiljem možete utoliti automatizovanim egzekucijama i onesvešćivanjem neprijatelja, kada vreme na neki način staje, dok u kadru posmatrate Adama kako nesrećnika probada sečivom iz ruke ili lupa glavu o glavu dvojici bandita (pod uslovom da ste augmentovali stavku za pesničenje “parova”). Ovi momenti nas podsećaju na to koliko je Adam zapravo opak momak, iako ume da bude prilično mekan na rečima. Sa druge strane, ove scene umeju da pokvare utisak u situacijama u kojima se likovi teleportuju kako bi se lepo namestili za sopstvenu, unapred izrežiranu smrt.  
 
Kada smo kod reči, konverzacija sa brojnim likovima je često prilično dinamična i duboka. Određena augmentacija Adamu dozvoljava da meri razne telesne aktivnosti sagovornika i karakter osobe i na osnovu podataka na ekranu odabere “ton” (šarm, podrška, pritisak,…) koji ima najveće šanse da proizvede željeni efekat, odnosno reakciju sagovornika. Ovaj sistem je vrlo interesantan i od igrača zahteva punu pažnju prilikom odabira linije teksta koju će Adam izgovoriti.  
 
Druga po redu najvažnija sporedna stvar u igri je svakako hakovanje. Augmenti koji podižu vaše hakerske veštinejsu definitivno primarna stvar na koju treba potrošiti prve Praxis poene. Pored toga što je izuzetno korisno, hakovanje je i vrlo zabavno. Koncipirano je tako da predstavlja pravu malu mini igru u kojoj zauzimate nodove čije brojčane vrednosti određuju vreme potrebno da se zauzmu i otvore magistralu ka drugom nodu, sve do simbola koji označava uspešno hakovanje. Naravno, ovo je potrebno učiniti pre nego vas sistem detektuje i pokuša da vam prepreči put, dajući vam samo desetak sekundi vremena. Na svu sreću, tu su augmenti koji smanjuju mogućnost otkrivanja upada u sistem i daju uvid u šanse da vas sistem detektuje za svaki pojedinačni nod. Druga pomoć dolazi u vidu dve vrste virusa. Prvi na par sekundi hendikepira sistem, dok drugi trenutno zauzima nodove. Sve ovo hakovanje čini napetim, ali i zabavnim, a kao i sve ostalo, nagrađuje vas iskustvenim poenima, kešom i virusnim softverom.  
 
Ono što vas čeka nakon uspešnog hakovanja računara, terminala ili brave su elektronska pošta i prepiske koje otkrivaju mnoge detalja o korporacijskoj špijunaži, tajnim isporukama i projektima, neke lične, prljave tajne zaposlenih, ali i lozinke za sefove, skladišta oružja i kancelarije u kojima možete naći neke nove lozinke. Hakovanjem sigurnosnih sistema možete isključiti kamere, otvoriti vrata ili okrenuti pokretne dronove i stacionarne topove protiv neprijatelja, kako bi obavili posao umesto vas (što je uvek stvara leptiriće u stomaku). Ako ste dovoljno ojačali gornje ekstremitete, uvek možete podići neki od ovih “tjureta” i njime počistiti neprijatelje u sledećoj prostoriji. Sve ovo jasno govori da hakovanje čini sastavni deo mehanike, pa verujemo da ćete za virtualnom tastaturom provesti barem petinu igre.  
 
Na kraju, dolazimo i do borbe sa bosovima, koje podsećaju na one iz igara iz devedesetih (Metal Gear Solid na primer), što u ovom slučaju nije sjajna vest. Jednostavno, u pitanju su ni malo originalne i konfuzne borbe u relativno malim prostorima, u kojima nema ni malo prostora za ekperimentisanje , pa se sve svodi na maratonsko izbegavanje vatre i roštiljanje bosa dok se ne stropošta na zemlju. Jednostavno, ove deonice kao da su prekopirane iz prosečne pucačine čija mehanika se kosi sa Deus Ex formulom. Oni koji su lika prilagodili stealth pristupu mogu imati velike probleme u ovim okršajima, upravo zbog nedostatka ofanzivno-defanzivnih augmenata.  
 
Svesni toga da kilometarski opis mnoge neće dovesti do ovih redova, moramo da se zaustavimo i donesemo zaključak i pored želje da prokomentarišemo još neke detalje. I pored par propusta  vezanih za AI i nedoslednosti dizajnera u gore pomenutim (doduše retkim) situacijama, Deus Ex: Human Revolution je nastavak koji sa ponosom može da nosi svoje ime. U pitanju je neverovatno atmosferična i kompleksna igra u svakom pogledu, sa kvalitetnom pričom i bezbolno ukomponovanim žanrovima. Kao takva, pravi je primer moderne verzije hibrida kakvim smo se divili pre desetak godina, ali kakvih gotovo da nije ni bilo još od prve Deus Ex igre. Veliki plus ide i hajpu koji su Eidos i Square Enix stvorili fantastičnim trejlerima i kratkim dokumentaracima, koji su nam zatrovali umove augmentacijom i svetom igre, mnogo pre njenog izlaska, kao da uzavrela (i blago skeptična) očekivanja fanova nisu bila dovoljna. Možda najveći uspeh igre leži u tome što je u impozantnoj meri uspela da zaobiđe kompromise koje nameću konzole i (zahvaljujući odličnom portu Nixxes tima) PC fanaticima isporuči iskustvo za kojim su vapili godinama, a konzolašima podigne kriterijume i pruži nešto što do sada nisu bili u prilici da iskuse iz fotelje.
Ocena: 90
 
Kvaliteti:  – Impresivan nivo slobode i mogućnosti koje pruža u pogledu stila igranja u pristupu misijama – Fantastična atmosfera bliske budućnosti nalik onoj iz Blade Runner-a – Dizajn, umetnički pravac i količina detalja – Odlična tehno-triler priča sa upečatljivim likovima – Dinamični inovativni dojalozi – 20+ sati sadržaja za jednog igrača uz veliku replay vrednost – Pravi primer kvalitetnog multiplatform naslova – Dostojan naslednik prve igre
Nedostaci:  – Blago zastarela grafika i loše animacije lica – Neinventivne borbe sa bosovima koje ulaze u konlikt za mehanikom igre – Problematičan AI – Česta učitavanja nivoa – Sinematici nedopustivo lošeg kvaliteta
Sajt / Steam Platforma: PC/PS3/Xbox360 Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP / Vista  / 7 CPU: Dual Core na 2.0 GHz Video karta: NVIDIA GeForce serija 8000 ili ATI Radeon serija HD 2000 RAM: 1 GB za Windows XP / 2 GB za Windows Vista / 7  HDD: 8.5 GB prostora Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP (SP3) / Vista (SP2)  / 7 (SP1) CPU: AMD Phenom II X4 / Intel Core 2 Quad Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 / AMD Radeon HD 5850 RAM: 2 GB HDD: 8.5 GB prostora Igrano na: OS: Windows 7 x64 CPU: Intel Core i5 2500k na 4.2 GHz Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 1GB RAM: 4 GB DDR3 Konekcija: Cable, 6 Mbit / 384 Kbit