Benchmark Redakcija
Milan Jović
Ono što je daleko važnije je pitanje da li je neustrašivi momak u cool majici i džinsu uspeo da zadrži ono što je krasilo prethodne dve igre, a to su smisao za humor i konstantna napeta zabava koje zahteva dobre reflekse i malo moždane aktivnosti. Iako zvuči čudno, dobra stvar je to da SS3 gotovo u potpunosti ignoriše priču, kompleksan AI, regenerisanje zdravlja i sve ono što karakteriše jednu modernu pucačinu, a što bi moglo da spusti tempo i skine prst sa okidača. Međutim, na naše veliko iznenađenje (da ne kažemo zaprepašćenje), igra startuje prilično mirno i sporo. Sem svoj uobičajan dan na poslu počinje sa maljem u rukama kojim će, duže nego što bi želeli, razbijati lobanje tek po nekoj nakazi koja istrči iza ugla. Ovo smo preboleli u nadi da će nas u narednih par minuta igra dovesti do gomile sa oružjem kojom ćemo popuniti inventar i nastaviti onako kako dolijikuje – sa vatrometom vanzemaljske krvi i mesa. Na žalost, to se nije desilo negde do druge trećine igre do koje smo jedva izdržali samo sa pištoljem i slabašnom sačmarom. Da li je Croteam odlučio da spusti tempo kako ne bi u startu prestravio nove igrače hordama ludih monstruma ili je nešto drugo i pitanju, ne znamo, ali znamo da nam se ta odluka nije dopala, a verujemo da nije ni Semu. Čak je implementiran i sistem egzekucija golim rukama koje su, očekivano, prilično krvave i brutalne, ali koje jednostavno gube smisao već nakon sat vremena igranja, zbog sve većeg broja neprijatelja kojima nećete želeti da se približite.
Na svu sreću, veći deo (počev negde od druge trećine) kampanje u potpunosti odiše šmekom originala. Tu su svi oni bizarni monstrumi koji su u većoj ili manjoj meri redizajnirani, a koji se ponašaju baš onako kako očekujete. Njihov broj, vrsta i udaljensot, su ono što će vas konstantno primoravati da menjate oružja, koja su Semov jedini kec u rukavu, a što igri daje preko potrebno dozu raznolikosti. Dok vas jedni roštiljaju ralketama i olovom iz daljine, drugi srljaju u talasima koje privlačite poput magneta. Serious Sam je ozbiljan u samo jednom pogledu, a to je težina koja će vas namučiti i na srednjem nivou. Prelaženje nivo funkcioniše po sistemu dva koraka napred, jedan nazad. Ovo znači da taman kada mislite da ste očistili deonicu, obično sledi još koji talas karakondžula koji će vas neretko goniti do početka nivoa, dok ih usput filujete svime što imate, a zatim se vraćate kroz prazan nivo koji ste upravo očistili.
Iako smo očekivali neke originalnije spravice, moramo priznati da jurišna puška, lanser raketa i drugi uobičajan hardver za uništavanje vanzemaljaca, sasvim dobro obavljaju svoj posao. Najbitnije je to da je napucavanje taman dovoljno zabavno da vas drži do kraja, naračito kada iz blizine prepolovite neku nakazu docevkom uz preterane količine krvi ili u daljini meljete tone vanzemaljskog mesa gatring topom. U drugoj polovini igre dokopaćete se i legendarnog topa koji ispaljuje džinovsku đulad, višestruko veću od prečnika cevi iz koje izleće. Lepa novina je to što su neki omanji objekti sada podložni destrukciji (mada ne u meri u kojoj bi želeli), poput ograda, zidova i visokih drevnih stubova koji često samo na kratko mogu poslužiti kao zaklon od kiše raketa.
Jednom kada pređete zabavnu, ali zaboravnu kampanju, toplo preporučujemo da se iste odmah podsetite u kooperativnom modu u kome je još zabavnija. Ipak, glavna atrakcija je svakako Survival mod koji je ono što će vas uz igru držati daleko duže od kampanje, a koji je moguće igrati sa još 15 igrača. U pitanju je prilično jednostavan, ali lepo osmišljen mod koji je najlekše opisati kao ludnica epskih razmera. Igra igrače baca na velike mape preplavljene oružjem i municijom, ali i svim neprijatlejima koje ste sretali u kampanji. Ovde je jedini cilj ostati što duže na nogama, odnosno ostvariti što bolje vreme i rezultat. Neprijatelji nadiru od prve sekunde meča i ne prestaju dokle god je i poslednji igrač na nogama. Konstantno napetu atmosferu odlično upotpunjuju tvrdi zvuci električnih gitara i bubnjeva koji postaju sve intenzivniji kako horde neprijatelja postaju brojnije i bliže. Ostaje samo jedno veliko pitanje – zašto Croteam nije ubacio više od dve mape u Survival mod?
Serious Sam 3 definitivno nije najlepša pucačina na tržištu, ali od nje to i ne očekujemo, pre svega jer ima zadatak da renderuje enormne pejzaže preplavljene impozantnim brojm neprijatelja i vatromete eksplozija i krvi, što, moramo priznati, radi fantastično. Okoreli PC igrači željni detaljnog podešavanja grafike će biti oduševljeni desetinama opcija koje je Croteam ostavio igračima da prilagode svom ukusu, što je tradicija koju praktikuje još od prve igre. Za pohvalu je i to što Serious 3.5 endžin odlično skalira, odnosno određuje kvalitet grafike na osnovu snage hardvera, tako da igra konstantno radi u fluidnih 40+ frejmova.
Međutim, problem sa igrom je to što nije napredovala onde gde je to morala, a to su destrukcija okoline i rag-doll fizika beživotnih tela koja ne postoji, pa je raspadanje i stropoštavanje neprijatelja ograničeno istim, predefinisanim animacijama. Verujemo da su moderni procesori i više nego sposobni da izađu na kraj sa ovim zadatkom. Setite se samo koliku ulogu je imala najprostija Havok fizika u igri Painkiller i shvatićete na šta ciljamo. Ovo su neke vizualne sitnice koje bi značajno mogle da poprave atmosferu i pravo je čudo što najmlađi endžin na tržištu nema ni trunke nečega što je u igrama standard već godinama u nazad.
Serious Sam 3 je ista ona igra iz 2001. godine, sa istim neprijateljima, arsenalom oružja, a čak su i egipatske lokacije reciklirane. Jedina novina su simpatična grafika i cut-scene u endžinu igre koje nećete preskakati samo da bi videli da li će Sem izgovoriti neku simpatičnu foru ili komentar ne duži od jedne rečenice. Da je u pitanju u svakom pogledu prava old school pucačina govori i split screen mod za čak četiri igrača, kakav se već dugo ne viđa u igrama.
Ono što je sigurno je da će vas uvek prolaziti jeza i strah kada čujete kamikazu sa bombama u rukama čije vrištanje postaje sve glasnije, dok se istovremeno smejete apsurdnosti momenta i osećaju koji igra u tim trenucima stvara. To je ono što je Sema oduvek izdvajalo od ostalih, a što je uspeo da zadrži i u trećem nastavku. Konkurencija na polju pucačina je izuzetno jaka, naročito u vreme pojavljivanja ove igre. Ipak, to za SS3 ne bi trebalo da predstavlja problem, jer je u pitanju mehanika koja je idealna za relaksaciju nakon partije Battlefield-a 3 na primer. Prava je šteta što je mogla biti prilično bolja uz još malo poliranja i par drugačijih dizajnerskih odluka.
Ocena: 77
Kvaliteti:
– Prepoznatljivo, brzo old school napucavanje dostojno originala
– Standardan, ali zadovoljavajuć arsenal oružja
– Zabavni, adrenalinski kooperativni i split screen modovi
– Kvalitetna prezentacija
Nedostaci:
– Previše spor i miran početak kampanje
– Sitni bagovi I nedostatak fizike
– Priča (ako je nekome uopšte bitna) i nemaštovite cut-scene između nivoa
– Samo dve mape u Survival modu
Platforma: PC/PS3/Xbox360/
Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija):
OS: Windows XP SP2
CPU: Dual Core na 2.0 GHz
Video karta: Nvidia GeForce 8600GT / ATI Radeon X1950
RAM: 1 GB
HDD: 4 GB prostora
Preporučeni hardverski zahtevi (PC verzija):
OS: Windows 7 64 bit
CPU: Intel Quad Core i5 / AMD Phenom II 3.0 GHz
Video karta: Nvidia GeForce GTX 480 / ATI Radeon HD 5870
RAM: 4 GB
HDD: 16 GB prostora
Igrano na PC i PS3 (sledi PC konfiguracija):
OS: Windows 7 x64
CPU: Intel Core 2 Duo E8200 3,6 GHz
Video karta: GeForce GTX 260
RAM: 4 GB
Konekcija: Cable, 4 Mbit / 196 Kbit
