Opis igre: The Darkness II

Milan Jović
Kako je Starbreeze bio zauzet radom na na Syndicate pucačini, 2K Games je nastavak prepustio kandaskom Digital Extremes timu koji ima još impozantniju istoriju u žanru. Igrač je i ovog puta u ulozi Džekija Estakada – mladog gangstera sa nasilnim detinjstvom koga život nije štedeo, a koji je pritom od oca nasledio mučan, ali ispostaviće se, vrlo koristan demonski entitet koji je nakon prve igre uspeo da potisne i zaključa duboko u sebe. Ovaj “dar” koji se generacijama prenosi sa kolena na koleno je upravo ono što ga je dovelo na čelo mafijaške porodice pune interesantnih “mobstera”.
 
 
Igru počinjete uobičajnom posetom svom otmenom restoranu, kako bi proćaskali sa gostima i zgodnim cicama, kada vam kroz prozor uleće kombi pravo u lice, zajedno sa tipovima koji masakriraju dobar deo članova vaše “porodice”. Kako bi sav unakažen izvukao živu glavu iz zapaljene kuhinje, Džeki biva prinuđen da oslobodi svog demona koji se u svojoj fizičkoj formi manifestuje u vidu pipaka nalik krvoločnim zmijama iz pakla, koje vise sa njegovih ramena.  
 
Nakon manje od deset minuta provedenih u igri, naš gangster italijansko-američkog porekla, dobija dve nove demonske “ruke” gladne haosa i ljudskog mesa. Ono što sledi je žestoko napucavanje i brutalno iživljavanje nad neprijatelja, dok neprestano pokušava da se odupre unutrašnjim gostom iz pakla i obuzda svoje demone kako bi ih iskoristio u krvavom osvetničkom pohodu. Tako Eskalado, odnosno igrač ima određenu kontrolu nad parom paklenih udova koji grizu, dok svoje, od majke rođene ruke koristi za roštiljanje iz vatrenog oružja.  
 
Svojim pipcima neprijatelje možete podizati, bacati, poloviti uzduž i popreko, kidati glave, seći udove i čupati grkljane i srca koja su pravi demonski delikates, a koja Džekiju nadoknađuju izgubljenu energiju. Ove egzekucije su verovatno najbolesnije i najšokantnije koje smo videli u nekoj igri i propraćene su odličnim animacijama, pa je pravo uživanje gledati ih (koliko god to bolesno zvučalo). Zamislite scenu u kojoj preplašenu žrtvu držite za nogu, dok mu drugi pipak ulazi kroz anus, a zatim čupa kičmeni stub zajedno sa lobanjom.  
 
Uvek su u blizini i predmeti koje možete podići pipcima i neverovatnom silinom ih baciti na neprijatelja. Šipke su idealne za kačenje mafijaša na zidove, dok vrata automobila bez problema mogu proći kroz bitangu kao vreo nož kroz maslac. Još jedan par “ruku” je upravo ono što je prvu igru izdvajalo od ostalih, a što je i u nastavku i danas čini svežom i zanimljivom u moru generičnih šutera. Lepa vest je i to da zahvaljujući utegnutim kontrolama i interakcijom sa okolinom, dodatan par udova nije zakomplikovao iskustvo i fluidnost mehanike.  
 Svaki mrtav neprijatelj, raznešena glava, raskomadano telo i pojedeno srce donosi iskustvene poene koje možete potrošiti na otključavanje i unapređivanje demonskih moći u nekom od četiri stabla. Dok se samo par odnosi na nove vrste egezekucija, ostale uglavnom poboljšavaju postojeće moći, kao što je na primer količina energije koju regeneriše gutanje organa za pumpanje krvi. Osakaćene nesrećnike možete podignuti jednim pipkom, dok ga drugim komadate iz čistog zadovoljstva ili vršite neku od brojnih egzekucija kako bi povratili zdravlje, dobili malo municije ili obnovili energiju (sve navedeno je potrebno otključati).  
 
Tu su i demonske veštine koje se odnose na vatreno oružje i poboljšavaju njihovu snagu i efikasnost kada ste u mraku. Preporučujemo da iskustvene poene ulažete u talente koji vode do male, paklene crne rupa koju povremeno možete izvaditi iz mrtvog neprijatelja umesto srca i baciti je kako bi usisala sve neprijatelj u blizini. Ova blaga “RPG” komponenta iako primetna, ne utiče drastično na evoluciju samog izvođenje, ali igraču daje taman dovoljnu prednost da izađete na kraj sa sve brojnijim i smrtonosnijim neprijateljima.  
 
Samo napucavanje je prilično zabavno i svaki komad oružja odaje karakterističan osećaj moći. Čak je i običan pištolj prilično efikasan za nizanje headshot-ova propraćene ogromnom količinom krvi. Ako preferirate Rambo stil, uvek možete izleteti pred neprijatelja sa dva pištolja, dva uzija ili sačmarom i mašinkom na primer, kako bi ih nafilovali olovom uz spektakularne efekte vatre iz cevi koja obasjava čeljusti karakondžula na vašim ramenima.  
 
The Darkness II je strogo linearna pucačina, sa tek po kojom otvorenijom deonicom. Zato je šablon pojavljivanja i ponašanja neprijatelja i više nego predvidiv. Sami nivoi su prilično raznoliki, pa možete da očekujete makljažu na ulicama grada, u metrou, napuštenom zabavnom parku, groblju, skladištima i mnogim drugim. Na žalost, AI nije odmakao od onog iz prethodne igre, pa svoju prosečnu primitivnost karakterističu za žanr nadoknađuje preciznošću, što ume da bude pogubno ako se na otvorenom zadržite duže nego što vam je potrebno da okupite municiju ili se zasladite još uvek toplim srcem nekog svežeg leša. Tu je i par dugih, neinspirativnih, ali napetih borbi sa bosovima koje su ipak kakvo takvo osveženje nakon masakriranja stotina jednoličnih neprijatelja.  
 
Igra je u nekim segmentima nazadovala u odnosu na original. U prvoj igri Džeki je imao i demonski rep koijm je mogao da baca čitave automobile i kontejnere, probada neprijatelje i gasi izvore svetlosti koja je i sada njegov najveći neprijatelj, jer ga lišava nadprirodnih moći. Isto tako, u prvoj igri je jedan pipak mogao da siđe sa ramena dajući igraču kontrolu nad njim iz “gmižuće” prespektive, kako bi smrtonosnim ugrizima tiho eliminisao neprijatelje jednog po jednog.  
 
Ovo je na neki način zamenjeno ružnim, ali vrlo simpatičnim Darkling gremlinom koji će vas kroz celu igru britanskim naglaskom oslovljavati sa “Majmune”. Ovaj demonski stvor iz pakla se dokopao i značajne uloge u centralnoj priči kao verni prijatelj koga ćete biti u prilici da kontrolišete u par navrata. Ipak, njegova primarna uloga je da sam napada neprijatelje, odvlači im pažnju i iživljava se na njihovim leševima, pa čak i urinirajući po njima. Ovog nestaška je čak moguće bacati na protivnike kako bi im ovaj čupao grljanje i lomio vratove. On nas je pratio kroz celu igru i zabavljao svojim zloćastim i komičnim komentarima i nestašlucima, a pritom voli da iskoristi svaku priliku da popije koje pivo za šankom.  
 
Ono što nas je iznenadilo, a što nismo očekivali je da je i pored sve te akcije, masakriranja i napucavanja, igra uspela da nas okupira i interesantnom i prilično brutalnom pričom koja ni malo ne štedi glavnog protagonistu, koji će do kraja proći kroz psiho-fizičko sito i rešeto. Njegov glavni motiv je osveta za pobijene prijatelje sa početka igre, ali pre svega devojka koja je brutalno ubijena u prvoj igri, a koja se povremeno pojavljuje i isparava pred njegovim očima, terajući ga da bezuslovno gura napred u nadi da to nije manifestacija njegovog poljuljanog psihičkog stanja i manipulacije tame kojoj pokušava da se odupre. Na put će mu stati gangsteri i članovi sektaškog “Bratstva” na čelu sa čovekom koji očajnički želi da mu Džeki preda svog demona, što njegov mračni gost nikako ne želi.  
 Atmosferu upotpunjuju i brojni interesantni likovi koji su oživljeni odličnom glasovnom glumom i animacijama. Nama najzanimljiviji bio je konstantno preplašen, brbljiv i paranoični Džon koji nam je od ranije poznat iz trejlera za igru. Tu su i brojni drugi članovi sindikata i bliski prijatelji sa tipičnim (holivudskim) gangesterskim imenima, izgledom i ličnostima. Bili smo u prilici da sa njima proćaskamo u par navrata između misija u velelepnom penthausu, odnosno centru naših kriminalnih radnji, kako bi saznali neke detalje o priči i dešavanjima iz prve igre.  
 
Baš kao i u prvoj igri, očekujete i cut-scene u kojima Džeki sedi okružen tamom i govori o svojim delima, detinjstvu izgubljenoj ljubavi, što je kod autora teksta na momente budilo emocije i teralo ga da zapravo mari za likove u igri, što nije česta “nuspojava” kod ovakvih igara. Igrajući, nikako iz glave nismo mogli da izbacimo osećaj da počev od fizičkog izgleda glavnog protagoniste, pa da razvoja priče i konačnog ishoda, The Darkness II neodoljivo podseća na pucačinu Prey.  
 
Na žalost, kroz kampanju smo protrčali za nekih 6 sati, što je jedva prihvatljivo čak i za današnje, prilično srozane standarde, naročito kada se uzme u obzir da igra nema multiplayer komponentu. Međutim, ono što ima je Vendettas kooperativni mod za četiri igrača, sa četiri različita lika sa jedinstvenim moćima i misijama od kojih su neke u (in)direktnoj vezi sa pričom iz kampanja. Svaki lik ima karakteristično primarno oružje, veštine i moći koje se odlično dopunjuju u borbi.  Pored ovog, jedini motiv da još koji sat provedete sa igrom može biti New Game+ mod koji vam dozvoljava da kampanju počnete iz početka sa svim talentima i moćima koje ste otključali prvim prelaženjem.  
 
The Darkness II izgleda odlično. Digital Extremes se potrudio da stripsko poreklo univerzuma prenese na vizuelni stil, za šta se pobrinula cel-shaded tehnika koja se danas najčešće poredi sa grafikom u igri Borderlands. Tako sve počev od modela likova oivičenih crnim linijama i grafitinih detalja na teksturama i njihovoj odeći, preko prolivene krvi, pa do senčenja, igru čine pravim interaktivnim stripom u tri dimenzije. Egzekucije su propraćene nekim odličnim animacijama i zvucima, odnosno kricima preplašenih neprijatelja, koji vrište i guše se u spostvenoj krvi.  
 
Jedini veći problem sa PC verzijom igre jeste katastrofalno mali Field of View (FoV), odnosno drastično suženo vidno polje koje znatno smanjuje preglednost, što može izazvati glabobolju i mučninu. Ovaj problem nije izražen na konzolama koliko na PC-u, a 2K Games je najavio zakrpu koja će to ispravitii, ali koja se još uvek nije pojavila. Jedan od glavnih razloga kašnjenja opisa je upravo čekanje zakrpe, za koju smo alternativu pronašli u poslednjoj verziji malog, ali vrlo korisnog programa – Widescreen Fixer.  
 
The Darkness II je još jedna prekratka linearna pucačina koja nekim šokantnim i brutalnim metodama pokušava da se izdvoji iz gomile. Ipak, neočekivano kvalitetna naracija, odlična glasovna gluma, solidna priča i zanimljivi likovi uspevaju da nas motivišu gotovo koliko i zadovoljstvo da neprijatelje masakriramo na načine koji se verovatno ne praktikuju ni u paklu. Da je Digital Extremes imao više kvalitetnih ideja da produži priču, a pritom zadrži i neke finese koje su prvu igru činile tako intrigantnom, ovo je mogla biti jedna od najboljih pucačina u poslednje vreme.
 
Ocena: 75
Kvaliteti:
– Demonske ruke i zadovoljavajuće napucavanje – Fantastično dočarane, bolesne egzekucije – Solidna, emotivna i mučna priča koja se na interesantan način nadovezuje na onu iz prve igre – Uverljivi likovi i odlična glasovna gluma – Stripska grafika koja dočarava poreklo univerzuma
Nedostaci:
– Nedopustivo kratka kampanja – Strogo linearan dizajn nivoa – Predvidiv i bagovit AI i jednolični neprijatelji – Nedostaju neke sitnice koje su krasile original – Field of View problem koji smo bili prinuđeni da rešavamo “ručno” (karakterističan za PC verziju)
Sajt / Steam
Platforma: PC / PS3 / Xbox360
Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija):
OS: Windows XP SP2 CPU: Dual Core na 2.0 GHz Video karta: NVIDIA GeForce 8600 / ATI Radeon HD 2600 sa 256 MB RAM: 1.5 GB HDD: 10 GB prostora
Optimalni hardverski zahtevi (PC verzija):
OS: Windows 7 CPU: Quad Core na 2.66 GHz Intel / 3.2 GHz AMD Video karta: NVIDIA GeForce 9800 GTX / ATI Radeon HD 4850 sa 512 MB RAM: 4 GB HDD: 12 GB prostora
Igrano na:
OS: Windows 7 x64 CPU: Intel Core i5 2500k na 4.2 GHz Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 1GB RAM: 8 GB Konekcija: Cable, 10 Mbit / 1 Kbit