Marko Nešović
Ukoliko prenesemo naziv ove igre na ono što će vas snaći i na situaciju u kojoj ćete se naći, možda bi više odgovarali Disdain, Despondency, Despair, Anguish ili, najjednostavnije i najefektnije – Gloom, tj. teskoba u malo slobodnijem, pesničkom prevodu.
Jer upravo to i jeste ono što karakteriše Scorn tokom svog celokupnog putovanja i vaše interakcije sa ovom neobičnom, a možda čak i čudnom, video igrom. Konteksta je toliko malo da ga maltene i nema, ekspozicija je nepostojeća, znakova pored puta nema, pa se postavlja pitanje da li je to samo još jedan dodatan sloj jada koji su autori ove igre želeli da osetite dok njoj posvećujete svoje vreme. No, kao što vas Scorn baca u radnju bez imalo naracije, tako smo vas mi bacili u ovu priču bez početka i konca.
Već neko vreme na internetu su H.R. Gajger i Scorn neodvojivi pojmovi. Za one koji ne znaju, Gajger je umetnik koji je poznat po kombinovanju organskih i mehaničkih elemenata u svojim radovima, a najpoznatiji je po davanju vizuelnog identiteta klasiku Ridlija Skota, filmu „Alien“ („Osmi putnik“ u distributerskom prevodu). Međutim, smatramo da poistovećivati jedno ipak originalno delo domaćeg studija Ebb Software sa jednim jedinim umetnikom u tolikoj meri nikako ne bi bilo fer prema autorima koji su u ovu video igru uložili godine razvoja.
Ima tu još uticaja od kojih je nama, najpre po samoj atmosferi i paleti boja u određenim scenama, najvidljiviji poljski umetnik Ždislav Bekšinski poznat po, pogodili ste, atmosferi tuge, čemera, jada i beznađa u svojim slikama. Ukoliko niste upoznati sa njegovim radom, istražite malo na internetu i postaće vam jasno zašto nas je Scorn asocirao baš na njega. Na kraju, iz nekog razloga, ne možemo iz glave da izbacimo omote albuma grupe Tool za Lateralus i 10,000 Days. Možda i tu ima nečega.
Tool – Lateralus omot
U svakom slučaju, ova igra i jeste i nije više od stila koji želi da promoviše. Scorn je, u svojoj biti, atmosferična i teskobna horor avantura iz prvog lica sa mnoštvom zagonetki i mehanizama za rešavanje koja vas bukvalno naglavačke baca u svoj svet koji je sve, samo ne prijatno mesto za boravak. Čak je i sama vaša pojava košmarna jer vi niste čovek, već čovekoliko biće od mišića i kostiju sa tek pomalo kože. Igra počinje tako što se budite, borite se za izlazak iz koštano-sluzne opne i započinjete svoju avanturu sa neodređenom slikom tornja do kog, pretpostavljate, treba da stignete.
I to je to. Šta se dogodilo, zbog čega ste tu, šta vam se događa, zašto vam se događa, gde se nalazite i kuda treba da idete su pitanja koja su neodgovorena i na koja ćete (možda) dobiti odgovor do kraja igre. Ali, kakav je uopšte naslov pred vama i vredi li vašeg novca i, još bitnije, vašeg verovatno ograničenog slobodnog vremena?Teško je odvojiti grafiku od celokupnog vizuelnog identiteta ove igre, pa je kao paket naš utisak veoma dobar. Okruženi ste organskom masom za koju niste sigurni da li se meša sa mehanizmima napravljenim od metala ili kostiju. Na sve strane je krv, koža, loj i gnoj, a sama grafika idealno odražava tendenciju autora da se osetite neprijatno i zgađeno. Jednostavno, teško da možemo podrobnije da vam opišemo izgled ove video igre od: sluzavo, ljigavo, gadno.
Sama paleta boja koju su autori odlučili da upotrebe za ovaj naslov samo pojačava utisak teskobe. Sivo, zelenkasto, braon i samo na momente sa tragovima boja kao što su bledo roze i crveno, svet koji nam predstavlja Scorn je sve samo ne onaj u kom želite da se nađete. Međutim, nije sve idealno pa ćete neretko naleteti na teksture niske rezolucije, ali nećemo gledati baš toliko u sitna crevca, jer ova igra izgleda upravo onako kako su autori od nje to zamislili.
Sa druge strane, problematičan je dizajn i izgled samih čudovišta sa kojima ćete se susretati. Dok dizajn nivoa i sama okruženja grafički izgledaju sjajno, modeli kreatura protiv kojih ćete se boriti za goli život izgledaju u neku ruku nespretno, nedovoljno dobro animirano, pomalo uglasto i jednostavno odskaču od okoliša u koji se nikako ne uklapaju, kako kvalitetom tako ni dizajnom. Da budemo iskreni, čini nam se da su autori toliko pažnje posvetili stilu da su malo zaboravili da dodaju i “substance” elementa, kako u grafiku, tako i u, što ćemo kasnije videti, samu igru.
Zvuk
Audio aspekt ove igre je minimalistički, ali odličan. Zvuk igra tačno onu ulogu koju treba da igra, a to je da celokupnu atmosferu čini još neprijatnijom. Stalno je prisutan neki šum, jedan dugački ton koji vam ne dozvoljava da se opustite i koji kao da vam stalno kucka u glavu govoreći da se spremite za sledeći hodnik, sledeću prostoriju i sledeći ugao, jer ne znate šta možete da očekujete.
Kasnije, kada se pojave i prvi protivnici, nasuprot njihovoj lošijoj animaciji i izgledu, oni će biti strašniji dok nisu pred vama, nego dok ih čujete sa leve ili desne strane vaših slušalica i strepite od toga kada će se tačno pred vama pojaviti. Muzike suštinski nema, ali smatramo i da je u jednom ovakvom naslovu apsolutno nepotrebna. Sve u svemu, odlična ocena za Scorn.
Konfiguracija koja je neophodna kako biste igrali Scorn iziskuje AMD Ryzen 3 ili Intel Core i5-8400 uz 8 GB radne memorije i Nvidia GeForce GTX 1060 grafičku kartu. Sa druge strane, preporučena konfiguracija zahteva AMD Ryzen 5 3600 ili Inel Core i7-8700 uz 16 GB radne memorije i Nvidia GeForce RTX 2070.
Na našoj test mašini kojoj je davno prošla prva mladost, Scorn je radio odlično. Na AMD Ryzen 2400G, 16 GB DDR4 radne memorije na 3200 MHz i AMD RX 580 sa 8 GB radne memorije ova igra radila je u 1080p rezoluciji i u stabilnih 60 frejmova po sekundi bez ikakvih padova na maksimalnim grafičkim podešavanjima i sa uključenim antialiasing, a bez AMD FSR tehnologije. Tako da, svi od vas koje je pomen RTX 2070 zabrinuo možete da odahnete, Scorn radi veoma lepo i na dosta slabijim konfiguracijama.
Gejmplej
Naravno, treba se dotaći i srži onoga što čini svaki naslov, a to je gejmplej. U samom početku sve je kao što očekujete, a oni od vas koji uživaju u ovakvim naslovima će plivati kao riba u vodi. Nemate oružje, nemate HUD, nemate ništa, tabanate po hodnicima koji su izgrađeni u stilu lavirinta i pitate se čemu sve ovo.
Pre ili kasnije neminovno ćete naleteti na prvi zagonetku u stilu onih staromodnih slagalica u 3×3 formatu i jednim praznim poljem u kojima pomerate deo po deo ne biste li sklopili pravu sliku. Pa nije ovo toliko loše, može, dobra je atmosfera, lepo to sve izgleda, jes’ da nemam nešto preterano da igram bilo bi dobro neka puška, pištolj, malo dinamike, hehe… Biće i toga, ali upravo trenutak kada dobijate svoju prvu “pušku” je trenutak kada Scorn kreće nizbrdo.
Dok ste tumarili tamnim hodnicima punih kostiju, kože, mesa i sluzi i imali priliku da se maksimalno prepustite atmosferi, Scorn je funkcionisao. Od onog trenutka kada sa slabo upotrebljivim oružjem morate da se borite sa monstrumima kojima treba i do šest udaraca kako biste ih porazili, čini nam se kako celokupna ideja ove igre pada u vodu.
Uzmimo za primer osnovno oružje koje dobijate na početku, a koje ima dva udarca pre nego što morate da sačekate “recharge”. Dakle, uzmete vaš pneumatski čekić, klepite kreaturu ispred vas dva puta, okrenete se i bežite. Međutim, dok bežite čudovište vas zapljune kiselinom, dobrano ošteti jer ne stižete od njega da pobegnete, iskoristite dopunu energije, vratite se, mlatnete ga još dva puta, ponovo bežanija, pa još dva udarca do konačne pobede. Ali ne, evo još jednog iza ugla. U tom trenutku Scorn od interesantnog, teskobnog i neobičnog postaje naporan, adinamičan i dosadan, što je sentiment koji ćete imati do samog kraja.
Ni same zagonetke koje se razvijaju ne pomažu. Od početnog “Myst-olikog” osećaja koji ste imali sa prvih par rešenja doći ćete do mehanizama koji su zaguljeni na apsolutno pogrešan način, pa ćete se umesto mozganja posvetiti kliktanju i rešavanju na sreću. Ne jer je teško i ne možete da zaključite, već jer jednostavno ne želite da treći put u nizu rešavate identičnu zagonetku. Nakon prve trećine igre doživeli smo zasićenje, a verujemo da će i mnogi od vas osetiti isto.
Osećaj otkrivanja sledeće zagonetke zameniće “samo ne još jedan mehanizam” sentiment. Strah koji ste iskusili kada ste se susreli sa prvim protivnikom zameniće “jao moram opet da ga lupam šezdeset puta” misao. Dobićete i pištolj koji je neefikasan i sa vrlo malo municije. Dobićete još ponešto, a ponajviše od svega dosadu i želju da iz ovog sveta izađete što pre.
Scorn je video igra za koju smo veoma želeli da nam se dopadne, za koju smo želeli da nas kupi atmosferom i stilom, da nas šarmira svojom teskobom i izludi svojim beznađem. Ne samo što je u pitanju srpski tim, ne samo što volimo Alien, već zato što ova video igra izgleda veoma dobro. Ali poput ljušture iz koje izlazite na početku, Scorn je pomalo isprazan. Imate oružje, ali je beskorisno. Imate zagonetke, ali su repetitivne i neintuitivne. Imate poentu, ali vas ne interesuje. Imate i želju da saznate odgovore, ali je izgubite u beskonačnim hodnicima ovog sluzavog sveta.
Upravo tu je glavni problem sa ovom video igrom, a ujedno i stvar zbog koje nam je najviše žao. Scorn vas zgrabi u početku, štaviše u prva dva sata je odličan, a onda polako počinjete da se koprcate, da se kobeljate, da se borite i na kraju vas nepovratno ispušta iz svog zagrljaja. Velika šteta, jer jedan naslov sa ovako upečatljivim, iako ne u potpunosti originalnim, vizuelnim identitetom i ogromnom količinom truda koji je u njega uložen zaslužuje da bude više.
Kada ugasite svetlo, podesite RGB da pulsira crveno, stavite slušalice, pomirite se sa dosadnim neprijateljima i napornim zagonetkama i mehanizmima, Scorn može da vam pruži makar ograničeno vreme užitka. Međutim, na vama je da odlučite da li biste za to izdvojili 40 evra ili ne. Za one od vas koji imaju XBox Game Pass, probajte, ako ni zbog čega drugog onda zbog obećavajućeg početka. Što se tiče vas ostalih, možda ipak da sačekate neko sniženje, bar će toga biti u narednim mesecima.
Zvanična stranica igre: www.scorn-game.com
Razvojni tim: Ebb Software
Izdavač: Kepler Interactive
Platforma: PC (Steam, Epic, GOG), Xbox
PEGI: 18+
