Google tvrdi da je uspeo da simulira 'samoreprodukujući' digitalni život

Google istraživači tvrde da su u eksperimentu koji simulira šta se dešava kada ostavite gomilu kodova na miru milionima generacija, primetili pojavu “samoreplikatora” od onoga što je počelo kao ne-samoreplicirajući delovi koda. New Scientist prilično neverovatno tvrdi da bi ovo “moglo da baci svetlo na pojavu stvarnog biološkog života.”

Hmmm. Ovo je jedna od onih studija gde eksperiment, rezultati i zaključci definitivno deluju značajno, ali istovremeno zahtevaju ozbiljne napomene. Google nije nekako simulirao pojavu života kao što se to desilo na Zemlji. Ono što su njihovi istraživači možda uradili je sugerisanje nove teorije o tome kako bi se neživi molekuli mogle spojiti da formiraju žive molekule, tj. kako je biološki život uopšte počeo.

Vesti dolaze iz nedavno objavljenog rada pod naslovom “Kompjuterski život: kako se dobro formirani, samoreplicirajući programi pojavljuju iz jednostavne interakcije.” Sirov materijal za eksperimente su desetine hiljada delova koda, napisanih u programskom jeziku koji se zove, ni manje ni više, nego Brainfuck.

Istraživači ovaj jezik nazivaju “ezoteričnim jezikom izabranim zbog svoje jednostavnosti” jer dozvoljava samo dve matematičke funkcije: +1 ili -1. Ovi delovi koda su nasumično pomešani, kombinovani i “ostavljeni da izvršavaju kod i prepisuju sebe i svoje susede na osnovu sopstvenih instrukcija” tokom miliona generacija.

Očekivani rezultat bio je da nema rezultata, da će kod ostati nasumičan bez posebno uočljivih i iole bitnih trendova. Umesto toga, pojavili su se samoreprodukujući programi, koji su se samoreprodukovali tokom više generacija da bi brzo dostigli populacioni kapacitet eksperimenta.

Google eksperiment samoreprodukujućeg digitalnog života daje povod za mnoga pitanja

To nije sve: u gore navedenom scenariju, često su se pojavljivali novi tipovi replikatora, i u nekim slučajevima nadmašivali i zamenjivali prethodne samoreplikatore.

Google stručnjak, Ben Laurie, jedan od autora studije, rekao je za New Scientist da je posebno značajno u vezi sa ovim eksperimentom to što nije imao nikakve parametre osim nasumičnosti: “Sve to vrvi i odjednom: bum, svi su isti,” rekao je o samoreplikatorima.

“Mislim da se ništa magično nije desilo,” kaže Laurie. “Fizika se desila i to se samo desilo mnogo puta tokom vrlo dugog vremena i dovelo je do nekih vrlo komplikovanih stvari.”

Laurie dalje kaže da skaliranje eksperimenta, u smislu dodavanja daljih složenosti ponašanjima poput odnosa predator-plen i vremenskog okvira, neće biti moguće sa trenutnim nivoima računarske snage: “Trebaće nam toliko računske moći da to praktično nećemo moći da uradimo.”

ChatGPT

Dr. Richard Watson, evolucionarni naučnik koji se specijalizuje za algoritamske osnove života i društava, kaže da je sve ovo “veoma kul”, ali brzo donosi kofu hladne vode.

“Složenost, kako je oni mere, raste nakon pojave samoreplikatora. Ali nije jasno da ‘eksplodira’ na zanimljiv način,” kaže Watson. “Samoreplikacija je važna, ali bila bi greška verovati da je to magični metak iz koga sve ostalo što je uzbudljivo u vezi sa životom, automatski sledi.”

Međutim, drugi su bili pozitivniji, a ugledna naučnica, profesorka Susan Stepney, nazvala je eksperimente koji su proizveli samoreplikatore “velikim dostignućem.”

“Ovo je definitivno veliki korak ka razumevanju mogućih puteva do porekla života, ovde u medijumu prilično udaljenom od standardnog ‘mokrog’ biološkog sveta,” rekla je Stepney.

Čini se da su Googleovi istraživači otkrili nešto važno, ali ekstrapolacije iz toga mogu biti prilično divlje. Verovatno ne pomaže to što je istraživački tim odlučio da koristi termine poput “praistorijska supa”, znajući šta će ljudi iz toga zaključiti.

Da li će ova studija biti stepenik ka otkrivanju kako su se organski molekuli ikada formirali u prvom redu… pa, možda ćemo morati da sačekamo još nekoliko generacija napretka računarske snage, pa čak i tada je pod znakom pitanja, prenosi PC Gamer.