Aleksandar Božović
Najveća struktura koju su astronomi identifikovali svemiru mogla bi da se proteže čak deset milijardi svetlosnih godina u širinu. Ova ogromna galaktička formacija, poznata kao Herkul Korona Borealis veliki zid (Hercules-Corona Borealis Great Wall), trenutno se iznova proučava, a novi podaci sugerišu da je veća i bliža nego što se ranije pretpostavljalo.
Struktura je toliko masivna da izaziva ozbiljna pitanja o tome kako se materija raspoređuje u svemiru. Neki naučnici je smatraju anomalijom koju savremeni kosmološki modeli ne mogu da objasne, dok drugi veruju da će dodatni podaci razjasniti njenu prirodu.
Jedan od ključnih istraživača u ovom domenu je dr Džon Hakila (Jon Hakkila) sa Univerziteta Alabame u Hantsvilu. Njegov tim koristi ispaljene rafale gama zraka (GRB) kao način da mapira ivice ove strukture.
Zašto je učestalo emitovanje gama-zraka ključni pokazatelj
Učestali rafali Gama-zraka su ekstremno svetli i mogu se detektovati na ogromnim udaljenostima. Obično potiču od supernova ili sudara neutronskih zvezda, što ih čini korisnim pokazateljima gde se nalaze velike koncentracije zvezda i samim tim, galaksija.
Istraživači su analizirali 542 GRB-a sa poznatim crvenim pomakom, od kojih je oko polovina bila u pravoj regiji neba da sugeriše prisustvo ovog “zida”. Međutim, uzorak je i dalje ograničen i neujednačen, što ostavlja prostor za sumnju u tačnost procene veličine.
Poređenje sa drugim svemirskim strukturama
Ova struktura daleko prevazilazi sve poznate do sada, uključujući čuveni Sloanov veliki zid (Sloan Great Wall), koji je bio smatran jednim od najvećih kada je otkriven 2003. godine. Herkul–Korona Borealis zid je skoro 25 puta veći.
Uprkos tome, neki naučnici upozoravaju da greške u određivanju udaljenosti i ograničeni uvid u nebo mogu dovesti do lažne slike o takvim strukturama. Uzorci mogu izgledati kao “zidovi” čak i kada su u pitanju slučajno zbijanje podataka.
Teorijska ograničenja i kosmološki izazovi
Prema tzv. kosmološkom principu, svemir bi na dovoljno velikim skalama trebalo da izgleda ujednačeno. Strukture veće od oko 1,2 milijarde svetlosnih godina obično izazivaju sumnju među teoretičarima. Herkul–Korona Borealis zid se nalazi upravo na toj granici.
Dr Hakila navodi da pojedini modeli mogu da obuhvate ovakvu veličinu, ali većina zahteva dodatna podešavanja. Za sada, naučna zajednica ostaje podeljena.
Rešenja bi mogla doneti buduće satelitske misije kao što je predložena evropska misija THESEUS (Transient High Energy Sky and Early Universe Surveyor), koja bi mogla detektovati na hiljade dodatnih gama zračenja, naročito iz vrlo udaljenih i slabijih izvora.
Ova misija bi potencijalno mogla omogućiti precizno mapiranje granica Herkul–Korona Borealis zida ili dokazati da je njegova veličina ipak manja nego što trenutno izgleda, piše Earth.
