Nova studija ukazuje da spor, neprimetan pokret bez potresa može biti neophodan uvod u zemljotrese. Istraživanje, sprovedeno na pucanju materijala u laboratorijskim uslovima, otkrilo je osnovne fizičke procese koji vode do naglih pukotina, što ima direktnu primenu u razumevanju zemljotresa, tvrde autori studije.
Zemljotresi nastaju kada se dve tektonske ploče kreću jedna uz drugu i zaglave, stvarajući stres na njihovoj granici. U ovom procesu, sporo širenje tzv. “nukleacionih frontova” stvara osnovu za nagle i brze pukotine koje izazivaju podrhtavanje tla, objasnio je Jay Fineberg, fizičar sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.
Kako bi simulirali zemljotrese, naučnici su koristili slojeve pleksiglasa podvrgnute bočnim silama. Iako se materijali razlikuju od stvarnih stena, mehanika pucanja ostaje ista. Pre nego što dođe do brzog pucanja, materijal prolazi kroz spor aseizmički pokret, što znači da se energija ne oslobađa u vidu podrhtavanja.
Fineberg i njegov tim su otkrili da pukotine ne treba modelovati kao jednodimenzionalne linije, već kao dvodimenzionalne „zakrpe“ koje se postepeno šire. Kada ova zakrpa pređe granicu krhke zone, dolazi do naglog oslobađanja energije i pokretanja zemljotresa.
Teorijski, merenjem aseizmičkog pokreta na tektonskim rasedima ili u mehaničkim strukturama, moglo bi se predvideti pucanje pre nego što se dogodi. Ipak, u stvarnim uslovima, gde aseizmički procesi mogu trajati godinama bez zemljotresa, ovo može biti izazov.
Studija, objavljena u časopisu Nature 8. januara, otvara vrata za dalja istraživanja. U laboratorijskim uslovima, tim proučava zvukove i detalje prelaska iz aseizmičkog u seizmički pokret, nadajući se da će time pružiti nove uvide u predviđanje i prevenciju katastrofa u budućnosti.
Nema komentara 😞
Trenutno nema komentara vezanih za ovu vest. Priključi se diskusiji na Benchmark forumu i budi prvi koje će ostaviti komentar na ovaj članak!
Pridruži se diskusiji