Net Zero do 2050 deluje sve manje verovatno

Od „2001: Odiseje u svemiru“ iz 1968. do „Povratka u budućnost 2“ iz 1989. i „Blejd Ranera“ iz 1982, vizije budućnosti bile su prepune letećih automobila, putovanja na Jupiter i veštačke inteligencije nalik ljudskoj. Kako je vreme prolazilo, ostalo je jasno da mnoge futurističke prognoze – i iz umetnosti i iz realnih strategija – ne stižu u predviđenom roku.

Upravo to je slučaj i sa globalnim obećanjem da će svet dostići Net Zero (Neutralnost u pogledu emisija gasova koji kreiraju efekat staklene bašte) do 2050, donetim u okviru Pariskog klimatskog sporazuma iz 2015. Mnoge države, gradovi i kompanije usvojili su isti cilj, najavljujući brzu dekarbonizaciju i prelazak na obnovljive izvore energije. Ipak, prema ocenama uglednih stručnjaka, taj scenario deluje sve manje izvesno.

Jedan od vodećih mislilaca o energiji i životnoj sredini, Vaclav Smil, u opširnom izveštaju za The Fraser Institute izneo je više razloga za sumnju. Prvo, ukazao je da je globalna potrošnja fosilnih goriva porasla za 55 odsto od 1997. do 2023, iako se njihov udeo u ukupnoj energetskoj mešavini smanjio sa 86 na 82 procenta. Drugim rečima, dok se traže čistijii načini dobijanja energije, ukupna potražnja i dalje raste – pa više ljudi koristi i fosilna goriva.

Drugo, prelazak na nove energetske izvore zahteva enormne infrastrukturne promene. Međunarodna agencija za energetiku (IEA) procenjuje da bi se, radi potpune dekarbonizacije do 2040, trebalo izgraditi ili modernizovati preko 80 miliona kilometara prenosnih mreža – što je dužina celokupne postojeće globalne mreže. Pored toga, upotreba vetra i sunca podrazumeva rešenja za neprekidno čuvanje energije, a ona i dalje nisu dovoljno razvijena da u potpunosti zamene stabilnost tradicionalnih termoelektrana.

Treće, industrijski procesi poput proizvodnje čelika i đubriva zasnovanog na amonijaku (bez kojih je moderan život nezamisliv) nemaju dovoljno pouzdane „zelene“ alternative. Upotreba „zelenog vodonika“, mada perspektivna, zahtevala bi proizvodnju ogromnih količina električne energije – na nivou koji danas iznosi skoro 86 odsto ukupne potrošnje struje u svetu.

Na kraju, tu je i novac. McKinsey’s Global Institute procenjuje da bi ulaganje u dekarbonizaciju do 2050. koštalo oko 275 biliona dolara, odnosno oko 9,2 biliona godišnje. To znači izdvajanje čak 10 odsto svetskog BDP-a tokom narednih decenija – razmere koje nisu viđene od Drugog svetskog rata.

Ipak, Smil zaključuje da, iako je prelazak na Net Zero izuzetno težak, nije i fizički nemoguć: „Nikakvi prirodni zakoni nas ne sprečavaju da napravimo ogromna ulaganja potrebna za ovakve promene.“ Međutim, upozorava da su optimističke prognoze i grubi rokovi put ka još jednoj promašenoj „naučnoj fantastici“: „Možemo da radimo na realnim ciljevima i onda težimo da ih premašimo, umesto da stalno doživljavamo neuspeh pred nerealnim zadacima.“

Uprkos dosadašnjem iskustvu sa neispunjenim vizijama, ljudi se i dalje nadaju. I dok 2050. nezaustavljivo stiže, ostaje pitanje da li ćemo ovog puta uspeti da ostvarimo bar deo najavljene budućnosti – ili ćemo se, kao i ranije, okrenuti novim rokovima i novim obećanjima, piše RCS.