Opis igre: Assassins Creed: Unity

Filip Majkić
Pariz, jula 1789. godine. Državna kasa izmorena sedmogodišnjim ratom (koji mnogi nazivaju prvim pravim globalnim, svetskim ratom), potom američkom revolucijom koju je francuska vlada značajno pomogla kako bi naškodila velikim rivalima Englezima, i konačno porazom i uništenjem flote u pomorskim okršajima na Karibima u odsudnim borbama za najbogatije i najvažnije kolonije toga doba. Narod nije imao za hleba, a kako mu kolači nisu bili dostupni (ništa problematičnije od germanskih princeza, zar ne?) rešio je da uzme stvar u svoje ruke i 14. jula je napao Bastilju, parisku gradsku tvrđavu koja je bila pretvorena u zatvor toga doba.  Čuvena revolucija je otpočela u najsjajnijem gradu tadašnje Evrope, stecištu i centru kulture, nauke, mode i filozofije, izvorištu novih ideja i težnje za promenom, prestonici tada najsnažnije države kontinentalne Evrope. Upravo je u ovaj grad i u ovo razdoblje smešten novi Assassin’s Cred, koji stiže pod sufiksom Unity. Idealno, zar ne?

Pogledajmo samo šta se sve dešavalo tih godina. Potpuna demontaža apsolutističke monarhije, Deklaracija o pravima Čoveka i Građanina, prvi Ustav, Prva Republika, radikalizacija revolucije pod Jakobincima i njihovim vođom, Maksimilijanom Robespjerom, pad ustavne monarhije, teror, Termidorska reakcija, dolazak Direktorijuma…Zatim, revolucionarni ratovi pošto su Francusku napali sa svih strana i samo je herojstvo tzv. Rajnske armije (čuvena „Marseljeza“ je njena ratna koračnica) sprečilo da mlada republika već tada postane fusnota istorije, a sa njom i njene ideje, te potonji izvoz revolucije i najzad pretvaranje u imperiju pod Napoleonom. Malo li je?
Novi Assassin’s Creed je došao kao „prvi pravi Next Gen“ predstavnik
Ipak, ne očekujte da će se Unity baviti ovim temama na iole dublji način. On će vas taman toliko uvući u svoj svet da vas zaintrigira, ali ne zaboravite da se radi o igri inspirisanoj istorijskim događajima i motivima, a ne simulatoru negdašnjeg vremena ili edukativnoj alakti – premda, iskreni da budemo, zbilja može da posluži kao prozor u svet toga doba. Tolika je pažnja posvećena detaljima i sitnicama u ovoj igri, ali više o tome nešto kasnije.

Na samom početku možemo da vas podsetimo na naš tekst o Open World igrama, koji je nekako veoma prikladan za novi Assassin’s Creed. Iako ne sasvim razrađen kada je struktura misija u pitanju, više je nego dovoljno primesa prisutno da Pariz, kakav je dočaran u novoj igri, možemo smatrati idealnom podlogom za nešto što je u određenoj meri zaista Open World pristup. Ogromna mapa Pariza vam je na raspolaganju, a pogledajte samo legendu te mape, odnosno spisak vrsta objekata, ciljeva, lokacija…Zaista, da vam se zavrti u glavi.


Zašto smo na samom početku rekli da je teško ocenjivati ovakvu igru? Iz godine u godinu stižu novi naslovi sa minimalno različitim gejmplejem i unapređenjima, i zbilja je teško iznova naći motiv za još jednu igrariju mačke i miša između Templara i Assassina, frakcija čiji sukob je, po viziji kreatora igre, definisao prošlost čovečanstva kroz vekove, pa samim tim i sadašnjost. Igrali smo keca, smeštenog u doba krstaških ratova. Potom smo igrali dvojku i njene ekspanzije, smeštene u doba Renesanse.

Zatim smo igrali trojku, smeštenu u doba američke revolucije, i deluje nam da je tu serijal doživeo pad kada je kreativnost u pitanju, a simultano sa time je došla do izražaja DLC manija u kombinaciji sa različitim verzijama igre. Iako je u kreativnom smislu Assassin’s Creed 4: Black Flag uspeo da se otrgne od ovih problema, doneo je nove, pre svega kada su performanse u pitanju, a tu je i nemali problem sa „spamovanjem“, odnosno dolaskom nekoliko Assassin’s igara, glavnom i barem jednom, uslovno rečeno, sporednom. AC4 je bio očajno optimizovan, a nažalost to će izgleda postati zaštitni znak ovog serijala…

Novi Assassin’s Creed je došao kao „prvi pravi Next Gen“ predstavnik. Do sada smo imali situaciju da su sve verzije igre stizale i na sve postojeće konzole, uključujući Xbox 360 i Playstation 3. Stoga su se mnogi ponadali da će nova igra doneti odgovarajući „boost“ u grafičkom smislu, otarasivši se repova koje je vukla za sobom. Naivno ili ne, prosudite sami. Tek, AC: Unity je sa sobom inicijalno doneo ogroman broj problema sa performansama i optimizacijom, bez obzira da li govorimo o PC računarima ili o konzolama. Za to krivimo izdavače pre svih, i striktnog nametanja rokova developerima uz dobro poznato rezanje troškova, što rezultuje nemogućnošću blagovremenog sređivanja igre i puštanjem u prodaju nedovršenog proizvoda.

Srećom, ispostavilo se da tu verziju igre nismo ni igrali. I ovde se moramo ograditi, u tom smislu da nismo ni ocenjivali verziju igre pre nego što je poprilično zakrpljena i sređena. Stoga se nećemo baviti onim što igra više nije, a to će svakako uticati i na naš završni utisak. Eto najzad i neke koristi od toga što ne dobijamo kopije kad i ostali. Zakrpe su bile ogromne. Samo poslednje dve su iznosile 2.76 GB, a potom i 6.50 GB, pri čemu je potonja donela izmenu u gradskoj mapi Pariza kako bi se sredio problem sa performansama. Igru smo igrali na Playstation 4 konzoli zahvaljujući promo kopiji dobijenoj na Blu-ray disku, i ona u verziji 1.04 zauzima, kao što možete videti na priloženoj fotografiji, čitavih 47.57 GB!Assassin’s Creed recept je dobro poznat, ali je sada uvedeno dosta novina u taj recept. Pre svega, apsolutno najznačajnija komponenta igre jeste što se odvija u Parizu, kao i to što se odvija u periodu koji je mnogima od nas dosta dobro poznat. Pariz gotovo da zaslužuje sopstveni opis! Prosto je neverovatno sa koliko detalja i energije su developeri pristupili poslu rekreiranja francuske prestonice s kraja 18. veka. Zapravo, objavljeno je sa koliko su truda i posvećenosti developeri pristupili oživljavanju revolucionarnog Pariza. Pazilo se na dimenzije ključnih objekata, na arhitekturu, na proporcije, na autentičan izgled, na gotovo svako drvo ili kuću. Rezultat toga je maltene 1:1 autentično preslikavanje Pariza iz 1789. Kapa dole!

Verovatno pogađate da je jedan od glavnih aduta igre – atmosfera. Atmosfera kojoj doprinosi sve ono u šta gledate, a to što gledate je više nego impresivno. Hiljade – i bukvalno hiljade likova na ulicama, ogroman broj objekata u koje možete ući (da ne govorimo o onima na koje se možete popeti), žamor ljudi, stalno prisutni osećaj da grad „živi“ na neki svoj način, i da ste samo jedan od desetina hiljada likova koji svedoče sudbnosnim, prelomnim danima istorije čovečanstva nakon kojih više nikada ništa neće biti isto.
Pariz je neverovatan, sa hiljadama NPC-ova na ulicama i fenomenalnom atmosferom, a kreatori su pazili na verno preslikavanje rasporeda i dimenzije građevina toga doba
Kada je priča u pitanju, kao što smo rekli, AC: Unity nije tu da bude simulator istorijskih dešavanja koji će vam razjašnjavati šta se to oko vas dešava. Za to ćete ipak morati da konsultujete ozbiljnu literaturu. No, Unity će vas tu i tamo baciti na neko legendarno stecište i prava je šteta što vam neće ozbiljnije objasniti gde se zapravo nalazite. Ljubitelji istorije će, recimo, biti svesni da se nalaze u legendarnoj staleškoj skupštini u nekom trenutku, ali će za mnoge to biti samo gomila ljudi koja se okupila u nekoj sali. Stoga će mnogi biti uskraćeni za objašnjenje onoga što upravo doživljavaju. Da, imaćete unose u neku vrstu žurnala, saznaćete ko je grof Mirabo, pozadinu iza nekog pariskog hotela, šta se dešavalo u Versaju u nekom trenutku, raznorazne pariske mitove i legende tog doba, ali bi bilo bolje da je tih stavki manje, ali da su direktno integrisane u igru i gejmplej.

Sa druge strane, i ovaj put su se autori postarali da obezbede odgovarajuću dozu kvaziistorijskih usputnih doživljaja, inspirisanih istorijskim likovima. Unity donosi dosta mikro-priča i dešavanja vezanih za pojedine likove, pa tako imate Nostradamusove misterije, srećete famoznog Markiza de Sada, ili pak mladog Napolionea Buonapartu, italo-korzikanca koji će u dogledno vreme postati centralni čovek epohe kao Napoleon Bonaparta, kako njegovo ime zvuči „po frankofonski“. Istorijski gledano, on je tada kao mladi vojnik bio stacioniran u Burgundiji, gde je gušio pobune u Seru i Oksonu, ali ne moramo gledati u sitna crevca, zar ne. Mnoge od ovih misija su zapravo sredstvo developera i tek naknadno postane jasno da služe, recimo, da razgledate Pariz ili da vas na smisleniji ili skriveniji način stimulišu da „otključavate tornjeve“, što je izgleda esencijalan element Ubisoft igara, bez obzira na žanr, vrstu i ime igre…Pogledajte recimo kako je izgledao Napoleon u tom dobu (levo) i kako izgleda u igri (desno).

Takođe, tu je dosta sitnih promena u strukturama misija. Osim glavne priče, možete dobijati još sijaset različitih misija, pri čemu nam deluje da su se developeri zaista potrudili da ih učine nešto raznovrsnijim i zanimljivijim. Bez obzira da li vas neko pošalje da likvidirate neku metu, neki advokat traži da istražite zločin ili sveštenik iz lokalne birtije zatraži da eliminišete kult Bafometa, imaćete pregršt toga da radite po ulicama Pariza. I to uz dosta manje klasičnih generičkih misija. Deluje nam da je izbačeno dosta misija koje su se svodile na to da pratite i naposletku jurite nekoga, te da su sporedni kvestovi i misije nešto raznovrsniji.

Glavna priča, pak, prati našeg junaka po imenu Arno Viktor Dorijan i njegovu ljubav prema lepoj Elizi. Njihov odnos je ophrvan tragedijom jer je Arno optužen da je ubio njenog oca, pri čemu je Arno siroče jednog Assassina, a Eliza (sveže) siroče jednog Templara. Pogađate, stvari se komplikuju. Arno završava kao zatvorenik u Bastilji, nakon čega odlučuje da podrobnije istraži svoje poreklo i talente, o kojima do tada nije puno znao, nakon što u Bastilji sreće Pjera Beleka, koji će biti važan deo njegove priče.

Još jedna novina koju bismo istakli jeste što je primetno manja količina vremena koju provodite izvan Animusa, odnosno savremene mašine koja vam omogućava da pristupite genetskom sećanju svojih predaka i lutate kroz vreme. Odličan potez, rekli bismo, jer je prava kazna kada vas neko „iščupa“ iz revolucionarnog Pariza, bez obzira da li samo želite da skupljate novac iz rasutih kovčega, obavljate neku sporednu misiju za manje ili više poznatu osobu, ili pak idete putanjom glavnog kvesta kako biste odgonetnuli misterije i uticaj tajnih klanova na revolucionarna dešavanja. Zar ste sumnjali da je i francuska revolucija ukalupljena tako da bude samo još jedna manifestacija velikog obračuna u senci između Templara i Assassina?

Neverovatna pažnja je posvećena detaljima. Ne govorimo samo o grafici, premda je i ona svakako više nego impresivna, daleko više u pokretu nego što to možete naslutiti sa priloženih fotografija. Pariz je krcat NPC-ovima, načičkan zgradama, ogroman broj ljudi je aktivan u bilo kom trenutku. Po ulicama se non-stop nešto dešava, trguje se, zabavlja, zavodi i tuče, zaista imate utisak da ste deo živog sveta. Sada na sve to dodajte dinamički ciklus dana i noći, povremene oluje i slično. Moramo priznati da smo potpuno očarani ovim aspektom igre i da dobar deo zasluge za atmosferu ima uspešno kreiranje živih pariskih ulica. Pri čemu nije sve ni u tim ulicama, već i u objektima u koje možete ulaziti, sa čijim stanarima ili posetiocima možete vršiti interakciju. Naročito su impresivne bogate i luksuzne kuće opremljene umetničkim delima i basnoslovno skupim predmetima, bogato opremljene i nameštene. Dizajnerska strana priče je vrhunski uspela!

Slično se može reći i za audio podlogu. Možda se neće svakome dopadati mešavina engleskog i francuskog u dijalozima ali će svakako igranje biti interesantno za ljubitelje i poznavaoce francuskog jezika. Svi pozadinski karakteri komuniciraju na francuskom i ima ih svuda…u kuhinji, na ulici, ispred prodavnice, gde god da krenete. Autor ovih redova, budući da poznaje francuski jezik, je zbilja uživao u tim sitnim detaljima. Istini za volju, pomenuto kombinovanje engleskog i francuskih fraza deluje zaista rogobatno, ali ne može se sve imati po volji. Sa druge strane, glavni dijalozi se odvijaju na izrazito engleskom jeziku uz pozamašnu dozu britanskog akcenta, tako da ne trebate brinuti da li ćete propustiti neki element priče.Borba je…ne naročito inovativna ili izazovna. Da ne grešimo dušu, promena postoji utoliko što će vas sada protivnici okružiti i napasti i sa leđa kada ih je više, umesto da se automatski obračunavate sa njima na desetine, ako je potrebno. Ko je igrao neki od prethodnih Assassin’s Creed igara dobro zna šta ga ovde čeka.  Rudimentarne opcije i komande, sve se svodi na dobro poznatu šemu napada, prepoznavanje trenutka kada treba parirati i kontri. Jedino je borba na daljinu doživela neke promene, ali iskreno, nije naročito efikasna. Metak u kuburi protiv četvorice vojnika ne pomaže previše.

Voleli bismo kada bi ovaj segment igre doživeo značajnije promene, premda bi za to verovatno bio poželjan neki drugačiji period, a i igra bi se onda igrala na radikalno drugačiji način. Istini za volju, autori tvrde da je borbeni sistem doživeo izmene, te da je kao uzor poslužilo mačevanje iz ovog perioda. Međutim, pre smo mišljenja da se to odražava u animacijama nego u onome što igrač radi. Značajnije je što ćete se teško obračunavati sa većim brojem neprijatelja, jer vas više opkoljavaju i energičnije napadaju u takvim situacijama.

Novina koja jeste neporeciva jeste implementacija veština, što će igrač po prvi put moći da prilagodi svom načinu igranja. Šunjanje, bliska borba, borba na daljinu i raspoloživ „život“ su segmenti koji će moći da se unapređuju. Osim veština, tu je i menjanje i prilagođavanje oružja i opreme. Srećom, ne radi se samo o kozmetičkim promenama. Teški oklopi vam redukuju brzinu kretanja, a velike kapuljače povećavaju vašu „nevidljivost“. Takođe, postoje i pasivni skilovi za multiplej režim.

Izbačen je tradicionalni multiplej, ali je zato dodata mogućnost kooperativnog igranja. Kafane su neka vrsta hub-ova, odakle se možete priključiti svojim prijateljima u njihovim misijama, tražiti pomoć i tome slično. Mogu igrati do četiri igrača istovremeno, ali treba imati u vidu da će aktivacija ovakve misije sve igrače da vrati na čekpoint, tako da može doći do određene nervoze jer nema lakog povezivanja „u letu“. Takođe, dosta misija se može igrati kooperativno, ali postoje i misije predviđene isključivo za solo igranje. Sve u svemu, multiplej je kooperativnog tipa, i ne postoji tradicionalni kompetitivni multiplej režim gde bi se igrači obračunavali međusobno.
Zaključak
Assassin’s Creed Unity je opčinjavajuća igra sa određenim manama, koje su u međuvremenu u nekoj meri popravljene. Makar to važi za Playstation 4 verziju, koju smo igrali. Nažalost, igra je izbačena nedovršena i zbog toga je dobila ogromnu količinu „hejta“ širom interneta. Moramo priznati da nismo ni želeli da igramo novi AC sve dok ne bude adekvatno zakrpljen zbog svega toga. No, sada kada je igra dobrim delom sređena – makar u konzolnoj verziji, pošto smo, naglašavamo, igrali Playstation 4 varijantu – možemo konstatovati da smo zaista uživali u svemu onome što smo videli i iskusili.

Pariz je jednostavno prekrasno odrađen i makar ne igrali igru, i makar vas uopšte ne privlačio Assassin’s Creed, ovakvo ostvarenje jednog grada sa hiljadama NPC-ova, toliku posvećenost detaljima, takvo verno prenošenje epohe i „udahnjavanje života“ jednom gradu jednostavno morate videti, makar sa umetničke strane, ili pak da vidite šta je sve u stanju moderna gejming industrija da nam podari. Iako nismo fanovi Ubisofta, skidamo kapu pred ovim ostvarenjem, pod uslovom da ste u stanju da ga sagledate u punom sjaju. Gotovo neverovatni harderski zahtevi za PC verziju sugerišu da mnogi neće biti u stanju da ga kao takvog sagledaju…
Verno prenošenje epohe i „restauracija“ jednog grada i to Pariza, kakvu jednostavno morate videti
Neverovatna je posvećenost detaljima koja je demonstrirana ovom prilikom, i možemo konstatovati oduševljenje ne samo tehničkom realizacijom, već i istorijski vernom restauracijom. Potpuno je jedinstven osećaj ući u stalešku skupštinu gde se vode razgovori o budućnosti Francuske, da biste se sudarili sa slučajnim plemićem, koji se grohotom nasmeje na to što ste se „čuknuli“ i pola u šali a pola u zbilji vam kroz smeh saopšti da bi se to što ste učinili moglo smatrati i izdajom. Assassin’s Creed nije savršen, ali nam dobri aspekti ove verzije vraćaju osmeh na lice kada govorimo o dostignućima gejming industrije, bez obzira što je uvek moguće da iteracija koja dolazi iznervira i one koji su veliki poklonici serijala. Prava je šteta što je igra startovala “neispeglana”, sa mnoštvom tehničkih problema. Još kada bi se poradilo na raznovrsnosti misija, kada je već njihova brojnost tolika…

Ocena: 80
Platforme: PC, Xbox One, Playstation 4
Dopalo nam se
– Revolucionarni Pariz kao Open World igra, pravi spektakl – Atmosfera, neverovatna posvećenost detaljima – Veliki broj sitnih izmena i unapređenja u odnosu na prethodnike – Asociranje na dobro poznate elemente iz istorije – Napredak po pitanju raznovrsnosti misija – Dobar kooperativni režim igranja
Nije nam se dopalo
– Nema kompetitivni multiplej – Glavna priča gotovo u drugom planu, Pariz je ovde ipak glavna zvezda – Problemi sa performansama tu i tamo, a u inicijalnoj verziji igre – svuda unaokolo
Igrano na: Playstation 4
Kopiju igre za potrebe prikaza ustupio Computerland.
 
Podaci o Windows PC verziji
Minimalne specifikacije:
Procesor: Intel Core i5-2500K @ 3.3 GHz ili AMD FX-8350 @ 4.0 GHz Grafika: NVIDIA GeForce GTX 680 ili bolja RAM: 6 GB HDD: 50 GB prostora OS: Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit
 
Preporučene specifikacije:
Procesor: Intel Core i7-3770 @3.4 GHz ili AMD FX-8350 X8 @ 4 GHz Grafika: NVIDIA GeForce GTX 780 ili AMD Radeon R9 290X RAM: 8 GB HDD: 50 GB prostora OS: Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit