Benchmark Redakcija
Call of Duty je odavno prevazišao stadijum kada smo se divili njegovoj jednostavnoj mehanici iskombinovanoj sa (tada najčešće) WW2 okruženjem i zanimljivim multiplejer mapama. Danas je to gigantska franšiza, koja se mora pojaviti svake godine u tačno određenom periodu, kako bi se održao niz godišnjih iteracija nalik na Fifu ili PES, bez kojih bi nama, veteranima, serijal bio još primamljiviji. Da se ne lažemo, uz Call of Duty igre ide odrednica “mamipara”, i to je verovatno najtačnijas odrednica kojom se igra može opisati. Uostalom, za nju se vezuju cifre koje se izražavaju milijardama.
Call of Duty je gigantski spektakl od prve do poslednje sekvence, kakofonija gigantskih eksplozija, zgrada koje se ruše, puščane paljbe koja odjekuje sa svih strana. Isto tako je i gomila nabacanih perkova i unlock-ova, multiplej mapa, raznolikih modova koji se nažalost uglavnom igraju na veoma sličan način. Takođe je i naslov za koji se bolje i adekvatnije nego za bilo šta drugo vezuju termini kao što su DLC, Season Pass, kojekakvi dodaci za sve i svašta i slično. Jednostavno, CoD je gomila svega i svačega, ali je veoma diskutabilno koliko je one supstance i kvaliteta ostalo ispod svog tog audio-vizuelnog bombardovanja.
Vrhunski CoD, Titanfall, Destiny i Crysis miks? Delimično tačno, ali ne sasvim
Nekako je stoga uvek lako prenebregnuti da ispod svega toga postoje neki temelji, nekakav kvalitet o kome smo govorili u gornjim pasusima, prijemčiva igrivost, gejmplej u koji je lako uroniti ali kojim je teško ovladati. Solidno napucavanje i, u kranjoj liniji, veoma primamljiv spektakl. Stoga se uvek za svaku narednu iteraciju igre nadamo da će baš ovog puta biti unapređeni aspekti koje želimo da se unaprede. Sve to bez iluzija da će se neko odreći milionskih zarada ili paprenih dodataka, ali sa željom da se Call of Duty, u neku ruku, vrati korenima i napravi kompromis između kvalitetnog gejmpleja i poslovnog projekta koji mora da ispuni zacrtane ciljeve u smislu zarade i opravda ulaganja koja se neretko mere i sa više stotina miliona dolara, ne ulazeći u to kako su ta sredstva zapravo trošena.
Postojala su vremena kada je CoD zapravo bio dobar kompromis i dobar balans između takvih kriterijuma, i povremeno se među tim godišnjim iteracijama zapravo pojavi baš onaj Call of Duty koji nas trgne i koji je, najprostije rečeno, bolja igra od onih verzija koje bi se pojavljivale par godina pre njega.
Da li je Advanced Warfare upravo takva igra? Reklo bi se da jeste. Naravno, ništa nije prepušteno slučaju kada se radi o čeklistama svega ono što Call of Duty treba da ispuni. Tu je XY verzija igre, raznorazni Editioni, dodaci i Season Pass-evi, tu je prateća aplikacija za tablet, tu je basnoslovno plaćeni in-game protagonista u vidu izuzetno cenjenog glumca Kevina Spejsija, koga ste mogli da gledate proteklih par godina u precenjenoj Netflix seriji House of Cards, u kojoj se koristeći spletke i sve bolesti Vašingtona i američkog političkog sistema penje do funkcije predsednika Sjedinjenih Američkih Država.
Međutim, ispod svega toga se krije želja da se stvari unaprede, da se isproba sa nečim novim, da se eksperimentiše sa futurističkim oružjima i sukobima. Neko bi rekao, da se napravi neki miks Titanfall-a, Crysisa i standardnog Call of Duty-ja. Možda je to i delimično tačno, ali nije sasvim. Stoga, pogledajmo šta nam donosi novi Zov Dužnosti…Igra je razvijana za sve aktuelne platforme. Advanced Warfare je igra koja, uprkos tome što se (naravno) ističe njena “next-gen priroda”, dolazi i za stare konzole, što će reći za Playstation 3 i Xbox 360. Naravno, verzije za PC, Playstation 4 i Xbox One su takođe tu. Igru je razvijao tim Sledgehammer Games, ko-developer igre Call of Duty: Modern Warfare 3. Takođe, po prvi put imamo razvojni ciklus od tri godine, što Activision sa ponosom ističe. Naime, do sada su uvek dva tima ciklično razvijala po jedan naslov dve godine, tako što je svaki tim svake druge godine objavljivao svoju igru. Da li je igra bolja zahvaljujući tome što je razvoj duže trajao? Ne znamo da li je baš u tome razlog, ili nam je prosto “bolje legla” bez nekog naročitog razloga, ali može biti da i u tom grmu leži zec.
Sa druge strane, nije da je sav taj razvoj rezultovao naročito kvalitetnim iskorišćavanjem resursa. Kao i svaki Call of Duty, i ovaj je “napadno našminkan”, ali bez naročitog opravdanja za hardverske zahteve, naročito imamo li u vidu da je puno toga već viđeno. Call of Duty: Advanced Warfare je razvijan u Sledgehammer-ovom endžinu, umesto u IW endžinu koji je korišćen za prethodni Call of Duty. Ključna stavka rasprave kod prošlogodišnjeg Call of Duty: Ghosts je bilo traženje velike količine RAM memorije da bi se igra pokrenula, odnosno uopšte odgovarajuća količina RAM ili grafičke memorije da bi se “otključala” određena količina detalja. Ni ove godine nije mnogo bolje po tom pitanju, pošto igra zahteva minimalnih 6 GB RAM memorije da bi radila, a kao preporuka dolazi čak 8 GB RAM-a. To sve ne bi bio problem da postoji odgovarajuća rezultanta na drugoj strani, nešto čemu bismo se divili, da ne kažemo najprostije – da je grafika bolja od sličnih igara koje istu ili bolju stvar sa grafičke strane odrađuju sa manje resursa. Ali nije.
To nikako ne znači da je igra kao igra loša ili da radi slabo na jakom hardveru, naprotiv. Svaki Call of Duty, pa tako i Advanced Warfare, je bio prepoznatljiv po fluidnom igranju, velikom broju frejmova u sekundi, i solidnim performansama onda kada prebacite odgovarajuće minimalne hardverske zahteve. Opet, tu je i zahtevnost po pitanju prostora, što nije od zgoreg imati na umu, naročito ukoliko igre instalirate na SSD. Nominalno, igra zahteva čak 55 GB prostora na disku! Sami instalacioni fajlovi neće zauzeti baš toliko (kao da je tik ispod 50 GB malo!) ali je tu potreba i za određenom količinom slobodnog prostora za swap fajl i slično. Sve u svemu, naročitih pomaka u domenu zahtevnosti nema.
Motiv igre je “Napredni vojnik u naprednom svetu sa naprednim arsenalom”. To u praksi znači da Advanced Warfare ima SF šmek više nego ikada do sada. Podsetimo, franšiza je počela sa WW2 sukobima, izveštila se u modernom okruženju, i polako ali sigurno išla ka SF domenu, odnosno sukobima u doglednoj budućnosti. Advanced Warfare je kruna tih stremljenja, i ako je postojala igra koja kombinuje CoD šmek i futurizam, to je Advanced Warfare.
Kao i uvek, lajtmotiv je tu da stimuliše igranje u nekoliko modova koje ova igra nudi. Tradicionalno, tu su kampanja, multiplej i kooperativni režim – koji je u suštini isto multiplej, samo ne usmerava igrače jedne protiv drugih, već traži kolaboraciju kako bi se ispunili određeni ciljevi i obavile misije. Kampanja je više nego pristojna. Iako ne traje dvocifreni broj časova, za čime mnogi čeznu, onoliko koliko traje donosi bombastični audio-vizuelni atak, u kombinaciji sa prepoznatljivim frenetičnim gejmplejem. Egzoskeleti, džetpekovi, masovni sukobi koji se smenjuju sa hirurški preciznim udarima specijalaca, sve je tu. Čak je dodata i komponenta apgrejda kroz kampanju, što je – ako se ne varamo – novina u Call of Duty svetu. Između misija ćete, u zavisnosti od broja poena koje ste u njima stekli, moći da unapređujete pojedine statističke parametre, pa ćete tako puniti oružje brže, imati manji recoil, izvoditi brže pokrete i slično.
Motiv igre je “Napredni vojnik u naprednom svetu sa naprednim arsenalom”
Međutim, igra se izdvaja po tome što je radnja, čak bismo rekli, sasvim prihvatljiva. Nema uvredljivih scenarija poput munjevitog preventivnog napada Rusije na ubogi Vašington gde je cilj doći do kongresne biblioteke, nema invazije teritorije Sjedinjenih Država od strane kombinovanih armija Venecuele i Hondurasa, niti borbe izraženo dobrih momaka protiv nedvosmisleno loših. Premisa igre je da je globalna teroristička mreža napala i uništila mnoštvo nuklearnih reaktora, što je svet bacilo na kolena, a u moru haosa nacionalne vojske se pokazuju nesposobnim da odgovore na novu vrstu pretnji. Nešto poput situacije kojoj smo i danas svedoci ponegde, da država nije u stanju da se suoči sa dovoljno brojnom i snažnom mrežom terorista, samo na globalnom planu. U takvoj situaciji, uskaču raznorazne privatne vojske, odnosno privatne vojne korporacije, koje popunjavaju bezbednosni vakuum i zadovoljavaju svoje potrebe i ciljeve.
Naravno, glavni protagonista ste vi, u ulozi izvesnog generičkog redova Džeka Mičela, natprosečno nadarenog i tehnološki unapređenog. Džek je izgubio ruku u jednoj bici, i sada radi za Atlas korporaciju, odnosno njenog izvršnog direktora Džonatana Ajronsa, koga tumači već spomenuti Kevin Spejsi. On je nezadovoljan neefikasnošću Sjedinjenih Država i nesposobnošću da zaštiti mir i demokratiju u svetu, te stoga kreće da koristi resurse svoje korporacije da načini svet boljim mestom. No, tu postoje i neki obrti koje vam nećemo otkrivati. Ne, nismo rekli da je scenario sjajan, već da nije uvredljiv nego uverljiv, bez obzira što je već ekstremno repetitivno stalno gledati SAD kao žrtvu svetskih zavera, dok pred našim očima u realnom životu nestaju države koje su meta što zavera, što moćnih globalnih igrača, između ostalih iste te Amerike. Opraštamo čak i naivni uvod u kome visokotehnološka armija Severne Koreje okupira Seul lakoćom kojom su nekada poljske konjičke armije dominirale širom stepa na istoku Evrope.
Cela tematika zadire i dublje u problematiku raspada nacionalnih država i njihove efikasnosti, pre svega sa vojnog aspekta, u savremenom dobu dominacije megakorporacija. “Korporacije su ljudi” je načelo koje je nedavno prihvaćeno od strane Vrhovnog suda SAD, i sasvim je verovatno da će se problematika vezana za njih dodatno komplikovati u decenijama koje nam predstoje. Kad smo kod toga, radnja je smeštena u drugu polovinu 21. veka. Premisa jednostavna, naizgled tako libertarijanska, uz par obrta koje ćete i sami videti i što bi, nadamo se, trebalo da devede u pitanje aktuelne tendencije…Režim igranja za više igrača je i dalje ključni aspekat Call of Duty igre. Bez obzira da li želite da igrate običan deathmatch, da li hoćete neki ambiciozniji mod koji traži visok stepen koordinacije između saigrača, ili pak da kooperativno sa prijateljima tučete po AI-ju, Advanced Warfare nudi obilje zabave, ali i novih najava, budući da kao po starom (da li i dobrom?) običaju slede DLC-ovi, Season Pass i slično. Specifičan šmek dolazi iz SF premise, budući da novi CoD donosi ne samo tradicionalna oružja bazirana na projektilima, već i energetska i laserska oružja.
Pucanje nije pretrpelo nekakve revolucionarne promene, poput unapređenja recoila ili balističkih osobina, a obzirom da ovde imamo laserska i energetska oružja, tim pre nije bilo poente praviti neku naročitu promenu u odnosu na dosadašnji fizički model. Ukoliko vam se sviđalo napucavanje u prethodnim igrama, volećete ga i u ovoj. Razlika je da, ukoliko to nije bio slučaj, sada možete odabrati lasersku pušku i osećati se sasvim dobro. Postoji svakako i dosta razlika u gejmpleju sa uvođenjem novih oružja, džamp-pekova i sličnih gedžeta, pa se tako neka oružja dopunjavaju sama (oh da, uz regeneraciju zdravlja, sada imate i regeneraciju municije), imate različite tipove granata tj. birate koji efekat će ona imati, sa egzoskeletima možete vršiti različite akrobacije i izvoditi pokrete koje običan vojnik jednostavno ne može i tome slično.
Sve to je praćeno gomilom scorestreak-ova, perkova, mogućnosti podešavanja…Sve ide dotle da sada možete imati situaciju da se iskombinuju scorestreak-ovu, odnosno da im date kooperativni karakter. Recimo, vaš prijatelj može doprineti “streak-u” tako da efekat bude još veći i izraženiji. Tu je i geslo “više uređaja, više sadržaja”. Ko je igrao Destiny, zna da je u igru uveden (za nas lično iritantan) sistem da mnoštvo sitnijih priča i dešavanja ne saznajete direktno u igri, već možete otvoriti companion app na drugom uređaju da pročitate više. Nešto slično imamo i ovde, uz Advanced Warfare Companion App, koji se upravo tako ponaša. Takođe, Companion App ima funkciju kreiranja i menadžmenta klanova, od interne organizacije, preko kreiranja i editovanja amblema, do učestvovanja u klanskim okršajima i slično.
Ipak, najveća promena dolazi iz potrebe da se egzoskeleti, odnosno “egzoodela” koriste na pravi način. Ko je igrao Crysis, dobro se seća načina na koji je tamošnji egzoskelet dramatično menjao iskustvo u igranju u zavisnosti od toga da li ste ga koristili u modu nevidljivosti, jačeg armora, veće pokretljivosti i slično. Manje-više, slično važi i ovde. Da li ćete koristiti ovu mehaniku ofanzivno ili defanzivno, da li ćete odabrati odelo koje vas čini nevidljivim ili ćete unaprediti mobilnost, i slično – to su sve izbori koji mogu drastično uticati na vaš uspeh u multipleju, bez obzira da li igrate timski deathmatch, capture the flag, hardpoint, search & destroy ili domination…(ne, to nisu svi modovi, ima ih desetak) Postoje i još neki modovi koje nismo ni stigli da isprobamo, pri čemu donose prilično…čudan gejmplej i neuobičajene ciljeve. Naravno, i mape su tako urađene i dizajnirane da prosto prizivaju korišćenje naprednih mogućnosti na neki od opisanih načina. Zombiji? Biće i toga, ali uz Season Pass. Ako ne možete da ih dočekate (a moraćete da ih kupite, ukoliko ih želite), u igri već postoji ugrađen kooperativni mod baziran na talasima neprijateljskih napada (swarm waves), tzv. Exo Survival, ali slutimo da neće dostići popularnost zombija.
Zaključak
Dilema franšize ili novi IP-jevi nikada neće biti odgovorena u potpunosti jer ne postoji jednoznačan odgovor, i ona će biti u srcu dileme da li ćete novi Call of Duty smatrati dobrim ili ne. Najprostije rečeno, Call of Duty je mnogima dosadan i suviše p(l)itak, a sa druge strane, mnogima je konstantan izvor zabave koji izlazi svake godine i koji će poslužiti da prekrati dosadne zimske mesece, naročito kada se radi o multiplejer izvedbi. Osećaj udobnosti igranja poznatog naslova je tu, i ne možemo poreći da ima nečega u sedanju za igru u kojoj ćete se momentalno pronaći i koju u principu već umnogome poznajete. Sa druge strane, ova iteracija Call of Duty serijala je uspela da u jednačinu ubaci i gomilu sitnica koje Advanced Warfare čine ponajboljim izdankom “kodačina” u proteklih nekoliko godina. Samim tim, CoD: AW je kada sve saberemo i oduzmemo – dobra igra. Može biti da je gejming industriji potrebna neka druga “zvezda vodilja”, ali to je već neka dublja priča i za posebnu analizu. U serijal je uneta određena doza svežine – možda ne najoriginalnije, ali svakako svežine koja je bila preko potrebna.
Sva sitna unapređenja implementirana kroz sve modove i režime igranja i vidljiva na svakom koraku
Hoće li sve pozitivno što je dodato biti dovoljno da vas privuče? Kampanja je sasvim pristojna, priča korektna, mehanika napucavanja je prepoznatljiva uz dodate elemente futurističkih oružja, egzoskeleti i futuristički arsenal i vozila donose štošta u gejmplej, audio-vizuelna bombastičnost nikada nije ni dolazila u pitanje. Prisutan je uticaj mnogih hitova koji su se u međuvremenu pojavili, kao što su Destiny, Titanfall, pa čak i Batman. Ipak, poređenja sa Crysisom nikako da se oslobodimo, što zbog mehanike igranja, što zbog okruženja, što zbog grafičkih rešenja, bez ulaska u to koji je endžin bolji ili analize kvaliteta tekstura. Čak pretpostavljamo da su na konzolama ove dve igre vizuelno gotovo identične. Jednostavno, sve odiše tom dozom futurizma i kombinacije kibernetike i tehnološke evolucije koja prašinare pretvara u super-vojnike.
No, najbitnije je to što su sve pobrojane sitnice i unapređenja implementirane u sve modove i režime igranja i vidljive na svakom koraku. Kada podvučemo crtu ispod ne naročito dugog igranja, možemo reći da smo uživali i da ćemo nastaviti da igramo Call of Duty: Advanced Warfare, što je više nego što smo, primera radi, mogli reći za prošlogodišnji naslov. Ili je možda loše to što se igra dopada više nego “prosečan” CoD, ma šta to bilo, nama koji nismo naročiti pobornici CoD serijala? Sledgehammer je pronašao određeni balans između prepoznatljivosti i unošenja novih elemenata i ukoliko ga bude pravilno nadograđivao možemo se radovati još boljim Call of Duty naslovima. No, tu opet ostaje večito pitanje da li bi bilo dobro da naredni nastavak izbace što pre…
Ocena: 83
Dopalo nam se
– Visoke produkcijske vrednosti – „Jednostavna igrivost“, u nedostatku boljeg izraza – Razna sitna unapređenja – Futurizam – Gomila multiplejer sadržaja
Nije nam se dopalo
– Uvek želimo više – Unapređenja i promena ima, ali bismo voleli da su još krupnija i sveobuhvatnija i da se napucavanje dovede na nivo najkvalitetnijih ostvarenja žanra – (Uslovno) Lako ovladavanje igrom, iako vešto zamaskirano, jasno dolazi do izražaja, posebno za FPS veterane – što može biti i pozitivno, zavisno od vašeg gledanja na stvari
Minimalne specifikacije:
Procesor: Intel Core i3-530 @ 2.93 GHz / AMD Phenom II X4 810 @ 2.60 GHz Grafika: NVIDIA GeForce GTS 450 @ 1GB / ATI Radeon HD 5870 @ 1GB RAM: 6 GB HDD: 55 GB prostora OS: Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit
Preporučene specifikacije:
Procesor: Intel Core i5-2500K @ 3.30GHz Grafika: NVIDIA GeForce GTX 760 @ 4GB RAM: 8 GB HDD: 55 GB prostora OS: Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit
Igrano na:
Procesor: Intel Core i5-4670, 3.4 GHz Grafika: MSI GTX 670 OC RAM: 16 GB SSD: Samsung 840 EVO, 250 GB OS: Windows 7 x64
