''Hail Mary'' čip

Kada neka kompanija da kodni naziv svom čipu “Hail Mary”, definitivno znači da nešto nije u redu sa njenim poslovanjem. Sun Microsystems, gigant na području servera, upravo je tako nazvao svoj sledeći procesor u nadi da će ga izvući iz prilične krize u koju je upao. Sporo prilagođavanje kompanije zahtevima tržišta i visoka cena proizvoda, nagnali su kupce da se više okrenu ka jeftinijim AMD/Intel serverskim sistemima, sa daleko nižom cenom i mogućnošću da se za OS koristi besplatni Linux, što je daleko jeftinije od kombinacije UltraSPARC/Solaris koji nudi Sun.
Digresivno, Hail Mary (slobodan prevod “Devica Marija”) je nama manje poznat termin koji se koristi u američkom fudbalu (Sun je, naravno, američka kompanija). To je, precizno rečeno, pas koji se izvodi uglavnom iz očaja (dugačak i preko 50 jardi) i koji može tako prelomiti utakmicu (ukoliko je uspešan). Upravo ovakav jedan pokušaj Sun sada namerava da izvede – ili će uspeti (povratiti dominaciju) ili će doživeti poraz, što bi možda značilo i kraj ove kompanije, a sve to jednim totalno radikalnim pristupom (kao što je dotični pas u američkom fudbalu, znači sve ili ništa).
Trenutno, 1300, od 1600 čip inžinjera koliko ima Sun, radi na ovom projektu. Sa tehnološke strane, oni pokušavaju da u potpunosti minimiziraju latenciju koja nastaje kada procesor zatraži neki podatak iz memorije, i isto tako dok je vrati u memoriju. Prosečno, CPU-u je potrebno oko 200 ns da zatraži, dobije, obradi i vrati podatak u radnu memoriju, što je zaista mnogo – sama obrada je totalno zanemarljiva ovde, i najveći gubitak se pripisuje memorijskom kontroleru koji je suviše spor da snabde procesor dovoljnom količinom podataka. Prema svemu ovome, ispade da CPU više vremena provede u idle stanju nego u obradi podataka (dok čeka podatke na isporuku). Sun vidi rešenje u ovome tako što bi obezbedio procesoru konstantan dotok podataka, sa prethodno određenim instrukcijama koje bi pozivale podatke mnogo ranije od sadašnjeg prosečnog pristupa. Ovaj pristup Sun zove “throughput computing” i podrazumeva kompletno prožimanje centralne procesorske jedinice i memorije, čime bi se latencija svela na minimum i čime bi performanse samog procesora višestruko prevazišle mogućnosti i najjačih modela današnjice.
Da bi okarakterisali postojeću latenciju, zamislite da se vozite u Porsche 911 Carrera automobilu, usred haosa poznatijeg kao centar grada Beograda od 14-16 časova popodne radnim danom. Šta vam vredi što se vozite u kolima koji idu do 300 kmh, ako se vučete u gužvi 20 kmh. To znači da Sun stvarno želi da omogući da “vozite Porschea sa njegovim maksimalnim mogućnostima”, jer se uvidelo da Intelovo “budženje” L2 i L3 keša u ogromnim količinama ima svoj limit, i sam Intel će na kraju morati da osmisli nešto novo. Kao primer, možemo da damo poslednje modele Itanium II procesora, koji imaju skoro 410 miliona tranzistora na sebi (prvenstveno zbog ogromne količine L3 keša), ali i tolika količina keša jednostavno ne može da “prehrani” CPU u onoj količini u kojoj bi iskorišćenje kapaciteta stvarno dalo željene rezultate. Sun, dakle, vidi budućnost brzine računara u što većoj integraciji memorije i CPU-a, “inteligentnim” sistemima koji obezbeđuju podatke procesoru tako da on ne gubi vreme na čekanje istih, kao i na smanjivanje broja tranzistora, čime bi se smanjilo i problematično zagrevanje.
Ovaj potez američke kompanije može stvarno biti ne samo evolucija, već revolucija u shvatanjima arhitekture procesora. Ako uspeju, svoj patent će više neko papreno naplatiti i biće vodeća kompanija u IT industriji, ako ne, sećaćemo se ovog pokušaja kao jednog smelog izleta van standarda projektovanja CPU-ova.
Izvor : The Inquirer