1, 2, 3, 4, 5...26 godina Benchmarka

Malo nije……26 godina je zaista, neću reći baš puno, ali – dosta godina. Pola života skoro…i ove godine eto koristimo priliku da obeležimo ovaj datum, bez nekih velikih analiza, velikih proslava, najava i planova – između prethodnog i ovog nije se dogodilo ništa posebno niti neverovatno uzbudljivo, kako bi se reklo, stanje je redovno.

Ovi dani iz bitnih razloga nisu dani za slavlje, već eto prilika da se podsetimo na to što smo zajedno sa vama prošli u ovih, sada već više od četvrt veka.

Znate i sami koliko ume da bude duga jedna godina, šta se sve u njoj dogodi, nekada deluje, nikad joj kraja nema. A mi je eto, množimo sa dvadeset šest…

I u poslednje vreme, sve nekako idu neka sećanja, uh bre, 40 godina od kako je snimljena ona pesma, pa da li je moguće, onoliko godina od one utakmice, toliko od ovog ili onog događaja. Onda u svemu tome shvatiš da je i 26 godina koliko je danas napunio Benchmark, čitava jedna epoha kroz koju smo prošli zajedno – Vi i mi.

Pre par dana, bio sam na nekom događaju domaće firme, pa onda shvatiš da ti se većina obraća sa “Vi” što mi je pre nekog vremena predstavljalo šok, da su prema meni svi megaljubazni i fini, da u priči kada kažeš „da li se sećate“ shvatiš da ne mogu da se sećaju jer su bili mali, pa kreneš da vraćaš film ko je tada radio, koji su brendovi postojali a danas ih više nama, šta nas je tada oduševljavalo, kakva su nam bila interesovanja.

Konstatuješ da si postao nekakav IT veteran i da je to jednostavno tako, da je to činjenica: nekada jedan od mlađih a danas na ovoj drugoj strani. Uostalom kao i vi koji ste uz Benchmark od prvih dana, davne ’99 godine, niste vi ništa mlađi od nas.

A onda nekako razumeš da je sve to normalno, da više nije bitno da li si brži i skočniji od drugih, da li možeš da daš gol kad poželiš jer ne možeš, shvatiš da vreme jednostavno prolazi, da ne treba žaliti za nečim što je bilo. Bilo je tada; danas smo drugačiji, sporiji ali i dalje u solidnoj formi – možda i najvažnije, mudriji i svesniji kvaliteta koje imamo danas a nekada za to nisi imao dovoljno iskustva, dovoljno godina ili dovoljno strpljenja.

Da li bi se menjao sa sobom u onim godinama: koliko god čudno bilo, ne!

Kako danas nekome objasniti da se pre 26 godina obična stranica sajta učitavala po 45 sekundi, slika po slika, a nije valjalo da ih ima puno jer te onda neko kritikuje što si mu “pojeo” internet protok. Da smo internet plaćali na sate i desetinama minuta čekali na vezu dok dvojnik ne spusti slušalicu, da smo naslućivali da se na dalekom istoku priprema HDTV format televizije, da su samo srećnici imali digitalni fotoaparat, da smo na par dana reinstalirali Windows jer stalno puca, da smo bili ubeđeni da se to dešava samo na ovim našim žutim mašinama a da neki tamo Compaq desktop radi kao sat. Da smo se oduševljavali danas tako jednostavnim, da ne kažem baš primitivnim stvarima…i onda mi danas neko kaže, ma nema tu ništa novo. Ok, nema, da ne idemo u bespotrebnu diskusiju…da ne gubimo energiju ‘zalud.

I ne volim poređenja između prošlih vremena i današnjice, da li je bolje bilo ili je bolje sada, jer svaka epoha nosi nešto novo: sa ove vremenske distance lepo je prisetiti se i početaka, i odlaska na prve događaje u inostranstvu, velike sajmove – to su bila ushićenja koja nije lako objasniti. Pa ja sam tu, na mestu događanja!

Pa legneš nekada uveče u krevet, neće san na oči, pa misliš, šta je sve ostalo za nama. Sigurnih tri meseca života u avionu samo, nakupilo se kad se sve sabere i par godina boravka u drugim zemljama samo na sajmovima i konferencijama, tridesetak interkontinentalnih putovanja. A iznad svega ta divna mogućnost da baš ti budeš prvi koji je video taj uređaj, držao ga u rukama, odgovornost da doneseš važnu informaciju na pravi način. I kada te ta putovanja umore, jer tri meseca godišnje van kuće nije malo, kad shvatiš da telo ne reaguje kao nekada, sve to traje do narednog poziva na sledeći veliki događaj i proradi strast…ajmo opet!

Benchmark je moj život, u dobroj meri i solidan deo života ljudi koji sa mnom dele ovaj radni prostor i ovu pozornicu. Nemojte misliti da je lako, možda to nekome tako deluje, ali zamislite da skoro 10 hiljada dana, toliko će biti početkom one tamo godine, ustajete i idete u krevet sa svojim poslom, odgovornostima i obavezama.

Naravno da ima daleko težih i odgovornijih poslova od ovog našeg, ali razlika je u tome što je ovo naš posao u kome smo baš mi bili pioniri i u kome je najvažnija stvar bila – samoodrživost. Radiš nešto što niko nije pre tebe, a perspektiva ti ne daje konkretne razloge za optimizam.

I sama činjenica da smo i dalje tu, da trajemo i opstajemo a da našu subinu određuje isključivo kvalitet našeg angažmana, jeste razlog za zadovoljstvo. Da niko ne stoji iza nas, niko ko će pomoći kada dođe prvi, računi stižu a naplata po običaju kasni.  

Da radimo sa praktično svim kompanijama osim onih koji bi da kupe mišljenje: u kontaktu sam sa solidnim brojem najpoznatijih proizvođača i vrlo ponosan na poštovanje koje od svih njih dobijamo. Poštovanje prema načinu na koji obavljamo svoj zadatak i profesionalni pristup svojim obavezama.

Nekima to nije baš najjasnije kako treba, ali nije naš zadatak da učimo druge poslu, svi radimo kako mislimo i osećamo da bi trebalo. Najvažnije je raditi na sebi i odnosu sa drugima: vrlo smo zadovoljni svojom pozicijom u takvom poretku, da ne kvarimo. Samo dobra energija, ljubav i adekvatan pristup…bez onoga iskreno (jer, da li je onda svaki drugi put neiskreno?), šokantno, bez hvatanja za glavu i uznemirenih lica na thumbnail-u. Nismo isti…

Idemo dalje, plan je makar još 14 godina, pa ćemo videti gde smo i šta smo: daćemo sve od sebe da još bolje razumemo šta je to što bi moglo biti bolje nego što je bilo juče ili danas. Daleko od toga da ne vidimo propuste i slabosti: neki se reše momentalno, neke stvari ne zavise od nas, za nešto je potrebno vreme. Nema otaljavanja, ima rutine i ima iskustva, to je to, ne može samo na suvu energiju da se igra. Davni snovi su i dalje tu, čekam da se ostvare…

Nema velike proslave ove godine, znate već zbog čega: ovog puta ću ja kuvati za ekipu, napraviću im najbolji espreso u krugu od par kilometara, vina uvek ima, što se kaže, u krugu porodice – jer mi to na neki način i jesmo nakon ovolikih godina svakodnevnog druženja.

Za par dana idemo tamo gde treba da budemo, nije daleko, čistog obraza i uzdignutog čela! Biće mi drago da vas pozdravim ukoliko jedni druge ugledamo.

Vidimo se, voli vas Benchmark ekipa!

Petar Gredelj, urednik Benchmarka – Beograd, 29.10.2025.