Ericsson: Evolucija edukacije

Filip Majkić

Ericsson: Evolucija edukacije

U kompaniji Ericsson svemu prilaze na veoma temeljan i opsežan način, te ne treba da čudi da je i edukacija nešto čime se njihovi eksperti temeljno bave. Uopšte uzevši, u savremenom okruženju visokokonkurentnog sveta, edukacija jeste jedan od kamena temeljaca, ali i ključeva za napredak ne samo ličnosti i individua, već i kompletnog društva, te joj se u razvijenijim zemljama poklanja izrazita pažnja, i u nju se puno ulaže. No, kakvi su trendovi u obrazovanju? Svi smo svedoci da su informacione tehnologije unele značajne izmene u naše svakodnevne živote, pa ne čudi da se i edukacija može unaprediti i poboljšati upotrebom istih.

Ovde se ne radi toliko o hardveru i alatkama, koliko o filozofiji i pristupu. Bili smo u prilici da pre koju godinu vidimo elektronsku tablu za učionicu koju je izradio Samsung, i ostali zapanjeni pred njenim mogućnostima i opcijama. Međutim, ovde imamo nešto drugo, viziju jednog novog društva, koje Ericsson naziva “povezano” ili “umreženo” društvo. Verovatno nikome ne moramo objašnjavati zašto, makar kada se radi o našim čitaocima i svima koji prate dešavanja u svetu i moderne tehnologije.

Tržište edukacije, kako su to formulisali zapadni istraživači (nećemo ovde ulaziti u raspravu koliko je to zapravo tržište, a koliko segment, pre svega zbog toga što se na obrazovanje drugačije gleda u zemljama gde se isto oslanja na privatno finansiranje u daleko većoj meri), će rasti u narednom periodu. Rašće pre svega zbog potreba da se “popunjavaju rupe” u obrazovanju i u svim nivoima društava, ali i na globalnom nivou, i iz toga će vući najveći podsticaj. Istovremeno, taj rast će odlikovati značajna diversifikacija.

Obrazovanje će se prilagođavati potrebama društva, od makro do mikročinilaca, pa će se tako prilagođavati i samim ljudima na mikronivou, i ta potreba za prilagođavanjem će biti glavna odlika edukacije i njene transformacije pod uticajem savremenih tehnologija.

Ono što se neće promeniti jesu dva glavna faktora koja doprinose stimulisanju edukacije, i dve fundamentalne ljudske potrebe/odlike: radoznalost i komunikacija. Sve drugo će biti potencijalan kandidat za transformaciju. Tehnologija će biti glavni nosilac, ali istovremeno i glavni motivator tih promena. Ona će “provocirati” promene, a oni koji ih budu implementirali na adekvatan način će biti pobednici u toj novoj tržišnoj utakmici, koja će imati uticaj i po širini i po dubini na nacionalne ekonomije, ali i na globalne ekonomske prilike, samim tim i na kvalitet života svakoga od nas.

Informacione tehnologije dovode do novih načina interakcije među ljudima i menjaju osnove edukacije. Kompanija Ericsson je sprovela studiju vezanu za umreženo društvo, koja pokazuje da postoji šest ključnih oblasti koje doživljavaju najdrastičnije promene prilikom implementiranja tih tehnologija u škole i nakon početka korišćenja istih u ozbiljnijoj meri.  Istovremeno, kompanija je promovisala svoj dokumentarac koji govori o “odumiranju edukacije i rađanju učenja,” kako je to precizno formulisano. U njemu  na relativno provokativan način postavlja pitanje da li je prošlo vreme “učionica projektovanih za svakoga po jedinstvenom sistemu”.

Bilo je potrebno 25 godina da se poveže 5 milijardi ljudi. Danas 85 odsto čovečanstva ima pristup mobilnim komunikacijama, a očekuje se da će do 2020. godine postojati  50 milijardi povezanih uređaja. U praksi, mobilni telefoni, tableti i laptopovi čine da školske klupe nove generacije doživljavaju na poprilično drugačiji način. Ne, oni nisu tu da ih zamene, ali su svakako tu da ih dopune, pomognu obrazovanju i omoguće nove načine obrazovanja. U neku ruku, oni su tu da ponovo osmisle učionice i omoguće nove vidove saznavanja. Pogledajmo koja su to područja kod kojih je ova pojava najizraženija.

Ericsson Networked Society izveštaj je identifikovao šest glavnih oblasti na koje najviše utiče implementacija savremenih tehnologija. Od tih šest oblasti, tri se odnose na fizički prostor. Preostale tri se odnose na naše navike, odnosno navike učenika.

– Radne alatke: u ovom slučaju, reč “alatke” upotrebljavamo u najširem mogućem smislu, i pre svega tu mislimo na školsku opremu. Učenici neće koristiti samo knjige i sveske, već će u sve većoj meri koristiti smartfone, tablete, laptopove. Diskutabilno je da li će isti nekada u potpunosti moći da zamene udžbenike i  sveske, ali da će se buduće generacije učenika daleko više oslanjati na njih, to je praktično sasvim izvesno. To je istovremeno i sasvim logično. Škole su, uostalom, i kroz prošlost implementirale tada dostupne najpogodnije tehnologije za učenje i komunikaciju, s tim što je razvoj ovih “alatki” danas toliko ubrzan, da je transformacija alatki za učenje postala daleko vidljivija, samim tim i daleko neophodnija. Korišćenje savremenih sredstava za učenje je istovremeno počelo da sve više utiče na kvalitet obrazovanja.

– Tehnička rešenja: ovde ne mislimo na alatke koje koriste sami učenici, već na infrastrukturu i koncept povezanih učionica; reč je o povezanosti sa mrežom, rešenjima za menadžment sadržaja, komunikaciju, interaktivnost. Drugim rečima, ovde ubrajamo sve ono što je kritično za održavanje nastave sa gledišta infrastrukture. I to ne samo u fizičkom, hardverskom smislu, već i kada govorimo o softverskim rešenjima, koja su isto tako krucijalna za nastavni proces u uslovima velikog broja povezanih uređaja.

– Radni prostor: mobilni telefoni, tableti i laptopovi će učiniti školske stolove kakve smo znali – ključna fraza: kakve smo znali – i učiniti ih možda ne suvišnim, ali svakako donekle redundantnim. Školska klupa će ubuduće biti pre polazna tačka, nego središte sticanja znanja. Na toj klupi će se koristiti drugačije alatke, predavanja će se snimati, materijali biti u digitalnom obliku, sa multifunkcionalnim učionicama, personalizovanim lekcijama, snimačem glasa koji će se koristiti možda i češće i više od olovke. Knjige će biti u formatu prilagođenom tabletima, a ključne definicije i delovi lekcija podvlačiće se digitalno na tabletima, što je svima nama koji raspolažemo ovakvim uređajima dobro poznato. Sve te mogućnosti i opcije će prosto radikalno redefinisati radni prostor i pribor za rad svakog učenika, ali i nastavnika.

– Načini rada i sticanja znanja: ideja da učenik treba da radi jednu stvar u jednom trenutku je bazirana na potrebama industrijskog društva. Predmeti su strogo podeljeni, i funkcionišu kao zasebni svetovi. Međutim, u savremenom svetu i post-industrijskom dobu sa mnoštvom modernih tehnologija na raspolaganju, praksa pokazuje da se sve više ide ka sistemu učenja putem projekata. Ne samo to, već su i rezultati ovakvog načina sticanja znanja daleko sveobuhvatniji i plodonosniji. Timski rad sve više menja individualni, a projektni sistemi podižu prosečno obrazovanje, odnosno efikasnost edukacije u širem smislu. Stoga, učenje bazirano na projektima je, može se slobodno reći, primerenije informacionom društvu u kome se trenutno nalazimo. Ovo važi za mnoge, pa i za Srbiju, koja vrlo sporo, svakako sporije nego što bismo mi želeli, ali isto tako i vrlo sigurno ide upravo u tom pravcu.

– Međusobni odnosi na radu: Nastavnici jesu, i ostaće vitalan faktor edukacije. No, njihova uloga će se menjati. U kompaniji Ericsson tu promenu u ulozi opisuju na sledeći način: nastavnici će umesto centralnih ličnosti na pozornici postepeno da se transformišu u vodiče koji stoje sa strane. To će uticati na njihovo poimanje obrazovanja i tražiti visoki stepen učestvovanja u promenama. Na nastavnicima će biti naročiti pritisak, jer će se oni naći u situaciji da budu pioniri promena i transformacija koje će nastajati. Od njih će se, zapravo, tražiti da osmisle nove nastavne procese (oslanjajući se na visoke tehnologije) i forsiraju drugačiji put edukovanja u odnosu na onaj koji su sami prošli. Zbog toga će i njihova uloga biti od krucijalnog značaja u transformaciji ka edukaciji koja se oslanja na moderne tehnologije.

– Veštine i znanje: Škole pripremaju mlade ljude za budućnost. Bazične veštine kao što su čitanje, pisanje, matematika i sl. će uvek biti važne. Međutim, u svetu gde će postojati neograničeni pristup tekstualnim, audio i video informacijama u svako vreme, na svakom mestu, od učenika i učitelja će se tražiti neke druge stvari, neke nove veštine, neki novi načini “dohvatanja znanja.” Veoma će značajno biti snalaženje u takvom svetu, gde informacija i odgovor na problem često već postoje, ali je izazov pronaći ih, i uočiti put koji će voditi do rešenja, pohranjen u moru sličnih puteva, koji međutim ne vode do odgovora na određene probleme.

Zaključak

To su šest krucijalnih oblasti koje su u kompaniji Ericsson identifikovali kao najbitnije u razvoju nekog novog, modernog obrazovanja, baziranog na obilnoj upotrebi savremenih tehnologija. Mikael Erikson Bjerling, ekspert za ponašanje korisnika u Ericsson ConsumerLab-u, je rekao da su učenje i edukacija u vremenu transformacije. Dodao je da istraživanje pokazuje da studenti i progresivni nastavnici, koji obilato koriste prednosti i mogućnosti tehnologije, jesu glavni katalist za fundamentalne promene.

Zaključio je da ICT u vrlo realnom smislu “ruši zidove učionica”, te da je potrebno ponovo osmisliti proces učenja, proces nastave i unaprediti, ali i da će te promene morati biti vršene češće i intenzivnije u budućnosti, kako tehnologije budu napredovale. Dakle, permanentne promene i prilagođavanja (ko je rekao, permanentna revolucija?) su ono što će odlikovati obrazovanje u budućnosti.

Znamo li unapred gde će nas promene odvesti? Ne znamo, to ne znaju čak ni daleko razvijenije zemlje i države gde je istraživanje sprovedeno. Recimo, kada se radi o omiljenom sredstvu za rad, postoji značajna razlika između učenika gde neki favorizuju laptop, a drugi smartfon ili tablet. Dok jedni misle da je tastatura nezamenljiva, drugi koriste digitalnu olovku i tablet ili smartfon. Budućnost obrazovanja će tražiti uređaje jednostavne za upotrebu. Bežični sistemi? Svakako. Njihova implementacija će biti od ključnog značaja za podršku sistemima edukacije.

Nastavnici će takođe morati da se menjaju i prilagođavaju. O tome smo već govorili tokom teksta. Jedno je sigurno – učenici neće nikada biti prepušteni samima sebi, i tome se ne trebaju nadati. Učitelji će postajati instruktori, dok će učenici bolje nego ikada moći da prilagode edukaciju svojim interesovanjima i potrebama. Sve to je veliki izazov, ali da nije, ne bi se ni postavljalo pitanje potrebe za transformacijom i prilagođavanjem edukacije izazovima novih vremena.

Gde smo mi tu? Gde je Srbija? Već sama predstava o našem društvu kao vrlo konzervativnom i patrijarhalnom, koje teško prihvata promene, naročito savremene metode i društvene procese koje nije u stanju da inicijalno u potpunosti razume i shvati, daje razloge za pesimizam. No, ovde se ne sme biti pesimista, naročito zbog toga što je sve ovo istovremeno i velika šansa. Dobro je pogledati primer Estonije. Mala, relativno zaostala pribaltička zemlja, nekada članica komunističkog bloka tj. republika SSSR-a, je u kratkom roku kroz masovno prihvatanje savremenih tehnologija, uspela da se pozicionira kao predvodnik čak i u celoj Evropskoj Uniji. Male zemlje, u kakve i mi spadamo, imaju šansu u tome što su daleko fleksibilnije i promene je nekada jednostavnije implementirati nego u velikim i kompleksni(ji)m društvima. Da li ćemo iskoristiti tu šansu u domenu edukacije, zavisi samo od nas. Šanse nisu velike, ali ljudski je nadati se…