Fujitsu VDI, povratak terminala na veliku scenu

Filip Majkić

Fujitsu VDI, povratak terminala na veliku scenu

Šta je zapravo VDI? Generalno,  sasvim korektan odgovor je i da je Virtual Desktop Infrastructure odgovor na izazove savremenih IT okruženja. No, da bismo dali potpuniji odgovor na ovo pitanje, treba da se zapitamo i koji su to izazovi današnjice i šta danas desktop računar zapravo predstavlja? To je i dalje bez sumnje osnovna alatka za rad u gotovo svim delatnostima. Ali umrežen, i u okruženju naprednije serverske i storidž infrastrukture, kao sredstvo za informatizaciju radnog mesta dobioje skoro sasvim novu dimenziju, što se reflektovalo i na način korišćenja, shvatanje ovih uređaja, kao i poslovnih i korporativnih navika korisnika.
 

Drugačiji pristup desktop računaru, međutim, nije ograničen samo na performanse i funkcionalnost, već u širem kontekstu prelazi i same granice uređaja, preduzeća, pa i samog posla. IJednostavno, opšti je utisak da bliska budućnost u desktop svetu donosi vraćanje na princip funkcionisanja terminala! Kako, zašto, zbog čega, na koji način, pitanja su na koje ćemo odgovarati u nastavku teksta, upravo sa osnove da je makar prividno, trend „vraćanja na staro“ već izvestan.

Da li ste čuli za OnLive, igračku platformu sa ambicijom tvoraca  da služu za strimovanje igara? Naizgled teško zamislivo, ali, nije li lepa pomisao da igranje ne zavisi od grafičke karte, procesora, memorije, hardvera, već da su sve to samo resursi koji se mogu iznajmiti na daljinu, i da nema nikakvih naročitih investicija, izuzev u širokopojasnu internet konekciju? Priznajte da ste se makar i ovlaš, oko toga već zapitali, i da nakon početne neverice kako bi to uopšte funkcionisalo, sve više razmišljate o tome koliko bi vam to zapravo uštedelo novca, vremena i živaca. Ako takav inovativni pristup došao i do igara, a jeste, a OnLive ujedno dobio mnoštvo nagrada za najveću inovaciju u gejmingu, jasno je koliko je sati…

Aktuelni Izazovi

Šta su izazovi današnjice u domenu eksploatacije računara? Pre svega, dosadašnji koncept je u najvećoj meri podrazumevao da koristimo lokalne aplikacije, da podatke čuvamo lokalno, na hard disku, da imamo personalizovana okruženja. Nemojte gubiti iz vida da to povlači i neke stavke koje u prvi mah i ne računamo, kao što su neophodnost poznavanja koje aplikacije se za šta koriste, neophodnost staranja o podacima i tako dalje.

Međutim, sve te operacije postaju eksponencijalno kompleksnije kada se umesto o pojedincu radi o organizaciji. Zamislite samo šta sve treba obaviti da bi se osposobilo jedno radno mesto sa IT strane, počev od nabavke hardvera, ugradnje softvera, instaliranja aplikacija i testiranja, sve do isporučivanja i povezivanja računara. I sve to puta sto, dvesta, hiljadu. Pa onda promene, podešavanja, servisiranje, održavanje. Uporedite to sa konceptom predefinisanog okruženja koje se čuva u „oblaku“, i kome se pristupa pomoću nekog terminala, tankog ili Zero klijenta, bez ikakvih potreba za posebnim podešavanjima i uređivanjima, gde će korisnika već sačekati sve potrebne aplikacije koje su jednom (davno) podešene i postavljene. Simpatično, zar ne?

Pored toga, postoji još jedna vrsta problema koja se pojavljuje kada se „razmišlja globalno“, a to je korišćenje resursa.  Studije pokazuju da se u proseku efektivno koristi manje od 10% procesorske snage, posmatrano u 24-časovnom periodu. A svi znamo da se, osim kod izuzetnih rešenja, struja troši kad god je kompjuter uključen, bilo da se intenzivno koristi ili ne. Konačno, da li je efikasno smeštati aplikacije i OS na hard diskove svakog pojedinačnog računara i plaćati tolike licence, od kojih mnoge nikada ne bivaju iskorišćene? To su sve troškovi eksploatacije o kojima veliki sistemi moraju da vode računa.

Sa druge strane, ukoliko je kompletan OS sa softverom u cloud okruženju, njemu se može pristupiti sa bilo kog računara, a dovoljna je (i neophodna) i samo internet konekcija.  Sve poborojano utiče značajno na operativne troškove.

Serveri i klijent-server računarstvo

Transparentnost troškova, kontrola i bezbednost podataka bili su glavni činioci zamajca za korišćenje servera u poslovnim okruženjima. U manje-više opštem scenariju, serverski delovi aplikacije su smeštani na serveru/centralnom terminalu, kao i važniji podaci, dok su klijentski segmenti aplikacija i korisnički podaci čuvani na računaru korisnika. Korisnici su tako već bili oslonjeni na neku vrstu „podeljenog scenarija“i rad sa klijentskim uređajem – bio to tanki klijent (thin client), laptop ili PC desktop u klasičnom smislu te reči. Takođe, u ovom scenariju nije bila neophodna prevelika brzina razmene podataka kroz mrežu. Na primer, RDP (Remote Desktop Protocol) iz  Microsofta i ICA (Independent Computing Architecture) iz Citrixa su sasvim dobro obavljali posao komunikacije, radeći i preko vrlo slabih veza, odnosno i telefonskih linija. Server se, s obzirom da omogućava i centralno upravljanje sistemom, već na ovom „stupnju razvoja“ smatra se, s pravom, srcem sistema.

Jedan od osnovnih problema „serverskog računarstva“ je to što korisnici dele desktop računare, recimo kod rada u smenama, kao i aplikacije, te problemi jednog korisničkog desktop okruženja mogu imati uticaja na ostale.. Isto tako, softver je neretko pravio probleme i morao je biti kreiran specijalno za serverska okruženja i prilagođen „klijent-server“ filozofiji, kao i skaliranju do nivoa  „mnoštva korisnika“, a to je zahtevalo mnoge zahvate pre instalacije na terminal-server, kao i ograničenja prilikom nadogradnje ili izmena.

Suprotno tome, današnji softver ne zahteva ni da se računari nadograđuju, zato što se izvršava centralno, u „oblaku“.  Na strani klijentskih uređaja manje je pokretnih delova, odnosno delova koji se habaju, pa recimo samo eliminisanje diska i podataka smeštanih na njemu iz cele priče značajno unapređuje celu „IT situaciju“, da ne spominjemo redovno izvršavanje bekapa u „oblaku“. Nema više rizika vezanih za bezbednost, i postaje irelevantno sa kakvog računara se pristupa centralnom softveru. Tako je otvoren put novoj generaciji rešenja.

I tako, postepeno se došlo do VDI rešenja, i ne samo nove generacije clouda, tehnologije ili nečega sličnog, već do novog načina poimanja samog računarstva.

Virtual Desktop Infrastructure (VDI)

U okruženju virtuelnih desktop računara, koje se formira na odgovarajućoj infrastrukturi (VDI), individualni desktopovi različitog tipa sa različitim verzijama operativnog sistema rade kao virtualne mašine na serverima u data centrima. Računari, tačnije pristupni uređaji su izolovani jedni od drugih i stoga dodatno zaštićeni, a okruženja su prilagodljiva i personalizovana kao i regularni računari. Veoma je bitno što aplikacije ne moraju da se adaptiraju, za razliku od tradicionalnog „serverskog računarstva“, a ni posebno da se optimizuju. Konačno, tu je i sjajna stvar u vidu skaliranja opterećenja procesora! Virtualnim desktopovima se stoga može pristupiti sa bilo koje lokacije pomoću bilo kog uređaja i daljinskog (remote) protokola. Kao serverska virtuelizacija, hardver i softver su takođe potpuno nezavisni jedno od drugog.

Stoga, po prvi put u istoriji IT-ja, virtuelizacijom resursa postignuto je da VDI fleksibilno objedinjuje osnovne tehnologije sa klijentske i serverske strane, koristeći jedinstvenu platformu. U suštini, VDI koristi tri koncepta koja su već viđena u IT svetu, ali tako da koristi najbolje osobine svakog od njih i eliminiše njihove mane, odnosno slabe tačke. To su koncepti tradicionalnog desktopa, servera i terminala, kao i serverske virtuelizacije.

Benefiti

Poenta je, logično, u benefitima za korisnike, i obične i „velike“ korisnike. Na prvom mestu je ušteda. I to ne samo direktno u novcu, već i posredno, preko ušteda u ljudskim resursima i vremenu. Zamislite samo koliko je upravljanje pojednostavljeno i koliko je jednostavnije vršiti održavanje kompletnog sistema. To oslobađa ljude koji rade u IT odeljenjima i omogućava im da se bave korisnijim stvarima od pukog održavanja hardvera. Takođe, menadžment hardvera je lakši i oporavak sistema je značajno brži. Kompletno održavanje, kao ranije vrlo komplikovana stavka koja odvlači puno resursa u velikim sistemima sa stotinama računara, sa Virtual Desktop infrastrukturom omogućava značajno pojednostavljenje.

Pored toga, značajan benefit je bezbednost podataka koji se kompletno čuvaju u data centrima. Gubljenje podataka praktično postaje stvar prošlosti, a kontinualni bekapi se staraju da period nefunkcionisanja sistema (tzv. „downtime“) bude sveden na najmanju moguću meru. Mnogo „opipljivije“su, međutim, uštede u potrošnji energije, zahvaljujući tome što se ne koriste hardverski snažne mašine, što rezultuje i manjom emisijom toplote, koja opet rezultuje smanjenjem potrebe za znatnijim radom klima uređaja  u prostorijama gde se nalazi mnoštvo računara…. Čak ni ušteda poslovnog prostora nije zanemarljiva (npr. prostor na stolu). Jasno je, sve pomenuto ne samo što štedi, već otvara i sasvim nove mogućnosti, poput opcije da se čitav  „desktop“ prenosi na USB fleš stiku, što bukvalno svaku mašinu sa USB portom može da pretvori u bezbedean korporativni desktop!

Zanimljivo je i to da je jedina suštinska nadogradnja (apgrejd) koja se može vršiti – zapravo apgrejd interneta, odnosno brzine konekcije. Sve ostalo dodeljuje se sa strane centralnog servera po potrebi, i procesorsko vreme, i prostor na diskovima, i drugi resursi. Generalno, to otvara i dodatne zanimljive opcije i omogućava da se za određene zadatke iskoriste značajno veći resursi nego što bi bili na raspolaganju u tradicionalnim mašinama. Naravno, za sve to je potrebno ostvariti neku kritičnu brojku računara i diversifikovati kompaniju, što opet pretpostavlja da je kompanija dovoljno velika da bi mogla da oseti jasne benefite. A prag isplativosti zavisi mnogo faktora.

Sve je dovoljno merljivo

Imali smo priliku da isprobamo realan kalkulator troškova, koji nam je kompanija Fujitsu dala na uvid, i i ne krijemo iznenađenje količinom činilaca koje, kao ni većina korisnika, uopšte nismo smatrali bitnim!Mnogo aspekata se zanemarjuje, „uzima zdravo za gotovo“,ili nam uopšte nisu na pameti, a zapravo ulazi u spisak sasvim realnih troškova, i ljudskih i materijalnih. I to u meri da smo da smo često ponavljali :„pa da“, „logično“, „jeste, ima i ovo“, „tačno tako“, „auuu…“. Prosto, radi se o ukupnim troškovima posedovanja rešenja, TCO (Total Cost of Ownership), koji se ne odnose samo na inicijalno plaćanje hardvera i početne investicije, već prate sve tipove troškova eksploatacije tokom dužeg vremenskog perioda.

Dakle, nekome će se investiticija u VDI vratiti već posle par meseci, a nekome posle godinu-dve, možda i duže, ali jedno je sigurno – VDI se sigurno isplati svima koji rade sa većim brojem računara. Naravno, svesni smo da neće svako sa istim entuzijazmom izreći ovu rečenicu, niti da će je svi sa odobrenjem prihvatiti. Nakon našeg istraživanja, mi je smatramo činjenicom.

Uštede strimovanjem softvera

Strimovanje softvera je karakteristika VDI okruženja i prateće „brojke“ su zaista impresivne – najpre zbog vremena koje se za samo razmeštanje sistema štedi, iako ni uštede u prostoru nisu male. Pogledajmo jedan primer. Pretpostavimo da 500 računara treba da koristi Windows 7 OS od 20 GB. To je 10 TB prostora. Dalje, u velikoj firmi ne može postojati jedan isti „imidž“ fajl OS-a za sve, zato što se prave drugačije verzije u zavisnosti od odeljenja, sa posebnim aplikacijama i softverom. Neka dodatnog softvera bude još 30 GB, to je 25 TB. Neka tih imidž-fajlova bude 10, to je već 250 TB, samo za prostor koji se inače može višestruko uštedeti strimovanjem, gde bi ukupno postojalo 10 master imidža sa 500 GB zauzetih na centralnom serveru i koji bi se strimovali.  Pomenutom scenariju treba dodati lakšu manipulaciju, održavanje, apdejtovanje, dodavanje ili uklanjanje aplikacija i slično,  A zamislite kada bi broj korisnika unutar sistema bio još veći…

Iz perspektive analiza kompanije Fujitsu, postoji još nekoliko aspekata uštede kada je reč o podacima, poput deduplikacije podataka, što takođe doprinosi i uštedi i jednostavnosti, a time podiže i efikasnost koncepta.  Koristan model rada u ovako serverski-baziranom IT okruženju jeste i rezervisanje skladišnog prostora, što VDI podiže na još viši nivo. Umesto da se odmah određeni prostor rezerviše za korisnika, aplikaciju i sistem, koristi se tehnologija „Thin provisioninga“, koja omogućava da se virtuelni kapacitet korisniku dodeli, ali da se fizički uređaj za skladištenje nabavi tek kada se za tim prostorom zaista  ukaže realna potreba. Pragmatično – studije su pokazale da korisnici uglavnom koriste do 25% dodeljenog prostora!

Thin provisioning odvaja fizičku alokaciju prostora od virtuelnog skladišnog prostora koji je vidljiv sa korisničke strane. Novi prostor se dodaje samo prilikom upisivanja podataka. Samim tim, uvek se garantuje maksimalna iskoristivost prostora, sve do tačke kada administrator dobije obaveštenje da je raspoloživi ukupan kapacitet pri maksimumu, kada pristupa proširenju istog. Uštede ovim metodom su se pokazale ogromnim, ma koliko to delovalo simbolično nekome „na prvu“ – oko 50%  kada govorimo o troškovima infrastrukture.

VDI sa korisničke strane

Personalizacija radnog okruženja je vidljiv jedan od najbitnijih kvaliteta VDI-ja upravo zato što dozvoljava potpunu personalizaciju „desktop“ okruženja korisniku, baš kao i svaki desktop. Pored toga, polise i procedure su jednostavne za implementaciju, a administratori mogu biti sigurni da će ih se korisnici pridržavati. Printeri će takođe biti virtuelizovani i umesto da se svaki posebno podešava i da se instaliraju drajveri na svakoj mašini moguće je štampati na različitim lokacijama, bez obzira da li je korisnik fizički na poslu, kod kuće, ili je u pokretu.

Multimedijalne i grafičke aplikacije su još jedna važna stavka. Nekada video aplikacije, grafički intenzivne aplikacije i komunikcije u realnom vremenu jednostavno nisu bile podesne za računarstvo koje se baziralo na klasičnom server-klijent principu. Infrastruktura nije bila dovoljno brza i razvijena da to podrži, posebno mreže i internet.

Ne ulazeći u realnost infrastrukture u mnogim preduzećima i ustanovama, ove prepreke u ponudi više ne postoje, te je realnost da čak i rendering može da se odvija direktno na strani servera, bilo da se radi o hardverskom ili softverskom renderingu. Sa dobrim propusnim opsegom u standardnom radnom okruženju, u zavisnosti od toga da li je u pitanju tanki klijent, Zero klijent, ili PC računar koji se koristi kao pristupni uređajvirtuelizovani GPU ili moćni procesori, bez problema obavljaju sve zadatke. Drugim rečima, korisnici ne treba da se boje bilo kakvih ograničenja po tom pitanju.

IP telefoniju verovatno ne moramo da objašnjavamo, i o uštedama koje donosi svi verovatno već dovoljno znate, , ali ćemo pomenuti kao „komunikacijski pandan“ jednom VDI okruženju.

Prelazak na VDI okruženja se u Srbiji, kao i u većini drugih tržišta u regionu – i dalje smatra složenim i kompleksnim poduhvatom. I to sasvim neopravdano – zaključujemo nakon razgovora sa Mirkom Grujičićem, saznali smo više od , tehničkim konsultantom za klijentske proizvode i tehnologije za višekorisnička okruženja u beogradskoj kancelariji kompanije Fujitsu Technology Solutions. Uz detaljan osvrt na mogućnosti, osobine i opcije VDI tehnologije, on u ragovoru za Benchmark napominje i da po pitanju trenutka vraćanja investicije u VDI ne postoji jednoznačan odgovor, ali i da je to, kao i kod IT-ja generalno, moguće veoma precizno  proceniti.

Benchmark: Nakon toliko priča o opcijama, slobodi, mogućnostima, i svemu ostalom što donose klijenti čiji je razvoj toliko godina bio u fokusu IT industrije, kako komentarišete svojevrsno „vraćanje na terminale“?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Suština je u tome da je sva ta silna „sloboda“ počela da nas opterećuje, i to ne nas kao individue,-korisnike, već sisteme organizacija. Postalo je užasno teško održavati infrastrukturu. Naročito u sistemima u kojima se broj računara meri stotinama i hiljadama,  . Takođe u okruženjima koja  imaju ogranke, recimo filijale sa po desetak računara neizvodljivo je da svaki ogranak ima svog IT administratora. Daljinski je moguće izvršiti dijagnostiku, ali opet ostaje prostora da korisnik, u zavisnosti od ugovora o održavanju koji ima, čak i nekoliko dana ostane bez računara. Konačno, i ugovori o održavanju su uglavnom skupi, i kada se podvuče crta, sve to dosta košta.

Terminal je kao koncept usvojen kada je bilo skupo kupiti hardver za svakog pojedinačnog korisnika, a sada smo došli do toga da inicijalni, tzv. kapitalni troškovi i nisu toliki problem, već su operativni troškovi ti koji podižu ukupan trošak posedovanja računara. Ljudi često misle kupio sam računar  i – tačka,  a ukupan trošak (Total Cost of Ownership) malo ko računa. TCO je stavka o kojoj se već uveliko razmišlja i u manje razvijenim sredinama. Bilo je potrebno da protekne jedan period da ljudi shvate i prihvate tu činjenicu. Sada je to jasnije, što olakšava prihvatanje VDI-ja.

Benchmark: Koga vidite kao primarne korisnike VDI tehnologije?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Veći i veliki sistemi svakako poseduju „kritičnu masu“ broja računara sa kojim je VDI koncept jako isplativ. Ne zato što ih smatram pogodnim da im nešto prodamo, već zato što se zaista radi o organizacijama gde se troškovi mogu najlakše uočiti, a uštede su vrlo jasne i očigledne, kao i značajne, spram broja računara. Samo ako pogledamo održavanje hardvera, VDI donosi mnogo. Zamislite situaciju gde nema pokretnih delova u sistemima, nema mehanike – koja i dalje najviše otkazuje i generiše potrebu za održavanjem. Veliki sistemi najlakše i najbolje uočavaju prednosti ovakvih tehnologija i rešenja kao što je VDI.

Benchmark: Gde vidite osnovne probleme?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Slikovito, situacija u Srbiji se može opisati time da pravimo brze automobile, a nemamo auto-puteve. Najveći problemi su infrastruktura, kao i nepoznavanje troškova IT-ja. U situaciji smo da infrastruktura u Srbiji nije dovoljno ozbiljna u meri da možemo slobodno svim klijentima da preporučimo potpunu virtuelizaciju, što podrazumeva da imaju Zero client na stolu, dakle, da preskoče čak i tanke klijente. To se u Srbiji može preporučiti samo onima koji imaju gigabitnu, eventualno 100-megabitnu infrastrukturu u svom objektu. Ali ako treba pokriti udaljene lokacije, rešenje bi moralo da se potraži u heterogenoj infrastrukturi, kombinaciji Zero i tankih klijenata.

Smatram da su znanje i svest korisnika u principu konstruktivni činilac. . Klijenti odlično razumeju prednosti ovakvog pristupa i vide prostor za uštede i olakšavanje posla. Na pozitivne reakcije nailazimo najčešće kod ljudi iz IT odeljenja, iako bi moglo da se očekuje da oni budu konzervativniji tačnije da se drže uhodanih metoda. Međutim, naša praksa pokazuje da baš oni – možda zato što najviše znaju o IT-ju –brzo i lako prihvataju celu priču. Više se zapinje kod finansija, odnosno kod direktora koji treba da odobre jedan takav, za srpske prilike, čak i možda pomalo revolucionarni prelazak na novi sistem rada.

Benchmark: Šta mislite o informisanosti poslovnih ljudi o tome? Koliko je to prepreka za usvajanje novih rešenja?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Neadekvatna informisanost može da bude prepreka razumevanju i usvajanju koncepta i trudimo se zato da dosta radimo na tome. Osnovni problem je, međutim, da je teško kod poslovnih korisnika naći preciznu strukturu troškova sa učešćem IT-ja, kao i pojedinih segmenata IT-ja. Slikovito, po pravilu se barata iznosom operativnih troškova firme, ali je teško dobiti informaciju koliko u tim troškovima učestvuje trošak za struju, pa koliko u toj potrošnji struje učestvuju računari, klima uređaji ili sl. Malo se ko udubljuje u sve te troškove da bi pronašao odgovor zašto su toliki, pa onda i rešenje kako da ih smanji.

Pandan je grejanje, gde, ako inicijalno ne stavite izolaciju, tokom eksploatacije verovatno plaćate 20-30% veće račune, a vremenom i višestruke iznose od te inicijalne investicije. Dakle, problem je ako se komunikacija završi na tome da podatak o strukturi troškova u firmi jednostavno ne postoji.

Jer, onda je teško njenim predstavnicima objasniti ti koliko će struju plaćati manje, tako što klima neće morati da radi deo dana ako računari ne emituju toplotu i sl.Veliki problem je kada se vezuju troškovi IT održavanja za neke potpuno drugačije stavke poslovanja, struktura operativnih troškova je jako bitna, i na tome puno radimo sa klijentima.
 

Benchmark: Ko najbolje reaguje u takvim situacijama?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Moj lični utisak je da su to najpre finansijske institucije, verovatno zato što dobro znaju šta je novac – bankama i osiguravajućim kućama je finansijski element savršeno jasan. Dobro razumeju šta je TCO, jer i same tako razmišljaju, i dobro reaguju na priču VDI. U tim situacijama nedostaje možda malo više hrabrosti za ulazak u novu priču, za razliku od preduzeća koja se bave proizvodnjom ili uslugama. Finansijske ustanove su po prirodi konzervativne i to je donekle i razumljivo, rukovode se motom da funkcionalan sistem ne treba radikalno menjati dok zaista ne mora.

Mene ohrabruje to što postoje ozbiljne institucije koje su krenule u ovakve projekte, nevezano za to da li uslugu dobijaju od nas ili nekog drugog. Sjajna je priča projekat Narodne Banke Srbije sa čitaonicom i virtualnim učionicama gde je 250 radnih mesta na virtualnim desktop računarima.
 

Benchmark: A kako ide prihvatanje od strane države?

MIrko Grujičić:, Fujitsu Država –jako sporo. Pojedine institucije da, ali generalno gledano u državnim ustanovama je osnovni problem drugačiji u odnosu na privredu – i dalje mnogo zavisi od ličnog faktora, odnosno od osobe koja odlučuje i ima završnu reč po ovim pitanjima. Nažalost, u državnim institucijama još uvek ima puno ljudi koji IT shvataju samo kao trošak, a ne kao prednost. I dalje razmišljaju koliko ih kompjuter košta, umesto šta mogu sa njim da učine i kako da zarade ili prosto unaprede okruženje, stvore dodatnu vrednost.

Benchmark: Kako ocenjujete ljude iz IT-ja, kako oni doživljavaju ove promene?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Mislim da i ljudima koji rade u IT-ju nedostaje inicijative i hrabrosti da stanu iza ovakvih novih ideja i uvedu promene  pozitivne za ceo poslovni sistem. Oni u stvari najbolje razumeju, ali uglavnom nisu u poziciji da odlučuju. Naravno, dosta zavisi i od toga da li neko ima i lični stav: „Ovo staro znam, sa time sam bezbedan pa neka ovako radi do daljeg, ja mogu da mirno idem kući – i to je to.“

Sa druge strane, upravo oni su neretko u nezahvalnoj situaciji da predočavaju menadžeru detalje i prednosti novog koncepta, a da ni sami nisu potpuno uvereni kako će to funkcionisati. Potrebno je hrabrosti sa svih strana.
 

Benchmark: Koliko korisnika plaši kada mu saopštite šta je VDI, ima li straha od toga kako u praksi to izgleda kada on sedne za računar?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Ima. Plaši ga to što mu nije sasvim jasno kako to radi, a takođe ga plaše pitanja bezbednosti – recimo, šta ako izgubim prenosivi Zero client i sl?. I to je dobra reakcija, to znači da razmišljamo o pravim stvarima. IT administratori brzo shvataju da je VDI velika prednost i kvalitet, kao i kakav komfor u radu sa time dobijaju, dok je otpor samih korisnika nešto što uvek može da se očekuje. Ali, u poslovnim okruženjima ni to ne može niti sme da bude preveliki problem i prepreka pozitivnom iskoraku.

Korporativni korisnicii u Srbiji već imaju virtuelizovane servere i primetno je da se na tome radi. To je već postao zlatni standard i poznato okruženje za mnoge firme. Uopšte uzevši, najveće prepreke VDI-ju su danas, po mom mišljenju, nepoznavanje internih troškova i infrastruktura.

Benchmark: Kako sa tačke gledišta običnog korisnika, radnika koji sedne za svoje radno mesto i treba da upali računar, izgleda korišćenje jednog takvog virtuelizovanog računara?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Apsolutno isto kao i bilo koji drugi računar! Eventualno postoji neko blago ograničenje kod HD multimedije, čisto zbog toga što mreže ne podržavaju baš tako efikasan rad sa njima zbog ograničenja infrastrukture. Međutim, klijentima koji se time bave ni ne savetujemo prelazak na VDI. Za sve druge, nema nikakve razlike. Korisnik seda za svoj računar, ima miš i tastaturu kao ulazne uređaje, sliku dobija na monitoru i radi kao i inače, i nema utisak bilo kakve razlike. Aplikacije su same po sebi iste, samo što su ovde virtuelizovane i smeštene negde drugde, a ne na njegovom računaru.
 

Benchmark: Gde vidite naredni korak, šta je apgrejd takvog „virtuelnog“ računara?

Mirko Grujičić, Fujitsu: Naredni korak je lepša tastatura, veći monitor, veća brzina interneta. Što opet nisu apgrejdi samog računara. Hardverskog unapređivanja, dograđivanja, kupovine novih, bržih računara – nema. Kada se radi o unapređenju koncepta, već nudimo Power over Ethernet uređaje, klijente koji se napajaju preko LAN-a. I to bi bio neki naredni korak, da eliminišemo i strujni kabl ispod stola, i mislim da ćemo se nakon toga neko vreme zadržati na tome. Eventualno bi se potom moglo ići u smeru apsolutne mobilnosti, koja opet nije neophodna celom preduzeću. Naravno, ne isključujem da bude drugačije i da se koncept odmakne u tom pravcu u nekom periodu od pet, deset godina.

Benchmark: Gospodine Grujičiću, hvala Vam puno!

Izbor tehnologija zavisi od svakog pojedinog biznisa. U Srbiji je to još komplikovanije, iz razloga koje ste mogli da pročitate u dosadašnjem tekstu, ali i mnogih drugih kojih se nismo dotakli. Potraga za pravim miksom i pravim rešenjima jeste izazov za buduće korisnike. Veoma je bitno da tom izazovu pristupe sa idejom da je IT nešto u šta treba uložiti kako bi se investicija ne samo vratila, već donela dodatnu vrednost i prednost firmi, koja će se na kraju reflektovati ne prednost nad konkurencijom na tržištu. Optimalan recept koji se traži je u praksi integracija više hardverskih i softverskih tehnologija, implementacija i – nakon implementacije – održavanje i same operacije.
 

Do Fujitsu VDI rešenja za „virtuelizaciju radnog mesta“ došli smo upravo kao igrača koji tu ulazi u igru. Ono je dobar primer za koristi koju moderna i profesionalna implementacija virtuelizacije i svojevrsnog Cloud Computing koncepta može da donese u određenoj oblasti. I to je mnogo efikasnije nego previše teoretskog naglabanja o cloud-u.  Ovde je reč je o pragmatičnom rešenju za mala i srednja preduzeća koje omogućava da se do maksimuma koriste potencijali novih tehnologija. Naravno, i u tom poslu postoje prepreke i o njima ste već dovoljno čitali. Međutim, da li dozvoliti da IT doveka bude posmatran kao samo „trošak“? Kuda nas to vodi? Što pre firme sebi budu postavljale ovakva pitanja, pre će se trgnuti iz svojevrsnog ćorsokaka postojećeg koncepta. A i to će se neminovno dogoditi, pre ili kasnije. Ovakva rešenja su korak dalje u težnji da firmama omoguće da se maksimalno fokusiraju na svoje osnovne delatnosti, i to im je jedna od osnovnih prednosti.
 

VDI je nešto što smo želeli da predstavimo kao vrlo konkretan, dostupan i proveriv primer moderne IT infrastrukture koja se bazira na novim tehnologijama i konceptima, a pri tome je dostupna i u našoj zemlji. Dobavljač koga smo kontaktirali zbog svoje usredsređenosti na ovu temu, Fujitsu, nedavno je objavio i dostupnost unapred „spakovanih“ VDI paketa u dve veličine – za do 20 radnih mesta i za do 42 radna mesta, sa serverima, klijentima, čak i periferijama, te instaliranim i za upotrebu spremnim softverom. Dakle, ovde nije bilo reči o nečemu što ćemo čekati, već o pojednostavljanom rešenju koje se zaista brzo može dobiti i implementirati u bilo koje preduzeće sa odgovarajućom mrežnom infrastrukturom. Pri svemu tome, procedura je maksimalno pojednostavljena. Kompanija treba da odredi broj radnih mesta koja su joj potrebna – i zatraži da dobaljač obezbede neophodne elemente, uključujući i opcione usluge instalacije i održavanja.

Svesni smo da će članak izazvati različite reakcije kod čitalaca. Uostalom, i sama VDI tehnologija je takva. Koncept je takav da ne mogu svi identično da ga shvate, dožive, niti iskoriste. No, oni koji odlučuju trebalo bi da o tome svakako razmisle, sa istog aspekta planiranja budućnosti poslovanja, kroz prizmu  gde žele da budu kroz jednu, tri, pet ili deset godina. I osnovno u tom razmišljanju je – pragmatičnost, odnosno pitanje kako im IT može pomoći da to ostvare, umesto koliko će ih koštati tokom tih istih godina. Odgovori dolaze lako kada se postave prava pitanja.
 
Zahvaljujemo se kompaniji Fujitsu na pomoći prilikom realizacije ovog članka.