Linux alternative popularnim Windows aplikacijama

Ivan Todorović Na sledećih nekoliko strana provešćemo vas kroz korisne Linux alternative popularnom Windows softveru. Svi navedeni programi potpuno su besplatni, kao i većina softvera za ovaj operativni sistem. Želeli smo da vam predočimo kakve alternative možete očekivati na ovakvoj platformi, kao i da, u neku ruku, razvejemo strah i uklonimo kočnicu koju mnogi korisnici osećaju prilikom promene korišćenog operativnog sistema u onom domenu koji je danas najbitniji – koje aplikacije koristiti. Sigurni smo da će vam aplikacije o kojima će ovde biti reči biti više nego dovoljne da krenete u više nego udobno korišćenje Linuxa. Bez daljeg okolišanja, krećemo… OpenOffice.org Neizbežan pratilac gotovo svake Linux distribucije opšte namene je OpenOffice.org, najpopularnija zamena za Microsoft Office. Pored cene od nula dinara kojoj se ne može prigovoriti, OpenOffice.org uspešno pokriva veliku većinu kancelarijskih i kućnih potreba, uz nekoliko funkcija koje je MS Office dobio tek u poslednjim verzijama (na primer, izvoz dokumenta u PDF format). Da ne bude sve tako sjajno, tu su još uvek prisutni problemi sa otvaranjem Microsoftovih vlasničkih formata. Neko bi pomislio „pa dobro, Microsoft nikada u potpunosti nije ni otkrio specifikacije DOC, XLS i PPT formata, i ovo što je postignuto reverznim inženjeringom je više nego uspešno“. Interesantno je da su problemi sa prikazivanjem ovih formata minimalni do nepostojeći. Ono što pravi problem su nativni formati Office-a 2007 i 2010 (npr. DOCX), gde u slučaju otvaranja dokumenta složenijeg uređivanja (mnoštvo tabela, ClipArt, matematičke formule itd) neki elementi mogu biti prosto „pojedeni“. Napominjemo da OpenOffice-ov nativni format (ODF, Open Document Format) već nekoliko godina predstavlja zvaničan ISO standard za razliku od Microsoftovih vlasničkih formata, što vam doduše neće pomoći prilikom razmene dokumenata sa sekretaricama i poslovnim partnerima slabe do umerene kompjuterske pismenosti, ali je bitno je OpenOffice.org uspešno barata sa ustaljenim formatima kao što su DOC i XLS. Osim tekstualnih dokumenata, tabela i prezentacija, OpenOffice ima i komponentu namenjenu vektorskom crtanju koji uspešno pokriva bazične primene izrade logotipa, nalepnica i sličnog. Za one kojima treba alatka na nivou CorelDRAW-a, obavezno treba da provere šta sve može paket Inkscape.  

 
Treba spomenuti i LibreOffice, najnoviji „branch“ OpenOffice.org projekta. Naime, do prošle godine sponzor ovog open-source projekta bio je veliki Sun, a onda je ovu firmu kupila kompanija Oracle i tako preuzela sponzorstvo i/ili vlasništvo nad raznim popularnim softverom uključujući Javu, VirtualBox, MySQL, OpenOffice.org i operativni sistem OpenSolaris. „Rezultati“ ove kupovine bili su vidljivi jako brzo – projekat OpenSolaris je napušten, a Oracle je podneo tužbu protiv Googlea zbog navodne neovlašćene upotrebe Java patenata u operativnom sistemu Android (koji se inače snažno oslanja na Javu). Autori OpenOffice.org nisu bili raspoloženi da im do tada otvoreni projekat postane još jedan korporativni proizvod, pa su formirali organizaciju The Document Foundation i nastavili razvoj ovog office paketa pod novim imenom LibreOffice (s tim što će Oracle formalno nastaviti razvoj OpenOffice-a). Velike kuće koje stoje iza poznatih Linux distribucija, kao što su Canonical (Ubuntu), Novel (SUSE) i Red Hat (Fedora, CentOS) već su najavile svoju podršku novom paketu, pa se nemojte začuditi kada u novim izdanjima ovih Linux distribucija budete videli LibreOffice kao podrazumevani office paket. Emesene Windows Live Messenger (popularno MSN, skraćeno od Microsoft Network) jako je korišćen u mnogim zemljama, uključujući i našu. Razlog je jednostavan – Messenger se dobijao uz Windows i tako bez po muke potukao konkurenciju oličenu u mrežama i programima kao što su ICQ, Yahoo! Messenger i AIM. Uz većinu Linux distribucija dobija se neki od multiprotokolarnih klijenata (najčešće Pidgin) koji podržavaju veći broj mreža (MSN, Google Talk, Facebook Chat, Yahoo! itd), ali podrška za veliki broj protokola povlači i slabije pokriće njihovih „naprednijih“ mogućnosti. Tako Pidgin, između ostalog, do pre neku godinu nije podržavao offline poruke na MSN-u.  

 
Emesene svakako nije prvi Live Messenger „klon“, ali verujemo da je do sada najuverljiviji. Autori su ga od početka zamislili kao što bolju i autentičniju zamenu za Microsoftov program, što znači da ovaj program podržava samo MSN protokol, ali to radi veoma uspešno – tu je većina funkcija može naći u Windows Live Messengeru 2009. Pored toga što nije sasvim oslobođen sitnijih bagova, Emesene se mirne duše može koristiti kao zamena za MSN. Autori intenzivno rade na novom velikom izdanju 2.0 koje će doneti podršku za GTalk i Facebook Chat, ali je nova verzija u teškom beta stadijumu pa preporučujemo korišćenje stabilnog 1.6 izdanja. Ktorrent Iako u trenutku izlaska uTorrenta (čita se „mikrotorent“) na Windowsu nije manjkalo upotrebljivih torent klijenata, ovaj mali program se jako brzo plasirao u sam vrh popularnosti, zahvaljujući minimalnoj upotrebi sistemskih resursa i opterećenju sistema. uTorrent je praktično od starta podržavao enkripciju transmisije, razmenu peerova (Peer Exchange), „trackerless“ razmenu fajlova preko DHT-a i slično, i tako na jednom mestu objedinio gotovo sve korisne funkcije koje su značajno ubrzavale deljenje fajlova preko torenta, i ovaj program učinile omiljenim izborom većine korisnika.  

 
uTorrent postoji i za Linux, ali samo u verziji koja se koristi iz komandne linije, uz mogućnost njenog upravljanja preko web interfejsa koji dosta nalikuje originalnom uTorrentu za Windows. Ipak, ovo nije sasvim elegantan metod, ali potencijalni korisnici Linuxa nemaju o čemu da brinu. Uz mnoge distribucije stiže program zvani Transmission, ali će onima koji traže što sličniji izgled uTorrentu više odgovarati njegov Linux pandan Ktorrent. Sličan interfejs, umerena upotreba sistemskih resursa i podrška za sve aktuelne ekstenzije protokola, uključujući one koje je doneo uTorrent, ovaj program će lako učiniti novim omiljenim izborom korisnika, makar dok koriste Linux kao operativni sistem. Ktorrent uspešno obrađuje i „magnet“ linkove, a moguće je automatski isključiti računar nakon završenog preuzimanja fajlova. VLC Player Multiplatformski plejer nije izostao ni na ovoj platformi, na opštu radost svih ljubitelja multimedije. Podrazumevani plejeri koji stižu uz popularne Linux distribucije oslanjaju se na komponentu MPlayer i često traže instalaciju vlasničkih kodeka kao što su MP3 i DivX da bi bili upotrebljivi, ali to nije slučaj sa VLC-om. On dolazi sa sopstvenim kodecima i pušta praktično sve što mu padne pod „ruku“, a sve to je spakovano u paket veličine jedva 20 MB.  

Zašto je VLC tako dobar? Pa, pored uključenih kodeka, može da streamuje sadržaj sa interneta, može da posluži za gledanje videa preko capture i TV kartica, bez problema prikazuje sve formate titlova koji se danas distribuiraju uz filmove, podržava hardversku akceleraciju preko grafičkog čipa, i po subjektivnom mišljenju autora teksta, pruža ubedljivo najbolji kvalitet slike prilikom reprodukcije filmova u visokoj definiciji. U program je inkorporiran i detaljan prikaz tehničkih karakteristika otvorenog media fajla (kodeci, bitrejt, frejmrejt i slično), a ako vam se ne dopada podrazumevani „spartanski“ interfejs, možete instalirati neki od brojnih skinova koji će ga učiniti znatno modernijim i atraktivnijim. VLC isprva može delovati previše rogobatno novim korisnicima, ali što ga više upotrebljavate, shvatićete da je prelazak na bilo šta drugo poprilično težak.XMMS2 Primetno je da softverski audio plejeri poslednjih godina intenzivno imitiraju izgled iTunesa i Windows Media Playera. Umesto jednostavnog puštanja muzike, pretvorili su se u programe za katalogizaciju audio kolekcije, održavanje baze omota, tekstova i sličnog, kao i sinhronizaciju plejlista sa eksternim plejerima. Taj koncept slede i plejeri koji se podrazumevano dobijaju uz novije Linux distribucije, poput Rhythmbox-a. A šta je sa ljubiteljima Winampa? Za njih je tu XMMS2.
 

Originalni XMMS star je više od deceniju i njegovi autori nisu krili da su inspiraciju našli baš u Winampu. To se između ostalog videlo i u izgledu programa, koji je strukturno bio baš kao Winamp, sa odvojenim glavnim prozorom, prozorom za plejlistu i ekvilajzerom, uključujući tu i podršku za Winampove skinove. U softverskim repozitorijumima popularnih Linux distribucija sada je uglavnom moguće naći njegovog naslednika zvanog XMMS2, sa osnovnom razlikom što se sada radi o klijent-server biblioteci čija se funkcionalnost može proširiti brojnim plaginovima. Upravljanje novim XMMS2 podrazumevano se vrši pratećim programom iz komandne linije, ali kako ovo nije ni izbliza elegantan način kada se radi o jednom audio plejeru, za XMMS2 postoje brojni grafički interfejsi (preporučujemo Promoe), koji zadržavaju izgled klasičnog Winampa uz omogućavanje sve funkcionalnosti koju XMMS2 nudi. Da skratimo priču – u paket menadžeru vaše omiljene Linux distribucije štiklirajte sve stavke koje nose „xmms2“ i „xmms2-plugin“ u imenu, kao i pomenuti Promoe, kliknite na „install“ i uživajte u muzici. K3B Iako je prva verzija nastala pre više od deceniju, K3B je i dalje najbolji program (tačnije, grafički frontend) za snimanje optičkih diskova na Linuxu. Interfejs programa neće predstavljati nepoznanicu svima koji su ikad koristili Nero Burning ROM, jer se radi o dvopanelnom sistemu u kome se istovremeno prikazuju sadržaj lokalnih diskova i sadržaj optičkog diska koji se sprema za narezivanje. Početni prozor nudi najčešće korišćene akcije (novi data i audio disk, kao i kopiranje diska), dok komanda za dodatne akcije otkriva da K3B nije nimalo naivan po pitanju funkcionalnosti: između ostalog, moguće je praviti Video CD i Video DVD projekte i nastavljati multisession diskove, a zahvaljujući visokoj modularnosti i oslanjanju na multimedijalne biblioteke, K3B može direktno da ekstrahuje audio disk u MP3, „iščupa“ MPEG video sekvence sa Video CD diska ili „ripuje“ Video DVD u XviD ili sličan format. Pravi švajcarski nož umotan u modernu grafičku školjku.

K3B ni slučajno nije jedini upotrebljivi softver za nasnimavanje optičkih diskova na Linuxu, ali će ga izabrati svi koji žele potpunu kontrolu nad parametrima diska, umesto prostog ubacivanja fajlova i kliktanja na komandu „Burn“ što nude mnogi drugi programi. Tux Commander Mnogi će se složiti da je Total Commander je jedan od najboljih, ako ne i najbolji fajl menadžer za računare, nevezano za operativni sistem. S obzirom na to, zasigurno ne manjka njegovih klonova. Na Unixolikim sistemima kao što je Linux obično se dobija Midnight Commander, klon prastarog Norton Commandera koji radi u tekstualnom okruženju i pokreće se u terminalu, ali to svakako nije ono što će „prelaznici“ sa Windowsa koristiti u svakodnevne svrhe. Grafičkih klonova Total Commandera ima poprilično – jedan od njih je i GNOME Commander koji bi se, makar po imenu, mogao nametnuti kao logičan izbor za sve koji koriste Linux distribucije zasnovane na GNOME desktopu (takva je i megapopularni Ubuntu), ali bismo mi ipak preporučili Tux Commander kao adekvatniju zamenu.
 

Već na prvi pogled vidi se da autor Tux Commandera nije krio koji program mu je uzor. Tuxcmd jako liči na Total Commander, sa sve komandom linijom i funkcijskim prečicama za najkorišćenije komande u dnu ekrana. Ipak, ne može se pohvaliti baš svim funkcijama koje ima Totalcmd – primera radi, nedostaje interni ZIP paker, ali Tuxcmd svejedno može da deli i spaja fajlove, kreira i proverava njihove kontrolne sume, prikazuje veličine foldera sa svim podfolderima, pretražuje foldere uz temeljno navođenje uslova, kao i da sačuva trenutnu poziciju prozora i lokacije foldera u vidljivim panelima. Broj opcija u podešavanjima programa takođe nije kao u Total Commanderu, ali se program sasvim fino može konfigurisati tako da pokriva navike većine korisnika Totalcmd-a. Jedino što istinski može da zafali od naprednijih funkcija jeste neprikosnovena Total Commanderova alatka Multi-rename. Ipak, Tux Commander može da bude znatno više od prve pomoći, naročito kada se uporedi sa podrazumevanim fajl menadžerima koji se dobijaju uz KDE i GNOME desktope na Linux distribucijama. X-Chat Iako IRC kao protokol za instant komunikaciju nije ni izbliza popularan kao što je bio nekada, mnogi korisnici računara i dalje gaje naviku odlaženja u chat sobe i ćaskanja sa prijateljima i poznanicima. Dok je na Windowsu mIRC još uvek praktično sinonim za „IRC-ovanje“, na Linuxu bi to bio X-Chat (koji je multiplatformski program, a njegova savršeno upotrebljiva verzija postoji i za Windows).
 

Ono što nas je nepovratno „kupilo“ kod X-Chata je mogućnost automatskog bojenja imena članova diskusije. Ukoliko sa klasičnim crno-belim prikazom upadnete u chat sobu sa mnogo korisnika koji besomučno „spamuju“, teško da ćete u takvoj gomili teksta lako uspeti da ispratite diskusiju. Kod X-Chata je dovoljno štiklirati opciju za „bojenje“ imena, i program će se pobrinuti da svaki član kanala dobije prepoznatljivu boju bez vašeg daljeg angažmana. Naravno, vodi se računa da se boje jasno razlikuju, pa ako je na kanalu previše aktivnih članova u diskusiji, neki od njih će imati iste boje što donekle degradira upotrebljivost ove funkcije. Ipak, za umeren broj korisnika (recimo, njih desetak), ova mogućnost zlata vredi. Spomenimo da se i u mIRC-u na Windowsu takođe može uključiti bojenje imena, ali se mora definisati boja za svaki nickname ponaosob, uz mogućnost bojenja po „funkciji“ na kanalu (recimo, operatori u jednoj boji, half-op članovi u drugoj, obični članovi u trećoj). Složićete se da je ovo daleko neudobnije od automatskog bojenja koje nudi X-Chat.
Osim ovoga, X-Chat standardno nudi čuvanje logova kanala, zvučnu signalizaciju, providnu pozadinu kako bi se video sadržaj desktopa i slične sitnice koje život znače, pa ne samo da predstavlja adekvatnu zamenu, već je jedan od najboljih IRC klijenata nezavisno od izbora operativnog sistema.VirtualBox
Ne možemo baš reći da se radi o pravoj zameni, jer VirtualBox postoji i na Windowsu gde je veoma popularan, ali ga vredi spomenuti makar za one koji su se do sada susretali samo sa Virtual PC-jem i VMware Workstationom. Radi se o programu za kreiranje i pokretanje virtuelnih mašina, koji se pritom odlikuje udobnim korisničkim interfejsom i vrlo visokom upotrebljivošću. S obzirom da je besplatan, VirtualBox je već na samom izlasku predstavljao pravo prosvetljenje za korisnike Linuxa, jer je jedino do tada upotrebljivo rešenje na ovu temu bio QEMU, program koji se pokreće iz komandne linije i nudi brojne pogodnosti za serversku upotrebu, ali ne i ono što može zatrebati kućnom korisniku.
 

VirtualBox omogućava povezivanje virtuelnih mašina u mrežu (uz NAT transliranje na mrežnu karticu host računara ili „bridge“ režim na fizičkom ruteru), OpenGL 3D akceleraciju, pristup USB uređajima povezanim na host računar i sve drugo što vam može zatrebati za organizaciju i rad više operativnih sistema na vašem računaru. Detaljno uputstvo za korišćenje VirtualBox-a možete naći na našem sajtu, a sve što važi za Windows verziju, važi i za izdanje za Linux. GIMP Nismo smeli da izostavimo zamenu za Photoshop, je li tako? Profesionalni dizajneri će iz rukava izvući nekoliko čvrstih argumenata zašto GIMP nije tako upotrebljiv kao što je Photoshop (između ostalog, GIMP i dalje ne podržava direktan rad u CMYK kolornom režimu koji je jako značajan u pripremi za štampu, mada se rudimentarna podrška može izvesti preko eksternih plaginova), i biće sasvim u pravu. Photoshop je evoluirao do te mere da jednostavno ne postoji adekvatna zamena, a naročito ne besplatna adekvatna zamena, ali GIMP svejedno ne predstavlja nešto što tek tako treba otpisati. Za kućnu i poluprofesionalnu primenu, mogućnosti ovog programa su „puna kapa“ za većinu korisnika.
 

Oni koji se po prvi put susreću sa ovim programom mogu biti zbunjeni njegovim izgledom jer je, umesto jedinstvenog prozora koji sadrži toolbarove i druge plutajuće elemente, GIMP sastavljen od više nezavisnih prozora, gde se u jednom obrađuje slika, dok ostali predstavljaju palete (alati, lejeri i ostalo). GIMP svakako podržava rad sa lejerima na način na koji to radi Photoshop, a ako se pročešljaju meniji, vidi se da su tu većina, ako ne i sve najčešće korišćene komande iz Photoshop – transformacija, skaliranje, kropovanje i rotiranje slike, podešavanje levela, osvetljenja, kontrasta, kolornih komponenti i slično, a nezaobilazan je i bogat skup grafičkih filtera, od prostog blura pa sve do kreiranja animacija. Osim pojedinačne aktivacije filtera, moguće ih je i automatizovati putem skript jezika zvanog Script-Fu, tako da se provlačenje većeg broja slika kroz mnoštvo filtera vremenski može značajno skratiti. Određene komande su drugačije raspoređene u odnosu na Photoshop pa rad u GIMP-u neće u startu biti tako produktivan, ali ćete se posle malo vežbe jako dobro snalaziti. Ponovo, GIMP ne može da zameni Photoshop ako ste surovi profesionalac koji svakodnevno obrađuje slike direktno u CMYK režimu, ali je za kućne i poluprofesionalne primene (uključujući tu „pimpovanje“ fotografija za Fejsbuk, pa čak i web dizajn) GIMP veoma, veoma dobar izbor. Wine Sve ove alternative su izuzetno korisne, ali šta ako nam ipak zatreba neki Windows program? Tada na scenu stupa Wine, softver koji omogućava pokretanje Windows programa na Linuxu. Iako bi nekome moglo pasti na pamet da se radi o hardverskoj emulaciji, Wine nije emulator (to mu kaže i ime, Wine Is Not Emulator) već se njegova uloga svodi na premošćavanje softverskih slojeva koji razlikuju Linux i Windows programe. Ovo funkcioniše samo na x86-kompatibilnim procesorima, jer zbog odsustva prave hardverske emulacije nije moguće pokretati Windows programe na Linux distribucijama namenjenim hardverskim arhitekturama koje nisu Intel x86. U našem slučaju ovo nije nikakva mana već prednost: prava hardverska emulacija je izuzetno zahtevna i programi bi se u takvom scenariju vukli kao puž. Wine-ov koncept omogućava da se Windows programi na Linuxu mogu izvršavati brzinom koja je jako bliska onoj kojom bi se izvršavali nativno na Windowsu. Naravno, nije sve tako sjajno, jer video igre za Windows najčešće rade malo do mnogo sporije nego kada se izvršavaju u svom prirodnom okruženju, ali je to problem kompleksne strukture DirectX-a čije funkcije u letu treba „prevoditi“ u OpenGL (podsetimo, DirectX ne postoji na Linuxu) kao i problematične drajverske podrške, jer se drajveri za NVIDIA i AMD grafičke kartice intenzivno šteluju za pojedine naslove i grafičke endžine, što Wine ne može da omogući.
 

Kako funkcioniše ovaj softver sa stanovišta krajnjeg korisnika? Ono što je prvi put potrebno pokrenuti jeste alatka „winecfg“, kojom treba podesiti osnovne parametre poput verzije operativnog sistema koja će se imitirati (Windows 98, 2000, XP, Vista, 7), zatim „mount tačke“ odnosno lokalne direktorijume koji će biti pridruženi Windowsovim drajvovima (na primer, drajv C: će biti mapiran u lokalni folder “drive_c”), kao i bazična podešavanja u vezi sa audio komponentom sistema i hardverskom akceleracijom grafike. Nakon toga, Windowsovi EXE fajlovi mogu se pokrenuti iz komandne linije ili jednostavnim dvoklikom na EXE u fajl menadžeru. Ono što je jako značajno je da bi trebalo izbegavati direktno pokretanje programa koji su već instalirani na Windows particijama (osim u slučaju pojedinih igara). Programe koji vas interesuju treba instalirati pod Linuxom upravo preko Winea, kako bi svoja podešavanja upisali u Registy bazu koju Wine održava. Što se tiče kompatibilnosti, generalno važi da što je program veći i složeniji, to je veća verovatnoća da se naleti na manje ili veće probleme u radu, tako da ne možete očekivati da će jedan AutoCAD raditi sa 100% funkcionalnosti (mada autori Wine-a grabe krupnim koracima iz verzije u verziju). Na sajtu Wine projekta može se naći kompletna baza korisničkih iskustava sa raznim aplikacijama uključujući tu i video igre, pa jednostavno možete pogledati u kom „statusu“ se nalazi program koji vas interesuje (upotrebljiv, neupotrebljiv i slično). Umesto zaključka Ubeđeni smo da smo ovim prikazom ne samo pokrili “najveće bojazni” novih korisnika Linux operativnih sistema, već i da smo vam ukazali na određene načine upotrebe i korišćenja koje možete da koristite unutar Linuxa. Prelazak sa platforme na platformu nikada nije bio lakši, a u prilog tvrdnji svedoče i brojni multiplatformski programi i aplikacije, koje možete pronaći u Windows, Linux, Mac OS izdanjima. Developeri razvijaju ogroman broj aplikacija i istina je da često problem nije pronaći alternativu, već kako pronaći pravu alternativu u moru ponuđenih. Verujemo da smo ovim člankom uspeli da vam pomognemo u tom smislu. Do narednog čitanja!  
bdquo;pa dobro, Microsoft nikada u potpunosti nije ni otkrio specifikacije DOC, XLS i PPT formata, i ovo #269;an interfejs, umerena upotreba sistemskih resursa i podr