Benchmark Redakcija
Miloš Stamenković
AMD Phenom
AMD-ova osma generacija procesora koja se na tržištu pojavila davne 2003. godine predstavljala je tehnološkog i lidera u performansama gotovo pune tri godine. Za to vreme, svi dobro informisani korisnici računara su pokušavali da ostatak IT publike ubede u realnost da su Athlon 64 procesori brži i tehnološki napredniji od tadašnjih Pentiuma 4, bez obzira koliko se Intel trudio da sa novijim verzijama jezgra na bilo koji način smanji zaostatak u performansama. Iako to nije bilo nimalo lako, kvartal po kvartal, AMD je uspevao da poveća svoj udeo na tržištu, uzimajući sve veći deo tržišnog CPU kolača. Za to vreme, AMD je na tržište uveo prvi 64-bitni procesor namenjen široj desktop upotrebi, prvi pravi procesor sa dva jezgra i još nekoliko, možda manje bitnih noviteta. Tokom te tri godine konstantnog i ne baš mnogo uspešnog napretka NetBurst arhitekture, Intel je radio na novoj generaciji procesora koja nam je danas veoma dobro poznata. Nakon što je lane Core 2 arhitektura izašla na svetlost dana, Intel je gotovo u tom momentu počeo da vraća deo izgubljene teritorije koju je AMD godinama polako sticao. U takvoj situaciji, sasvim je bilo logično očekivati, a i svi jesu, da AMD veoma brzo napravi kontra udar.
Međutim, kompanija je tokom prošle godine bila u velikoj akciji kupovine ATI-ja, pa je tu bilo još nekih razvojnih problema, i uglavnom kada se saberu svi faktori, postaje jasno da dotični kontra udar u iole skorije vreme neće biti realnost. Tako prolazi gotovo cela godina od Core 2 momenta pa do prvih zvaničnih informacija od novom AMD procesoru koji bi značajno trebalo da smanji veliki zaostatak u performansama koji ima Athlon64 X2 u odnosu na Core 2. Nova arhitektura ima “kodnu” oznaku K10, dok je inicijalno jezgro ponelo ime jednog poznatog španskog grada i fudbalskog kluba – Barcelona.
Najave
Tokom proteklih meseci, postali smo nestrpljivi i stalno pitali zvaničnike AMD-a „Kada će ta Barcelona?“ Međutim, iako je najčešći nezvanični odgovor (jer, kompanija nikada ne komentariše nenajavljene proizvode – prim.ured.) bio „samo što nije“, činjenica je bila da novo jezgro jednostavno još nije spremno da izađe na tržište. Jedan od krucijalnih razloga je još nedovoljno usavršen proizvodni proces za Barcelona jezgro koje je u stanju da dostigne dovoljno visoke radne učestanosti. Usled toga, AMD nije ni želeo da izlazi u javnost bez stabilnog jezgra na više od 2 GHz. Momenat za konačnu premijeru Barcelona jezgra je stigao i pred nama stoji procesor sa kodnim imenom Phenom. Logično, Phenom je baziran na novoj dekstop reverziji jezgra koji nosi kodno ime Agena, koje bi trebalo da bude i osnova za buduće derivate namenjene low-end segmentu tržišta. Uskoro nakon premijere, trebalo bi da tržištu budu dostupne dve verzije ovog procesora, Phenom X4 i Phenom FX. Trebalo bi očekivati da FX verzija “krene” od takta 2.6 GHz, dok će Phenom X4 raditi u rasponima od 2.2 do 2.4 GHz. AMD je svoj dosadašnji način obeležavanja procesora PR rajtingom zamenio čistom oznakom modela, opet nešto slično kao što ima Intel. Tako Phenom 9500 u stvari radi na 2.2 GHz, 9600 na 2.3 GHz, a 9700 na 2.4 GHz. Ova poslednja verzija bi ipak trebala da bude dostupna tek u decembru, ali smo mi na test dobili upravo ovu verziju Phenom procesora. Naravno, AMD za početak naredne godine sprema i derivate Barcelona jezgra. Phenom X2 (kodno ime Kuma) će logično predstavljati verziju sa dva jezgra sa 2 MM L3 keša, dok će Athlon X2 (kodno ime Rana) u svojoj verziji biti bez L3 keš memorije. Naravno, na kraju će biti i Sempron verzija sa novim jezgrom. Dobro, sada nakon što smo pokrili bazične detalje, da vidimo kakve su razlike u arhitekturi između novih i starih AMD procesora.
K8 vs. K10
Ukoliko se pitate gde je nestao K9, verovatno se može reći da je ostao u nekoj kafileriji, jer je AMD sasvim logično hteo da izbegne ovaj naziv sa svoju sledeću generaciju procesora. Naravno, iza kulisa ima malo ozbiljnijih detalja zbog čega je K9 preskočen, ali to sada nije ni bitno kad je K10 pred nama. Kao i svi noviji Athlon procesori i Phenom je proizveden u 65nm SOI proizvodnom procesu, tako da po ovom pitanju u za sada nema nekih noviteta, ali je tranzicija na 45nm proces najavljena za prvi kvartal 2008. godine. Bitan detalj koji AMD ponosno ističe kod Phenom-a jeste da je u pitanju prvi pravi QuadCore procesor. Sistem je sličan kao i kod Athlon X2 procesora, samo što sada jezgra ima duplo više. Ovo se prvenstveno odnosi na mogućnost direktne komunikacije između „core-ova“ bez potrebe da se izlazi iz samog procesora i u to upliće sistemska memorija.
Svako jezgro kod Phenom-a poseduje svoj L1 keš (po 64 KB sa istrukcije i 64 KB za podatke) a nivo asocijativnosti je ista kao i kod K8 jezgra. Jedina prednost kod K10 jezgra sa L1 kešom je proširena magistrala samog keša, tako da K10 može u jednom kloku da ima dva 128bitna pristupa, što ga čini duplo efikasnijim po kloku prilikom obrađivanja nekih od SSE istrukcija. Situacija od L2 keša je veoma slična, tako da svako jezgro ima svoj L2 keš kapaciteta 512 KB, a napredak se odnosi na duplu širinu veze između L1 i L2 keša. Finalni segment predstavlja L3 keš veličine 2 MB, a u pitanju deljena keš memorija. Ovu praksi znači da sva četiri jezgra mogu pristupati L3 kešu i tako maksimalno brzo, direktno na nivou procesora razmenjivati informacije ukoliko je to potrebno. Sadržaj L3 keša uglavnom predstavlja kopiju podataka iz L2 keša, ali ukoliko samo jedno jezgro koristi određene podatke, oni se brišu iz L3 keša kako bi se oslobodilo mesto za neke druge. Ukoliko neko drugo jezgro zatraži neki od modifikovanih podataka koji se nalaze u L1 ili L2 kešu nekog od jezgara, oni se direktno kopiraju u L3 keš i tako stavljaju na raspolaganje ostalim jezgrima.
Upravo zavaljujući ovim karakteristikama AMD zasniva svoju priču da je Phenom prvi pravi QuadCore procesor. Da se podsetimo, svi aktuelni Intel Core 2Quad procesori su sastavljeni na prost način „lepljenja“ dva dualcore jezgra. U ovom slučaju, sva potrebna komunikacija između jezgra se odvija preko memorijskog kontrolera koji se kod Intel-a još uvek nalazi u northbridge-u čipseta. Kako sam čipset radni na mnogo nižoj brzini nego procesor, jasno je da u takvim situacijama dolazi do usporenja, pa je AMD sa svojim naprednijim pristupom ovde u prednosti. Međutim, kada u proračune uvedemo realnost softvera, dolazimo do činjenice koje su bili svesni u Intel-u kada su i kreirali svoje dual i quad core procesore. Dakle, pri multitaskingu četiri različita programa (thread-a) jednostavno nema mnogo potrebe da jezgra između sebe razmenjuju podatke. Jedno jezgro se “bavi” WinRAR-om, a drugo FireFox-om, i tu nema šta da se meša. Kod renderinga sama aplikacija podeli posao na četiri dela pri kome opet nema nešto mnogo potrebe za razmenom informacija između jezgra u procesoru; zapravo ima je, ali ne toliko da bi značajnije uticala na preformanse. Zbog toga AMD do sada iz ovog segmenta arhitekture nije uspeo da izvuče prednost u odnosu na Intel.
Nakon ove priče o kešu, dolazi do još jednog dela keš memorije koji se naziva TLB ili „Translation Look-aside Buffer“, oko kojeg se upravo zadnjih sati digla dodatna prašina. Naime, u nekim slučajevima pri komunikaciji TLB-a i L3 keša dolazi do korupcije podataka i blokiranja celog sistema. AMD je brzo reagovao preko proizvođača odgovarajućih matičnih ploča – brzo su izdate revizije BIOS-a, nakon čega je eliminisan ovaj problem. Pored toga, novi BIOS treba da reši problem detektovanja dual-channel režima. Lično, sa prvim problemom se tokom testiranja nismo susreli, ali je drugi bio prisutan kroz slabije rezultate testova memorijskog protoka. Interesantno je da smo sliču situaciju imali i sa svim Intel Core 2 procesorima kod kojih je letos ustanovljen sličan problem na TLB baferu koji je opet rešen kroz BIOS update matičnih ploča, kao i direktne zakrpe svih operativnih sistema. Bar su ovde AMD i Intel “ruku pod ruku”. Ipak, kada je K10 arhitektura u pitanju ovde najbitnije da je ceo raspon TLB bafera mnogo veći nego što je to slučaj sa K8 jezgrom. Sa novim većim TLB baferom K10 može izvrši translaciju celog gigabajta podataka, što bi novim operativnim sistemima (Vista) i pratećim softverom trebalo da omogući brži rad.
Kada izađemo iz keša, potrebno je pristupiti memoriji, a tu na delo dolazi memorijski kontroler. Kao K8, Barcelona poseduje potpuno integrisan DDR2 memorijski kontroler čija je glavna prednost mnogo manja latencija prilikom pristupa memoriji. Ipak, integrisani memorijski kontroler u K10 jezgru doživeo je značajne promene radi povećanja efikasnosti. Sada se podaci mogu prebacivati preko jednog 128-bitnog ili dva 64-bitna kanala, i to po aktuelnim potrebama kako bi dva ili više jezgara mogli što lakše i nezavisno da pristupaju sistemskoj memoriji. Pored toga, algoritmi za optimizaciju pristupa su takođe poboljšani. Memorijski kontoler grupiše zahteve za upisom ili čitanjem podataka, slaže ih po prioritetu, i na kraju beleži učestale „paterne“ radi što preciznijih prefetch opreacija. Sam prefetch mehanizam mehanizam je uvek bio dobra strana K8 jezgra i omogućavale je veoma dobro memorijske performanse. Sa novim procesorom je sve to dodatno poboljšano. K10 sada može da vrši prefetch direktno iz sistemske memorije u L1 keš procesora, preskačući latency L2 i L3 keša. Pored toga, prefetch mehanizam je mnogo fleksibilniji i ima veći nivo praćenja i analiziranja upita kako bi se smanjilo punjenje keš memorije eventualnim nepotrebnim podacima. Prefetch jedinica u memorijskom kontroleru je u stanju da prati zahteva iz sva četiri jezgra i tako na efikasinij način planira i izvršava kopiranje podatak u keš memoriju. Sve ove promene doprinose činjenici da je AMD sa K10 jezgrom izvršio značajna unapređena celog sistema za manipulaciju memorijom, a sve to u cilju, naravno, što boljih performansi. Ipak, analizirajući sve ove detalje ostaje činjenica da Intel Core 2 arhitektura ima nešto efikasnije prefetch sisteme. Jasno je da se u nedostatku integrisanog memorijskog kontrolera Intel morao potruditi da prefetch mehanizme učini što boljim kako bi performanse memorijskog podsistema bile na visokom nivou. Tako K10 prefetch nema mogućnost prađenja pojednačnih instrukcija na pojedinačnoj adresi, ili nema prefetch direktno iz L2 u L1 keš radi dodatnog neutralisanja latencije samog L2 keša. Naravno, kada se izađe iz kompletne priče o kešu, sve ovo sa ostalim delom sistema povezuje nova generacija HyperTransport 3.0 linka. HT 3.0 nudi maksimalnu teorijsku propusni moć od 20.6 GB/s, što je više nego duplo u odnosu na prethodnu generaciju koju koristi K8 jezgro.
Što se osnovnih ALU i FPU jedinica tiče, one su veoma slične kao i kod K8 jezgra, ali uz par značajnih unapređenja. Jedna od najvećih uskih grla K8 jezgra se odnosio na striktno praćenje redosleda memorijskih upita, što znači da memorijski upit i instrukcija ne može biti izvršena van svog redosleda iako je sve spremno, sve ovo mora da čeka svoj red. Kod novog procesora ovo se više ne događaja, jer je K10 sposoban da vrši „out of order“ upite, kao i da potpuno nezavisno vrši upis ili čitanje podataka ukoliko CPU utvrdi da nema konflikta između zadatih adresa. Još jedno unapređenje K10 jezgra se odnosi na ubrzanje intiger deljenja što je generalno jedna od najsporijih funkcija, te je programeri u svom kodu prilično izbegavaju, ali u slučaju K10 jezgra više ne moraju brinuti o tome. Generalno gledano, K10 poseduje veoma efikasne intiger jedinice koje bi trebalo da omoguće sasvim solidne performanse u odnosu na Core 2 procesore. Adekvatna unapređenja su izvršena i na FPU jedinicama. Interna magistrala je proširena na 128bita te se ove SSE istrukcije sada mogu izvršiti samo u jednom kloku, a FPU jedinice poseduju iste „out of order“ mogućnosti koje smo malo pre opisali. Pored toga, FPU jedinice više ne troše svoje resurse na učitavanje instrukcija već za to postoji poseban unit koji može izvršiti dva učitavanja instrukcija u jednom klok ciklusu. Naravno, sve ovo je povezano sa povećanjem magistrale između L1 i L2 keš memorije na 128 bita što uz sva unapređenja FPU jedinice K10 jezgra čine efikasnijim i fleksibilnijim u odnosu na staro K8 jezgro. Kada ove detalje uporedimo sa Core 2 arhitekturom, može se reći da K10 poseduje nešto naprednije FPU jedinice, i to prvenstveno zbog mogućnosti dva 128bitna čitanja ili jednog 128bitnog upisa u jednom kloku procesora.
Pored svih unapređenja već postojećih stvari, Phenom sa sobom donosi određeni set novih instrukcija (LZCNT, POPCNT, EXTRQ, INSERTQ, MOVNTSS, MOVNTSD) koje predstavljaju AMD verziju SSE4 instrukcija koje još nose oznaku SSE4a. Na žalost, SSE4a instrukcije nisu kompatibilne sa Intel-ovim SSE4.1 i SSE4.2 setovima instrukcija koje će se pojaviti u Penryn jezgru. Finalni značajniji novitet se odnosi na unapređenu virtuelizaciju sa „Nested Paging“ sistemom koji u odnosu na klasični „Shadow Page“ sistem donosi teoretsko povećanje performansi virtuelnih mašina i do 45%.
U praksi…
Nakon što smo prešli preko osnovnih detalja koje čine novitete Phenom procesora, na redu je da vidimo kako se sve to ponaša u praksi. Poređenje sa K8 jezgrom nismo ovom prilikom mogli da izvedemo iz više razloga, ali po testovima koje smo imali prilike da vidimo, K10 na istom radnom taktu donosi oko 25 procenata veće performanse u odnosu na staro jezgro. Ovo predstavlja odličan napredak, međutim kako stoje stvari kada je u pitanju poređenje sa Core 2 arhitekturom. Phenom 2.4 GHz direktno smo suočili sa Core 2 Quad Q6600 procesorom na 2.4 GHz kako bi smo konačno stvarno saznali u kojoj meri je AMD uspeo da sustigne Intel. Test platforma koju smo koristili sadrži GeForce 8800GTS grafičku kartu i dva 1 GB Corsair Dominator memorijskih modula. Kao test operativni sistem koristili smo 32bitnu Vista Ultimate verziju, prevenstveno usled činjenice da je tokom svojih prezentacija u Varšavi AMD koristio upravo ovu verziju. Moramo priznati da nam je bilo malo čudno da nije korišćena 64-bitna verzija, jer je AMD prvi otvorio vrata 64-bitnim procesorima na desktop tržištu. Gotovo sigurno da je to zbog problema sa drajverima za grafički podsistem
Na žalost, već u samom startu smo naišli na već ranije probleme oko detekcije dual channel memorijskog kontrolera od strane test programa kao što su SiSoft Sandra 2008 i Everest. Jednostavno nam memorijski protok od skoro 6000 MB/s nije delovao realno, jer dobro znamo da najbrži primerci Athlon 64 X2 procesora bez problema prebacuju cifru of 8000 MB/s. Naravno, sa novijom verzijom BIOS-a ovi problemi bi trebalo da budu otklonjeni, ali se za sada moramo zadovoljiti ovim rezultatima koje smo dobili ovom prilikom. Interesantno, SienceMark je nekako uspeo ne neki način da iskoristi potencionalni dual channel bandwidth, tako da je izmereni protok od 7200 MB/s skoro 50 procenata veći od Q6600 procesora. Sa druge strane, SienceMark je pokazao mnogo veći brzinu L1 i L2 keša kod Q6600, što bi trebalo da potvrdi da Core 2 arhitektura ovde i dalje ima veliku prednost. Ono što smo još primetili prilikom testiranja se odnosi na HyperTransport magistralu koja je radila na 2000 MHz, umesto na 3600 MHz koliko je brzina po specifikaciji HyperTransport 3.0 linka. Rad u HT 3.0 modu jednostavno nije bio dovoljno stabilan za prolazak kroz sve testove, što je još jedna stvar koja se mora srediti u finalnim verzijama matičnih ploča i čipseta. Tu je još jedan detalj koji se odnosi na brzinu rada L3 keš memorije: čini se L3 keš i Northbridge uvek radi na istom taktu od 2000 MHz, bez obzira na kom taktu radi ostatak procesora. Sve vrste naših pokušaja da ovu brzinu povećamo rezultovali su blokiranjem sistema, tako da za sada ovo ostaje jedna od značajnih mana ove prve generacije Phenom procesora. Ista brzina celog procesora i HT linka bi trebalo da bude jedna od udarnih noviteta K10 arhitekture, ali za sada stvari stoje tako.
Kada smo već ovde, red je da pomenemo i overkloking. Da, Phenom je moguće overklokovati, ali za sada samo preko AMD OverDrive softvera, jer BIOS Gigabyte test matične ploče još nije dovoljno razvijen da bi se kroz njega uspešno overklokovalo. Kako se povećanjem sistemske magistrale ne može ništa postići, jedini način za to je bio putem promene množilaca koji je kod našeg test Phenom primerka otključan. Maksimalni radni takt koji je nudio potpunu stabilnost kroz sve testove je 2.7 GHz. Ovo nije nešto specijalno mnogo, ali je ipak dovoljno da nam ukaže da su modeli na 2.6 GHz već sada sasvim realni. Za ovo je bilo dovoljno minimalno podizanje napona sa 1.25 na 1.3 V. Pri tome, ceo procesor se pod punim opterećenjem zagrevao oko 55 stepeni, što je sasvim solidan rezultat za standardni box AM2 kuler koji smo koristili. Ovde možemo napomenuti i prisustvo Cool&Quiet2 tehnologije, gde se brzina svakog jezgra može posebno regulisati. Radni napon takođe varira u zavisnosti od optrećenja, sa tim da je uvek isti za L3 keš i HT magistralu, dok je napon za jezgra isti i na nivou jezgra koje je pod najvećim opterećenjem.
Pogledajmo i informacije iz aktuelnog CPU-Z uslužnog programa:
i kada se overklokuje…
Gigabyte GA-MA790FX-DQ6
Sa novom AMD platformom, odnosno Phenom procesorom smo se upoznali testirajući matičnu ploču koju je kreirao Gigabyte. O samoj ploči ovom prilikom nećemo pisati, već ćemo vam samo preneti nekoliko ekskluzivnih fotografija – test matičnih ploča baziranih na novom čipsetu ćete uskoro moći da čitate na našem sajtu:
Testovi – SiSoft Sandra 2008 Pro
Imajući sve činjenice oko dual channel i ostalih problema, jasno je da SiSoft Sandra u svim testovima daje prednost Q6600 procesoru. Ipak, ono što nam je dodatno privuklo pažnju je drastično veći „latency“ u MCE testu, gde bi baš zbog svoje arhitekture K10 treba da ima prednost.
Everest
Kada se pređu sintetičke Everest testove, Phenom počinje da pokazuje dozu konkurentnosti. PhotoXXX je dosta brži na Phenom-u, a slično važi i za ZLib. U ostalim Everest testovima, kao što možete videti u tabelama, Q6600 je nešto brži sem u FPUJulia testu koji gde je Q6600 gotovo duplo brži. Očigledno ovaj test ekstremno odgovara Intel-ovoj „branch prediction“ jedinici.
Science Mark 2.0 Final
Ostali testovi
Baterija testova koji smo sledeće izvršili podrazumeva kompresiju fajlova i video materijala, kao još par sintetičkih testova. Phenom je u velikoj većini dotičnih testova sporiji, ili dosta sporiji od Q6600, a jedino kroz testove kompresije fajlova Phenom pokazao konkurentnim. Integrisani WinRAR test daje značajno bolji rezultat na Phenom-u, dok intgerisani Windows ZIP arhiver takodje daje, istina dosta manju, prednost novom AMD procesoru. 3DMark05 i 06, igrački testovi
Kada pređemo u gaming vode, rezultati se veoma slični. U oba 3DMark testa koristili smo 640×480 rezoluciju kako bi se usko grlo grafičke karte svelo na minimum. U ovim uslovima, Phenom je za nijansu sporiji sem u 3DMark05 CPU testu koji nekako baš „pogađa“ Phenom FPU opzimizacije. Interesantno je bilo videti da i dobri, stari Quake3 brže radi na Phenom-u, što može nagovestiti u da u igrama Phenom može da konkuriše Q6600 procesoru. DirectX 10 test Call Of Huarez je prisutan zabave radi, jer nam ne pruža nešto baš značajne informacije.
Testovi realnih aplikacija
Baterija testova koja podrazumeva rad u ozbiljnim realnim aplikacijama što su Premiere, AfterEffects, Maya-u i Cinebench jasno pokazuje da Phenom na istom radnom taktu teško može da se nosi protiv Q6600 procesora. Zaostatak od nekih 10% u Premieru nije toliko strašan, ali u AfterEffects-u preko 30 procenata, što je stvarno mnogo, posebno za ljude koji se ozbiljno bave radom ovom programu. Zaostatak u Maya 8.5 paketu je tek posebna priča, jer je zaostak Phenom-a ovde stvarno ogroman. Ono koji se profesionalno bave 3D renderingom, nemaju šta da traže sa Phenom procesorom.
Povratak korenima
Nakon velikih očekivanja i dugog čekanja na K10, Barcelonu, Agenu odnosno Star arhitekturu, AMD konačno nudi tržištu pravi quad core procesor. Ukupne performanse su slabije u odnosu na Intel Core 2 procesore na istom radnom taktu, što je sasvim jasno i lepo se vidi u tabelama na prethodnim stranama. Naravno, Phenom ima svojih svetlih momenata, mada ne možemo da ne primetimo da je konkurentsko rešenje u većem broju testova odnelo pobedu.
Međutim, uz odgovarajuću (i od AMD-a najavljenu) politiku cena, Phenom u paketu sa upravo predstavljenom, kompletnom Spyder platformom može biti veoma interesantno rešenje za prilično širok sloj korisnika, posebno onih koji naginju ka zaista širokom mainstream segmentu. Listajući knjigu sećanja, svi malo iskusniji korisnici računara sećaju se vremena kada je AMD sa svojim K6 procesorima po prvi put uspeo da napravi kakvu takvu konkurenciju Intelu. Dotična arhitektura je ponudila određene novitete, iako je generalno bila sporija u odnosu na tadašnje Pentium II i Celeron procesore. Ipak je i tada bilo dosta zainteresovanih da se zarad niže cene odreknu određenog nivoa performansi. Aktuelno stanje stvari u mnogome podsećaju na ovo vreme, ali je situacija za krajnje korisnike mnogo bolja. Za primetno nižu cenu, Spyder platforma nudi veoma konkurentne performanse, a sam Phenom nudi udobnost rada jednog pravog modernog četvorojezgarnog procesora.
Pre nešto što završimo ovo poglavlje o AMD Spyder platformi, moramo još jednom istaći utisak koji je preovladao tokom ovog testiranja. AMD je, u to smo sigurni, bio primoran da krene na tržište sa onim što trenutno ima na raspolaganju, a to je na žalost, još uvek nedovoljno ispoliran proizvod. Navedeni problemi ovo jasno potvrđuju, ali se nadamo da će oni u što kraćem roku biti rešeni i tek tada ćemo moći da donesemo konačni sud. Za sada možemo samo reći da je Phenom vrlo solidan procesor, sa dobrom brojem konkretnih i korisnih novih tehnologija, koji nudi korektne performanse, odnosno odlične performanse u svom cenovnom rangu. Ukoliko AMD sa Phenomom uspe da prevaziđe dečije bolesti, brzo osvoji 45nm proizvodni proces i poveća „yield“, uspeće da pregura ova teška vremena i, eventualno, stvori pravog naslednika K8 arhitekture, u punom smislu te reči.
AMD Phenom test sistem na test ustupio AMD.
