Benchmark Redakcija
Uroš Radulović Veliki test memorijskih modula, Q4, 2005Da li se ikada neko od vas zapitao koje je pravo značenje memorijskih latencija
i šta one uopšte predstavljaju? Čak iako spadate u one malobrojne korisnike,
koje je znatiželja odvela do Google-a, velika je verovatnoća da se vaš entuzijazam
ugasio nakon konstatacije da su definicije i tamo neke formule previše teške
i gotovo nerazumljive. A kako i ne bi, kada se radi o jednom tako nezanimljivom
i prostom parčetou silicijuma (sledi duboki uzdisaj autora ovog testa)? Šalu
na stranu, od tog parčeta silicijuma danas dosta toga zavisi. Zamislimo na jedan
trenutak računar sa „sporom“ SDRAM memorijom, ili ne daj bože, grafičke kartice
sa DDR1 čipovima na sebi…Za današnje pojmove je to nezamislivo i u najmanju ruku
neprihvatljivo. Na svu sreću, poluprovodnička industrija je tokom svih ovih godina
doživela velike izmene, u tehnološkom smislu naravno. Međutim, njeni principi
funkcionisanja su i dan-danas isti. Suštinu svakog memorijskog čipa danas čine
MOSFET tranzistori i kondenzatori, koji se praktično ni ne razlikuju od onih
upotrebljenih za izradu 4-kilobitnih DRAM čipova sedamdesetih godina prošlog
veka. Dva osnovna poboljšanja se tiču njihovog smanjenja potrošnje i smanjenja
fizičkih dimenzija (ali i cene). Gordon Mur je pre gotovo četiri decenije definisao
zakon koji ukazuje da će se broj komponenata u integralnim kolima udvostručavati
svakih 18 meseci. I bio je u pravu! Već pomenuti 4-kilobitni čipovi su svojevremeno
bili kreirani na masci veličine od 10 mikrona, dok je deceniju kasnije 1Mbit-ni
RAM čip proizveden na masci manjoj od 1 mikrona. Danas, veličina maske čipova
od 1 Gb iznosi oko 100 nm. Možemo slobodno danas da kažemo da je stepen integrisanosti
memorijskih čipova u stopu pratio mikroprocesore, koji se danas proizvode uz
pomoć 90nm procesa proizvodnje. Pre nego što se dublje upustimo u priču o DRAM čipovima, valjalo bi prvo objasniti
koji sve tipovi čipova postoje i šta zapravo jedan memorijski čip predstavlja.
Verovatno i ptičice na grani znaju da postoje nekoliko različitih vrsta memorijskih
čipova: SRAM, DRAM, a ne treba zaboraviti ni ROM, EPROM i druge poput fleš memorije.
Neko je jedanput (u šali) rekao da se SRAM i DRAM čipovi razlikuju po tome što
SRAM čipovi rade kako treba, što i nije toliko daleko od istine. Onaj koji je
ovo izjavio je dobro znao o čemu govori, pošto ova izjava na odličan (i šaljiv)
način ilustruje i poredi dva toliko slična, a (tehnološki) različita rešenja.
Naime, svi tipovi memorijskih čipova imaju jednu te istu funkciju – skladištenje
i čuvanje nekih informacija. Razlike isplivavaju na površinu, kada se govori
o načinu na koji se te informacije smeštene u čip. Uzmimo za primer DRAM i SRAM
čipove. DRAM, za razliku od SRAM memorije, za skladištenje podataka koristi kondenzatore,
dok u SRAM-u, informacija nije smeštena u obliku punjenja kondenzatora, već se
održava kao stanje takozvanog flip-flop kola, koje ima dva stabilna stanja. Pored
toga što su SRAM čipovi izuzetno brzi, oni su izuzetno i skupi, a da stvar bude
gora, mogu smestiti izuzetno malo informacija. Zbog toga SRAM čipovi predstavljaju
prirodan izbor za procesorsku keš memoriju, dok se DRAM čipovi, zbog velikog
kapaciteta i povoljne cene, koriste za izradu sistemske memorije. Ovo kratko
objašnjenje i poređenje shvatite samo kao uvodni deo priče o DRAM-u, pošto je
ta tema zaista opširna i praktično neiscrpna. Ono što je naravoučenije u ovoj
priči je da mnogo toga zavisi od organizacije jednog memorijskog čipa. Zbog toga
ćemo se u ovom tekstu pozabaviti malo više internom strukturom DRAM čipova, u
nadi da će neke stvari čitaocima biti mnogo jasnije.
DRAM kao dinamičnost Akronim DRAM stoji za dinamičku RAM (random access memory) memoriju,
koja je ime dobila, kao što smo već rekli, po načinu na koji skladišti podatke.
O tome, koliko je proces čitanja i pisanja podataka u (ili iz) memoriju problematičan
i nestabilan, očigledno je već sada. Podaci se u čipovima, naime, skladište punjenjem
kondenzatora, a svi kondenzatori imaju neprijatnu osobinu – vremenom gube svoje
punjenje, usled čega i memorijski čipovi gube informacije. Da bi se ova neprijatna
pojava sprečila, informacije moraju biti obnovljene povremeno, ili stalno, tj.
po potrebi je neophodno dopuniti kondenzator da bi se one zadržale. Na svu sreću,
ovaj «prirodni» nedostatak je veoma brzo otklonjen, pošto je većina čipova u
stanju da «osvežava» svoje memorijske ćelije (tj. kondenzatore) i to na nekoliko
različitih načina (pomoću RAS-a signala, CAS pre RAS procedure ili tzv. skrivenim
osvežavanjima). Iako memorijski čipovi, na prvi pogled deluju
veoma jednostavno, u svakom od njih se krije nekoliko funkcionalnih jedinica,
kao i u svakom mikroprocesoru. Naravno, malo je neukusno porediti DRAM čipove
sa današnjim mikroprocesorima, ali to ne znači da treba potcenjivati DRAM čipove,
koji su u svojoj suštini izuzetno komplikovani (zapitajte se koliko proizvođača
memorijskih čipova ima na svetu). Pogledajmo na jedan trenutak od kojih se to
elemenata sastoji jedan memorijski čip (slika 1).
Kao što možete da vidite na slikama, jasno se vide dva dekodera (kolone i reda
– Column and Row decoders respektivno), matrica memorijskih ćelija (Memory array)
i pojačivači signala (Sense amplifiers ili precharge circuit). Na sve ovo, treba
dodati i kontrolnu jedinicu, kao i bafere adresa i bafere podataka (DATAin i
DATAout), čiji je zadatak da primaju (ili šalju) adrese i podatke sa adresne
magistrale ili magistrale podataka. Naravno, «između» DATAin i DATAout bafera
se nalazi i posebna Ulaz/Izlaz kapija ( I/O gate ), o kojoj će više
reči biti kasnije. Centralni, ali i osnovni, element svakog DRAM čipa je memorijska ćelija, u koju
se može smestiti samo jedan bit podataka. Memorijska ćelija se nalazi u jednoj
velikoj uređenoj matrici memorijskih ćelija; matrici koja je podeljena u redove
i kolone. Tako npr. 16Mb čip ima 67108864 memorijskih ćelija, koje su organizovane
u matricu od, na primer, 8192 redova i 8192 kolone (sigurno ste primetili
da se kapacitet memorijskih čipova uvek označava u bitovima – ta dodatna informacija
je neophodna, jer na taj način proizvođač stavlja do znanja kako je sam čip organizovan).
Svaka ćelija, može biti jednoznačno identifikovana brojem reda i kolone, što
predstavlja važan momenat u celoj ovoj priči, pošto olakšava njihovo adresiranje.
Sigurno ste primetili na slici i Address demultiplexer jedinicu, čiji
je zadatak da «multipleksira» neku adresu. Sve zapravo počinje onog trenutka,
kada bafer adrese prihvati neku adresu sa adresne magistrale; adresu koju, naravno,
obezbeđuje memorijski kontroler. Bafer ne prima kompletnu adresu, već samo jedan
njen deo. Naime, adresa ćelije kojoj se pristupa je podeljena u Adress demultiplexer funkcionalnoj
jedinici, i to na dva dela – na adresu reda i adresu kolone. Te adrese se nakon
toga učitavaju u bafer adrese i to sukcesivno (odatle i poreklo multipleksiranja).
Ova podela je sasvim u skladu sa organizacijom memorijskog prostora u redove
i kolone, ali i činjenicom da bi za adresiranje jedne ćelije u 16Mb čipu sa 8192
kolone i isto toliko redova, bilo potrebno 26 adresna bita (13 za red i 13 za
kolonu). To znači da bi u slučaju da se svi adresni bitovi prenose odjednom,
bilo potrebno 26 adresna kontakta, što sa sobom povlači i pitanje veličine samog
čipa. Da ne pominjemo bafer adresa, koji bi po toj logici morao da bude veći.
Kada govorimo o vremenima pristupa i ukupnim performansama, na prvi pogled, multipleksiranje
donosi više štete nego koristi – prvo se obrađuje adresa reda, a tek u kasnijim
fazama i adresa kolone. Međutim, nije baš tako. Razjasnili smo da bafer adresa prvo prihvata adresu reda, pa adresu kolone.
Međutim, pristup nekoj informaciji ne počinje kada bafer adresa prihvati adresu
reda, već mnogo, mnogo ranije – u CPU (odnosno, centralnom procesoru, prim.ur.).
Sirova adresa i podaci koji stižu iz procesora su praktično neupotrebljivi u
memoriji, jer se moraju prvo obraditi u memorijskom kontroleru, a zatim i u samom
čipu. Dakle, ne možemo da kažemo da sve počinje u CPU (iako de facto počinje), već memorijskom kontroleru, koji predstavlja osnovni element
memorijskog podsistema PC računara. Multipleksirane adrese kontrolišu kontrolni
signali poput RAS ( row address strobe – birač adrese
reda) i CAS ( column address strobe – birač adrese
kolone). Ako memorijski kontroler «daje» adresu reda, on aktivira i RAS signal,
odnosno, postavlja ga na nizak nivo. Signal RAS informiše čip da je obezbeđena
adresa reda, nakon čega DRAM kontrolni blok aktivira bafer adrese, koji prihvata
adresu i prosleđuje je dekoderu reda, koji dekodira dobijenu adresu. Ako u kasnijim
fazama obrade, memorijski kontroler obezbedi i adresu kolone, on aktivira CAS
signal. Stoga, DRAM kontrola ovu adresu prepoznaje kao adresu kolone i ponovo
aktivira bafer adrese, koji prihvata adresu i prosleđuje je do dekodera kolone.
Adresirana memorijska ćelija, podatak postavlja na izlaz, gde se on pojačava
i prenosi do izlaznog bafera preko I/O kapije. Bafer na kraju celog procesa čitanja,
željenu informaciju postavlja na magistralu podataka kao čitljiv podatak (DATAout).
Ako ste bili pažljivi, ovaj proces se odnosio na čitanje nekih podataka iz memorije.
U slučaju da je potrebno neki podatak upisati u čip, procedura je suprotna: memorijski
kontroler aktivira WE (write enebled) signal i postavlja podatak
na U/I kapiju, gde se on pojačava. Podatak se zatim prenosi do adresirane ćelije,
gde se konačno i smešta i sve to zahvaljujući kolu prednapona (precharge circuit),
koji obezbeđuje ispravan rad pojačivača. Na prvi pogled deluje veoma jednostavno i logično, međutim nije tako. U sledećem poglavlju ćemo pokušati da vam objasnimo šta se dešava u DRAM čipu od trenutka aktiviranja RAS signala, pa sve do aktiviranja CAS-a, i zašto multipleksiranje adresa ne dovodi do pojave negativnih efekata.
DRAM čipovi u praksi Ok, utvrdili smo strukturu i način rada DRAM čipova, međutim, još uvek
nismo objasnili kako to radi i izgleda u praksi. Već smo pomenuli da memorijska
ćelija predstavlja osnovnu jedinicu nekog čipa. Svaka ćelija se sastoji od jednog
kondenzatora (koji ustvari i skladišti podatak u obliku električnog punjenja)
i jednog tranzistora, koji služi kao prekidač za izbor odgovarajućeg kondenzatora.
Da bi se povezivanje ćelija pojednostavilo, kapija (nazvaćemo ga pristupnog)
tranzistora istovremeno predstavlja deo linije reči, koja se obično označava
sa WLx (gde je x redni broj te linije) ili W. Važan momenat: pored klasične raspodele
memorijske matrice u kolone i redove, matrica je sastavljena od po jedne linije
reči, za svaki formirani red memorijskih ćelija. Pogledajmo na trenutak sliku
broj 2.
Na slici se jasno vide tranzistor, kondenzator, koji predstavlja samu ćeliju
i linije reči (iliti Word Line, WLx). Kao što za svaki red ćelija postoji jedna
linija reči, tako i za svaku kolonu postoji po jedan par tzv. bitnih linija,
koje se obično označavaju sa BL i BL’. Bitne linije su naizmenično povezane sa
odvodom pristupnog tranzistora. Ovakva organizacija memorijskih ćelija definitivno
deluje zbunjujuće i konfuzno, ali sve ima svoje zašto i zato. Pomenuli smo tranzistor
čija kapija predstavlja sastavni deo svake linije reči (ukoliko ste zaboravili
ili ne znate, naponom na kapiji jednog tranzistora se može regulisati količina
naelektrisanja u kanalu tranzistora; kanal se nalazi između tranzistorovog izvora
i odvoda – što je veći napon na kapiji, u kanalu će biti više naelektrisanih
čestica, tako da će njegova otpornost biti manja). Odvod pristupnog tranzistora
je povezan na jednu bitsku liniju. Na kraju, tu je kondenzator. Jedan njegov
izvod je povezan na izvor tranzistora (dakle kondenzator je preko kapije povezan
na odvod tranzistora, odnosno bitnu liniju), dok je drugi uzemljen. Ovakva organizacija
tranzistora, kondenzatora, linija reči i parova bitnih linija se proteže kroz
celokupnu strukturu memorijskog čipa. Tako će 16Mb čipovi brojati 67108864 tranzistora
(!) i isto toliko kondenzatora, 8192 linija reči i 8192 parova bitnih linija. U celom procesu čitanja/pisanja podataka u ćeliju, kolo prednapona, zajedno sa
svojim parovima bitnih linija ima najveći značaj (rekli smo zajedno sa svojim
parovima bitnih linija, zato što se na kraju svakog para bitnih linija nalazi
po jedan pojačivač). Zašto je kolo prednapona toliko bitno? Pre svakog pristupa
memorijskog kontrolera i aktiviranja linije reči (odnosno aktiviranja RAS kontrolnog
signala), kolo prednapona polariše sve parove bitnih linija do polovine napona
napajanja, tj. do Vcc/2. Pored toga, parovi bitnih linija se kratko spajaju preko
posebnih tranzistora, tako da se nalaze na potpuno istom potencijalu. Tek nakon
završetka procesa stvaranja prednapona i njegovog izjednačavanja, sledi deaktiviranje
ovog kola. Vreme koje je inače potrebno za stvaranje prednapona i za njegovo
izjednačavanje se naziva RAS vreme stvaranja prednapona ili RAS precharge time.
Memorijski čip može pristupiti nekoj ćeliji tek nakon završetka ovog procesa.
Pitate se kako čip pristupa ćeliji?
Kada memorijski kontroler pristupa nekoj ćeliju u čipu, kontroler prvo mora da
obezbedi adresu reda i aktivira RAS kontrolni signal. U tom istom trenutku dve
bitne linije iz para imaju isti potencijal – Vcc/2. Dekoder reda tada dekodira
signal adrese reda (RAS) i aktivira liniju reči koja odgovara dekodiranoj adresi.
Na taj način se uključuju svi kondenzatori koji su povezani na tu liniju, nakon
čega se punjenja svih kondenzatora adresiranog reda pretaču u odgovarajuću bitnu
liniju (u čipu od 16Mb, kojim se ovde služimo, ukupno je uključeno 8192 pristupnih
tranzistora, dok se punjenje 8192 kondenzatora prenosi na 8192 pari bitnih linija).
Zapravo, dekoderovom selekcijom neke linije WLx, električno polje ispod kapije
(koja je sastavni deo linije reči) smanjuje otpor kanala između izvora
i odvoda. Punjenja kondenzatora mogu na taj način preći putem izvor-kanal-odvod
do bitske linije BL, koja je povezana sa odvodom n tipa (N-kanalni MOSFET tranzistori,
koji su sačinjeni od kapije i dve n-dotirane oblasti, izvora i odvoda). Dakle,
nakon uključivanja pristupnog tranzistora, na odgovarajućoj bitnoj liniji dolazi
do male promene napona. Do te male oscilacije u naponu dolazi naravno zbog pražnjenja
kondenzatora, koji je povezan na tranzistor, a preko njega i na bitnu liniju.
Ovde dolazimo i do još jednog problema. Naime, kapacitet bitskih linija prevazilazi
(i to dosta) kapacitet jednog kondenzatora, pa se potencijal bitske linije, nakon
pražnjenja kondenzatora, menja neznatno, obično po +-100mV. Ako je kondenzator
prazan, potencijal bitske linije će se smanjiti, a ako je kondenzator napunjen,
potencijal će se povećati. Ovde se u igru uključuje pojačivač čitanja (ili pisanja),
koji pojačava razliku potencijala između dve bitske linije jednog para. U slučaju
da je kondenzator napunjen, pojačivač snižava potencijal bitske linije povezane
na kondenzator, i to ka naponu mase, a ujedno podiže potencijal druge bitske
linije ka Vcc. U drugom slučaju se dešava suprotno: bitska linija povezana na
kondenzator je podignuta na Vcc, a druga bitska linija se spušta na napon mase.
Pričamo o izuzetno malim vrednostima, koje bi u slučaju odsustva kola za prednapon,
bile izuzetno teško uočljive, što bi gotovo sigurno dovelo do neke greške. Primenom
ove tehnike ceo proces dobija na stabilnosti, pošto se dinamički opseg povećava
na 200mV. Svaki od 8192 pojačivača tako obezbeđuje pojačani signal uskladištenog podatka,
koji se zatim prosleđuje U/I bloku. Ovaj blok kontroliše dekoder kolone, a sama
U/I jedinica se sastoji od kola sa po dva tranzistora. Tek kada se aktivira CAS
signal i dekoduje adresa kolone (dakle mnogo kasnije u odnosu na adresu reda),
vrši se selekcija odgovarajuće kapije. Nemojmo izgubiti iz vida činjenicu da
se do tog trenutka, svi podaci, odnosno punjenja kondenzatora, nalaze na 8192
bitne linije. To znači da se aktivacijom CAS signala, samo jedno stanje, odnosno
podatak, prenosi do izlaznog bloka i izlazni bafer podataka. Sećate se kada smo
u tekstu naveli da multipleksiranje ne dovodi do pojave nekakvih neželjenih efekata
ili kašnjenja? Sada vam je valjda jasno i zašto.
Kada smo razjasnili na kom se principu zasniva jedan DRAM čip, mogli bi da objasnimo
i koja je funkcija i značenje Tras ili Tcas parametra u vešem BIOS-u. Napomenućemo
samo da Tras oznaćava vremenski interval između kreiranja adrese reda i izlaza
podataka (Dout ili DATAout), ili, jednostavno, vreme pristupa. CAS vreme pristupa
je mnogo kraće i isto je toliko značajno za neke druge, brže, režime rada (npr.
mod strane, statične kolone ili serijski mod). Inače, Tcas vreme je definisano
intervalom obezbeđivanja adrese kolone i izlaza podataka na magistralu podataka.Ako
na RAS precharge time dodamo i vreme pristupa (odnosno Tras) dobićemo vreme ciklusa
(Tcycle). Generalno govoreći, RAS vreme prednapona traje oko 80% od vremena pristupa;
vreme ciklusa je oko 1,8 puta duže od vremena pristupa. Prema tome, DRAM čipovi
sa vremenom pristupa od npr. 5ns, imaju vremena pristupa od 9ns, pošto novi pristup
može uslediti tek nakon 9ns. Na ovo vreme treba dodati i vreme potrebno za propagaciju
signala od CPU do memorije na ploči. Na svu sreću, napredna memorijska rešenja,
kao što je interleaving , mogu smanjiti RAS precharge time toliko da
preostaje samo vreme pristupa. U režimu straničenja, ili u statičkom kolonskom
pristupu, vreme pristupa je definisano još kraćim CAS vremenom pristupa. Kako
bi se izvukla neka korist od prednosti i moda strane i preklapanja (interleaving)
mnogi čipovi su konfigurisani kao stranične/preklapajuće memorije. Mod strane
je u svojoj suštini veoma jednostavan. Kao što smo već napomenuli, sa svakim
pristupom za pisanje (ili čitanje), memorijski kontroler mora da «isporuči» i
odgovarajuću adresu reda, koja se zatim dekoduje u odgovarajućem dekoderu. Šta
se međutim dešava kada je naredni pristup memoriji na neku neku drugu memorijsku
ćeliju, koja se nalazi u istom redu kao i ona prethodna? U takvim scenarijima
(ostavimo na sekund sa strane stranični režim rada) bi kontroler opet prosleđivao
istu adresu reda, što sa sobom povlači i dodatno vreme potrebno za prepolarizaciju
bitnih linija. Dakle, čisto gubljenje vremena. U modu strane se zato menja samo
adresa kolone, dok adresa reda ostaje ista. Zbog toga, jedna strana odgovara
tačno jednom redu u matrici memorijskih ćelija. Interleaving ili preklapanje na sličan način neutrališe negativne efekte
RAS vremena pretpolarizacije. U ovom slučaju, memorija je podeljena u nekoliko
blokova, koji se preklapaju u određenom odnosu. Sa dvosmernim (2-way) preklapanjem,
memorija je podeljena u dva bloka koja su širine od npr. 32 bita. Svi podaci
sa parnim adresama su smeštene u bloku 1, dok su oni sa neparnim adresama smešteni
u blok 0. Ova podela je od ključnog značaja za ovaj režim rada, jer može procesoru
omogućiti da pristupa prvoj banci, dok se druga npr. pretpolarizuje i obratno.Pored
preklapanja i straničnog moda, inžinjeri i dizajneri se služe raznim drugim trikovima,
ne bi li povećali odziv jednog čipa. Sigurno ste pročitali da smo kao primer
koristili jedan 16Mb čip, čija je matrica podeljena na 8192 reda i 8192 kolone?
Takvi čipovi su zaista retki, pošto su matrice ćelija obično podeljene na dve
ili više podmatrica. U slučaju «našeg» 16Mb čipa, matrica bi bila podeljena na
npr. 8 podmatrica od po 1024 redova i 8192 kolone. Adresa reda bi se u tom slučaju,
koristila kao adrese jedne podmatrice. U narednim fazama bi preostale adrese
reda i kolone selektovale odgovarajući red i kolonu unutar same podmatrice. Na
taj način linije reči i bitne reči bi postale kraće, a signali jači.Pored ovih
modova, vredi napomenuti i mod hiperstrane i statične kolone, koji je veoma srodan
modu strane. Razlika se svodi na CAS signal, koji je praktično uvek na niskom
nivou. Objasnićemo na primeru. Recimo da u okviru jedne strane (ili reda), bafer
adrese nakon jedne, ubrzo dobije i adresu druge ćelije, koja se nalazi u nekoj
drugoj koloni. To bi značilo da bi CAS kontrolni signal trebalo postaviti prvo
na visok, a zatim ponovo na nizak nivo. Umesto toga, u modu statične kolone,
CAS signal je uvek na niskom nivou, pošto je DRAM kontrola dovoljno inteligentna
da prepozna izmenu adrese kolone nakon kratkog vremena delovanja. Ako
ste se ikada zapitali šta je i kako funkcioniše DRAM, verovatno vam je ovaj tekst
dao odgovore na neka pitanja i koliko-toliko pomogao, a možda još više i zaintrigiralo.
Naravno, mnogo toga nismo ni pomenuli, ali ima vremena: poluprovodnička industrija
praktično nikada ne spava, promene su toliko brze i dinamične, da tema ima dovoljno
za narednu deceniju. Da ne govorimo o memorijskim modulima: novi moduli (standardi)
se gotovo na dnevnoj bazi pojavljuju na tržištu. No, dosta teorije, vratimo se
na našu praksu, odnosno uporedni test razlicitih modula memorija.
A-Data Vitesta A-Data predstavlja poznati (čak i na našim prostorima) tajvanski brend memorijskih
modula, iza kojeg stoji istoimena kompanija – A-Data. Pored A-Data linije proizvoda,
ova kompanija stoji i iza V-Data modula, koji su na našem tržištu, jedno vreme,
uživali veliku popularnost, zbog niske cene, ali i pouzdanosti. Logika, kojom
se ova kompanija služi prilikom profilisanja svoje ponude je već viđena: za manje
zahtevne korisnike, tu je V-Data brend, dok je A-Data rezervisana za entuzijaste
i igrače (u svakom smislu ove reči).
O uspesima ove kompanije se kod nas jako malo zna, ali na tržištima Dalekog istoka
i Tajvana je situacija bitno drugačija. Iako se radi o relativno mladoj kompaniji
(osnovana je tek 2001. godine), koja svoju ponudu bazira na DRAM i fleš memorijama,
već se danas govori o jednom od najvećih provajdera memorijskih modula u daleko-istočnom
regionu. Mnogobrojne nagrade koje je ovaj proizvođač dobio od nekih eminentnih
hardverskih sajtova nas nisu iznenadila, ali top model DDR2 memorije koja radi
na 1066 MHz nas je definitivno ostavio zatečene. Nema mnogo proizvođača modula
na svetu, koji se danas mogu pohvaliti sa toliko brzim modulima u ponudi. Zbog
toga nam je Vitesta serija modula bila posebno zanimljiva, pa smo zbog toga nabavili
odgovarajuće module za ovaj test. Naziv Vitesta potiče od francuske reči „Vitesse“,
koja na francuskom znači brzina. Nastavak „ta“ je nastao od reči Data…
Na testu se našao jedan par modula, kapaciteta od po 512 MB (dostupni su i moduli
od 256 MB). Memorija je bila deklarisana za brzine od 283 MHz, odnosno DD566 ili PC4500 (po JEDEC nomenklaturi). Iako ovako visoka frekvencija navodi na činjenicu da se radi o Samsung-ovim TCCD čipovima, empirijskim putem smo došli do zaključka da se radi o Hynix čipovima. Pošto se D43 čipovi više ne proizvode, velika je verovatnoća da je reč o D5 reviziji, koji su sertifikovani za brzine od 250 MHz. Zato je A-Data, za potrebe ove serije, verovatno vršila strogu selekciju odgovarajućih D5 čipova. Cela Vitesta serija je opremljena sa karakterističnim
crvenim aluminijumskim hladnjacima, što je i ovde slučaj. CMOS čipovi dolaze u standardnom 66-pinskom TSOP
pakovanju, a EEPROM na modulima je čipove deklarisao za 3-4-4-8 (CAS-Trcd-Trp-Tras)
latencije. Inače, ovi A-Data Vitesta moduli su predviđeni da rade na naponima od
2.8V (+-0.1V). Najbolji utisak je na nas ostavio PCB, koji je još po otvaranju
ambalaže obećavao. Detaljnijom analizom smo ustanovili da se radi o six layer
dizajnu (štampana ploča u šest slojeva, prim.ur.) što je za pohvalu.
Corsair XMS4400
O Corsair-u naši čitaoci verovatno sve znaju, pošto se radi o jednom od vodećih
proizvođača modula na svetu. Koliko je Corsair uticajan u IT svetu i koliko važi
za nekoga ko postavlja standarde u (OC) svetu, dovoljno govori nedavno sklopljeni
strateški ugovor sa Samsung-om, koji se tiče redovne isporuke TCCD čipova. Toliko
su ove dve kompanije odmakle u pregovorima, da se Samsung obavezao da će u narednom
periodu proizvoditi čipove specijalno namenjene ovom kalifornijskom proizvođaču,
te da će do kraja godine, na regularnog bazi, isporučivati svoje TCCD čipove.
U jednom trenutku se činilo da će Samsung odustati od dalje proizvodnje TCCD
čipove, što je kod proizvođača modula izazvalo veliku paniku, a kako i ne bi,
kada su u ovom trenutku TCCD čipovi najtraženija „roba“ na tržištu.
Svoju veliku popularnost su Samsung-ovi TCCD čipovi stekli zbog svojih mogućnosti
da rade na izuzetno visokim frekvencijama i to sa 1T Coomand rate parametrom.
Ovo poslednje je od izuzetne važnosti za performanse, pogotovo kod korisnika
AMD64 procesora. Zasluge za frekvencije od preko 300 MHz za memoriju se ne mogu
prepisati samo Samsung-u, već i jednoj maloj tajvanskoj kompanije BrainPower,
koja je u vreme promocije prvih TCCC čipova (nešto starija revizija Samsung-ovih
čipova), predstavila svoj najnoviji PCB. BrainPower-ov PCB je ponudio nešto manje
troškove proizvodnje, ali i mnogo bolje performanse samih čipova, a samim tim
i bolji OC potencijal. Corsair se nije mnogo dvoumio, pa je posle ugovora sa
Samsung-om, potpisao i ugovor sa BrainPower-om i tako sebi obezbedio dve neophodne
komponente za proizvodnju ultra-brzih memorijskih modula.
Corsair u svojoj ponudi ima nekoliko različitih modela TCCD modula. Međutim,
na našem tržištu se, za sada, mogu jedino pronaći CMX4400C25 moduli, koji su
bazirani na TCCD čipovima, naravno, i BrainPower PCB-u. Moduli su u našu redakciju
stigli upareni, u standardnoj Corsair-ovoj plastičnoj ambalaži. Kao što se da
zaključiti iz oznake, moduli su sertifikovani za rad na frekvenciji od 275 MHz
(550 MHz DDR) i prilično oštre latencije: 2.5-4-4-8. Zanimljivo je da su memorije
sertifikovane za dual channell režim rada na ploči sa Intelovim Canterwood čipsetom.
Corsair naravno garantuje ove frekvencije i latencije na AMD platformi. Moduli
su opremljeni crnim aluminijumskim hladnjacima, iako se čipovi nisu u radu preterano
zagrevali, što je i očekivano, s obzirom da rade na naponu od samo 2.75V. XMS4400
moduli su dostupni i u TwinX paketu, a kao i svi ostali Corsair-ovi moduli, dolaze
sa doživotnom garancijom .
Crucial BallistiX
Crucial je po mnogim kriterijumima smatran za jednog veoma specifičnog proizvođača
memorijskih modula, fleš memorija, pa na kraju krajeva i samih (DRAM i fleš)
čipova. Za razliku od nekih drugih proizvođača, iza Crucial Technology kompanije
stoji američki konglomerat Micron, koji je jedan od najvećih proizvođača DRAM
čipova na svetu (epitet najvećeg uzmite sa malom dozom rezerve – američki marketing
i „ponos“ čine čuda!). Crucial je nastao kao direktna posledica Micron-ove politike
i želje da u potpunosti samostalno nastupa na tržištu. Ovakav pristup tržištu
se dosta razlikuje od uobičajenog, ali sa druge strane, korisnici mogu da budu
na dobitku, jer znaju šta dobijaju – memoriju koja je u potpunosti izrađena u
Micron-ovim pogonima. Interesantan je podatak da se više od 95% Crucial-ovih
proizvoda, proda preko Interneta, krajnjim korisnicima, naravno. Prodaja preko
Interneta, pored svih svojih prednosti, nudi i nižu i konkurentniju cenu.
Nedavno je Crucial predstavio svoju najnoviju high-performanse seriju modula,
nazvanu BallistiX. Ova linija podrazumeva različite DDR i DDR2 module, a nama
su na test stigli BallistiX, ali i BallistiX Tracer modeli, koji se od svoje
starije braće praktično i ne razlikuju: na gornjoj strani su dodate samo (statusne)
LE diode, po uzoru na npr. Corsair-ovu Xpert seriju; diode formiraju jedan statusni
bar (dva reda od po 8 LED-ova), koji prikazuje koliko je trenutno memorijsko
zauzeće. Mnogo su nam se više svidele diode koje su postavljene tik iznad kontaktnih
pinova. Kada postavite memoriju u odgovarajuće DIMM-ove na vašoj ploči, ove diode
će upadljivom plavom bojom osvetljavati podnožja – u mraku izgleda fenomenalno.
Vratimo se sada na „ozbiljnije“ tehničke specifikacije. Većina BallistiX (i Tracer)
modela je deklarisana za brzine od 250 MHz, odnosno DDR500. Moduli su različitog
kapaciteta: od 256 MB, pa sve do 1 GB. Module je mogući kupiti u kit-u (u kojem
ćete naći uparene module od 512 MB ili 1 GB), ali i zasebno. Najzanimljiviji
deo u ovoj priči predstavljaju Micron-ovi 5B, revizija G, čipovi (na slici),
koji su deklarisani za 2.5-4-4-8 latencije i sa kojima, do sada, nismo imali priliku da radimo. Na frekvencijama od 200 MHz (DDR400), BIOS naše test ploče je BallistiX
modulima dodelio 2-3-2-6 latencije (ovo su zapravo očitavanja iz SPD EEPROM-a),
mada smo kasnije utvrdili da moduli rade i na „zategnutim“ 2-2-2-5 setovanjima, što je svakako jedan veliki plus.
Micron-ove 5B čipove smo već imali prilike da vidimo na OCZ-ovim 3500EB i 3700EB
modulima, a poznato je da se ta serija i nije nešto preterano proslavila; ruku
na srce, to je bila nešto starija revizija C čipovaC. Svi
5B čipovi su inače predviđeni da rade na naponu od 2.8V (+-0.2V), a možemo vam
priznati da se u radu prilično i zagrevaju. Na svu sreću, svi BallistiX moduli
su opremljeni sa aluminijumskim hladnjacima: BallistiX sa hladnjakom
žute boje, a Tracer-i sa crnim. Još jednu zanimljivost predstavlja PCB, koji
je ofarban u nestandardnu crnu boju.
Geil Mac serija Da li spadate u malobrojne vlasnike Macintosh računara (da :), prim.ur.) ?
Da li ste ikada pokušali da apgrejdujete vašeg ljubimca i npr. povećate količinu
njegove sistemske memorije (da, prim,ur.) ? Onda ste, sasvim sigurno,
došli do saznanja (težim putem) da i nije baš toliko lako naći odgovarajuće memorijske
module za vaš Apple . Čak iako se u prvom trenutku memorija pokaže kao
kompatibilna i Mac krene da boot-uje, velika je verovatnoća da će nakon nekog
vremena, računar početi čudno da se ponaša. Kada je u pitanju hardver, PC i Macintosh
računari su danas u određenoj meri kompatibilni, šta više, neke komponente su
praktično identične (hard diskovi i memorije npr.). Ipak, Apple se
striktno drži JEDEC-ovih specifikacija i postavlja specifične zahteve proizvođačima
modula. Sve memorije namenjene Apple-ovim računarima tako rade na istim tajminzima,
a pored toga, ne postoji način da se memorije na ovaj, ili onaj način ubrzaju.
Dakle, moduli će ili raditi kako je predvideo Apple, ili neće raditi uopšte.
Da stvar bude gora, Apple veoma dobro zna da naplati „svoje usluge“, pa cena
Apple-ovih memorijskih modula zna da bude nerealno visoka. Na svu sreću, na naše
tržište je stiglo jedno pravo osveženje: nova Geil-ova serija za Macintosh računare.Geil
je na prošlogodišnjem CeBIT-u obećao da će u toku 2005. godine predstaviti svoju
novu liniju za Apple -ove računare. Godinu dana kasnije, ovo obećanje
je postalo realnost, a da stvar bude lepša, nova Geil Mac serija će sada biti
dostupna i domaćim korisnicima zahvaljujući Beogradskoj firmi Comtrade Computers.
Na test su nam stigla dva različita kompleta. Oba su bila upakovana u simpatičnom
(a ‘la Mac) ambalaži, oblika jabuke. U prvom pakovanju su se našla dva uparena
modula, kapaciteta od po 512 MB, dok su u drugom mesto našla dva modula, ukupnog
kapaciteta od čak 2 GB. Ono što nas je iznenadilo je činjenica da su na svim
modulima bile jasno vidljive i označene latencije: 2.5-4-4-8 za module od po
512 MB i 3-4-4-8 za module od po 1 GB. Svi moduli su opremljeni sa aluminijumskim
hladnjacima bele boje (a kako drugačije?), a u radu su se čipovi veoma malo zagrevali,
ili se nisu zagrevali uopšte. Testove smo sproveli na našoj (PC) test konfiguraciji,
u nedostatku nekog G4 ili G5 računara.
Uskoro od Geil-a treba očekivati i 200-pinski SO-DIMM module, što će svakako
obradovati vlasnike (idemo abecednim redom: urednika Delimira Tasića i kolegu
Sašu Uzelca) Powerbook G4 i iBook notebook računara. (uskoro
ćemo prikazati Geil Mac Edition SO-DIMM module koje ćemo testirati na Apple PowerBook
i iBook G4 računarima prim. ur.)
Kingston HyperX Kingston predstavlja verovatno najpopularniji i najpoznatiji brend memorijskih
modula u Srbiji. Ta popularnost datira još iz teških vremena, kada je naše
tržište bilo preplavljeno raznim no-name modulima slabijeg ili u najmanju ruku
sumnjivog kvaliteta. Kada se pojavio, Kingston je doživeo veliki uspeh, a nedugo
zatim i veliku ekspanziju na tržištu, iako su mnogi razloge tog uspeha (licemerno)
tražili i prepisivali prilično jadnom tržištu u Srbiji, odnosno nedostatkom
konkurencije. Da li milom ili silom, Kingston je kod nas imao sve više pristalica,
koji su konačno za nešto više novca sebi mogli da obezbede kvalitet i pouzdanost.
Popularnost ovog brenda je rasla eksponencijalno, iako su na tržištu stidljivo
počeli da pristižu i moduli drugih proizvođača. Danas se Kingston može pohvaliti
odličnom reputacijom: ono što je Asus za matične ploče, to je Kingston za memorijske
module. Da li je fama koja prati ovog proizvođača opravdana?
Nedavno smo imali prilike da radimo sa Kingston-ovom DDR2 667 MHz memorijom,
koja je ostavila odličan utisak na nas. Nakon vesti da će uskoro biti promovisani
moduli na još većim frekvencijama, shvatili smo da je Kingston-u, u ovom trenutku,
tržište DDR2 memorija prioritet broj jedan. Sa druge strane, zaista se ne sećamo
kada je Kingston predstavio neku novu liniju DDR memorija, iako je sada možda
bio pravi trenutak, zbog fenomena TCCD. I dok su se svi ostali proizvođači
prosto utrkivali ko će predstaviti module na višim frekvencijama i «oštrijim»
setovanjima, Kingston se držao sa strane. Da stvar bude gora, Kingston u svojoj
ponudi ima module bazirane na TCCD čipovima, ali njih treba pronaći, pošto
se, za jednu te istu seriju (PC3200, PC3500 i PC4000) modula, mogu pronaći
i do četiri ili pet različitih revizija, što korisnike može da zbuni. Prosečnom
korisniku i nije toliko bitno koje čipove memorija ima na sebi, dok god ti čipovi rade na fabrički propisanim frekvencijama. Uzmimo zato za primer module koji su
nama stigli na test. Moduli koji su se našli u našoj redakciji, prema Kingston-u,
pripadaju PC3200 seriji. Međutim, postoje nekoliko različitih revizija PC3200
serije: 3200, 3200K2, 3200AK2 i 3200ULK2. Naravno, svaka od njih koristi
druge čipove. Nama je ovom prilikom zapao AK2 model, koji je baziran na Winbound-ovim
Ch-5 rešenjima o kojima smo toliko pričali. Pošto se radi o generacijski naprednijim čipovima od legendarne Bh-5 serije (Ch5 su izrađeni na masci od 11nm, a Bh5 18), mnogi korisnici su imali velika očekivanja, međutim, na kraju se ispostavilo da Ch-5 revizija i nije toliko zahvalna za OC. Ipak, u
stanju su da rade na prilično oštrim setovanjima (2-3-2-6 bySPD). Kao i svi
ostali moduli ove kompanije, i AK2 revizija se može pohvaliti jedinstvenim
PCB-om (koji odudara od onoga što je JEDEC definisao kao referentnim), kao
i atraktivnim aluminijumskim hladnjacima plave boje.
TwinMos Speed Premium Većinu dual-channell kitova na tržištu čine moduli koji kao ciljnu grupu imaju
entuzijaste i overclocker-e. Međutim, ogromnu većinu ne zanima da li je memorija
opremljena sa hladnjacima i LE diodama. Ono što je njima važno je da memorija
završava posao, odnosno da radi stabilno i pouzdano. Ako je i cena (za naše uslove)
pristupačna, to je onda to. TwinMos je jedna od onih kompanija, koja iz žilinih
peta pokušava da pronađe neki balans i da korisnicima ponudi solidne performanse,
uz atraktivnu cenu. Sa Speed Premium linijom modula je TwinMos-u to definitivno
uspelo. TwinMos je čitaocima verovatno poznat i od ranije, pogotovo
iz vremena kada su bili aktuelni Twister DDR433 modeli.
U međuvremenu se ovaj tajvanski proizvođač posvetio nešto, na prvi pogled, manje
atraktivnim modelima za overclocker-e. Speed Premium moduli su, u vreme svoje
promocije, bili sve osim zanimljivi, međutim, ubrzo je na površinu isplivala
i činjenica da su dotični u stanju da rade na izuzetno visokim frekvencijama.
Prema nekim nezvaničnim i nepotvrđenim informacijama, visoke frekvencije su Speed
Premium modeli dugovali Winbound BH5 čipovima, koji su se koristili za njihovu
izradu. Pitate se odakle sada BH5 čipovi, kada je njihova proizvodnja obustavljena
pre gotovo dve godine? Odgovor na ovo pitanje predstavlja ujedno i objašnjenje
kako je TwinMos-u pošlo za rukom da napravi kvalitetne, a jeftine module.Kada
smo rekli da se za proizvodnju ovih modula koriste BH5 čipovi, malo smo preterali,
u smislu da to jesu BH5 čipovi, tj. ono što je od njih ostalo (da ne upotrebimo
neku jaču reč, tipa đubre). Naime, reč je o Winbound-ovim UTT čipovima, gde UTT
stoji za U n T es T ed IC.
Dakle, kada UTT čipovi izađu iz fabrike, oni se ne testiraju. Testiranje predstavlja
jednu veoma važnu fazu u proizvodnji čipova, pošto se tokom testiranja utvrđuje
njihov integritet, ali i frekvencija na kojoj su sposobni da rade. Preskakanjem
ove standardne procedure, proizvođač može da na tržište plasira veliku količinu
čipova odjednom (što obično nije moguće, jer njihovo testiranje zahteva neko
vreme) i to po dosta nižoj ceni. Proizvođači modula tako na raspolaganju imaju
izuzetno jeftine čipove, koji doduše nikada nisu testirani. Oni kupuju velike
količine UTT čipova, a kako bi dodatno snizili cenu proizvodnje, za izradu svojih
modula koriste jeftinije PCB-ove, kao što su oni koje pravi BrainPower (koji
inače uopšte nije nekvalitetan, naprotiv…). Da li to znači da je većina modula
ili čipova neispravna, ili da baš vama može da zapadne onaj modul koji ne radi?
Teško. Neki proizvođači čipove (detaljno) testiraju, a neki ih uopšte ne testiraju.
Neki testiraju čipove tek nakon izrade kompletnog modula, a takva procedura se
nikako ne može uporediti sa onim standardnim burn-in testovima, koje
je proizvođač čipova dužan da uradi. Pravila nema. U svakom slučaju budite spokojni,
pošto je proizvođač modula dužan da obezbedi garanciju za svoje memorije. Pitate
se da li su UTT čipovi profitabilni? Da, i to dosta – cena jednog ovakvog modula
od 512 MB se u Aziji kreće oko 10$. Čak iako se određeni procenat modula vrati
proizvođaču, kao reklamacija, profit je veliki. Na kraju krajeva, i korisnik
je na dobitku. Dakle, razjasnili smo šta su UTT čipovi, vratimo se sad
na ovaj konkretan slučaj, odnosno TwinMos Speed Premium. Kao što se jasno vidi
na slikama, čipovi su označeni kao TwinMos-ovi, a to je upravo ono što smo vam
pričali. Da ne bude zabune, u prodaji se mogu pronaći dve različite verzije ovih
modula: jedna je verzija opremljena sa UTT CH-5 čipovima, dok je druga opremljena
sa UTT BH-5. Pre kupovine vam preporučujemo da proverite poslednje četiri cifre
u P/N (part number) oznaci: 1A4T označava BH5 čipove, dok AA4T oznaka stoji za
CH5 čipove. Ovo je veoma važno, pošto su se BH5 čipovi svojevremeno pokazali
kao sposobniji za rad na oštrijim latencijama. Nama je na test stigla AA4T verzija. Moduli su bili kapaciteta od 512 MB i bili su predviđeni za rad na brzinama od
200 MHz, pri 2.5-3-3-8 latencijama. Kao što možete da vidite na slikama, memorija nije opremljena sa hladnjacima, iako se realno pokazala potreba za njihovu montažu. Ipak, TwinMos je smatrao da bi njihova upotreba, podigla cenu ovih kompleta.
Test konfiguracija – kako smo testirali? AMD Athlon64 3000+ Venice [email protected] GHz watercooled MSI K8N SLI Platinum Maxtor SATA 80GB 8MB cache BBA ATI Radeon X700PRO Hiper Type-R 480W PSU Kao što možete da vidite, naša test konfiguracija se nešto izmenila u odnosu
na onu, sa kojom smo testirali Kingmax
memorijske module, tako da rezultati (nažalost) nisu uporedivi. Najveće novine,
u odnosu na prethodni test, predstavljaju Venice procesor i ploča sa nForce4
čipsetom. O novinama koje je E3 revizija AMD-ovog Athlon64 jezgra donela, već
smo pričali u Zasebnom
tekstu, tako da je suvišno da ih spominjemo i ovde. Ipak, bilo nam je izuzetno
interesantno da taj isti procesor, sa najnovijom verzijom integrisanog memorijskog
kontrolera, isprobamo i u praksi, a bolju priliku nismo mogli da izaberemo, pošto
smo na raspolaganju imali priličan broj memorijskih modula. Pre ovog testa, znali
smo da je ovaj primerak Venice procesora u stanju da radi na frekvencijama do
2.7 GHz. Nažalost, u situaciji kada je overclockovan na 2.7 GHz, Kingmax memorija,
sa kojom je inače procesor i uparen, je radila na frekvenciji od samo 245 MHz,
što je malo, čak i u odnosu na brzinu za koju je fabrički predviđena i da radi
– 250 MHz. Do samog testa, bili smo uvereni da je problem do memorije. Međutim…
Rezultati testova
Naša zapažanja za kraj
Sve testove smo „izvrteli“ sa modulima na maksimalnim stabilnim frekvencijama,
koje smo uspeli da iz testiranih modela „izvučemo“. To je podrazumevalo gotovo
višečasovno „igranje“ sa najrazličitijim tajminzima i setovanjima, tako da
smo prilikom njihovog OC koristili i optimalne tajminge. Akcenat smo ovoga
puta stavili na stabilnost. Ako bi neka memorija, u određenom trenutku zakazala
u nekom od SM testova (koristili smo long test za memoriju, ali i FPU test
za CPU), frekvenciju (ili tajminge), automatski bi spuštali njenu frekvenciju
na neku nižu vrednost. Na žalost, rezultati nas nisu oduševili, pogotovo ako imamo na umu činjenicu
da su pojedini moduli (gotovo sigurno) u stanju da rade na znatno višim frekvencijama.
Pogledajmo na trenutak dijagram sa maksimalnim postignutim frekvencijama za
testirane modele.
Od svih modula, jedino su BallistiX ostvarili koliko-toliko dobar rezultat,
a isto se može reći i za A-Data Vitesta modele. Zanimljivo je da su BallistiX
moduli bili u stanju da rade i sa prilično „zategnutim“ setovanjima (2-2-2-5)
i to na frekvencijama do 216 MHz. A-Data je takođe prijatno iznenadila, iako
koristi praktično identične čipove kao i već pomenuta Kingmax Hardcore memorija.
Razlika od 16 MHz uopšte nije zanemarljiva, a može se prepisati jedino nešto
kvalitetnijem PCB-u, koji je kod A-Date izrađen u šest slojeva. Corsair i TwinMos
su u potpunosti razočarali, barem kada govorimo o maksimalnim OC vrednostima.
TwinMos je doduše imao veoma dobro opravdanje: ploču sa kojom smo testirali
ove module nije podržavala voltaže veće od 3.1V. Kada bolje razmislimo…Da li
se odsustvo opcije za voltaže preko 3V može smatrati kao opravdanjem? Mi mislimo
da ne može, pošto većina današnjih ploča ima opciju za podizanje voltaže DDR
memorije do upravo ovih vrednosti. Sasvim sigurno se neko zapitao zašto nismo
testirali sa DFI LanParty pločom. Mišljenja smo da bi izbor takve ploče uticao
na našu objektivnost. Nema sumnje da bi DFI ploča testirane module gurnula
do njihovih limita, ali, da li to znači da svaki korisnik kupovinom TwinMos
Speed Premium modela treba da očekuje tako (dobre) rezultate? Mi mislimo da
ne treba i da je ovakav odnos snaga realniji. Corsair-ovi XMS4400C25 moduli su se neobjašnjivo loše pokazali. Zapravo, nakon
prilično slabih rezultata Hardcore, BallistiX i TwinMos modela, bolje nismo ni
očekivali. Sumnja da naš procesor muku muči sa svojim memorijskim kontrolerom
se pokazala kao tačna. Problem nije bio do Kingmax-a, a bogami ni Corsair-a.
Na toliko visokim taktovima (a nemojmo zaboraviti da memorijski kontroler kod
AMD64 procesora radi na procesorskom taktu) kontroler jednostavno nije mogao
da „isprati“ memoriju, što je rezultiralo u greškama ne samo u memory, već i
FPU testu. Naravno, pre početka samog testa, procesor smo danonoćno testirali
i pokazalo se da je na frekvenciji od 2.7 GHz bio „rock stable“. Namerno nismo
hteli da spuštamo njegovu frekvenciju na niže vrednosti, jer smo želeli da iz
njega izvučemo maksimum. Sećate se priče da memorijski kontroler predstavlja
osnovni element svakog memorijskog podsistema? Ako nameravate da OC memoriju,
sasvim je sigurno i realno da pokušate da OC i procesor, pogotovo sada, kada
je memorijski kontroler implementiran u njegovo jezgro. Šta reći na kraju ovog
opširnog teksta i testa? Jedini zaključak koji nam se nametnuo je da je danas
izuzetno teško overclock-ovati. Pored odgovarajuće ploče i memorije, potrebno
je i dosta sreće prilikom kupovine procesora: čak iako kupite procesor koji je
u stanju da radi na visokim taktovima, niko vam ne garantuje da će vaša skupo
plaćena memorija raditi na 300 MHz. Možda i hoće, ali ne na tako visokim frekvencijama
(naš primerak nikako nije mogao da „potera“ memorije na veće frekvencije od onih
u tabeli). Da li onda uopšte možemo preporučiti neki model memorija? Naravno
da možemo. Preporuku će dobiti BallistiX modeli, koji su se, čak i ovakvim uslovima
pokazali i više nego dobro. Micron-ovi novi čipovi predstavljaju pravo osveženje
na tržištu, a pokazali su i veliku fleksibilnost u radu, pošto pored mogućnosti
da rade na visokim frekvencijama, kao i TCCD moduli mogu da rade i sa malo „oštrijim“
latencijama. Nećemo zaboraviti ni Corsair XMS4400C25 module, koji su jedini na
našem tržištu opremljeni sa TCCD čipovima i BrainPower PCB-om. Ovakvo stanje
na domaćem tržištu, u kombinaciji sa pozitivnim iskustvima koje smo sa TCCD memorijom
imali od ranije, svrstavaju Corsair-ove module u jedne od najpoželjnijih, što
je, složićete se, u najmanju ruku nekorektno, jer, ako bi trebalo da sudimo prema
onome što su ovi moduli pokazali tokom testiranja, ne bi postojao ni jedan jedini
razlog zbog čega bi ove module okarakterisali boljim od npr. A-Data modela. Zaključke
izvedite sami. Corsair memorijske module na test ustupio Imtel. Crucial module na test ustupio Sinteh. Kingston memorijske module dobili smo ljubaznošću kompanije Kingston. Geil memorijske module na test ustupio Comtrade
Computers. A-Data memorijske module ustupio Dual computers.
