Benchmark Redakcija
Branko Maksimović Vaš prvi kućni bioskop Kućni bioskop nije ideja koja je stara samo desetak godina – ljudi su oduvek želeli da u toplini sopstvenog doma imaju užitak koji bi bio što približniji onom koji imaju u bioskopima. Nažalost, to je sve do kraja devedesetih bila privilegija samo jako bogatih. Pre 50 ili 60 godina se samo na velikim imanjima moglo naći prostora za salu sa projektorom i posvećenim kino-operaterom, pa su slavni i bogati uživali u svojim privatnim bioskopima, često i bolje opremljenim od javnih. CRT televizori, za običan narod, jako dugo su imali prilično ograničene dijagonale (najveći su imali oko 32 inča), pa se prvi pravi bioskopski užitak za ne-tako-bogate mogao ostvariti tek tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada su se pojavili prvi rear-projection TV uređaji. Pošto su i oni bili skupi, a slika koju su nudili imala je sve osim dobrog kontrasta, čitava stvar ponovo nije zaživela u nekom mainstream smislu. Pravljenje većih CRT ekrana pokazalo se kao nepraktična stvar, digitalni projektori su bili preskupi i u prvim fazama razvoja, a Full HD standard i aktivni shutter 3D još uvek u domenu naučne fantastike. Bilo je potrebno da sačekamo da LCD tehnologija, ali i plasma ekrani postanu proizvođeni u ogromnim tiražima, a onda su osnovni zakoni tržišta i ekonomije učinili svoje. Sve veći HDTV ekrani imaju sve niže cene, a to je prvi preduslov za kvalitetan home cinema ugođaj. Audio sistemi su takođe napredovali, ali više u smislu odnosa cene i kvaliteta, nego kvaliteta generalno, pa je za par stotina evra sada moguće čuti ono što je nekad bilo potrebno u istoj valuti platiti par hiljada.
Kvalitetan, precizan i dobro pozicioniran više kanalni zvuk je drugi bitan deo za pravi home cinema ugođaj. Velike dijagonale ekrana ne bi mnogo pomogle da istovremeno i definicija tj. broj detalja koji je moguće prikazati nije povećan i do par desetina puta u odnosu na ono što smo nekada gledali putem VHS, Video CD, ali i DVD formata. Danas je isti taj VHS i Video CD nadmašen i low-bitrate, low-bandwidth streaming videom i najmanje što većina nas danas očekuje je HD Ready kvalitet video snimka, uz poželjan Full HD. U najavi su, već i 4K i 8K standardi, na koje ćemo, ipak, morati da sačekamo bar jednu deceniju i na koje će, kako se predviđa, tranzicija ići znatno sporije nego sa prethodnih SD standarda na sada aktuelne HD Ready i Full HD standarde.
Ideje i mogućnosti
Mnogima od nas je sasvim logično da pomisle da je za ultimativni home cinema užitak neophodan projektor, jer je baš takva situacija u bioskopu, a i projektor daje mogućnost za najveću vidljivu dijagonalu. Ipak, za manje i sobe „srednje veličine“, a takva je većina soba u stanovima i kućama u Srbiji – i veći widescreen HDTV ekran će raditi posao. Svakako, i ovde važi pravilo da je veći ekran i poželjniji, pa nikad nemojte da odustajete od dijagonale niti da pričate kako je nešto previše veliko za vašu sobu. Možda će se neki nasmejati, ali zaista – televizor i „previše veliki“ teško da mogu da idu u istu rečenicu, bar ako ste zaljubljenik u filmove i serije. Uostalom, danas su gotovo svi LCD i plasma HDTV uređaji jednako tanki, pa je sasvim svejedno da li kupujete 32 ili 65 inča. Mera bi, ako dubina vašeg džepa ne postavlja prepreke, trebalo da bude širina zida koji se nalazi preko puta centralnog dela nameštaja (kauča i sl.). Kada se odlučite za HDTV ili projektor, ostaje da se odlučite i za tip audio komponente. Danas je verovatno najjedostavnije da se odlučite za neki od home cinema kompleta, kakve smo i mi predstavljali u istoimenoj rubrici na sajtu, ali razumemo i one koji žele da imaju odvojeno pojačalo i kvalitetniji set zvučnika, koji će pružiti pravo HiFi iskustvo. Ipak, za uživanje u filmovima i igrama će i kompleti 5.1 audio sistema koji koštaju nekoliko stotina evra biti sasvim dovoljni. Filmovi i igre nisu materijal koji zahteva fantastičnu reprodukciju srednjih tonova, koji obično jesu najslabija karika u kvalitetu reprodukcije zvuka kod gotovih 5.1 sistema. Uz modernije i skuplje sisteme se dobija i odgovarajući Blu-ray / DVD plejer. Ovi uređaji su, u poslednje vreme spremni da reprodukuju gotovo svaki audio i video materijal koji mu „podmentnete“ uključujući i jako popularne x264/Matroska formate.
Kada dođe trenutak u kome želje prevazilaze mogućnosti, kao što je onaj u kome shvatate da ipak nemate dovoljno sredstava za ulaganje u HDTV dijagonale od 60 inča, počinjete da razmišljate o alternativi, a to je svakako – projektor. Projektori su svoj tržišni život započeli pre kao uređaji koji se koriste u poslovnom okruženju, a nekoliko godina kasnije, sebi su mogli da ih priušte i imućniji kućni korisnici. Danas su oni pristupačni i običnim “smrtnicima”, s tom razlikom da je za kvalitetniji HD Ready model potrebno dati više novca nego za poveći (46” i više) LCDTV više srednje klase. Naravno, ako rezolucija projektora u toj klasi nije na strani projektora u „za i protiv“ debati, onda je to svakako potencijalna dijagonala prikaza. Sa dobrim platnom, slika će biti jednako impresivna kao i ona na HDTV uređajima, osim ako ne preterate sa dijagonalom, jer ćete tako izgubiti na osvetljenju i kontrastu. Jasno je, HDTV uređaji, LCDTV i „plazme“ jesu fantastično napredovale, ali i projektori su prešli razvojni put koji nije ništa manje impresivan. Njihova proizvodnja je i dalje dosta, dosta manja, pa su zato i cene veće (osnovi ekonomije, naravno), iako je teško jedan projektor staviti u „klasu“ sa HDTV uređajem. Porediti se mogu jedino po rezoluciji, a sve ostale karakteristike se teško mogu postaviti u „comparison“ tabelu – svima je jasno da se radi o uređajima iz dva različita sveta.
Nije tako komplikovano
Kada je audio komponenta u pitanju, mnogima je čitava priča oko dekodiranja zvuka prilično nejasna, što zbog postojanja različitih standarda, što zbog toga što i sami filmovi na originalnim diskovima, ali i “ripovi” – stižu sa različito kompresovanim audio komponentama. Najjednostavnije i najzahvalnije za one koji ne “barataju” materijom je da kupe neki od integrisanih sistema. Oni imaju integrisana pojačala, a najbolji primer za “okružujući” zvuk je upravo i najpopularnija varijanta – 5.1 sistem. Najveći broj ovih sistema ima i sopstveni dekoder za višekanalni zvuk, a ako home cinema sistem kupujete u kompletu, onda i ne morate da brinete o tome da li je dekoder u plejeru ili zvučnicima, jer su male šanse da višekanalni zvuk ne doživite onako kako bi i trebalo i kako je zamišljeno da bude reprodukovan. Ako već sve radite “ručno”, onda je potrebno da znate nešto više o materiji, jer se kombinacija dva dekodera (u plejeru, pojačalu ili samom setu zvučnika) i različitih načina za povezivanje zvučnika sa ostatkom sistema (analogni, optički itd.) može pokazati kao problematična.
Najpopularniji format u kome stiže višekanalni zvuk (na DVD ili Blu-ray diskovima) je svakako Dolby Digital (5.1), koji se nalazi na najvećem broju naslova i to već duži niz godina. Svi zvučni sistemi ga gotovo bez greške prepoznaju i reprodukuju. DTS je nešto noviji, konkurentski standard za koji se smatra da pruža bolji kvalitet višekanalnog zvuka i svi noviji sistemi su takođe kompatibilni sa njim (neki stariji modeli plejera ili sistema zvučnika nije, ali su ti slučajevi danas vrlo retki). Novije verzije Dolby Digital (EX) i DTS (ES) formata podrazumevaju sedmokanalni zvuk (6.1), koji ima nešto bolje pozicioniranje, a može se reprodukovati i sa 5.1 sistemima. Uz Blu-ray naslove sve češće stiže i najnoviji Dolby Digital Plus i Dolby TrueHD i oni definitivno pripadaju budućnosti, a sa njima su kompatibilni gotovo svi noviji Blu-ray plejeri.
Kvalitet prikaza i prioriteti
Kao što smo već rekli, Plazma TV ekrani imaju najbolju reprodukciju crne boje, mada je sa pojavom LED-backlight ekrana, LCD gotovo dostigao “plazme”. Naravno, za najbolji prikaz crne, istovremeno sa svetlijim nijansama, biće vam potreban Dynamic RGB tj. Full LED backlight LCD ekran sa opcijom local dimming-a. Upravo se sposobnost ekrana da u isto vreme prikaže potpuno crnu i svetle nijanse smatra “dinamičkim opsegom”. Iako će vam se u radnjama učiniti da i LCDTV uređaji imaju dobre crne, imajte u vidu da su radnje fantastično osvetljene, te da ćete u toplini kućnog doma posmatrati (filmove) u nešto do mnogo zamračenijim ambijentima, što potpuno menja percepciju koju svako ima kada posmatra tamne scene. Bolji prikaz crne ne možete postići smanjenjem osvetljenja (brightness) jer se tako istovremeno gubi dinamički opseg, pa je praktično nemoguće razaznati suptilne detalje u tamnijim delovima sive (tzv. black shadow detail). Baš u ovim stvarima plazma TV ekrani su bolji od standardnih LCDTV uređaja, dok su, s druge strane, LCD-ovi bolji od plazmi pri prikazu jako svetlih scena, te su pogodniji za gledanje TV programa tokom dana i u jako osvetljenim prostorijama. Dakle, plazma televizori nisu pogodni za jako osvetljene prostorije, a kako ne mogu da prikažu uniformno svetlu površinu onoliko svetlo koliko to može LCDTV, generalno neće ponuditi toliko kontrastnu sliku u slučaju da ga posmatrate u jako osvetljenoj prostoriji (recimo, dvostrano orijentisana dnevna soba tokom prepodneva ili popodneva). Refleksija je još jedan problem kod plazma TV uređaja, jer svaki od njih ima zaštitno stakla koje opet ima i određen nivo refleksije, pa ako je vaš stan tokom dana prilično osvetljen, a tv program uglavnom gledate preko dana, LCD bi bio logičniji izbor. Ipak, tokom večernjih časova, nijedan LCDTV neće pružiti tako živu i prirodnu sliku kao što će to učiniti dobra “plazma”.
Idealan kućni bioskop pokriva preko 30 stepeni vidljivog opsega
Pomenimo još jednom i pojam pokretne rezolucije (motion resolution), koja predstavlja podatak o tome koliko linija televizor prikazuje prilikom pokretne slike. Što je veći broj pokretnih linija, prikaz slike u brzim scenama će biti detaljniji i imaće manje “motion blura” i “ghostinga”. Prosek kod LCD televizora kreće od 300 linija (od mogućih 1080 kod FullHD 1080p televizora), preko 700-800 linija kod novijih modela sa 100Hz ekranima i čitavih 1080 linija kod Plazma TV uređaja. Opet, kod ovih TV aparata se može javiti i novi problem, koji izaziva interpolacija, tj. ubacivanje nepostojećeg frame-a između dva već postojeća frame-a da bi se dobio fluidniji prikaz i izbegao motion blur (TV signal podrazumeva daje 50 (polu)sličica u sekundi, tj. 50 Hz). Punih 1080 linija pokretne rezolucije, naravno, prikazuju novi FullHD 1080p NEO-pdp plazma ploče tj. televizori (600Hz sub-field drive). Još jedna od naširoko pominjanih prednosti plazma ekrana je i činjenica da imaju gotovo beskonačno mali odziv (0.001 ms u odnosu na LCD kod kojih je prosek, u praksi od 4-5 do 12 ms). Na kraju, jedna od najvećih prednosti plazma TV uređaja je što za visok kvalitet prikaza koji u odnosu na prosek LCDTV uređaja, nude – koštaju znatno manje. Primera radi, fantastična Panasonic Viera Full HD plazma poslednje generacije, dijagonale od 46 inča, košta oko 1100-1200 evra, dok LCDTV sa Full-LED pozadinskim osvetljenjem (kakav jedino i vredi porediti sa ovakvom “plazmom”) košta gotovo duplo više (1900-2000 evra).
Iako su LCDTV aparati mnogo bolji od TN-baziranih desktop monitora kada je u pitanju vidljivi ugao, situacija i dalje nije idealna i plazma ekrani i dalje nisu dostignuti (baš kao što nisu dostinuti ni u brzini odziva, dubini crne ili uniformnosti). I dok proizvođači deklarišu ugao gledanja od blizu 180 stepeni (što donekle jeste tačno, jer ćete videti sliku čak iz “mrtvog” ugla), to nikako ne znači da će kontrast i osvetljenost, pa čak i definicija boja ostati isti pri svakom uglu kao što je to slučaj kod plazma ekrana. Prosečni realni ugao gledanja kod dobrog LCD ekrana unutar TV aparata bi bio nekih 30 stepeni sa leve i desne strane (ukupno 60 stepeni) pre nego što slika počne da menja karakteristike. Kod TN film monitora, ovaj ugao je i do tri puta manji, pa je onda jasno zbog čega smo rekli da kod LCDTV uređaja ovo više ne predstavlja problem. Ipak, ako računate na to da na svoj TV gledate iz jednog od ćoškova vaše sobe, još jednom razmislite o tome da li je za vas bolji izbor plazma, jer je kod njih vidljivi ugao zaista realnih 180 stepeni…
Ambijentalni uslovi – totalni mrak ili ne? Svi znamo da se filmovi u bioskopu posmatraju u kompletnom mraku. Jedini izvor svetlosti, ako zanemarimo diode na stepenicama i izlazu, jeste lampa projektora. Iako gledate u izvor svetlosti, on nije fantastično jak kao što bi bila jaka svetlost nekog LCDTV uređaja novije generacije. Platno jeste veliko, ali je dosta “tamnije” od onoga što pružaju moderni HD televizori. S druge strane, njihova efektivna dijagonala, tj. procenat koji ekran zauzima u vašem vidnom polju, dosta je manji od onog koji imate u bioskopu. Zato je za bioskop i “prirodno” da platno posmatrate u kompletnom mraku, dok je u toplini vašeg doma ipak preporučljivo da se vidi i nešto “okoline”. Osim, naravno, ako i kod kuće ne koristite projektor…
Ako imate veći HDTV koji posmatrate sa udaljenosti koja je dva puta veća od njegove širine, osvetljenje ambijenta svedite na apsolutni minimum
Veličina ekrana je, kao što smo rekli, jako bitna. I to ne kažemo samo zato što smatramo da je veće bolje i da je to aksioma. Ne, to je naučno dokazano. Veličina ekrana direktno utiče na to koliko će vaše oči morati da “rade” tokom posmatranja sadržaja. Možemo da kontrolišemo u šta gledamo, ali ne i kako će oči da reaguju na svetlost. Zbog toga se sa manjim ekranima (40 inča i manje, odnosno pri popunjenosti od oko 10-12 stepeni čitavog vidljivog polja) dešava da se oko bori da razazna detalje koji su manje osvetljeni (čak i kada je u pitanju sam okvir oko ekrana ili detalji u sobi i sl.), što izaziva umor. Kod ekrana manjih od 40 inča je poželjno da se u sobu “pusti” malo više ambijentalnog svetla, kako bi se izbegao zamor očiju. U slučajevima da ekran zauzima oko 30 stepeni vidljivog polja, kao u bioskopima, ukupan brightness je nešto manji, dok je istovremeno očima mnogo jednostavnije da razaznaju i fokusiraju objekte na ekranu. Tada je poželjno da ambijentalno osvetljenje bude što manje, a oči se ne zamaraju, jer im detalji u ambijentu ne odvlače pažnju.
Ako imate mali HDTV i nemate mogućnosti da ga gledate sa idealne udaljenosti (dva puta veća od širine ekrana), onda dodatno osvetlite ambijent
U suprotnosti sa popularnim ubeđenjima (koja pogotovo vladaju u zemlji Srbiji, u kojoj “promaja ubija”), idealno rastojanje između vas i ekrana bi trebalo da bude dva puta više od širine ekrana. Dakle, ekran od 46 inča je širok oko jednog metra, pa je idealno posmatrati ga sa dva metra udaljenosti. Nažalost, kod nas se u ovakve “sobe” često postavlja 26” LCDTV uz priču da je i 32” previše, iako je baš za tu sobu, 46 inča – idealno. Ovo nije nešto što smo mi izmislili, već je u pitanju naučno dokazana činjenica. I, da odgovorimo na pitanje sa početka ovog pasusa… Ako imate ekran koji će zauzeti bar 30 stepeni vašeg vidljivog polja (LCD od 26 inča gledajte sa jednog metra udaljenosti, ekran od 46-50 inča sa dva ili tek nešto više od dva metra udaljenosti…), onda sve posmatrajte u potpunom mraku i, svakako, budite umereni sa podešavanjem kontrasta i osvetljenja. Ako, pak, situacija nije idealna, napravite nešto ambijentalnog osvetljenja kako ne biste zamarali oči. U sledećem tekstu ćemo pričati o prednostima i manama različito koncipiranih kućnih bioskopa, kao i konkretnim troškovima koji čekaju svakog ko se ozbiljno razmišlja da napravi kvalitetan kućni bioskop.
