Aleksandar Božović
Miroslav Nikolić
Jedna od najistaknutijih marketinških stavki u vezi ovog modela zahteva baš vreme: naime, Sense Companion je HTC-ovo viđenje virutelnog asistenta, sličnog Google Now-u ili Samsung Bixby-u, s tim da iz HTC-a tvrde da je njihovo rešenje posebno user-friendly, imajući u vidu sposobnost njihovog asistenta da nesvakidašnje dobro “uči” od korisnika, prateći rutine u njegovom ponašanju i na tome zasnivajući svoju pomoć i predloge koji mogu olakšati svakodnevne radnje i unaprediti korisničko iskustvo – možda i za koji korak izvan onoga što smo donedavno očekivali od smartfona. Pride, znamo da očekivanja na polju njihovih mogućnosti rastu iz dana u dan…
Ipak, vreme koje Companion zahteva ne bi li dovoljno “naučio” od svog korisnika, procenjuje se na oko mesec dana, koliko nažalost nismo imali, pa ćemo se u ovom pregledu ipak više osvrnuti na ostale momente u upotrebi HTC-ovog novog telefona. Pominjući to, odmah moramo da napomenemo da od starta imamo pomešana osećanja nakon pogleda na spisak specifikacija: za klasu pomalo nejaki Helio P10 čipset, Android 6.0, izostanak čuvenih stereo zvučnika i možda nedovoljnih 2.500 miliamperčasova baterije ne daju nam da očekujemo čuda.
Ipak, HTC je neretko priređivao iznenađenja zaokružujući u sjajne, funkcionalne celine i uređaje koji su delovali kao da bi mogli da kaskaju za konkurencijom – možda tako bude i sada, te stoga: Let’s (U) Play.
Raspakivanje i dizajn
Pakovanje ovog modela potvrđuje da ga u HTC-u vide kao deo flegšip porodice, uz U11 i U Ultra. Pored iglice za kombo-slot za kartice, uputstva za korišćenje, krpice za brisanje, USB-kabla (type-C) i adaptera za struju, tu su i providni silikonski kejs, kao i sjajne U-Sonic slušalice, sa USB Type-C ulazom na svom kraju, imajući u vidu da uređaj ne poseduje 3.5mm ulaz.
Ipak, ovaj nedostatak ne treba mnogo da vas rastuži: iako ni sami nismo srećni zbog trenda izostavljanja 3.5mm ulaza, HTC se ovaj put istinski iskupio ponuđenim “sluškama” u pakovanju, imajući u vidu da u direktnom poređenju sa JBL J22 “bubicama” nisu pokazale inferiornost (radi o modelu cene od 50-ak eura). Jasno, nisu svi parametri bili izjednačeni, kako po pitanju kvaliteta zvuka, tako i po pitanju glasnoće (u nekima su i U-Sonic slušalice pobedile!), ali se ukupno gledano može govoriti o ujednačenom kvalitetu. Dakle, radi se o vrlo velikodušnom dodatku opremi U Play modela, od strane HTC-a, uz koji pritom dolazi i nekoliko nastavaka za uši.
Ipak, i pored prilično bogate i kvalitetne opreme, glavna zvezda u kutiji je, naravno, sam U Play. O Liquid Surface dizajnu koji njega krasi se sada više priča, nakon što je isti našao put i do (leđa) U11 modela, flegšipa kompanije i ipak najzastupljenijeg uređaja, pre svega medijski. Ukupno gledano, stiče se utisak da rešenje koje je HTC primenio nije najbolje primljeno među korisnicima i smartfon entuzijastima, tj. da je više pritužbi na nastup modela U serije i na činjenicu da su svi prosto magnet za otiske prstiju, pre nego pohvala na račun njihovog izgleda.
U svakom slučaju, za razliku od većine drugih telefona koje krase kombinacije stakla i metala u izradi, gde su najčešće dve staklene površine učvršćene i opkoljene metalnim ramom, kod U Play-a (i sabraće) je kućište celom stražnjom površinom prekriveno metalom, preko kog je nanet još jedan sloj stakla, u slučaju našeg test-primerka – plave boje. Ovakva konstrukcija omogućava zaista nesvakidašnje prelamanje svetlosti po površini leđa kućišta i čini da telefon proizvodi različite efekte u raznim situacijama, u smislu dostupnog svetla i njegove prirode.
Kao što već rekosmo, određen broj reakcija na ovakav dizajn bio je nešto manje povoljan od očekivanog, ali jedno se ne može opovrgnuti – radi se o nečemu novom, po čemu će se HTC-ovi puleni zaista izdvajati u masi modela, koji sa godinama sve češće teško pronalaze načine da se istaknu izgledom. Ono što, definitivno, sa naše tačke gledišta predstavlja veći problem, jesu otisci prstiju. Ima ih zaista u izobilju i nemoguće ih je izbeći, te je potpuno jasno zašto je HTC u pakovanje uključio i krpicu za brisanje uređaja. No, i jedna vrlo pozitivna strana postoji: staklena površina omogućuje neverovatno prijajanje uz kožu – kao da se lepi za nju. Stoga, telefon vrlo lepo leži u šaci i nema šanse da može tek tako da ispadne iz nje.
Pomenuta pojava pozitivno utiče na ergonomiju, kao i same dimenzije uređaja. Sa 146 x 72.9 x 8 mm, možemo reći da je U Play moguće kontrolisati jednom rukom, mada širina zalazi i u teren 5.5” modela, što se na kraju ogleda i u relativno slabom procentu pokrivenosti prednje strane od strane ekrana (tek nešto manje od 69%) – drugim rečima, bezeli su primetni.
Štaviše, imamo i jednu funkcionalnu zamerku usled ne-baš-najbolje iskorišćenog prostora: tanki čitač otiska prsta (koji igra i ulogu Home tastera) i Back i Recents kapacitivni tasteri oko njega osetljivi su samo u vrlo uskom pojasu uz donju ivicu telefona, dok je prostor između njih i ekrana “prazan”, tj. bez očigledne uloge. Stiče se utisak da bi korišćenje telefona bilo lakše i intuitivnije da su tasteri bili postavljeni centralnije u prostoru ispod ekrana, kao i senzor otiska prsta.
Sa gornje strane ekrana je bezel nešto manji, i “krije” zvučnik za razgovore, senzore osvetljenja i udaljenosti (koji se, istini za volju, zaista jedva i vide), LED lampicu za notifikacije, kao i veliki otvor sočiva prednje kamere. Nijedan mikrofon nije na prednjoj strani telefona, imajući u vidu da je jedan sa gornje strane (uz još samo kombo-slot), a drugi dole, pored USB-type-C ulaza i rešetkice zvučnika. S leve strane telefona ne vidimo ništa, dok su desno standardni Power button i Volume rocker.
Pozadi, gde će najveći broj pogleda biti i uperen, postavka je vrlo jednostavna: kamera blago štrči izvan površine leđa, prekrivena okruglim zaštitnim staklom, dok je levo od nje dual-blic. Nema, kao na skupljim modelima, senzora za autofokusiranje, a ostatak površine je već opisan. Kakav će prijem telefon doživeti, gledano kroz duži vremenski period – dosta će zavisiti od staklene rapsodije koju je HTC pripremio. Sa ove tačke gledišta ne možemo da “proreknemo” da li će se pojaviti i na modelima naredne generacije, ili će rapidno biti zamenjena novim rešenjem…
Hardver i performanse
U Play cenom teži da bude u klasi subflegšip modela, tj. istaknutijih, potentnijih midrange smartfona, a hardver koji zatičemo u njemu ne samo da je pomalo zastareo, nego je jedva i midrange… Tabela, uostalom, otkriva sve detalje.
[modul]specifikacija=9179[/modul]
MediaTek-ov MT6755 čipset, poznatiji i kao Helio P10, sačinjen je od procesora sa po 4 A53 jezgra na po 2.0 GHz i 1.1 GHz, i to 28-nanometarske arhitekture, i pratećeg grafičkog potprocesora, slabašnog Mali-T860 MP2. I pored 3 GB RAM memorije, odmah se vidi da od U Play-a nije moguće očekivati fenomenalne performanse.
Ovoj tvrdnji u prilog idu i rezultati sintetičkih testova, koji, opet, nisu u rangu telefona kojima Play parira cenovno. Srećom, dobro optimizovan softver ne stvara utisak inferiornosti telefona tokom uobičajenih dnevnih radnji, ali čim se ovaj pritisne malo zahtevnijim operacijama, pokazaće i svoje pravo lice. Stiče se utisak da je HTC ovaj model gotovo samo vizuelno osmislio kao flegšip, predstavljajući ga kao lifestyle telefon, čiji kupci žele da izraze stav njegovim posedovanjem, nešto manje mareći pritom za cutting-edge performanse.
Softver i utisci u radu
Prethodnih nekoliko susreta sa HTC Sense UI-em uglavnom su na nas ostavljali pozitivne utiske, međutim, ovaj put – od starta imamo par zamerki. Pre svega, za model koji se na tržištu pojavio debelo u 2017. godini, smatramo da bi Android 7.0 Nougat bio prikladniji. Ako ništa, ukoliko je već bilo neizbežno da se U Play pojavi sa 6.0 Marshmallow verzijom, a onda je do sad trebalo da dođe i ažuriranje, kojeg za sada nema.
Pored toga, aplikacija koju sam HTC zdušno ističe kao najznačajniju u svom softverskom paketu, Sense Companion, zahteva dosta vremena pre nego što pokaže svoje pravo lice i počne da primenjuje u praksi to što je “naučila” od korisnika, dajući mu svakodnevne sugestije po, za njega, bitnim pitanjima. Radi se o periodu od čitavih otprilike mesec dana, što ne bismo videli kao veliki problem da konkurentska rešenja ne reaguju nešto brže – pre svih, Google Now, koji je i sam prisutan na telefonu… Kako će se Companion zaista ponašati kada se njegova upotreba donekle omasovi (pretpostavljamo, prevashodno kroz U11), ostaje da se vidi, no, dosadašnje reakcije korisnika nisu najblagonaklonije…
Kad pomenusmo Google Now, drago nam je da je to jedna od retkih aplikacija (u širem smislu) koje su “duplirane” na U Play-u: od pre nekih godinu dana, HTC se čvrsto drži principa da aplikacije iz Google-ove “kuhinje”, prisutne na telefonu, nemaju i Sense dvojnike, pa tako, primera radi, pošto Photos zatičemo u App Drawer-u, nikakve druge galerije nema. Ovo je, uostalom, i logičan potez – Sense je sistem srodan stock Androidu, uz manji broj izmena, dobrim delom čisto vizuelne prirode, pa se Google aplikacije prirodno uklapaju u okruženje, uz nekoliko neizbežnih HTCovskih.
Tu pre svega mislimo na Phone i Messaging (dizajnerski vrlo uspešno izmenjene), kao i BlinkFeed i News Republic, gde je prva prisutna kao “najlevlji” homescreen, poput sličnih rešenja konkurentskih kompanija, dok je za drugu prilično jasno šta joj je posao, uz napomenu da se prilično precizno mogu odabrati zone interesovanja, iz kojih će najviše vesti biti isporučeno čitaocu.
Ipak, nekoliko aplikacija svrstali bismo u čist bloatware – istina, nema ih mnogo, ali su zaista suvišne. Prevashodno tu mislimo na Boost (nešto nalik Phone Manager-ima), ali nam je nejasna i potreba za ubacivanjem Under Armor Record aplikacije, za praćenje sportskih aktivnosti, dok ni Viveport nije morao biti “ubačen” u firmver (služi za koordinaciju sa VR uređajima), već pre ostavljen korisniku na raspolaganju za instalaciju, ukoliko ovaj uopšte želi da koristi tako nešto.
Verovatno to nije isključivo zbog suvišnih aplikacija, tek sistem zauzima čitavih 12.5 GB nakon inicijalnog podešavanja (primećujete na screenshot-ovima da nismo instalirali mnogo toga na postojeće aplikacije). Međutim, i pored pominjanih zamerki, pa i ovog prilično obimnog zauzetog prostora, teško nam je da se “ljutimo” na HTC, jer je softver ipak vrlo prijatan za korišćenje. Pored pristojno tečnog rada prilikom uobičajenog korišćenja, čemu kumuju dobra optimizacija i neopterećenost sistema kojekakvim “neophodnim” pozadinskim servisima, zatičemo tu i poneku interesantnu opciju.
Primera radi, U-Sonic slušalice prati i interesantna softverska pozadina: one prate efekte unutrašnjeg uha korisnika i u stanju su da prilagode zvuk uhu, kreirajući prigodan audio-profil. Motion Launch gestovi omogućuju stare, dobre akcije poput DT2W (DoubleTapToWake), SU2U (SwipeUpToUnlock) i sličnih, dok recimo promena teme nešto sveobuhvatnije utiče na promenu opšteg izgleda softvera telefona. HTC, dakle, i dalje možda najviše pruža na polju softvera. Iako se po broju opcija i podešavanja svakako ne može porediti sa mnogim proizvođačima (pre svega kineskim), korišćenje njihovih uređaja jednostavno praktično uvek predstavlja uživanje – pa čak i u ovoj situaciji, kada se stiče utisak da će softver biti u finalnoj fazi tek nakon neke buduće nadogradnje.
Ekran
U Ultra je svojim fantastičnim ekranom postavio lestvicu vrlo visoko za ostale članove U serije. Srećom, U Play, za razliku od internih komponenti hardvera, na ovom polju nije ostavio prostora za dileme. Njegov displej je Super LCD tipa, koji je praktično vrlo sličan IPS ekranima koji danas vladaju ponudom, procentualno gledano. HTC se već godinama drži proverenog puta kad su displeji u pitanju.
Pre svega, na 5.2” dijagonalu, Full HD je rezolucija iznad koje zaista i nismo očekivali da se ide, a ppi od 428 potvrđuje da se zamerke na oštrinu ne mogu uputiti. Na dobar kvalitet prikaza utiče i solidna reprodukcija boja: iako nismo merili konkretne vrednosti, u poređenju sa drugim ekranima, uočili smo su boje blago zasićene spram referentnih. Pritom, pune kalibracije boje softverskim putem nema, no je moguće podesiti tek nivo “topline” (temperature) boje, a prisutno je i podešavanje koje prilagođava prikaz uslovima slabijeg osvetljenja.
Kad smo kod osvetljenja, ono je vrlo dobro na maksimumu, ali je nažalost ekran prilično reflektivan, te upotreba na otvorenom nije uvek najprijatnija. Možemo pomenuti i da je “dubina” crne boje vrlo dobra za ekran koji nije AMOLED, pa se tek eventualno u vrlo mračnim prostorijama crna učini zapravo tamno sivom. Sve u svemu, displej ovog modela doživeli smo kao jedan od aduta uređaja, što nas, imajući u vidu reputaciju HTC-a na ovom polju – i ne iznenađuje.
Baterija
Helio P10 čipset se u prošlosti znao pokazati solidno, ali u pojedinim situacijama (tj. uređajima) i kao priličan potrošač. Stoga, sa 5.2” ekranom i baterijom od 2.500 miliamperčasova, nismo bili sigurni da možemo da očekujemo neku sjajnu autonomiju, mada nas je U Ultra “ubedio” da je po pitanju iste HTC-ov softver prilično dobro optimizovan.
Ispostavilo se da je softver opet “pobedio” – i pored relativno slabog kapaciteta baterije, autonomiju bismo opisali kao korektnu, koja će i zahtevnijim korisnicima omogućiti da preguraju dan bez većih problema. Sa nepunih 4h ekrana tokom jedne obdanice, prilikom koje je dosta vremena provedeno na otvorenom, zaključujemo da se neke posebne zamerke ne mogu izneti, iako autonomija U Play-a svakako neće pobediti na takmičenju trajnosti.
Dodatna pozitivna stavka tiče se punjenja. USB-type-C punjač od 10W omogućuje prilično brzo dopunjavanje baterije kada je ono neophodno: nismo sigurni o kojoj tehnologiji je reč, i rekli bismo da nije baš na nivou Quick Charge 3.0, ali usled relativno skromnog kapaciteta baterije, za nekih 80ak minuta se može očekivati da gotovo potpuno prazna baterija dosegne 100%.
Moglo bi se reći da je kamera na U Play modelu sušta suprotnost ideji koju je HTC uporno “gurao” godinama. Konkretno, umesto nekadašnjih ultrapiksela, često i do 2 μm veličine, kojih nije bilo mnogo (krenulo se sa 4 miliona na One M7 modelu), na ovom smartfonu kamera ima čitavih 16 megapiksela, ali veličine od tek jednog mikrometra. Srećom, da učinak u uslovima slabijeg osvetljenja (pa i u ostalim situacijama) bude dobar, brine se OIS, otvor blende od f/2.0, kao i PD autofokus. Dvobojni LED blic je takođe tu.
Začuđujuće ili ne, tek i prednja kamera deluje kao da poseduje isti modul kao i zadnja: 16 miliona jednomikronskih piksela je tu, iza blende od takođe f/2.0, s tim da napred nema ni optičke stabilizacije, a nažalost ni autofokusa. No, dok se ne pozabavimo fotografijama i video snimcima sa ovih kamera, prokomentarisaćemo samo kratko samu aplikaciju koja rukovodi njima.
HTC je poznat po tome da se na ovom polju drži jednostavnosti, pa na osnovnom ekranu vidimo samo prečice do galerije, video moda i prednje kamere uz okidač fotografija, dok je u gornjem meniju moguće promeniti HDR mod (On, Off ili Auto), kao i podesiti korišćenje blica (iste 3 opcije). Srednje dugme u meniju otvara dodatne opcije, koje bi bile Zoe (da, trosekundni video snimci uz fotografije su i dalje tu), Panorama, Pro mod i slično, uz dalji pristup detaljnijim podešavanjima. Intuitivno i jasno.
16 megapiksela kamere U Play modela u stanju su da “uhvate” zaista solidnu količinu detalja, iako ona i dalje nije baš na nivou onoga što rade recimo S8 ili Google Pixel (mada oni imaju senzore sa po 12 MP). Uz to, šuma i pri dobrom osvetljenju ima u određenoj meri na uniformnim površinama, ali daleko od toga da se radi o nečemu što treba istaći kao problem. Auto-HDR opciju, s druge strane, preporučujemo da stalno ostavite uključenom, imajući u vidu da dinamički opseg često bude prilično slab, te je HDR neophodan ne bi li se detalji u senkama povratili. Pritom, nismo primetili posebno preeksponiranja nijednog dela kadra, što je nekad znala da bude boljka HTC uređaja, te smo u globalu prilično zadovoljni fotografijama, uzevši u obzir da je i reprodukcija boja prilično solidna, osim u ređim situacijama, kada deluju nešto hladnije od realnih.
Sa padom nivoa svetlosti, ili u zatvorenom prostoru, mali pikseli kamere U Play smartfona dođu do izražaja, te raste nivo šuma, a opet – sa ciljem njegovog uklanjanja, postprocesing ukloni i određenu količinu detalja. Međutim, OIS zaista izvuče situaciju do te mere da krajnji rezultati budu u redu, posebno kada objekti u kadru nisu preterano udaljeni. Efekat stabilizacije vidljiv je i u video snimcima, gde i tokom hoda ne dolazi do većih poremećaja. Pored toga, iako su snimci tek Full HD (ograničenje čipseta), što je pomalo slabo za cenovnu kategoriju kojoj U Play pripada, moramo priznati da su vrlo dobrog kvaliteta, sa tek pomalo “umrtvljenim” bojama, tečnom slikom i dobrim zvukom, iako telefon ima samo 2 mikrofona (spram po 4, koliko imaju ostali uređaji U serije).
Selfi-kamera može da radi angažujući sve piksele u standardnom stilu, ali i “spajajući” po 4 susedna u jedan “megapiksel”, zarad što boljeg rezultata u slučaju slabijeg dostupnog svetla. Ipak, ovaj softverski trik ne osigurava i definitivno bolju sliku od standardnog moda, posebno ako se promaši udaljenost telefona od lica (fokus je fiksni). No, kada se “potrefi” razdaljina, a posebno po dobrom svetlu – selfiji zaokružuju pozitivan utisak o kamerama, prikazujući mnogo detalja, sa pomalo “napucanim” bojama, uz Auto-HDR opciju koja uskače da pomogne kada zatreba.
Po pitanju U Play modela ostali smo prilično pomešanih osećanja… Sa jedne strane, imamo telefon iz grupe onih koji su unikatnog dizajna, sa dobrom kamerom, lepim ekranom i solidnom baterijom, a čiji softver ima neke vrlo interesantne opcije. Međutim, taj isti softver je starije verzije, mnoge od opcija su praktično i dalje nedostupne, a hardver se čini bukvalno neprikladnim za klasu kojoj U Play cenovno pripada, imajući u vidu da konkurentski modeli pružaju mnogo više na ovom polju.
Na kraju krajeva, da li će potencijalni kupac na kraju postati i korisnik ovog modela, dobrano će zavisiti od njegovih preferencija i želja. Kao što smo već pomenuli u tekstu, U Play nam se čini kao lifestyle uređaj, čiji vlasnik neće zahtevati fantastične performanse i ekstremne sposobnosti, već će tražiti kartu u svet stilski osvešćenih, posebnih, koji ne prolaze neprimećeno. Ako, uz to, smartfon može da snimi i po koju dobru fotografiju i pregura dan dopisivanja preko društvenih mreža – dovoljno…
Stoga, osobe koje žele maksimum za svoj novac, a pritom nisu ljubitelji istaknutog, nego pre diskretnog i suptilnog dizajna verovatno će svoje poverenje pokloniti nekom drugom telefonu, dok će poklonici ekstravagantnog dizajna itekako uvrstiti U Play na svoj uži spisak prilikom naredne kupovine. Ipak, moramo da primetimo: i pored određenih hardverskih nedostataka, ako bi U Play kroz neku softversku nadogradnju upotpunio svoj potencijal, pre svega putem aplikacija koje bi mogle da ponude mnogo na polju korisničkog iskustva – dodatni poeni bi se mogli upisati na njegov konto, i pričali bismo još neko vreme gotovo samo u superlativima…
Prednosti:
– Softver prijatan za korišćenje – Dobar ekran – Solidna kamera- Atraktivan dizajn
Nedostaci:
– Hardver slab za klasu – Određeni ergonomski nedostaci
Mobilni telefon na test ustupio HTC.
