Benchmark Redakcija
Branko Mitić
HTC Wildfire
Entuzijasti, kakvih je mnogo među našim čitaocima i posetiocima foruma, znali su sve o Android platformi pre nego što se ona uopšte pojavila. Šira publika dugo vremena nije imala predstavu šta je to Android. Za širu publiku, odnosno nekoga ko ne prati mobilne telefone, sam pojam naprednog telefona nije baš najjasniji. iPhone? -“To je nešto interesantno i skupo – ima ga poznanik koji nosi sve markirano.” Nokia? -“Nokia telefoni su najbolji, ceo grad ima onaj E71.” Symbian? -“U kom smislu Symbian?” Windows Mobile i Android? -“Windows je ono na kompjuteru, a ono drugo, kako ste rekli… Asteroid… ne znam šta je to.” Da izađete na ulicu i napravite anketu, velika je verovatnoća da bi ona zvučala upravo ovako. HTC Tattoo je zaslužan zato što je Android platforma ipak izašla iz našeg okvira (koji telefone koristimo ne samo zato što nam trebaju, već zato što obožavao šta sve mogu da urade) i postala koliko-toliko poznata široj publici. Prvi razlog za to leži u par interesantnih izmenjivih kućišta u kojima je Tattoo dolazio, što je privuklo mnoge pripadnice lepšeg pola. Drugi razlog je taj što je Tattoo bio jedini Android telefon “za dinar” i dugo vreme najbolji odnos uloženog novca i onoga što mobilni telefon može da uradi.
Naravno, “za dinar” se podrazumevalo da plaćate račun od oko 2500 din. mesečno, a ako stojite nešto slabije kod kreditnog biroa, Vip bi vam tražio da platite 3 mesečna računa unapred na licu mesta, a tu svotu bi vam kroz umanjene račune vraćali narednih 6 meseci. Još nešto slabiji status kod kreditnog biroa i telefon ne bi mogli ni da dobijete uopšte. Bez obzira, 900 minuta, poruka i megabajta mesečno je zvučalo veoma primamljivo, a nema tog uslova na koji devojke ne bi pristale da dođu do zebraste makse Tattoo telefona, koja ima identične šare kao njihova tašna, kapa ili čizme. Tattoo je dobro bio primljen i kod muške populacije, jer je za razumnu svotu (pogotovo sada na tržištu polovnih telefona) nudio jako dobar hardver (isključujući ekran) i ambiciozan operativni sistem. Sve u svemu, Tattoo je imao svoje kvalitete, ali ga je par stvari značajno udaljavalo od “pravih” Android telefona. Njegov direktan naslednik, HTC Wildfire, pokušava da smanji te razlike…
Hardver i tehničke karakteristike
HTC Wildfire
dimenzije
106,8 x 60,4 x 12 mm
masa
118 g
baterija
Li-ion 1300 mAh
ekran
3,2″, 240 x 320, capacitive, 16m
kamera
5 MP, autofokus, led
prednja kamera
ne
procesor
Qualcomm MSM 7225 528 MHz
memorija
384 MB RAM, 512 MB ROM
skladišna memorija
–
proširenje memorije
Micro SD
zvučnici
mono
priključak za slušalice
3.5 mm
sistem
Android 2.1 Eclair
accelerometer – orijentacioni senzor
da
konekcije
USB, Bluetooth, WiFi
ostali senzori
kompas
prenos podataka
GPRS, EDGE, 3G (HSDPA, 7,2 Mbps)
GPS
da, AGPS
poruke
SMS, MMS
da
FM radio
stereo, RDS
HTC Wildfire dolazi u pakovanju uobičajenom za 90% današnjih telefona i gotovo sve HTC modele. Pored telefona, tu je punjač, USB kabl, slušalice i uputstvo. Prošlo je ono vreme kada je HTC davao gomilu dodataka i svakako ih ne treba tražiti od telefona niže klase, mada ih nema više ni u pakovanjima onih najskupljih telefona. HTC Wildfire je drugi po redu HTC telefon od pozadi (od aktuelnih – ne računamo Tattoo), ispred HTC Smarta (čijeg operativnog sistema nismo ljubitelji). Wildfire fizički dosta podseća na nekoliko aktuelnih HTC telefona. Sličnosti sa Tattoo nema, jer Tattoo zbog potrebe lakog menjanja maski nikada nije mogao da bude tako dobro upakovan kao telefon za koji vam treba alat i znanje da bi skinuli masku. Ipak, za sve one koji bi malo da se razlikuju, ovaj telefon može da se nađe u nekoliko boja. Wildfire u ruci ostavlja sličan utisak kao Desire – unutrašnjost telefona je dobro upakovana i deluje prilično čvrsto, dok je kućište ipak nešto tanje i od jeftnije plastike (nego što bi to želeli). Wildfire je za nijansu fizički lošiji od Desire, ali čini nam se da je to više problem za Desire – što je tako blizu dve klase nižem telefonu. Wildfire je više nego dobar za svoju klasu i cenu i primetno bolji od HTC Tattoo.
Ostatak telefona je mešavina Desire i Nexus telefona. Četiri Android tastera nisu pravi tasteri, već su polja osetljiva na dodir. U pitanju je očigledna ušteda na delovima i materijalu, mada zamerki nemamo jer je odziv tastera dosta dobar, mnogo bolji nego na Nexusu koji je sa ovakvim rešenjem imao problem. Kursorski taster je u stvari optički senzor kakav imaju Legend i Desire koji prepoznaje kretanje prsta iznad njega. U praksi se ovo rešenje pokazalo kao dosta dobro, ali trebaće vam desetak dana za potpuno navikavanje. Najbolje rešenje za 4-smerno kretanje i dalje ima Blackberry Bold 9700, ali ne upućujemo kritike na račun Wildfire telefona, jer je njegov senzor više nego upotrebljiv. Ostatak komponenti je na očekivanim lokacijama. Sa leve strane vidimo vol +/- taster i micro-usb slot. Micro-usb slot nema nikakvu zaštitu, a proizvođačima poručujemo da ili stave minijaturna klizna vrata preko slota kao što ima Galaxy S ili da ne stavljaju nikakvu zaštitu (što će za mnoge biti najbolje rešenje). Sa gornje nalazi se taster za otključavanje/zaključavanje, koji ujedno služi i za uključivanje/isključivanje. Pored njega je standardni 3.5 milimetarski audio priključak. Desna i donja strana su prazne, a pozadi je zvučnik, kamera i LED svetlo za kameru.
U odnosu na Tattoo ekran je najveća promena koju donosi Wildfire. Ujedno, ekran je nešto zbog čega Wildfire možemo hvaliti – u poređenju sa Tattoo telefonom, i kuditi – u poređenju sa većinom ostalih Android telefona. Prvo kritike. Sa svojih 240 x 320 tačaka rezolucije ekran ovog telefona nekada zaista zna da učini korišćenje neugodnim. Iskustvo nam govori da je mnogo veća razlika između 240 x 320 i 320 x 480 (Wildfire vs Legend), nego što je između 320 x 480 i 480 x 800 (Legend vs Desire) ekrana. Dok vam an 320 x 480 ekranu rezolucije fali ponekad, na 240 x 320 ekranu rezolucije fali uvek. Takođe, ekran na Wildfire čini se manji nego na Hero/Magic/Legend/Galaxy iako svi ovi telefoni imaju ekran dijagonale 3,2″. Razlika je u tome što Wildfire ima odnos stranica 3:4, a spomenuti telefoni 3:5. Kao što nam se nije dopao uzak odnos stranica ekrana Milestone telefona, tako nam se ne dopada široko rešenje na Wildfire. Možda će neko reći da su razlike akademske, ali je činjenica da višemesečni korisnik Galaxy telefona nije stekao utisak da u ruci drži telefon koji ima ekran iste veličine. Još jedna kritika koja ide na račun ovog ekrana, odnosno njegove rezolucije, odnosi se na delimičnu limitiranost instaliranja aplikacija. Kada odete da preuzmete neku aplikaciju, Market će prepoznati da imate telefon niže rezolucije i sakriće aplikacije za koje je naznačeno da neće raditi u 240 x 320 rezoluciji.
A sada dobre stvari. U poređenju sa ekranom koji ima Tattoo, ekran viđen na Wildfire je dve generacije ispred. Imaju istu rezoluciju, ali to nisu jedine osobine. Ekran na Tattoo je 2,8″ resistive, a na Wildfire 3,2″ capacitive. Kapacitivni ekran je ono što pravi razliku i sigurno najveći adut iPhone-a svojevremeno. Kapacitivni ekran omogućava bolje “klizanje” po sistemu, multitouch, kvalitetniji unos teksta putem virtuelne tastature. Sve što kaže teorija, vidljivo je u praksi. Doživljaj korišćenja Tattoo i Wildfire telefona se skroz razlikuje u korist Wildfire baš zbog kapacitivnog ekrana. Istina, videli smo pojedine devojke sa dugačkim noktima kojom brzinom unose tekst na Tattoo i jasno je da toga više neće biti kod Wildfire, jer su kapacitivni ekrani prilagođeni pritisku jagodica prstiju. Mada, uz poštovanje svakome, unos teksta ni na jednom resistive ekranu ne može da bude tako brz kao na dobrom kapacitivnom.
Sam “touch” ipak nije savršen, ali za to više treba kriviti neki drugi hardver, a ne sam ekran. Hardver, iako osvežen u odnosu na Tattoo i dalje se zasniva na starom Qualcomm procesoru kojem je vreme izgleda prošlo. Najveći problem prvih Androida bio je je ram, ali Wildfire ima više nego za svoju klasu dovoljnih 384 MB radne memorije. Procesor je taj koji ne završava poslove dovoljno brzo, što zna da napravi nepotrebna usporenja. Bilo da je reč o unosu teksta, pregledu web strana, gledanju fotografija ili video sadržaja. Štaviše, čini se da je i Goolgle dobro optimizovao svoj sistem i HTC svoj Sense, ali da je procesor taj koji pravi usporenja.
HTC Wildfire ima kameru sa 5 MP, autofokusom i LED osvetljenjem. Što na papiru deluje dosta dobro. Ipak, HTC i dobra kamera mobilnog telefona su dva različita sveta. Tek kamera na Desire modelu koji se pojavio pre nekoliko meseci je prva HTC kamera koja može da dobije prelaznu ocenu. Mada treba znati da je ova kamera: 1. uspela da bude lošija od one na Nexusu (a znamo da su Desire i Nexus faktički identični telefoni), 2. jedna od najslabijih kamera u klasi. Čini se da HTC Wildfire, na žalost, ima nešto slabiju kameru. U redu je da telefon niže klase (za napredne telefone) ima slabiju kameru, ali neka onda bude 2 ili 3 solidna megapiksela. Ovako imate 5 MP, koje je odmah bolje da prebacite na 3 MP i boje i dinamiku koje ozbiljno treba srediti da bi slike mogle da budu reprezentativne. Ne smemo biti previše grubi prema Wildfire. Ipak je to telefon koji će se potruditi da vam uštedi novac, a uradi isto što i Desire, Galaxy S, iPhone 4… Samo treba znati da kamera nije baš za pohvalu (mada iskusan fotograf i “fotošoper” može da izbaci fine rezultate), a da tek ne treba trošiti reči o video snimcima, čiji je kvalitet na nivou 3 godine starih telefona. Fotografije i video klip nalaze se na strani “galerija”.
Sistem i aplikacije
HTC Wildfire dolazi sa 2.1 verzijom Android operativnog sistema. To je značajno poboljšanje u odnosu na Tattoo koji ima 1.6 Android i koji neće više dobijati nove verzije sistema. 2.1 sistem datira još sa kraja 2009. godine, ali su telefoni počeli da ga dobijaju tek u 2010. 2.2 Android je stigao u maju tekuće godine. HTC Desire je dobio upgrade na 2.2 pre par nedelja, a prilikom predstavljanja Wildfire telefona dobili smo obećanje da će svi telefoni koje HTC ove godine lansira imati ili naknadno dobiti 2.2. Tako da poslednju verziju treba očekivati i za Wildfire. Kada će to tačno biti, ne zna se, a očekuje se da 2.2 prvo dobije Legend, pa tek onda Wildfire. Pitanje je šta će biti sa 3.0 verzijom sistema o kojoj se sve više priča. Navodno 3.0 od Googla treba da očekujemo do kraja ove godine, što (nam iskustvo govori) znači da će proizvođači početi da isporučuju nove verzije početkom 2011. Veliko je pitanje i koliko će 3.0 biti zahtevan i šta će sve doneti. Previše pitanja, preamalo odgovora. U ostalom, 2.2 treba očekivati za Wildfire sigurno… više od toga ne znamo. Mada za cenu/klasu telefona 2.1 verzija je više nego dobra.
Tattoo jeste imao Sense UI, ali taj Sense UI nije mogao da bude potpun jer ekran nije bio kapacitivan. Sada Wildfire ispunjava sve uslove da dobije potpuni Sense UI za Androide. Naglašavamo za Androide, jer onaj Sense UI koji smo videli na HD2 je i dalje najbogatiji UI koji je HTC uradio. Dok je na Windows Mobile to kompletan “shell”, na Androidu je to kombinacija teme i widgeta – mikro aplikacija. Ono što Wildfire nema, kao ni Legend, a imaju jači 2.1/2.2 Androidi jesu animirane pozadine (live wallpaper). Ove pozadine znaju da uspore telefon, znaju i da smanje autonomiju rada, ali su prelepa stvar, a pojedine su ne samo lepe, već i interaktivne. Ove pozadine je moguće dobiti rootovanjem i modovanjem sistema, ali kako sve to radi u praksi, nismo probali. Sa Sense UI za Androide smo već dosta puta upoznali na našim stranicama. Osnovnih ekrana ima 7. Sadržaj tih ekrana možete da menjate sami ili da koristite predefinisane HTC ideje. Moguće je dobiti pregled svih 7 ekrana ako se na centralnom (četvrtom) pritisne home taster. Ovaj atraktivan pregled ekrana moguće je dobiti i zoom out “pinch” metodom. Na donjem delu ekrana nalazi se panel kojim se ulazi u spisak svih aplikacija, pokreće telefoniranje (gde je ujedno i lista poziva, kao i imenik) ili dodaju widgeti, folderi i prečice.
Sense UI sređuje sistem po principu “od svega po malo”. Donosi pojedine aplikacije, ali i unapređuje postojeće. Sense UI je zaslužan za bolju tastaturu, imenik, kalendar, poruke, email, sinhronizaciju sa socijalnim mrežama i još mnoge stvari. Njegove kvalitete otkrijete tek kada probate klot Android – koji jeste brz, prosto mami da ga personalizujete, ali koji nije upotrebljiv sve dok ne stavite 10-ak aplikacija, koje sa Sense UI stižu ili se nalaze ugrađene u sistemska rešenja. Od HTC/Google aplikacija koje do sada nismo videli kroz naše testove, tu su samo App Sharing i Flashlight. Ostalo je sve već poznato.
Što se tiče brzine rada, Wildfire nije brz kao Desire. Nije brz ni kao Legend, koji je bio odličan, ali se kasnije ispostavilo da je od njega Desire još brži. Kao što smo već načeli temu, sigurni smo da je u pitanju procesor. Procesor nije mlad i nije dovoljno multimedijalan. Zaboravite na megaherce, oni nisu bitni, oni čak nisu ni mera za brzinu procesora. U ostalom, procesori u računarima se kreću između 2 i 3 GHz već 8 godina, ali su performanse današnjih 2.4 GHz mnogo puta veće nego nekadašnjih 2.4 GHz. Ista je priča i sa ovim procesorom kojeg su stigle godine. Ne treba da shvatite da je Wildfire spor. Daleko od toga. Obzirom da je ovo najjeftiniji HTC Android i da ima kompletan Sense UI, možemo reći da je Wildfire respektabilno brz. Usporenja su lako primetna i mogu se očekivati bilo gde. Tokom korišćenja to ne smeta, ali je očigledno da Wildfire nije Desire, a ni Legend. Najbolji pokazatelj ovih tvrdnji je web pretraživač. Iako je u stanju da uradi isto ono što i pretraživač na (2.1) Desire telefonu, brzina otvaranja strana i generalno sve operacije koje radite u browseru su 10-30% sporije nego na Desire. Tako je sa kompletnim sistemom. Telefon može da uradi isto ono što i Desire, ali usporenja do 30% treba očekivati bilo gde.
Utisci
Utisci vezani za Wildfire se razlikuju u zavisnosti od toga da li gledate iz perspektive vlasnika Tattoo-a ili iz perspektive vlasnika Desire telefona. Naravno da HTC-ov Desire nije u istoj klasi kao testirani telefon, ali ga pominjemo jer ima isti sistem, pa posmatramo koliko je i da li je bolji hardver neophodan. Kada se porede Tattoo i Wildfire, Wildfire lako odnosi pobedu. Wildfire je čak veće unapređenje nego što smo očekivali da će naslednik Tattoo telefona doneti. Najveća prednosta je ekran. 3,2″ je značajno unapređenje u odnosu na 2,8″, ali je mnogo bitnija stvar to što je ekran kapacitivan. Ovo je omogućilo da telefon ima multitouch, da bude brži i da input preko ekrana bude lakši. Sistem je pored ekrana druga i poslednja značajna novina u odnosu na Tattoo. Ipak, te dve promene su ogromne, najjznačajnije moguće i omogućavaju da se Wildfire značajno razlikuje od Tattoo telefona. U poređenju sa Legend i Desire telefonima, Wildfire ne može da se nosi, kako zbog ekrana, tako i zbog performansi. Iako Wildfire i Legend imaju ekrane iste veličine, onaj na Legendu je znatno bolji (AMOLED), ima veću rezoluciju i subjektivno deluje veći.
Ipak, ono po čemu Wildfire nije direktan naslednik Tattoo jeste cena. Da bi Tattoo uzeli “za dinar” bilo je potrebno da pristanete na račun od oko od 2500 din mesečno (po 900 min, sms, MB). Da bi Wildfire dobili za dinar, morate da potpišete postpaid račun od čak 4400 dinara (po 2000 min, sms, MB). Neko ko plaća račun od 4400 mesečno, imaće bolji telefon od Wildfire, to je sigurno. Tako da će Wildfire tek za manji broj ljudi biti telefon za dinar. Možete ga za 7000 dinara dobiti sa postpaid računom od ~3200 din (po 1000 min, sms, MB) ili za 13.000 din sa mesečnim računima od ~1250 din mesečno (po 325 min, sms, MB). Ono što je jasno, jeste da je Wildfire primetno jeftiniji od Legenda što su postpaid paketi skuplji. Tamo gde Wildfire dobijete za dinar, Legend košta 23.000. Tamo gde Wildfire dobijete za 13.000, Legend košta 26.000. Legend jeste 13.000 din bolji telefon od Wildfire, ali nije 23.000 din. Sve u svemu, Wildfire se može okarakterisati kao umereno povoljan telefon, pogotovo ukoliko ste spremni da u startu platite određenu svotu. U idealnoj ste situaciji ukoliko puno telefonirate, a nemate potrebu za boljim telefonom. Veći je problem u tome što Legend nije jeftiniji sa skupljim tarifama, ali to nije tema ovog teksta. (Cene su napisane sa uračunatim 18+10% porezima).
HTC Wildfire je značajno unapređenje u odnosu na HTC Tattoo. Solidna fizička izrada, sistem, ekran, autonomija rada (za oko četvrtinu bolja od većine telefona ovog tipa), dimenzije su nešto što ne može da se ospori. Čak ni manja rezolucija ekrana i povremena usporenja nisu ono što uzimamo za zlo, jer su se takve stvari očekivale od telefona ove klase. Ipak, večno je pitanje da li dodati para i uzeti Legend ili Desire. Ukoliko ste entuzijasta, pre ili kasnije ćete sebe naći u situaciji da prodajete Wildfire i na kraju ipak uzimate bolji Android. Ukoliko sebi ne možete da priuštite više od Wildfire, nemojte zbog toga da žalite, ovaj telefon može da uradi 95% stvari što može da uradi Desire. Šteta što Legend nije jeftiniji (od Desire – pa neko ko može da kupi Legend može i Desire), jer je ovako izbor ili Wildfire ili Desire, zavisno od finansijske situacije. Sve u svemu, HTC je svoj najjeftiniji Android napravio boljim nego što smo očekivali. Ukoliko se brinete zbog više cene u poređenju sa Tattoo, treba znati da Wildfire unapređenjima opravdava poskupljenje.
Za:
– kapacitivni ekran
– 2.1 Android sistem
– Sense UI
– WiFi, GPS
– browser
– generalno dobre performanse
Protiv:
– sistem zna da uspori ponekad
– rezolucija ekrana
– kamera i video snimci
Telefon na test ustupio Vip mobile.
