Aleksandar Božović
Miroslav Nikolić
Tako je P serija dobila Plus modele, čiji je P10 Plus tek drugi predstavnik, ali već prilično etabliran i poželjan. To nas ne čudi preterano, imajući u vidu njegove tehničke karakteristike i dizajn, kao i činjenicu da je i P9 Plus bio zaista odličan uređaj, a da je, logično, bilo neophodno njegovog naslednika unaprediti, a pritom postaviti u ravan sa “običnim” P10.
Štaviše, P10 Plus je dobio i par unapređenja u odnosu na “mlađeg brata”, i tu ne mislimo samo na razlike u veličini ekrana i kapacitetu baterije. Displej je dobio i veću rezoluciju, pa čak i pojedine druge malo bolje karakteristike, a uz to postoje i detalji vezani za kameru koji stavljaju Plus model u prvi plan. Naravno, ne treba izostaviti ni delimičnu vodootpornost (P10 Plus je splash-resistant), koja bar donekle štiti od nepoželjnih situacija sa vodom i sličnim tekućinama. I dalje nismo zaboravili pozitivan utisak koji je na nas ostavio P10, te su stoga očekivanja pred druženje sa Plus varijantom bila postavljena visoko. Nezahvalna startna pozicija za sam uređaj – što ne znači da finalna neće biti baš ona priželjkivana.
Raspakivanje i dizajn
Kutija P10 Plus, sa vratima koja se otvaraju poput kapije velelepne hacijende, a koja u zatvorenom položaju drži magnetna sila – odmah nam je nagovestila da će i sadržaj biti prilično izdašan. I zaista, pored uputstava za korišćenje uređaja i iglice za otvaranje kombo-slota za SIM- i microSD-kartice, tu su i dizajnerski privlačne slušalice, providni plastični kejs (doduše, matirano providan), kao i adapter za struju i USB-kabl. Sistem za punjenje koji čine potonja dva, dobio je naziv PowerCharger: radi se o Huawei-evom rešenju za brzo punjenje, i da bi ono radilo, mora se koristiti baš kabl iz kutije, koji inače ima klasičan USB-ulaz sa jedne (i to, začudo, 2.0 verzije), a type-C sa druge strane.
Pored prikladnog sadržaja kutije koja sa njim dolazi, tu je i telefon. Jednostavno, radi se o prelepom uređaju. Istina, dizajn koji donosi donekle je poznat, Huawei nije promenio koncepciju, ali je izmenama određenih detalja uspeo da donese svežinu i prepoznatljivost svom novom pulenu. Staklena pozadina na kojoj obitavaju kamere u ovogodišnjoj iteraciji nešto je drugačijeg oblika, ivice uređaja su zaobljenije i, naravno, čitač otiska prsta sada je sa prednje strane. Dakle, suptilnih i nešto manje suptilnih promena ima, ali je vizuelni koncept zadržan i opšti utisak o izgledu telefona je i dalje vrhunski – ako ne i nešto viši no kod prethodnika.
Takvom utisku pomažu i solidna ergonomija i top materijali korišćeni u izradi ovog smartfona. Istina, P9 Plus je bio nešto kraći (oko jednog milimetra), ali njegov naslednik je iste debljine i pritom malo uži, te ga je lakše držati u šaci i doseći i najudaljenije delove ekrana – čak i jednom rukom, iako to neće biti lako baš svim potencijalnim korisnicima. Ergonomiji doprinosi i matirana metalna površina bokova i leđnog dela telefona, usled koje on sigurno leži u ruci, bez mnogo klizanja, i bez otisaka prstiju. Premium osećaj zaista je sveprisutan, a usled fantastično precizne izrade, uređaj deluje kao vrlo izdržljiv i čvrst.
Kao i na manjem P10, staklena površina koja štiti sočiva kamera, nije više četvrtastog oblika sa zaobljenim ivicama, nego je zasečena sa donje strane uz obliju gornju liniju, koju prati antena (još jedna prati donju ivicu telefona). Dva sočiva prati i dual-LED blic, senzori za autofokusiranje, kao i informacije o blendi, koja se razlikuje od one na P10, o čemu će više reči biti u odeljku o samoj kameri. Pozadi je još samo logo proizvođača, negde po sredini gornje polovine uređaja.
Spreda je, kako smo i napomenuli, najveća promena u vidu senzora otiska prsta ispod ekrana. Pored toga što je zamenio njegov logo, kako nas je Huawei i navikao – radi nestvarno brzo. Kako to ovaj proizvođač postiže nismo sigurni, ali ponekad smo imali utisak da otključava telefon i pre punog dodira prsta i osetljive površine… Iznad ekrana je naravno zvučnik, kome su sa leve strane redom senzori osvetljenja i udaljenosti, prednja kamera i LED lampica za notifikacije.
Desno su Power button (posebne reljefne strukture i boje koja ga ističe) i Volume rocker, dok je leva strana gotovo prazna – na njoj je samo kombo-slot za kartice. Na donjoj strain je mnogo veća gužva: tu su 3.5mm ulaz za “sluške”, USB-C otvor, glavni mikrofon, kao i zvučnik za zvono i multimediju. Pomoćni mikrofon je sa gornje strane, pored IR blastera.
Iako će na i na samim slikama definitivno telefon izgledati privlačno i skladno, teško nam je da prenesemo utiske o njegovom izgledu u pravoj meri. Tokom kompletnog trajanja našeg testa, privlačio je pažnju svih koji su imali priliku da ga vide i “pročačkaju”, a svakako i našu, navodeći nas na možda i pokoji tren upotrebe više no što nam je bilo neophodno. Huawei zaista poslednjih godina pojam premium diže na novi nivo, dodeljujući svojim vodećim telefonima poželjan status koji su donedavno imali isključivo proizvođači nešto duže prisutni na tržištu …Na hardverskom planu, P10 Plus je vrlo sličan modelu P10, što je i bilo za očekivati. Ono što ipak deluje kao bi eventualno moglo da donese blaže prednosti manjem modelu dolazi iz podatka o rezoluciji ekrana: P10 Plus je tek drugi telefon koji je Huawei “nagradio” QHD rezolucijom, posle Mate 9 Pro. Ipak, čipset je dovoljno moćan da se to i ne oseti, a ni ostatak komponenti nije ništa manje impresivan. Uostalom, u tabeli se može videti pregled tehničkih karakteristika.
[modul]specifikacija=9172[/modul]
Sa pojavom Snapdragon 835 čipseta, Qualcomm je ponovo preuzeo primat kad su najjači modeli u pitanju, i na neki način “bacio rukavicu u lice” Huawei-u, čiji je HiSilicon Kirin 960 čak i više nego ravnopravno stao na crtu Snapdragon-u 820. Ipak, i dok ne dočekamo odgovor kineskog giganta, ne možemo se požaliti na performanse i rad uređaja, posebno imajući u vidu da, u maniru Apple-a, Huawei razvija svoj hardver i softver paralelno, omogućujući tako viši nivo optimizacije u odnosu na mnoge konkurente.
Osmojezgarni procesor posebno pokazuje snagu u operacijama koje upošljavaju više thread-ova, mada je i all-round utisak odličan i zaista nema slabih tačaka, uključujući i Mali-G71 MP8 grafički potprocesor. AnTuTu rezultat od preko 126.000 poena potvrđuje ovu tezu, usput pokazujući da rezolucija ekrana nije naškodila mogućnostima, pošto i P10 ostvaruje sličan uspeh. Uz to, zagrevanje uređaja je ispodprosečno, čak i pri igranju, snimanju 4K video snimaka ili drugim zahtevnim radnjama.
Dakle, Huawei-eva uzdanica pokazuje ozbiljne mogućnosti po pitanju hardverske moći. Ni na tren nismo uočili usporenja u radu, štuckanja, veća zagrevanja, niti “zapucavanja” sistema. Jednom rečju: flegšip nastup u svakom smislu.
Softver i utisci u radu
Kao i uvek, svesni smo da je fluidan rad uređaja jednako zavistan kako od hardvera smartfona, tako i od njegovog softvera (pa i “veze” između ova dva). Ipak, koliko god eventualno hardver bio jak, prijatno korisničko iskustvo neće krasiti neki telefon ukoliko softver ne nudi elemente koji bi činili uređaj polivalentnim i zanimljivim.
Huawei inženjeri su odavno shvatili pomenuto, i EMUI korisnički interfejs nudi ogroman broj opcija, upravo u cilju podizanja mogućnosti uređaja, kao i radi veće kontrole korisnika nad smartfonom. Pritom, jači modeli imaju “najskuplje ulaznice”, i njih krase i nešto hardverski zahtevnije opcije, kao i one prosto rezervisane za premium modele.
Pa ipak, ekosistem koji je stvoren poslednjih godina od strane kineskog proizvođača, postao je vrlo prepoznatljiv i popularan. U startu, možda je donekle ličio na interfejs jednog mnogo poznatijeg, renomiranog, američkog giganta, ali vremenom se razvio u gotovo zaseban OS. Naravno, i kod P10 Plus, u osnovi je Android, i to verzije 7.0 Nougat, ali su izmene toliko opsežne, posebno u vizuelnom smislu, da bi se uz malo ubeđivanja, neupućeni posmatrač možda dao i ubediti u to da je Huawei uspostavio svoj, novi OS.
Od detalja koji EMUI 5.1 izdvajaju i čine različitim, možemo pomenuti nekolicinu. Plutajuće dugme predstavlja sveprisutni meni, skriven u formi sličnoj “kružiću” iz Facebook Messenger-a, koja se može premeštati po ekranu, nalazi se “iznad” ostatka elemenata na ekranu, a dodirom na nju dobijaju se opcije poput navigacionih, za gašenje ekrana i tome sličnih. Kad smo kod navigacionih tastera, pored softverske varijante, moguće ih je u potpunosti “prebaciti” i na senzor otiska prsta, gde kraći dodir postaje Back komanda, duži je Home, a svajp je Recents.
Gestovi su tu kao i uvek, od kojih je najzanimljiviji onaj koji omogućuje da se pokretom zgloba dođe u split-screen situaciju. Kome je ekran u nekim situacijama prevelik, a jedna ruka imperativ za upotrebu, može da iskoristi opcije mini ekrana, ili mini tastature. Postoji i mod koji omogućuje pametnu kontrolu slušalica, kao i Stereo+ – iz samog imena je jasno o čemu se u načelu radi.
Podešavanja ekrana omogućuju kontrolu nad temperaturom boja prikaza, kao i podešavanje filtera plave boje, što je opcija posebno korisna u noćnim satima (može se predefinisati kada će se automatski paliti i gasiti). Jednostavni prikaz je takođe moguće odabrati, a pogodan je za kampovanja, prilikom vožnje automobila i u sličnim situacijama. Zanimljiv detalj koji nećemo zaboraviti tiče se i Lockscreen-a: prilikom startovanja ekrana (ukoliko se Lockscreen ne mimoiđe putem senzora otiska prsta), različite slike će se prikazivati, i uticati na razbijanje autonomije. Uz to, poznato je, već neko vreme Huawei ne “prisiljava” svoje korisnike da žive bez App Drawer-a, nego nudi izbor da li će ga biti ili ne.
Imajući u vidu da i pored vizuelnih novotarija, postoje mnoge stavke u softveru koje su prisutne tu već par njegovih iteracija, bilo bi nepravedno ne pomenuti i pojedine promene koje je Huawei sproveo “ispod haube”, i tako zaokružio 5.1 verziju EMUI-a. Pre svega, optimizacija baterije je, kako tvrde kineski stručnjaci, usavršena tako da, od zavisnosti od vida upotrebe, može autonomiju da podigne i za 7%, dok su slične promene povoljno uticale i na Ultra mode (štedljivi vid korišćenja telefona). Uostalom, ovaj “paket” izmena, vezan za optimizaciju potrošnje, Huawei je nazvao SmartPower 5.0.
Pored toga, Ultra Memory i Ultra Response su algoritmi kojima su rad RAM memorije i odziv ekrana unapređeni u odnosu na prethodne verzije. Konkretno, radna memorija sad pametnije prati upotrebu konkretnog korisnika, i duže u kešu zadržava aplikacije koje proceni važnima za njega, dok su preciznost kontakta i responzivnost sistema nakon dodira ekrana unapređeni putem algoritma koji koristeći AI predviđa naredne poteze korisnika, i u kombinaciji sa real-time informacijama sa touchscreen-a omogućuje brže izvršavanje instrukcija. Zaista, deluje da Huawei nije zaboravio ni na šta, i da na svim poljima jednako rade da isporuče vrhunsko korisničko iskustvo sa svojim smartfonima.
Ekran
Ponovićemo još jednom, P10 Plus je tek drugi Huawei koji je posle Mate 9 Pro modela dobio QHD ekran. Ako se samo nakratko prisetimo testiranja Mate 9 telefona, vraćamo se do ondašnjeg zaključka da je i sa njegovim Full HD 5.9 ekranom baš sve bilo kako treba, te da smo čak i pominjali da ne vidimo istinski razlog da rezolucija bude QHD. Pa ipak, kad uzmemo u ruku P10 Plus, moramo priznati da napredak i na ovom polju ipak ima smisla.
Istini za volju, razlike nisu velike i uočljive u trenu, ali ih je ipak moguće uvideti u pojedinim situacijama, kada do izražaja dolazi besprekorna oštrina na novijem modelu. Pored nje, i kontrast je zaista fantastičan, kao da se radi o AMOLED ekranu, sa vrlo dubokom crnom bojom, i kao rezultatom – apsolutnom upotrebljivošću i na suncu. Ovome naravno pomaže i maksimalna osvetljenost od nekih 550 nita.
Ipak, imali smo utisak da reprodukcija boja nije najtačnija, tj. da vuče ka hladnijem delu spektra, dok nam je bela pri određenim nivoima osvetljenja delovala plavičasto. Naravno, ne radi se o ozbiljnom problemu, koji većina nezahtevnih korisnika realno ne bi ni primetila, a i boje je moguće softverski kalibrisati. Imajući sve rečeno u vidu, možemo sa lakoćom doći do zaključka da će pojedine kupce koji imaju dilemu između “običnog” i Plus modela P10 upravo ekran, sa svojom rezolucijom i ostalim odličnim parametrima, odvući ka većem modelu.
Baterija
Sa 3.750 miliamperčasova kapaciteta baterije, Huawei nije razočarao korisnike, poput pojedinih proizvođača koji su i uz telefone većih ekrana isporučili baterije skromnijih kapaciteta. Naravno, velika baterija ne mora uvek da donese i sjajnu autonomiju, ali Huawei nas je već navikao na dobru optimizaciju softvera, koja i pored velikog broja servisa koji „trče“ u pozadini, donosi potrošnju koja neće na kraju „osakatiti“ upotrebljivost telefona skraćivanjem autonomije.
Na kraju dugog dana, tokom kog smo P10 Plus podvrgli prilično surovom testiranju, nestandardno hardverski teškom u odnosu na većinu testova (nešto više snimanja 4K videa no inače, ogroman broj fotografija, dosta vremena napolju, čak i malo igranja), on je uspeo da ipak prikaže vrlo korektnu autonomiju, koja bi u nešto manje zahtevnim uslovima sigurno bila i bolja.
Konkretno, sa nekih 4 i po sata rada ekrana na opisanu, sadržajnu obdanicu, P10 Plus nije „dobacio“ do vremena koje nudi Mate 9, ali je ostao u respektabilnom opsegu. Pritom, opisani SmartPower 5.0 sistem za brzo punjenje omogućuje hitro „vraćanje u život“ baterije u situacijama kada ona „iscuri“, a potrebna je. Ako, pak, utičnica nije dostupna, Huawei nudi i prinudno sredstvo, u vidu low-consuming power-saving moda, koji ograničava opcije, ali značajno produžuje autonomiju.
Kamera je jedno od retkih polja na kom P10 Plus zaista donosi određene promene u poređenju sa modelom P10. Naime, pored softverskih izmena, kojima je unapređen postprocesing fotografija i videa, P10 Plus ima i izmenjenu blendu, i umesto poznate Leica-ine Summarit f/2.2 blende, poseduje Summilux f/1.8 blendu, koja bi trebala da donese boljitak u uslovima slabije osvetljenosti, “puštajući” više svetlosti do senzora, i time čineći da softver ne mora u većoj meri da utiče na svetlinu slike.
Ostatak hardvera kamere je isti: glavni senzor je 12 MP i poseduje OIS, dok je monohromatski 20 MP, s tim da je usled softverskih algoritama koje je Huawei razvio moguće napraviti i 20 MP kolor-fotografije. Optika je naravno Leica, a pored laserskog, tu je i PD-autofokus, i ovaj hibridni sistem funkcioniše odlično, kako kod fotografija, tako i sa videima. Blic je dvobojni i automatski određuje količinu svetlosti koju bi trebalo upotrebiti u konkretnoj situaciji.
Pre priče o samim fotografijama i video snimcima, par reči o aplikaciji kamere. Huawei ju je doveo do, rekli bismo, finalnog oblika, posle par iteracija tokom kojih smo znali da imamo utisak da je nekako još uvek „work-in-progress“ situacija. Najzad, UI se sastoji od 3 taba, među kojima se „šeta“ svajpovanjem. Levi je zadužen za izbor režima (HDR, Panorama, Monohromatski…) i tu imamo blažu zamerku – HDR se ne može izabrati sa glavnog ekrana, niti ga softver sam sugeriše. Desni nudi opsežna podešavanja, i to u zavisnosti od toga odakle mu se pristupilo (sa stražnje kamere, prednje kamere, ili iz video-moda). Na glavnom ekranu je moguće zateći i još nekoliko prečica za brza podešavanja, poput odabira moda širokog otvora blende (za pojačan bokeh efekat), filtera, Leica-inih modova za reprodukciju boja (standardni, živahni, umereni) i sličnog.
Kvalitet standardnih (kolor) fotografija u 12 MP rezoluciji je sjajan. Detalja je pregršt, boje su trunčicu zasićenije od realnih, ali su oku prijatne i vrlo lepo predstavljene (ako su i prenaglašene, onda su sve, nema posebnih izdvajanja koja bi dovela do nerealnog utiska). Oštrina je prirodno postignuta, nema mnogo softverskog otklanjanja šuma, i samim tim je očuvan prirodan izgled kadra. Dinamički opseg je odličan, do te mere da HDR gotovo da nije ni neophodan, osim u baš ekstremnim situacijama.
20 MP kolor „fotke“ se dobijaju tako što kolor-senzor zabeleži informacije o boji, i „presvuče“ njima kadar uhvaćen drugim senzorom. Na ovaj način, desi se da pojedine fotografije izgube i na oštrini i na količini detalja, pa ispadnu i slabije od onih od 12 MP. No, crno-bele fotografije načinjene ovom kamerom su, jednom rečju – fantastične. Dinamički opseg u njima je, logično, još širi, i uz odlično softversko sređivanje, mogu se zabeležiti neki zaista predivni rezultati, sa pritom istaknutim artističkim momentom. Od prve kamere na kojoj je Huawei implementirao ovu mogućnost (P9), napredak je očigledan i imamo sad potencijalno vrlo interesantne fotografije na raspolaganju.
Noćne fotografije takođe su profitirale tokom vremena, gde je sad ipak dosta pomogla i blenda šireg otvora. Naime, upoređujući sa slikama sa P10, vidimo da je postprocesing dosta sličan, s tim da više zaprimljene svetlosti omogućuje držanje ISO vrednosti pod kontrolom, te je manje otklanjanja šuma neophodno, i samim tim – fotografije zadržavaju prirodniji dojam, uz više prisutnih finih detalja. Pritom, algoritam sličan Google-ovom HDR+ čudu, koje je redefinisalo low-light fotografiju na smartfonima, kombinuje više snimaka načinjenih uspomoć efikasnog OIS-a, te dodatno otklanja nepoželjni šum. Sve u svemu, krajnji rezultati su impresivni i imamo pred sobom pravog, dostojnog protivnika Google Pixel-a, iako ne bismo baš rekli da je ovaj svrgnut sa trona. No, samo doći u njegov rejon i ovako pošteno ga izazvati – poduhvat je za naklon.
Selfi-kamera je nešto manje impresivna od glavnih. Pre svega, na ovako moćnom i zaokruženom telefonu očekivali smo možda i autofokus na prednjoj kameri, ali to se ipak nije desilo. Ipak, 8 MP senzor sa f/1.9 blendom daleko od lošeg u svetu današnjih prednjih kamera – naprotiv. Fokus je lako pronaći i rekli bismo da softver sređuje stanje i kada se ovaj ne pogodi baš u potpunosti, te fotografije deluju solidno oštro i prirodno, po pitanju boja. Detalja ima više nego na pojedinim zadnjim kamerama pristupačnijih modela, osim u slučaju Portrait moda, kada softver pokušava da „odglumi“ bokeh mod pomalo neuspešno, samo „zamutivši“ fotografiju – mada, moguće je i da mi nismo uspeli da potrefimo položaj i trenutak.
Video snimci idu od 4K @ 30fps, preko 1080p @ 60fps, ka onima još nižih rezolucija. Zanimljivo je da drugopomenuti zauzimaju više prostora od 4K videa, imajući u vidu da se ovi beleže u H.265 formatu, poznatom po niskom bitrejtu. Bilo kako bilo, kvalitet i jednih i drugih prati fotografije i odličan je. OIS pomaže dobroj stabilizaciji slike, detalja ima više nego dovoljno, a dinamički opseg nije baš sjajan kao na slikama, ali je svakako korektan.
Reprodukcija boja je takođe nešto „mirnija“ nego na fotografijama, ali to će se onima koji vole nešto prirodnije boje možda više i svideti. Sve u svemu, video snimci zaokružuju fenomenalan utisak o sposobnostima kamere P10 Plus modela, koju bismo nazvali jednom od najkompletnijih na tržištu.Bez mnogo razmišljanja, a uzevši u obzir trendove poslednjih sezona, možemo da kažemo da je dijagonala ekrana 5.5” postala jedna od najpopularnijih – ako ne i broj 1. Imajući to u vidu, jasna je namera Huawei-a da proizvede model baš te veličine dovoljno jak da može da „stane na crtu“ svakom potencijalnom konkurentu. Posle svega par pokušaja, eto ga P10 Plus pred nama.
Prelep dizajn, besprekorna izrada, vrhunski materijali, ispeglan softver, sjajna kamera, odlična autonomija, izvrsne performanse… Primećujete i sami, gotovo da o ovom modelu pričamo samo u superlativima. Kad se na to dodaju i one neke „obične“ stavke, gotovo da ne nalazimo mane u opisu P10 Plus-a: zvuk tokom razgovora dovoljno glasan i jasan, prijem signala je odličan, reprodukcija zvuka vrlo dobra – posebno sa slušalicama…
Uostalom, ovaj sveobuhvatni trend je nešto na šta nas Huawei polako (ali prilično sigurno) navikava svakim sledećim modelom. Uočene mane se polako otklanjaju, modeli su sve bolji i savremeniji, tehničke karakteristike napreduju, softver sve raznovrsniji. Ne ostaje nam ništa nego da se nadamo i adekvatnom odgovoru konkurencije, pa da korisnicima nastavimo da želimo slatke muke prilikom odabira telefona visoke klase…
Prednosti:
– Vrhunska izrada – Premium materijali – Raznovrsne softverske opcije – Odlična kamera
Nedostaci:
– (Uslovno) Dizajn koji i dalje koristi mnoštvo Huawei modela
Mobilni telefon na test ustupio Huawei.
