Benchmark Redakcija
Branko Maksimović
Editorijal: Uvod u test Plasma TV uređaja
Veliki broj pravih zaljubljenika u displeje i video tehnologiju smatra da LCD, koliko god dobar bio i dalje nema šta da traži pored kvalitetne plazma ekrana. Mnogi stručnjaci i eksperti za kvalitet slike se slaže da jedino plazma nema mana preko kojih je teško preći, a kakve LCD ekrani i dalje imaju. Tu pre svega mislimo na uže vidljive uglove, slabiju reprodukciju crne (i kontrast, generalno), kao i pokretnu rezoluciju, duži odziv piksela, motion blur i druge nepoželjne pratioce, koji su, u manjoj ili većoj meri deo svakog ekrana od tečnih kristala. I takve priče smo već više puta ispričali. Ali, ovoga puta ćemo manje porediti plazmu i LCD i pričati o tome koja je tehnologija bolja; odgovorimo prvo na to – šta je, kako radi i od čega se sastoji jedan plazma displej?
Plazma ekran je, kao i LCD ili OLED – jedan od tipova ravnog i tankog ekrana i sastoji se od velikog broja ćelija u kojima se nalazi smeša plemenitih gasova, najčešće helijuma, neona i ksenona. Ovi gasovi se, slično onom u neonskim lampama, pod naponom pobuđuju i prelaze iz gasovitog agregatnog stanja u stanje plazme, koja zatim emituje svetlost u ultraljubičastom opsegu, koje ljudsko oko ne može da detektuje. Ipak, ova svetlost pobuđuje fosforecentni premaz unutar ćelija, koji emituje svetlost vidljivog spektra. Svaki piksel poseduje tri subpiksela u jednoj od osnovnih boja, baš kao i kod LCD matrice, s tom razlikom što (sub)pikseli kod plazme emituju svetlost, dok je kod LCD-a samo prelamaju (i pretvaraju u određenu nijansu). Sam plazma ekran se sastoji od plazma matrice, koju čine stotine hiljada ćelija sa smešom plemenitih gasova, koji je smešten “u sendvič” između dve staklene ploče, koje nisu identične. Plazma matrica se, kao što možete videti na priloženom crtežu, sastoji od samih piksela, ali i neophodnih elektroda: elektrode za adresiranje piksela se nalaze iza matrice, dok su elektrode za ekran smeštene ispred matrice, između dva sloja od posebnog materijala, koji je dodatno premazan tankim slojem magnezijum-dioksida i zajedno sa display elektrodama čini prvi dielektrik. Pod naponom, dielektrici se na tačno određenim adresama postavljaju na različite nivoe napona i u odnosu na sloj dielektrika sa elektrodama za adresiranje (address) prave različite razlike potencijala (napona), što subpiksele na određenim pozicijama pobuđuje, jer se gasovi pretvaraju u plazmu, emituju ultraljubičastu svetlost koja pobuđuje fosfor unutar ćelija, koji zatim emituje vidljivu svetlost u određenoj boji i intenzitetu. Tako plazma ekran možete posmatrati kao matricu sastavljenu od stotina hiljada neonskih lampica i sasvim je jasno zbog čega on nema problem sa vidljivim uglovima. Upravo je ovo najjednostavniji način da se objasni zbog čega plazma nema problema sa vidljivim uglovima – svaki piksel emituje svetlost, dok svetlost koja dolazi sa LCD-a potiče od pozadinskog osvetljenja, pa na LCD ekran možete gledati kao na skup malenih ključaonica, poput onih na vratima. Kada gledate kroz ključaonicu, najviše ćete videti ako gledate kroz nju sasvim pravo. Ako se pomerite u levo ili desno, videćete sve manje i manje.
Detaljnije o tehnologiji…
Kao i kod LCD-a, svaki piksel čine tri subpiksela – crveni, zeleni i plavi, a osvetljenje u ćelijama se kontroliše PWM sistemom (pulse width modulation) i to sa učestanošću od više desetina hiljada puta u sekundi. Fosfor unutar subpiksela je praktično identičan onom koji se decenijama koristio kod CRT ekrana, zbog čega je i kvalitet prikaza boja izuzetno veran i kod plazma ekrana, baš kao i kod starih “katodaša”. Prednosti plazme su u tome što imaju izuzetno visok kontrast. Sam kontrast je zapravo odnos u osvetljenosti između najsvetlije i najtamnije „boje“ koja je prikazana. Ako je kontrast nizak, ne možete videti veći broj suptilnih detalja, dinamika je loša, a boje postaju isprane i samim tim, čitava slika neubedljiva. Za plazma TV uređaje se kaže da imaju veći kontrast, iako mnogi, kada ih uporede sa novim LCDTV uređajima, ne bi mogli da se slože sa tim. Trik je u tome što je kontrast kod plazma ekrana efektivno jako veliki zbog toga što je osvetljenost najtamnije crne 0.00 lumina (određeni pikseli ne emituju nikakvu svetlost), dok je kod boljih LCD televizora negde oko 0.15-0.2 lumina (LCD panel ne može da zadrži svu svetlost koja dolazi od pozadinskog osvetljenja).
Još jedna prednost plazma ekrana je u tome što ih je tehnološki daleko lakše napraviti u većim dijagonalama od konkurentnih tehnologija. Postoje i primerci plazma ekrana koji imaju i više od 150 inača (skoro 4 metra dijagonale). Naime, plazma ekran retko kada može biti manji od 37 inča, s obzirom na to da se piksel u kome se nalazi plazma “gas” može smanjiti samo do određenog nivoa (ispod 32, a nekad i 37 inča je već neisplativo). Istovremeno, piksel se kod LCD-a može minijaturizovati, bezmalo, koliko god je to potrebno, s obzirom na to da sam piksel ne emituje svetlost, već je samo “boji”. Odatle potiče i najpoznatija mana LCD tehnologije, koja sve više to i nije. Naravno, govorimo o loš(ijem) prikaz(u) crne boje zbog nemogućnosti totalnog zaustavljanja osvetljenja koje dolazi iz pozadine, bilo da je tamo CCFL ili LED BLU . Tako se ranije, pri posmatranju LCD ekrana u kompletnom mraku moglo primetiti da crna boja (pri prikazu filmova, tokom tamnih scena) zapravo nije bila crna, već je tamno siva. Vremenom je tehnologija napredovala, pa su se proizvođači LCD televizora znatno poboljšali upravo na ovom polju. Današnji modeli LCD televizora, u zavisnosti od cene, prilaze jako blizu nivou dubine crne boje koju pruža plasma.
Debljina plazma ploče je nešto veća od debljine najmodernijih Edge-lit LED LCD ekrana, ali opet omogućava da se uređaji sa njima okače na zid. Iako mnogi smatraju da samo LED LCDTV ekrani mogu da budu tanki, Panasonic i Samsung u ponudi imaju i dosta tanke plazma TV uređaje. Primera radi, Samsung plazma ekrani serije 8 za 2010 godinu su tanki isto kao i Edge-lit LCDTV ekrani! Plazma uređaji troše, naravno, najviše kada prikazuju kompletno belu sliku, za razliku od LCD-a, kod koga pozadinsko osvetljenje stalno svetli u svojoj celosti (osim kod novih LED LCD ekrana sa direct-dimming funkcijom). Mana plazma ekrana leži u nešto većoj maksimalnoj potrošnji, ali ako govorimo o poslednjim generacijama i tipičnoj potrošnji (najčešći primer po mnogim izvorima je poslednja 2009+ NeoPDP generacija Panasonic plazma ekrana), uporediva je sa potrošnjom CCFL LCDTV uređaja (porede se, logično, iste dijagonale). Ljubitelji LCD tehnologije će se, opet, pozvati na LED LCDTV uređaje, koji troše oko 30% manje u odnosu na klasične LCD uređaje sa CCFL pozadinskim osvetljenjem. Poslednje generacije plazma ekrana su i dugotrajnije od LCDTV uređaja sa CCFL osvetljenjem, sa procenjenim životnim vekom od oko 100 hiljada radnih sati (34 godine upotrebe, ako svaki dan u godini uređaj radi 8 časova), naspram 60.000 časova na koliko je procenjen radni vek većine LCD ekrana. Naravno, sve ovo govori da su obe tehnologije već veoma sazrele, tako da o ovim stvarima ne bi trebalo ni razmišljati.
Stvar oko koje mnogi korisnici i dalje nepotrebno brinu je i burn-in efekat, koji je bio realan problem na prvim genracijama plazma ekrana, jer je bio neuporedivo izraženiji u odnosu na moderne PDP panele, koji poseduju i inteligentne alate koji sprečavaju pojavu ovog neželjenog efekta i mnogo pre nego što bi mogao da se pojavi. Zbog prirode fosfornog elementa u ćelijama i u slučaju da je stanje ćelije nepromenjeno jako dug period vremena, sam element gubi sposobnost da jednakim intenzitetom emituje svetlost, pa se ti delovi ekrana (tj. ti pikseli) izdvajaju u odnosu na okolne (niži nivo osvetljenja), tako kreirajući efekat “upečenosti” (engl. burn-in), koji izgleda kao “duh” objekta ili grafičkog elementa koji je bio jako dugo prikazan na ekranu. Osim toga, tu je i blaža verzija Burn-in nuspojave koja se zove Image retention, a koji se zadržava u periodu od nekoliko sekundi, sve dok tamnu sliku ne zameni nov sadržaj. Za razliku od Burn-in efekta, ova nuspojava i nije nešto o čemu bi trebalo da brinete. Novi NEO-pdp paneli kod Panasonic plazma TV uređaja znatno smanjuju mogućnost obe pojave zbog dosta smanjene veličine ćelija, koje imaju promer od svega 20 nanometara, u odnosu na ćelije od 100nm koje su bile prisutne kod starih G10 panela. Proizvođači plasma TV uređaja su u uređaje implementirali razne metode kako bi se ova pojava sprečila (zamena tj. rotacija piksela, image washing, screen-savers itd.).
O kvalitetu prikaza
Kao što smo već rekli, Plazma TV ekrani imaju najbolju reprodukciju crne boje, mada je sa pojavom LED-backlight ekrana, LCD gotovo dostigao “plazme”. Naravno, za najbolji prikaz crne, istovremeno sa svetlijim nijansama, biće vam potreban Dynamic RGB tj. Full LED backlight LCD ekran sa opcijom local dimming-a. Upravo se sposobnost ekrana da u isto vreme prikaže potpuno crnu i svetle nijanse smatra “dinamičkim opsegom”. Iako će vam se u radnjama učiniti da i LCDTV uređaji imaju dobre crne, imajte u vidu da su radnje fantastično osvetljene, te da ćete u toplini kućnog doma posmatrati (filmove) u nešto do mnogo zamračenijim ambijentima, što potpuno menja percepciju koju svako ima kada posmatra tamne scene. Bolji prikaz crne ne možete postići smanjenjem osvetljenja (brightness) jer se tako istovremeno gubi dinamički opseg, pa je praktično nemoguće razaznati suptilne detalje u tamnijim delovima sive (tzv. black shadow detail). Baš u ovim stvarima plazma TV ekrani su bolji od standardnih LCDTV uređaja, dok su, s druge strane, LCD-ovi bolji od plazmi pri prikazu jako svetlih scena, te su pogodniji za gledanje TV programa tokom dana i u jako osvetljenim prostorijama. Dakle, plazma televizori nisu pogodni za jako osvetljene prostorije, a kako ne mogu da prikažu uniformno svetlu površinu onoliko svetlo koliko to može LCDTV, generalno neće ponuditi toliko kontrastnu sliku u slučaju da ga posmatrate u jako osvetljenoj prostoriji (recimo, dvostrano orijentisana dnevna soba tokom prepodneva ili popodneva). Refleksija je još jedan problem kod plazma TV uređaja, jer svaki od njih ima zaštitno stakla koje opet ima i određen nivo refleksije, pa ako je vaš stan tokom dana prilično osvetljen, a tv program uglavnom gledate preko dana, LCD bi bio logičniji izbor. Ipak, tokom večernjih časova, nijedan LCDTV neće pružiti tako živu i prirodnu sliku kao što će to učiniti dobra “plazma”.
Pomenimo još jednom i pojam pokretne rezolucije (motion resolution), koja predstavlja podatak o tome koliko linija televizor prikazuje prilikom pokretne slike. Što je veći broj pokretnih linija, prikaz slike u brzim scenama će biti detaljniji i imaće manje “motion blura” i “ghostinga”. Prosek kod LCD televizora kreće od 300 linija (od mogućih 1080 kod FullHD 1080p televizora), preko 700-800 linija kod novijih modela sa 100Hz ekranima i čitavih 1080 linija kod Plazma TV uređaja. Opet, kod ovih TV aparata se može javiti i novi problem, koji izaziva interpolacija, tj. ubacivanje nepostojećeg frame-a između dva već postojeća frame-a da bi se dobio fluidniji prikaz i izbegao motion blur (TV signal podrazumeva daje 50 (polu)sličica u sekundi, tj. 50 Hz). Punih 1080 linija pokretne rezolucije, naravno, prikazuju novi FullHD 1080p NEO-pdp plazma ploče tj. televizori (600Hz sub-field drive). Još jedna od naširoko pominjanih prednosti plazma ekrana je i činjenica da imaju gotovo beskonačno mali odziv (0.001 ms u odnosu na LCD kod kojih je prosek, u praksi od 4-5 do 12 ms). Na kraju, jedna od najvećih prednosti plazma TV uređaja je što za visok kvalitet prikaza koji u odnosu na prosek LCDTV uređaja, nude – koštaju znatno manje. Primera radi, fantastična Panasonic Viera Full HD plazma poslednje generacije, dijagonale od 46 inča, košta oko 1100-1200 evra, dok LCDTV sa Full-LED pozadinskim osvetljenjem (kakav jedino i vredi porediti sa ovakvom “plazmom”) košta gotovo duplo više (1900-2000 evra).
Iako su LCDTV aparati mnogo bolji od TN-baziranih desktop monitora kada je u pitanju vidljivi ugao, situacija i dalje nije idealna i plazma ekrani i dalje nisu dostignuti (baš kao što nisu dostinuti ni u brzini odziva, dubini crne ili uniformnosti). I dok proizvođači deklarišu ugao gledanja od blizu 180 stepeni (što donekle jeste tačno, jer ćete videti sliku čak iz “mrtvog” ugla), to nikako ne znači da će kontrast i osvetljenost, pa čak i definicija boja ostati isti pri svakom uglu kao što je to slučaj kod plazma ekrana. Prosečni realni ugao gledanja kod dobrog LCD ekrana unutar TV aparata bi bio nekih 30 stepeni sa leve i desne strane (ukupno 60 stepeni) pre nego što slika počne da menja karakteristike. Kod TN film monitora, ovaj ugao je i do tri puta manji, pa je onda jasno zbog čega smo rekli da kod LCDTV uređaja ovo više ne predstavlja problem. Ipak, ako računate na to da na svoj TV gledate iz jednog od ćoškova vaše sobe, još jednom razmislite o tome da li je za vas bolji izbor plazma, jer je kod njih vidljivi ugao zaista realnih 180 stepeni…
HDTV
Nakon brojnih LCDTV uređaja koje smo testirali, uskoro nas čeka veliki posao vezan za testiranje plazma televizora. LCD tehnologija jeste dosta napredovala u poslednjih pet godina, ali se isto može reći i za plazma ekrane, iako se o njima mnogo manje priča među “običnim” korisnicima. Zaljubljenici u audio-video tehnologije, ipak, daleko više diskutuju o plazmama, što je zanimljiva činjenica pogotovo ako se u obzir uzme i daleko manji broj različitih uređaja iz kategorije plazmi u odnosu na LCD. I dok je činjenica da su LCDTV uređaji daleko popularniji i brojniji, ali to, kao i sa svim stvarima, ne znači da su bolji. Osim toga što se plazma televizori ne prave ispod veličine od 37 inča, oni su i za nijansu podložniji kvarovima, osetljiviji na transport i nešto su veći potrošači elekrične energije – mada je i na ovim poljima plazma tehnologija dosta napredovala. I dok TFT panele razvija i proizvodi daleko veći broj proizvođača, (a sami ekrani od tečnih kristala se nalaze svuda – od displeja na satovima i mobilnim telefonima, preko ekrana unutar monitora i TV aparata, sve do ogromnih ekrana u izlozima i na bilbordima), plazma tehnologija je u nešto užoj upotrebi, pa se gotovo isključivo može naći u TV prijemnicima. Istina, televizor je danas i mnogo više od TV prijemnika, jer mnogi modeli imaju ne samo mogućnost da rade kao monitori, već i da (autonomno) pristupaju internetu, a uz to i dekodiraju DivX ili HD video (pa i audio) signal ili snimaju TV program. Upravo zbog toga je i priča o HDTV uređajima, testiranje istih i sve ono što nas očekuje u budućnosti (ko je rekao 3D?) jako uzbudljivo.
Ostanite uz nas, jer vas uskoro čekaju novi pojedinačni i uporedni testovi HDTV uređaja i druge potrošačke audio-video elektronike…
