Aleksandar Božović
Svemirska agencija NASA je 2012. godine tiho poslala mrtvačku vreću u orbitu. Bez najave. Bez saopštenja. U pitanju je bila torba poznata kao „Human Remains Containment Unit“ (HRCU) – jedinica za čuvanje ljudskih ostataka, ubačena među druge zalihe koje su stigle na Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS). Iako izgleda kao obična rashlađena torba za prevoz zamrznutih uzoraka, ona predstavlja prekretnicu: prvi konkretan korak u pripremi za smrt u svemiru.
Uprkos fascinaciji javnosti higijenskim i tehničkim aspektima svemirskog života, sve veći broj astronauta, sve duže misije i stariji astronautski kadar čine smrt u svemiru neizbežnom realnošću, a ne teorijskom mogućnošću. NASA to zna i priprema se.
Smrt u svemiru: od mogućnosti do verovatnoće
Do sada niko nije umro prirodnom smrću van planete Zemlje. Poslednja i jedina potvrđena smrt u svemiru dogodila se 1971. kada je posada sovjetske misije Sojuz 11 nastradala zbog dekompresije. Svi drugi smrtni slučajevi dogodili su se unutar Zemljine atmosfere, pod nacionalnom jurisdikcijom. Ali misije koje dolaze, uključujući planirane letove ka Mesecu i Marsu, izlaze iz tih poznatih okvira.
Prosečna starost NASA astronauta sada je oko 50 godina, što povećava rizik od prirodne smrti tokom dužih misija. Zbog toga je NASA i produžila poslednji konkurs za astronaute, želeći da privuče mlađe kandidate za buduće, duge letove.
Mrtvačnica u orbiti
Ako bi astronaut danas umro na ISS-u, njegovo telo bi bilo smešteno u HRCU vreću, zatvorenu i uskladištenu, da čeka povratak na Zemlju. Vreća je napravljena prema vojnim standardima za čuvanje tela u ekstremnim uslovima. Sadrži filtere za mirise, upijajuće slojeve i mogućnost hlađenja putem postojećih sistema na stanici. Ima trake za pričvršćivanje tela za transportno sedište, kao i oznake za ime i zastavu zemlje.
Ali vreća nikada nije korišćena u stvarnim uslovima u orbiti. Ne zna se tačno kako telo propada u mikrogravitaciji ili na površinama poput Meseca. To predstavlja ozbiljan problem, jer smrt u svemiru nije samo lična tragedija već i važan izvor podataka: da li je do smrti došlo zbog problema u sistemu broda? Ili je to bila neizbežna medicinska situacija?
Zato astronauti prolaze obuku za forenzičko uzorkovanje: dokumentuju telo, fotografišu, uzimaju krv, tečnost iz oka, kosu i tkivo. Tek tada se telo stavlja u HRCU.
Ako do smrti dođe izvan stanice tokom svemirske šetnje, na Mesecu ili tokom misije u dubokom svemiru, postoji posebno izrađena „svemirska čaura“ pomoću koje se telo umotava.
Šta ako bude potrebno sahraniti astronauta van Zemlje?
Ako povratak tela nije moguć, postoje protokoli za sahranu u lunarnom tlu ili izbacivanje tela u orbitu oko Sunca. Telo bi tada bilo katalogizovano kao „istorijski artefakt“. To nije samo stvar tehničke čistoće, već i dostojanstva. NASA jasno želi da izbegne scenario u kome se prvi leš pojavi pred kamerama tokom svemirskog prenosa.
Astronauti sada u obuku uključuju i protokole žaljenja, obavezni su da održe kratku ceremoniju ako dođe do smrti, a zatim nastave misiju.
Pravna i etička praznina
Složenija pitanja tek dolaze. Ko ima nadležnost nad telom preminulog astronauta van Zemlje? Na ISS-u je jednostavno: država porekla ima jurisdikciju. Ali šta se dešava na Mesecu, Marsu, ili na privatnim svemirskim stanicama? Šta ako dođe do sumnje na nasilnu smrt?
Aktuelni međunarodni sporazumi, uključujući Artemis sporazume, ne dotiču se ovih intimnih i pravno složenih pitanja. Osnovni dokument međunarodnog svemirskog prava, Sporazum o svemiru iz 1967, takođe ćuti o ovim temama.
Smrt kao test čovečanstva
NASA je do sada izvanredno održavala ljude u životu u orbiti. Ali kako svemirska istraživanja budu napredovala, biće samo pitanje vremena kada neko neće doći kući. I tada će smrt u svemiru postati mnogo više od tragedije. Postaće test: naših protokola, naše etike, naše ljudskosti.
Svemir, naravno, neće mariti. Ali mi hoćemo. A način na koji budemo reagovali pokazaće ko smo mi kao vrsta i to baš kada izađemo van granica planete i suočimo se sa prvim grobom među zvezdama, piše Scientific American.
