Benchmark Redakcija
Aleksandra Krstić
Digitalizacija televizije u Srbiji
„Ne znam za vas, ali ja bih sutra bacio svoj video rekorder za neku bolju šemu… Mislim da će radnje koje se bave iznajmljivanjem video kaseta ostati bez posla u narednih deset godina… Neki povezuju neuspeh plaćanja gledanja televizije sa opstankom ideje televizije-na-zahtev. Mislim da će televizija-na-zahtev biti doslovno televizija bez granica.“ Ovako je još 1995. godine predviđao autor čuvene knjige „Biti digitalan“, Nikolas Negroponte, kada je u svojim esejima o budućnosti medija pisao o digitalnom svetu. Iako se u to vreme još nigde u svetu ozbiljnije nije razmišljalo o digitalizaciji televizijskog signala i onome što bi takva evolucija televizije sa sobom donela, Negroponteov pionirski stav postao je ne samo deo modernog sveta i 21. veka u kome živimo, već je i predvideo neke od novina, usluga i servisa koje milioni ljudi širom sveta danas koriste u svakodnevnom životu posredstvom digitalnog televizijskog signala.
Iako zvuči kao sasvim tehnički proces, digitalizacija televizije tiče se i tehnologije, i medija, i politike i ekonomije jedne zemlje, kao i procesa proizvodnje TV programa, ali i njegovog sadržaja. Digitalna televizija je već osvojila evropsko medijsko tržište i sve evropske zemlje proces prelaska sa analognog na digitalno emitovanje programa treba da završe najkasnije do 2015. godine. Analogni signal će od 17. juna te godine biti isključen i preći će se na digitalno emitovanje TV i radio programa. Dosadašnje iskustvo država Evropske Unije, Sjedninjenih Američkih Država, Japana, Kanade, Australije, ali i zemalja sa područja Zapadnog Balkana, pokazuju koliki je izazov izaći u susret medijskim trendovima i prilagoditi im se tako da u lancu medijske industrije ne bude nepotrebnih žrtava.
Digitalna televizija se često smatra novim medijem, ali iako su u pitanju velike tehnološke promene koje digitalizacija radiodifuzije predviđa, to nije novi medij. Novo u tradicionalnom elektronskom mediju kakav je televizija mogu da budu oprema i tehnologija koja se koristi za prelazak sa analogno na digitalno emitovanje TV programa, servisi koji se uvode, načini razmišljanja građana, mere država koje se opredeljuju za digitalnu televiziju.
Prednost digitalnog signala u odnosu na dosadašnji analogni je u tome što se na istoj frekvenciji prenosi veći broj radio i televizijskih signala. To omogućava optički kabl koji ima mogućnost većeg protoka informacija. Ova prednost digitalne televizije omogućava nastanak većeg broja TV kanala, a sa primenom digitalne tehnologije emiteri imaju mogućnost da proizvode više programa, od kojih veliki broj njih mogu da se oforme kao specijalizovani kanali za pojedinačne oblasti, s obzirom na strukturu publike kojoj su takvi kanali namenjeni.
Pored povećanog broja kanala, digitalni signal i kompjuterizacija sistema proizvodnje i emitovanja programa utiču i na promenu kvaliteta slike i zvuka. U pogledu unapređenja kvaliteta slike, digitalna televizija će moći da se prati putem TV prijemnika sa ravnim ekranom, formata slike 16:9. To je format svojstven televizorima novije generacije, odnosno plazma i LCD televizorima. Digitalni signal će moći da se prima i na tradicionalnim, klasičnim televizorima, ali samo uz poseban dekoder za konvertovanje analognog u digitalni signal.
Boljim kvalitetom slike i zvuka, oslobađanjem spektra i kompjuterizacijom sistema proizvodnje digitalna televizija omogućava uspostavljanje novih usluga, koje se odnose na oblast komunikacija, informacionog društva i razvijenije interakcije u pogledu dvosmernog toka komunikacije između gledalaca i emitera. Nove komunikacione usluge koje omogućava digitalno emitovanje TV programa odnose se na bežične širokopojasne usluge, prenos multimedijalnih i video aplikacija do mobilnih i fiksnih monitora, kao i usluge javne sigurnosti, i to u slučajevima opasnosti.
Informacione usluge koje omogućava i uvodi digititalitacija televizije odnose se na bogatije programske sadržaje iz posebnih oblasti, kao što su specijalizovani kanali za istoriju, dečiji program, muziku, sport, itd. Gledaoci će moći da koriste i elektronske vodiče kroz programe, koji su efikasniji i moderniji u odnosu na postojeći sistem teleteksta. Digitalna televizija podrazumeva i interaktivnost u smislu dvosmerne komunikacije između gledaoca i emitera, i to kroz posebno razvijene servise kroz koje se interaktivnost digitalne televizije ogleda. To su servisi poput elektronske trgovine i elektronskog bankarstva, interaktivnih igara i kvizova, video-na-zahtev usluga, čitanje i slanje elektronske pošte, glasanje, itd. Preko povratnog kanala gledaoci i emiteri mogu da šalju povratnu informaciju u vezi sa ovim uslugama, kako bi se dvosmerna komunikacija nesmetano odvijala.
Digitalna televizija treba da stvori:
1.veći broj kanala zemaljske televizije, standardne i visoke rezolucije slike
2. ton visokog kvaliteta
3. više tonskih kanala uz jedan video zapis
4. prevode, odnosno titlove na zahtev (prevod može da bude dodatna aplikacija koja se prikazuje istovremeno sa slikom, ali nije njen sastavni deo)
5. slanje više od jednog video sadržaja istovremeno
6. pružanje usluga osobama sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju
Šta se koristi u EU i SAD i šta je potrebno uraditi u Srbiji
Najpoznatiji i najzahtevniji format digitalne zemaljske televizije je HD televizija, tj. televizija visoke rezolucije koja pruža sliku skoro savršenog kvaliteta i omogućava da sliku prate četiri zvučna kanala. Na taj način se omogućava, na primer, simultana transmisija dijaloga na dva jezika po izboru gledaoca. Emiteri mogu da izaberu jedan od tri formata televizije visoke rezolucije: 704×480 piksela, 1280×1080 piksela and 1980×1080 piksela.
Države će u procesu digitalizacije efikasnije moći da koristi radio-frekvencijski spektar, a oslobođeni deo sprektra (digitalnu dividendu) iskoristiti za nove usluge, nova radna mesta i promovisanje principa konkurencije. Digitalno emitovanje omogućava i dovođenja etra u red, jer će samo emiteri sa dozvolama za emitovanje programa dobiti mesto u digitalnom multipleksu. Prema direktivi Evropske Komisije, sve članice Evropske Unije moraju najkasnije do 2012. godine u potpunosti da isključe analogni način emitovanja i da pređu na digitalno emitovanje. Za uvođenje digitalne i potpuno gašenje analogne televizije na nivou Međunarodne unije za telekomunikacije (ITU) za Evropu, Afriku i deo Azije određen je rok do 2015. godine.
U nekim zemljama proces digitalizacije televizije je već završen, na primer u Švedskoj, Finskoj, Švajcarskoj, Holadiji. U Danskoj, Norveškoj, Sloveniji, Češkoj Republici i Austriji ovaj proces je trebalo da se privede kraju do kraja 2010. godine, ali je ipak većina evropskih zemalja odredila 2011. i 2012. godinu za konačni prelazak na digitalnu televiziju. Sve analogne televizijske transmisije u Sjedinjenim Američkim Državama isključene su 12. juna 2009. godine, obeležavajući tako kraj tranzicije sa analogno na digitalno emitovanje. Iako su građani SAD-a generalno bili dobro pripremljeni za ovaj proces, u smislu edukacije, informacija i nabavke opreme, ipak 2.8 miliona kuća i stanova nije bilo spremno za početak digitalnog emitovanja. U prvoj nedelji digitalnog emitovanja programa, Nacionalnoj telekomunikacionoj i informacionoj administraciji javilo se preko 800.000 ljudi, ne znajući da li je kraj analogne ere emitovanja zaista usledio. Federalna Komunikaciona Komisija je zadužila četiri hiljade zaposlenih da putem otvorenih telefonskih linija pomažu građanima i upućuju ih u detalje u vezi sa početkom digitalnog emitovanja. Samo u jednom danu Federalnoj Komunikacionoj Komisiji SAD-a javilo se preko 300.000 ljudi, što je do sada najveći zabeležen broj poziva u jednoj državi u vezi sa nedoumicama oko procesa digitalizacije.
Proces prelaska s analognog na digitalno emitovanje televizijskih programa u susednoj Hrvatskoj je završen u ukupno sedam hrvatskih županija. U toku je prelazak na digitalnu televiziju na području Dubrovačko-neretvanske županije, u kojoj je 27. aprila ove godine počeo proces digitalizacije TV programa. U svakoj od tih regija, koje su prema hrvatskoj Strategiji prelaska sa analognog na digitalno emitovanje, označene kao digitalne regije, postignuta je pokrivenost digitalnim signalom od preko 96%. Jedan broj domaćinstava je ostao je bez digitalnog signala, pa su za njih iz budžeta Vlade Republike Hrvatske izdvojena sredstva za nabavku konvertora analognog u digitalni signal.
Srbija je 2006. godine u Ženevi potpisala sporazum sa Međunarodnom unijom za telekomunikacije (ITU) i obavezala se da najkasnije do 17. juna 2015. godine pređe na digitalno emitovanje televizijskog signala. Vlada Srbije je u julu 2009. godine usvojila „Strategiju za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje programa u Srbiji“ i Akcioni plan za sprovođenje strategije, u kojima se država opredelila da proces digitalizacije završi do 4.aprila 2012. Prema toj strategiji, Srbija je izabrala MPEG-4 i DVB-T2 standard emitovanja TV programa.
Međutim, kod nas su mreže sa nacionalnim pokrivanjem zauzete, a u spektru Srbije nema mesta za emitovanje novih kanala, što sprečava eksperimentalno emitovanje programa u digitalnom formatu. Ukoliko se deo spektra oslobodi do 4.4.2012. godine to će doprineti uvođenju paralelnog emitovanja (takozvanog simulkasta, odnosno probnog emitovanja bez naplaćivanja dodatnih naknada) za nacionalne emitere u Srbiji. Prema Strategiji Vlade Srbije, do aprila 2012. godine 90% građana Srbije mora da ima mogućnost prijema digitalnog signala javnog servisa koji se emituje kroz multipleks.
Troškovi procesa prelaska sa analognog na digitalno emitovanje RTV programa u Srbiji planirani su u okviru budžeta Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo. Nabavka novog sistema i opreme koštaće oko 50 miliona evra, a nabavka te opreme planirana je za period od četvrtog kvartala 2010. do četvrtog kvartala 2011.godine. Država planira da subvencioniše kupovinu set top boksova, odnosno uređaja za prijem digitalnog TV programa, za oko 300.000 domaćinstava, a jedan aparat će za dve godine koštati između 30 i 70 evra, što znači da bi za subvencionisanje kupovine neophodnih uređaja iz državnog budžeta moglo da se potroši 15 miliona evra.
Trenutna situiacija u vezi sa informisanjem građana je takva da velika većina TV gledalaca u Srbiji ne poznaje promene koje treba da se dese uvođenjem digitalne televizije, ni šta bi oni trebalo da imaju od toga, ni kako bi se u tom procesu zaštitili njihovi interesi. Ni država, ni medijski javni servis Srbije kao nosilac promocije uvođenja digitalne televizije, ni resorno ministarstvo još uvek, na kraju ove 2010. godine, malo toga preduzimaju kao bi sprovodili aktivnosti u vezi sa približavanjem ove tematike „običnim“ ljudima.
Srbiji nedostaju i propisi koji bi regulisali ne samo tehnološke mehanizme uvođenja digitalne televizije, već bi bili temelj i podrška razvoju kvalitetnog programa. Važeći zakoni, propisi i strategije uopšte ili vrlo malo pominju specifičnosti razvoja digitalne radiodifuzije. Srbija, na samo godinu i po dana pre utvrđenog roka za gašenje analognog emitovanja, nije puno odmakla od početka procesa prelaska sa analognog na digitalno emitovanje. Osim što je još 2002. Radio televizija Srbije eksperimentalno počela da emituje digitalni signal, koji je šest godina kasnije prerastao u poseban TV program RTS Digital (a koji i danas zbog postojećih nesuglasica RTS-a i pojedinih kablovskih operatera, poput SBB-a, ovaj program ne mogu da prate gledaoci koji putem tog kablovskog distributera prate TV program u svojim domovima) , prošle godine je Vlada Srbije usvojila Strategiju prelaska sa analognog na digitalno emitovanje TV programa koja jeste pomak u domaćem regulatornom okviru razvoja radiodifuzije. Ipak, ona nije dovoljna da sama predstavlja osnovu razvoja digitalne televizije, zato što je to složen proces razvoja medija u kojem učestvuju i emiteri, i država, i građani.
Autorka teksta je novinarka Produkcijske grupe Mreža iz Beograda.
