Benchmark Redakcija
Potaknut brojnim diskusijama koje se unedogled i bez rezultata već godinama vode na Benchmark forumu, odlučio sam se da započnem ovaj serijal, za neke možda i diskutabilnih članaka. Nije mi ni u kom slučaju želja da ikome naudim već da na osnovu desetogodišnjih stečenih iskustava u IT svetu, dam neki svoj komentar i pokušam da prosečnom potrošaču IT usluga u ovoj zemlji pružim izvesni delić objašnjenja. Nadam se da ovim tekstom neću narušiti ničiji integritet niti ikoga uvrediti – smatram svojom dužnošću i obavezom da čitaocima Bench sajtova objasnim zašto belo uvek nije belo, zašto je nešto nemoguće, a opet sve u skladu sa objektivnim stanjem IT-ja u Srbiji. Možda iz ovog pogleda koji dolazi iz neutralnog ugla, danas-sutra neko koga cela ova priča dotiče, izvuče i neke pozitivne zaključke pa iste primeni u bilo kojoj sferi svog poslovanja.
Sama tema je izuzetno kompleksna i mislim da bi se ovde mogao napisati serijal mnogo veći od ovoga što ću pokušati da učinim u narednom periodu. I u neko mirnodopsko vreme, tako da nazovem situaciju kada u IT biznisu u Srbiji „ide kako treba“, domaće tržište pati od brojnih nelogičnosti – šta tek reći u trenutku kada se bukvalno svima nama ljulja tle pod nogama? Svetska kriza je na našem pragu, šta više, mogu iz sopstvenih iskustava jasno reći da je zakoračila – kako ćemo je prebroditi? Na to pitanje niko ne zna odgovor, svi se nalaze u bunilu prouzrokovanim strahom od neizvesnosti. Ono što je sasvim sigurno jeste da nakon svega ovoga više ništa neće biti kao što je bilo: iako se i sam teško borim u glavi sa pesimističkim prognozama, svestan sam da je nastajanje i nestajanje firmi nešto sasvim normalno (naravno, dok se i sami ne nađete na udaru, onda je to nešto sasvim drugačije). Toga je bilo i toga će biti, kako u svetu tako i kod nas, setite se samo ko je sve od velikih proizvođača nestao u poslednjih desetak godina. Evo i malog testa: otvorite notepad, zabeležite januar 2009. godine. U fajl upišite po desetak vama najpoznatijih, najprepoznatljivijih maloprodaja, distributera, vendora, medija, whatever, save as…na sigurno mesto. Otvorite fajl za dve godine i uporedite ko će tu biti i dalje… iznenađenje zagarantovano!
Uprkos brojnim pokazateljima rasta domaćeg IT tržišta nikako kao krajnji korisnici ne možemo biti zadovoljni kvalitetom usluga koje dobijamo od prosečne srpske IT kompanije. Neko radi bolje, neko uspešnije, ni u koga nisam uperio prst – radi se samo o tome da sve to zajedno ne izgleda baš najbolje. Naš vrli kolega iz IT biznisa, gospodin Milovan Matijević i njegova firma Mineco, već godinama konstantno rade na stalnim analizama kretanja na domaćem IT tržištu i moram priznati da su njegovi rezultati sve merodavniji – mnogo bolji nego što to rade i neke svetski priznate firme takvog tipa. Njegova omiljena floskula da „srpski IT nezadrživo srlja u progres“ govori mnogo više o (finansijskom) rastu srpskog IT biznisa nego o njegovom pravilnom rastu, odnosno odgovarajućem razvoju domaćih IT kompanija koji sasvim sigurno nije ekvivalentan porastu tržišta.
Članak pišem na osnovu mojih iskustava u IT svetu koje nije tako malo: imao sam prilike da do njih dođem i kao novinar, kao neko ko je radio u domaćim IT kućama, ali sam takođe imao prilike da se upoznam sa načinima rada vendora (proizvođača). Naravno, dodaćemo i kuloarske priče kao nezaobilazan deo svakog biznisa 🙂 Svakako da se na sve ovo što sledi može dodati mnogo toga, mnogo različitih viđenja stvari: moja je želja da čitaocima našeg sajta objasnim zašto skače cena uređaja ako skoči evro, zašto nečega nema na lageru firmi a naročito – zašto hardver jednostavno u Srbiji ne može da bude jeftin kao u Americi. Svi bi mi voleli da je tako, ali na žalost nije…i nerealno bi bilo da jeste. Nakon već pomenutih „zilion“ diskusija ove vrste na Bench forumu, želja mi je da neke jednostavne stvari objasnimo, a da ono što ni nama samima nije jasno makar dotaknemo.
Trudiću se da u ovom članku pišem najjednostavnijim jezikom, razumljivim svakome od vas. Zato ćemo početi od jedne prilično trivijalne teme, jer dosta je onih koji ne mogu ili ne žele da shvate stvari koje su krajnje jednostavne:
Zašto je hardver u Srbiji skuplji nego u Americi?
Ponekad naši posetioci kao da zaborave u kojoj zemlji žive, očekujući nemoguće. Isto kako kada bi se zapitali zašto su LA Lejkersi bolji od Partizana: više para, više publike, razvijena ekonomija, gledaoci ne kupe samo kartu od 200 dinara nego od 50 dolara, a uz to i čizburger, koka kolu, kokice koji sigurno koštaju više od šake semenki i novina za sedenje. Kobi Brajant zarađuje verovatno mnogo više para od večnog talenta Uroša Tripkovića, a istini za volju i ubada redovnije… Na takvom tržištu od 200+ miliona ljudi konkurencija je ogromna i često proizvođači rade sa minimumom zarade ili čak i „na nulu“ samo da bi na njemu bili prisutni – gubici se nadoknađuju na drugim tržištima, poput našeg na primer. Mada, mi i nismo neki bitni parametar budući da smo samo zrnce peska u Sahari u odnosu na svetsku ekonomiju. Sve u svemu, iako je Partizan na iznenađenje mnogih ušao u „Top 16“ tu će mu negde na žalost biti početak i kraj…sudije su tu za svaki slučaj da ga dokusure.
Početkom prošle godine boravio sam u Americi, na CES-u (Consumer Electronic Show) u Las Vegasu: nekako baš u to vreme dolar je bio na najnižem mogućem nivou u bliskoj istoriji. I sa takvim stanjem dolara, mogli ste u istoj toj Americi da kupite VW Pasat za 20 i neku hiljadu zelenih novčanica, što je preračunato u evro, više nego duplo jeftinije nego u Evropi, Srbiju i da ne pominjemo. I šta sad? Nas zanima hardver jer većina o Pasatu može samo da sanja, ali situacija je vrlo slična – dajem primer. Veliko tržište, velika reklama, veliki promet, novac se vrti…zarada po jedinici proizvoda možda i nije velika, ali veliki promet na kraju krajeva donese vrlo konkretne cifre. Tako korak po korak stigosmo u paradoksalnu situaciju da je Srbinu sa bednom platom jedna Amerika u kojoj žive mnogo bogatiji ljudi od nas – jeftina! Ako mogu da spavam u srcu Las Vegasa u eksluzivnom hotelu tri puta jeftinije nego u beogradskom Hajatu, ako mogu da se obučem za tri puta manje para nego u ovom gradu, zašto treba da se čudim ako je i hardver ovde za par desetina procenata skuplji? Da se ja pitam, bio bi još skuplji, ma koliko paradoksalno zvučalo; ne morate sa ovim rečima biti saglasni ali verujem da ćete nakon celog ovog serijala uspeti da razumete zašto tako mislim…
Moramo se pomiriti sa činjenicom da je Canon aparat ili iPhone jeftiniji u Americi i da će to tako biti uvek i zauvek: uopšte se ne radi o zlim distributerima na ovdašnjem tržištu, nemojte misliti da vas „šamaraju“ prodavci, jer tako nije, čak štaviše…no to je poseban deo priče kojim ćemo se kasnije baviti, u drugom delu ove priče…
A zašto je hardver u Srbiji skuplji nego u Zapadnoj Evropi?
Priča je u suštini vrlo slična: ne mogu a da ne povučem paralelu sa čuvenim vicem o pekaru i hiljadu kifli. Zašto bi neko pravio hiljadu kifli ako nema kome da ih proda? Da, mi u Srbiji možemo da pojedemo hiljadu kifli ali ne možemo da „progutamo“ recimo 1000 DSLR foto aparata jer nema ko da ih kupi. Tek smo uspeli prosečnog srbina da ubedimo da aparat sa klasičnim filmom zameni novim, digitalnim – makar i onim najjeftinijim. Zamislite da ste upravo vi na čelu uspešne firme koja pravi traženi i vrlo uspešni proizvod: jedna od najvažnijih stvari u poslovanju svakako je dobra organizacija i pravilno planiranje proizvodnje. Bogata tržišta nude i mogućnosti dobre percepcije i uspešnog planiranja: ako znam da će mi rusko tržište sa svojih 200+ miliona stanovnika i potencijalnih kupaca poručiti recimo 40 hiljada jedinica, nemačko ili francusko isto toliko, onda mi par desetina proizvoda koje će MOŽDA otići na srpsko tržište zaista ne znači NIŠTA. Planiram svoju proizvodnju tako da zadovoljim velike klijente, naravno da ću i cenu spustiti; za mala tržišta poput srpskog (naravno, nismo mi jedini) napraviću par hiljada komada za koje ću sebi dopustiti da mi stoje na lageru, ali i taj lager naravno rezultira (nešto) višom cenom. Sasvim logična konstrukcija, zar ne? Veliki lager je balast svake kompanije obzirom da cene padaju ne iz dana u dan, već iz sata u sat – danas možete prodavati hiljade jedinica a da vas već sutra nepravilno planirani lager neprodate robe odvede u propast.
Evo jednog dobrog primera…novi čipsetovi i matične ploče danas se pojavljuju na svega nekoliko meseci. Neki se verovatno sećaju da smo nekada (davno) sa ASUS-om P3B-F ili MSI BX Master-om bili „mirni“ i po nekoliko meseci, znajući da imamo najbolju matičnu ploču koja postoji. Danas praktično postaje nemoguće održavati hardver na najvišem nivou – preskupo i neisplativo, da ne pominjem da nikada ne možete biti sigurni da zaista imate najbolje…to je postalo prilično skup sport, a kraja nema.
Razgovarao sam pre izvesnog vremena sa predstavnikom poznatog proizvođača komponenti: upravo u vreme kada jeizašao novi čipset, sa njim naravno i novi modeli matičnih ploča. Potrošiše se u našoj zemlji i za naše uslove silne pare na promociju, organizuju skupovi za novinare, za dilere posebno: ekskluzivni prostori, ketering, atraktivne hostese, flajeri, reklame, munje i struje. Novi čipset, nove tehnologije, nikad bolje, lepše i brže…rezultat? Iz Srbije poručeno od strane svih distributera zajedno 50-ak komada! Cela Srbija 50 komada nečega što predstavlja vrhunski domet savremene IT tehnologije. Kuka čovek…čemu sve ovo? Kaže, navala u celoj Evropi ko će više nove robe da dobije, a Srbi samo traže nižu cenu i jeftine proizvode. I onda hoćemo bolju cenu…e pa ne može!
Nadamo se da je i ovo već, onima koji ne razumeju problematiku, dovoljno da izmene svoje viđenje. A opet, ovo bi bio samo osnovni, uvodni deo priče o domaćem IT-ju; u sledećim nastavcima pričaćemo o vendorima (proizvođačima), distributerima, prodavcima, medijima. Svako u ovom lancu može učiniti mnogo toga da ovo IT društvo učinimo boljim: mnoge nepravedno optužujemo a druge sa razlogom krivimo. Pokušaćemo da osnovne stvari raščlanimo kako nedoumica više ne bi bilo, da makar donekle shvatite puteve kojima hardver i drugi uređaji stižu do vas, krajnjih kupaca. Nadamo se da će od našeg pisanija biti neke koristi, da posetioci razumeju koliko je dug put srpskog IT tržišta do statusa razvijenog: dosadašnji je bio izuzetno trnovit, a njime možemo i ne možemo biti zadovoljni. Međutim, da bi dospeli do cilja kome težimo, suočavaćemo se sa još strašnijim itinererom…
Sledi: Priča o vendorima (proizvođačima)
