Benchmark Redakcija
Božović Aleksandar Zbog velike doze rezervne snage kojom raspolazu AMD Thunderbird i Duron procesori,
ocekivanja overklokerske populacije od najnovijeg AMD Athlon XP procesora, su
takodje velika. Kod prethodne generacije (TBird i Duron) procesora bilo je dovoljno
da posedujete plocu sa mogucnoscu promene mnozioca radnog takta, grafitnu olovku
i mirnu ruku. Sve sto je bilo potrebno jeste da spojite L1 kontaktne tacke i time
otkljucate mogucnost promene multiplikatora radnog takta. Uz pomoc “dobrog” primerka
procesora dobitak je bio spektakularan i iznosio je cak do 30% od nominalno deklarisane
radne brzine. Medjutim, ovaj korak ima i svoju mracniju stranu. Za overklokovane
procesore morali ste da obezbedite adekvatan kuler koji je morao da disipira povecanu
potrosnju energije ubrzanog CPU-a. To je pod obavezno znacilo nabavku masivnog
kulera za cije hladenjenje je bila zaduzena ultra brza “zujalica” na 7000 rpm.
Za korisnike “dubljih” dzepova na raspolaganju su manje uobicajena resenja u obliku
tecnog hladjenja i kulera koji koriste Peltier efekat. Kako stvari stoje sa novim Athlon XP procesorom? Otezavajuca okolnost jeste da
je pocetna brzina Athlon XP modela 1.33Ghz sto je istovremeno za prethodnu generaciju
Thunderbird procesora bio maksimum. Pri tome treba imati u vidu da je tehnologija
proizvodnje u oba slucaja ostala ista tj. 0.18 mikrona. Postavilo se objektivno
pitanje da li se moze vise. AMD je dao potvrdan odgovor u obliku Athlon XP serije.
Ipak mnoge tvrdnje upucuju na cinjenicu da je AMD prilikom proizvodnje XP serije
upotrebio pojedine elemente izradjene u 0.13 mikronskoj tehnologiji. Da tu ima
bar malo istine, potvrdjuje i cinjenica izostanka demantija od strane AMD-a. Athlon
XP kao i TBird i Duron procesori, poseduje L1 grupu kontaktnih vodova. Oni su
fabricki preseceni laserom kako bi onemogucili promenu multiplikatora. Za razliku
od prethodnika, Athlon XP ima daleko dublji laserski rez koji zadire u sledeci
sloj stampe. Naime sada izmedju spojnih tacaka postoji jamica koja onemogucuje
jednostavno spajanje tacaka grafitnom olovkom. AMD je potvrdio da je ovo namerno
uradio da bi korisnike postedeo muka i neprijatnih situacija jer je dosegnut limit
brzinskih mogucnosti sadasnje tehnologije proizvodnje. Ipak svi dobro znamo da
rezerve ima, narocito u slucaju pocetnih modela na najmanjoj frekvenciji. Teorijski
“luft” postoji do najjaceg modela u seriji. Nas test primerak Athlon XP procesora
nosi oznaku XP 1500+ sto znaci da radi na stvarnoj frekvenciji od 1333MHz. Nasa
zelja je bila da izvucemo maksimalno stabilnih 1530MHz koliko iznosi radna frekvencija
trenutno najjaceg u seriji modela, Athlon XP 1800+. U momentu pisanja ovog teksta
uveliko se govori o pustanju XP 1900+ modela na 1600MHz ali to jos uvek nije potvrdila
siroka raspolozivost ovog modela na trzistu. Dakle cilj ovog eksperimenta je bio
dosegnuti 1530MHz tj 1800+ i ustedeti u startu nekih 90$. 
Kao
stari i “iskusni” overkloker koji je uveliko koristio tu mogucnost na TBird-u,
bezbroj puta sam ponavljao proceduru spajanja L1 tacki. Nakon prvog pokusaja ponavljanja
istovetne procedure u Athlon XP slucaju, uocio sam vec spomenute jamice koje onemogucavaju
iscrtavanje idealno prave linije izmedju spojnih tacaka. Nista strasno, pomislio
sam. Uzeo sam malo meksu grafitnu olovku i popunio udubljenja grafitom i spojio
vezne tacke. Medjutim, pokusaj koji bi 100% “prosao” kod TBird i Duron procesora
ovde nije urodio plodom. Procesor je ostao “stameno” zakljucan, ne pokazujuci
ni najmanju nameru da poveca vrednost multiplikatora iznad fabricki definisanih
10X. Pokusaj 11X je rezultirao totalnim odbijanjem sistema da se probudi. Nada
se pojavila kada sam multiplikator postavio na 10.5X. Sistem se probudio, Windows
ME se podigao bez problema, medjutim razocarenje je nastalo kada sam uz pomoc
WCPU-a utvrdio da je procesor ignorisao mojih 10.5X. Radna brzina je ostala ista
a meni je samo preostalo da razocarano konstantujem da ovoga puta overkloking
nece ici tako lako. Nakon jos par puta brizljivo i precizno izvedenih pokusaja
spajanjem i popunjavanjem neravnina grafitom uz koriscenje i selotejp trake, situacija
se nije promenila na bolje tj. sve je ostalo kao na pocetku, 10X i nista vise.
Uveliko je poceo sledeci dan kada sam sav iscrpljen shvatio da je vreme da odspavam
i dobro se odmorim za sledece pokusaje koji su neminovno sledili. Sutradan, pre
bilo kakve akcije sam obisao par retkih sajtova koji su imali bilo kakvo iskustvo
sa overklokingom Athlon XP procesora. U vreme ovog pokusaja ih je bilo zaista
malo sa iskustvima koja su bila korisna i upotrebljiva. Svi koji su pokusali istu
stvar kao i mi su imali identicna iskustva. Popunjavanje rupice izedju kontaktnih
tacki provodnim materijalom kakav je grafit, bilo je totalno kontraproduktivno.
Neravnine su se morale popuniti ne provodnim materijalom! To je vec bio prilicno
veliki problem posto nabavka dvokomponentnog lepka sa komponentom kao sto je epoksivna
smola u nasim krajevima nije nimalo lak zadatak. Naime “epoxy” lepak ima tu osobinu
da nakon kratkog vremena toliko ocvrsne da je otporan na razlicite vidove mehanicke
torture. To bi znacilo da u slucaju nabavke ovog lepka i popunjavanja rupica,
rad grafitnom olovkom treba da bude “maciji kasalj”. Medjutim stvarnost je bila
drugacija, nimalo naklonjena mojim overklokerskim afinitetima. Par prodavaca je
ostalo u “rebusu” na pomen proizvoda sa egzoticnim imenom kakav je epoxy lepak.
A o olovci sa tecnim srebrom da i ne govorim. Dosao sam do informacije da ljudi
u ITC-u sa vremena na vreme nabavljaju tecno srebro ali ja nisam imao srece. Isto
je bilo i u pokusaju sa “Radio klubom” i jos par specijalizovanih prodavnica.
Vredi pokusati i u servisima za popravku daljinskih upravljaca. Ukoliko pak dodjete
u posed epoxy lepka budite veoma oprezni jer se radi o rupicama tj. prorezima
izuzetno malih dimenzija i zahteva veliku preciznost pri radu sa ovim lepkom kako
ne bi napravili brljotinu i time jos vise pogorsali stvar. Tog istog dana naoruzan
lupom velikog uvelicanja, STEADLER silver gel flomasterom i velikom dozom nade
krenuo sam ponovo u akciju. Nada da se u srebrnastom mastilu flomastera nalazi
bar mali % grafita je ostala moja pusta zelja. Nakon par dana raznih pokusaja
od mesanja grafitnog praha sa mastilom flomastera i obilaska buvljaka u nadi da
cu naci famoznog lika koji prodaje tecni metal, ostao sa na samom pocetku. A onda
kada sam vec pomislio da je jedino resenje lemilica (imajte u vidu da sam trazio
resenje koje moze da primeni najsira grupa racunarskih korisnika), kao Bogom dan
javio se Barakuda (istaknuti clan naseg foruma 🙂 i u neobaveznoj prici se ispostavilo
da covek poseduje kontaktni flomaster sa tecnim srebrom. Doduse vrh mu nije radio
ali to nije bilo vazno. Kako je dosao do tog flomastera je posebna prica, ali
uz par lepih reci i puno dobre volje na obe strane, ubrzo sam dosao do ove kljucne
komponente za realizaciju ovog ekperimenta. Konacni obracun je mogao da pocne.
Cela operacija je zavrsila uspehom u otkljucavanju mog licnog primerka, a na slikama
pomocu kojih cemo objasniti ceo postupak videcete drugi uspesno otljkucani primerak
koji je vlasnistvo Pece.
No
da krenemo. Potreban vam je aceton, crayon boja pozeljno fluorescentne ili jarke
boje (prodaje se u svakoj knjizari), tecno srebro ili neki drugi tecni metal,
jedna igla sa izuzetno tankim vrhom, ostro oko, vrlo precizna i mirna ruka i gomila
strpljenja. Jos jednom napominjem da uzmete u obzir cinjenicu da se radi o veoma malim dimenzijama
elemenata stampe koje treba spojiti. Tome treba dodati i cinjenicu da je kuciste
samog procesora glatkije nego u TBird slucaju. Ova operacija je NEUPOREDIVO teza
negu u slucaju TBird i Duron procesora. Ukoliko ste imali problema prilikom spajanja
L1 tacki na ovim procesorima i zelite to isto da ponovite sa Athlon XP primerkom,
moj licni i drugarski savet je da to prepustite nekome ko je daleko vicniji ovoj
operaciji.
Prvo sto je potrebno uraditi jeste da dobro ocistite kontaktne
tacke uz pomoc igle. Nakon ciscenja nagorele jamice koja prekida vodove
videcete da se na dnu nalazi kontaktni vod u sledecem sloju stampe. Upravo
iz tog razloga je neophodno ovu rupicu napuniti ne provodnim materijalom.
Sledeci korak jeste popunjavanje ove rupice crayon bojom.
Pozeljno je da koristite neku fluorescentnu ili jarku boju razlicitu od
boje kucista procesora kako bi imali laksu orijentaciju u postupku spajanja
kontaktnih tacki!
Nakon popunjavanja neravnina bojom, neophodno je, zamascene
kontakte i njihovu okolinu ocistiti. Prvo pomocu acetona i stapica a potom
same kontakte za svaki slucaj ocistite vrhom igle.
Sada je sve spremno za spajanje kontaktnih tacki. Najbolje
je to ciniti orginalnom “conductive pen” olovkom koja ima vrh upravo za
ovakvu namenu. Medjutim ukoliko imate neki drugi tecni metal ili kao sto
smo mi bili u situaciji da pomocu sprica izvlacimo tecno srebro iz olovke,
morate koristiti vrlo tanku iglu. U ovom koraku najkriticniji faktori su
mirna ruka i strpljenje, jer ne ocekujete da ce sve uspeti iz prve.
Tecni metal je sklon razlivanju tako da ce se cesto desiti
spajanje susednih vodova sto nikako nije dozvoljeno. Takodje rupice su vrlo
plitke a crayon boja mekana, tako da ce svako malo jace pritiskanje iglom
na neravninu popunjenu bojom rezultirati njenim ispadanjem i sav vas trud
bice uzaludan a procedura mora biti ponovljena. Ako vam je za utehu ja sam
uspeo tek iz treceg puta, dok je u slucaju Pecinog XP-a sve proslo “iz prve”.
Ipak, sve ovo vredi truda kada udjete u BIOS i shvatite da su vam vrata ovekloking
mogucnosti sirom otvorena. U momentu prvog otkljucavanja posedovao sam ASUS A7V133
ver 1.05, BIOS ver. 1007, plocu baziranu na KT-133A chipsetu. Odmah upada u oci
nacin na koji BIOS prijavljuje procesor. Od momenta otkljucavanja A7V133 vise
ne koristi “P-rating” (npr. 1500+) vec se procesor prijavljuje na stvarnoj radnoj
frekvenciji. To je u nasem slucaju izgledalo “Athlon XP 1333”. Istovremeno Windows
i programi za detekciju procesora poput WCPU-a i Sandre su pravilno prijavljivali
procesor kao XP 1500+. Usledila je promena multiplikatora prvo na 10.5X tj. XP
1600+ (1400MHz), potom 11X tj. XP 1700+ (1467MHz). U oba slucaja radni napon je
ostao nepromenjen 1.75V a sistem je bio savrseno stabilan sto je potvrdjeno kroz
bateriju testova cije pravilno izvrsenje nije doslo u pitanje niti jednog trenutka.
Potom je usledilo podizanje multiplikatora na 11.5X tj. XP 1800+ (1530MHz).
Sistem je ucitao operativni sistem medjutim prilikom izvrsenja test programa se
pokazao nestabilnim prijavivsi greske koje su onemogucile dalji rad. Sledi reset,
ulazak u BIOS i podizanje napona na 1.85V i sistem je ponovo dobio perfektnu stabilnost.
Nakon visecasovnog “mucenja” raznim aplikacijama i CPU stability programima, pokazana
stabilnost je bila na najvisem nivou. Sa velikim zadovoljstvom sam konstatovao
da sam uspeo i zadati cilj je ostvaren. Medjutim, tu nisam stao. Usledila je kombinacija
od 12X tj. XP 1900+ (1600MHz), sistem se podigao ali sistem je bio izrazito nestabilan.
Uspeo sam samo da uhvatim ekran u WCPU programu i na tome se sve zavrsilo.
Drugi nacin za overkloking je daleko laksi za korisnika jer ne zahteva postupak
spajanja L1 kontaktne grupe. Sastoji se u jednostavnom podizanju brzine sistemske
magistrale. Medjutim sa druge strane on pojacava stres na ostale komponente u
sistemu: memoriju, SVGA i IDE sekciju. U ovom slucaju je potrebno raspolagati
komponentama odlicnog kvaliteta koji vam je garant postizanja vecih brzinskih
dometa. Pozeljno je imati plocu koja poseduje mogucnost podesavanja brzine sistemske
magistrale direktno iz BIOS-a i to u sto manjim koracima. Idealna situacija je
mogucnost povecanja u koracima po 1MHz sto vecina modela maticnih ploca proizvodjaca
iz grupe prvih 10, poseduje kao standardnu opciju. Sa nasim referentim Asus A7V
133 modelom smo dosegli zadovoljavajuce stabilinih FSB=150MHz (1500MHz), pri CAS2
memorijskim setovanjima. Medjutim, stabilnost nije bila potpuna, utoliko sto su
svi testovi odradjeni besprekorno osim CCWinstone 2001 sintetika, koji je uporno
prijavljivao gresku u izvrsenju. Potpunu stabilnost smo postigli “spustanjem”
na FSB=147MHz. To ipak nije bilo dovoljno za pravo poredjenje sa XP 1800+ (1530MHz).
Zakljucak u radu sa VIA KT-133A chipsetom i SDRAM memorijom, ukazuje da se ipak
vise isplati otkljucati multiplikator na Athlon XP procesoru. Sasvim drugacija
prica je u slucaju VIA KT-266A chipseta i DDR memorije. Koristeci EPoX 8KHA+ maticnu
plocu u kombinaciji sa sjajnim Crucial PC-2100 DDR modulima smo postigli FSB=153MHz
uz “najostrija” CAS 2 memorijska setovanja. Stabilnost je bila odlicna. Takodje
napominjem da se kod DDR baziranih maticnih ploca Athlon XP regularno prijavljuje
kroz P-rating index.
Pogledajmo dobijene rezultate. Test sistem je sastavljen od sledecih
komponenti: Test sistem – Windows Millenium
CPU
– AMD Athlon XP 1500+ (1.33GHz)
Maticne ploce
– ASUS A7V133 ver 1.05 – EPoX 8KHA+
Memorija
– 256MB DDR PC2100 Crucial Technology – 256MB (2X128MB) RDRAM PC-800 SAMSUNG
Video-karta
– SVGA ASUS V7700 Pro/T
Hard-disk
– HDD 15GB IBM DTLA UATA 100
Hladjenje
– Alpha PAL6035T Pro
Power Supply
– 350W ENERMAX EG365P-VE
ZD Winbench 99
Ova grupa testova nesumnjivo ukazuje na dobitak u performansama
prilikom overklokinga Athlon XP procesora. Dobitak se krece od 14-15% u testovima
graficke kartice i centralnog procesora. U ovoj grupi testova je manje osetna
razlika koja nastaje podizanjem brzine na sistemskoj magistrali nego sto je
to slucaj u testovima realnih aplikacija. ContentCreation Winstone 2001
Ukazuje na stvarno cinjenicno stanje i dobitke u svakom segmentu
ubrzanja sistema. Osnovni dobitak podizanjem multiplikatora iznosi skoro 7%
dok je vredan spomena rezultat ostvaren podizanjem sistemske magistrale koji
je doveo do ubrzanja rada ostalih vitalnih delova podsistema tako da je ukupan
dobitak u performansama 10%. SiSoft Sandra 2001
Ovaj test nam pre svega pokazuje blagodeti ubrzanja sistemske
magistrale u komunikaciji sa RAM memorijom. Ubrzanja su ocigledna a svakako
najvredniji spomena jeste rezultat ostvaren sa vrednoscu FSB = 153 u kombinaciji
sa DDR memorijom. Ubrzanja iznose od 15% u odnosu na nominalnu radnu brzinu
pa do 50% i vise u poredjenju sa taktom na VIA KT-133A platformi.
3D Mark 2001
Igracki sintetik je ukazao na cinjenicu da brzina rada sa sistemskom
memorijom dovodi do ubrzanja koliko i podizanje radne frekvencije procesora.
To se desava iz razloga sto ovaj tip aplikacija intezivno koristi podatke koji
se skladiste u sistemskoj memoriji. Brza komunikacija procesora i graficke kartice
sa sistemskim ramom je dodatno ubrzana podizanjem radnog takta sistemske magistrale. Adobe Photoshop 6.0 Bear resize test
Ovim testom zapocinje serija vrednovanja u izvrsenju realnih aplikacija.
PS6 ukazuje da poboljsanja ima ali da nisu spektakularna. To je iz razloga sto
PS vise preferira vecu kolicinu RAM memorije nego podizanje radne frekvencije
procesora i brzine sistemske magistrale. To narocito dolazi do izrazaja u radu
sa slikama velikog formata gde je kolicina RAM-a od presudnog znacaja za ubrzanje
rada. 3DMax i Bryce 4
Ove aplikacije se oslanjaju na sirovu snagu FPU jedinice. Tako
da samo podizanje radne frekvencije procesora ima efekata na ubrzanje u izvrsenju.
Kao sto vidite povecanje brzine sistemske magistrale u aplikacijama ovog tipa
ne donosi skoro nikakva ubrzanja! Quake3 & MBTR
Ono sto je 3D Mark2001 nagovestio dobilo je potvrdu u ovim igrackim
testovima. Razmeni velikih tekstura, narocito pogoduje podizanje takta na sistemskoj
magistrali cime se povecava protok podataka u komunikaciji sa sitemskom memorijom.
Brza razmena podataka na relaciji CPU, RAM, SVGA preko dodatno ubrzane sistemske
magistrale daje puno opravdanje overklokerskim ambicijama. To je narocito evidentno
u Quake-u gde dobijena ubrzanja iznose skoro 15%. Zakljucak Posle svih ucinjenih vratolomija ostaje jedan neizmerno veliki utisak zadovoljstva.
Athlon XP procesor kao i njegovi prethodnici ima dosta brzinske rezerve. Zbog
toga ce svakako naici na topao 🙂 prijem kod overklokerske populacije. Najisplativiji
jeste bazni model Athlon XP 1500+ koji ima i najvise brzinske rezerve. S obzirom
na njegovu vrlo prihvatljivu cenu predstavlja najbolji izbor kada su u pitanju
procesori za PC platformu. Jos jedna vrlo pozitivna osobina XP-a koja je primecena
u toku ovog eksperimenta, jeste termo stabilnost. Cak i prilkom podizanja radnog
napona na 1.85V i radne frekvencije na 1530MHz procesor se nije znacajnije grejao.
Po tom pitanju je daleko bolji izbor od Thunderbird procesora. Maksimalna temperatura
ovako ubrzanog XP-a pod punim opterecenjem je iznosila skromnih 44 stepeni sto
je rezultat vredan paznje i pohvale. I za kraj ostaje upozorenje da ukoliko
se odlucite na ovakav korak ubrzanja vaseg procesora to cinite na vlastitu odgovornost.
Garancija za ovako “obradjene” procesore nece vaziti. Ukoliko se i pored toga
odlucite za ovaj korak samo vasa masta je limitirajuci faktor kako cete to izvesti.
Ja sam vam ukazao na najjednostavniji i najmanje “bolan” postupak. Puno srece!!!
