Benchmark Redakcija
Miloš Stamenković
Intel Core i5 (Lynnfield core)
Pojava Nehalem procesora 18. novembra prošle godine dovela je do vrlo značajnih potresa na tržištu procesora. Intel je i sa Core2Quad serijom procesora čvrsto držao vodeću poziciju po pitanju performansi, ali su Nehalem bazirani Core i7 procesori drastično podigli standarde u odnosu na ono što se do tog momenta smatralo brzim. Jednostavno, Core i7 je poput Usaina Bolta za dve klase bio brži od svih ostalih, a to se nije promenilo ni nakon što je prošlo gotovo godinu dana od inicijalne promocije. Naravno, tokom celog tog perioda svaki ljubitelj računara je poželeo da u svom sistemu poseduje Core i7 procesor, ali je prilično visoka cena sprečavala većinu nas u nastojanjima da tu želju i ostvarimo. Intel je sasvim logično, hteo da dodatno valorizuje ovakvu situaciju, ali je i pored toga u ponudi imao Core i7 model koji je relativno pristupačan. Tako se Core i7 920 model vrlo brzo nakon promocije mogao kupiti za nešto više od 250 eura, što za procesor takvih mogućnosti zaista nije mnogo novca (mnogo je ako nemate).
Kako se kompletna gama Core i7 pokazala kao odlična pri overklokingu, svaki od kupaca Core i7 920 koji je pri tome još i entuzijasta, mogao je bez prevelikog truda da izvuče i 4 GHz iz tog procesora i tako dobije gotovo najbrži mogući PC „single CPU“ računar koji se može kupiti novcem. Međutim, iako sam procesor nije bio preterano skup, cena adekvatnih matičnih ploča jeste bila enormno visoka; kod nekih modela izuzetno visoka. Uz ovako skupe matične ploče, ni tadašnja cena DDR3 memorije nikako nije bila niti blizu povoljnoj kupovini, pa se na kraju većina korisnika koji su želeli Nehalem, ipak morala zadovoljiti nekim Core2Quad sistemom. Ipak, vreme koje je proteklo učinilo je da cena DDR3 memorije drastično padne, čime je neutralisana jedna od „novčanih“ prepreka za kupovinu Nehalem računara. Ostala su još dva detalja, ali za njih se morao pobrinuti sam Intel. Velika tehnološka razlika u odnosu na (jedinog) konkurenta, omogućila je Intelu da veoma lagano pristupi kreiranju procesora koji su bazirani na čuvenom Nehalem jezgru, modelima koji treba da spuste Core i7 tehnologiju „u mase“, a da pri tome kreira i novi čipset koji će omogućiti da cena kompletnog sistema bude pristupačnija. Posle gotovo godinu dana čekanja, novi čipset i procesori su konačno tu, pred nama.
Lynnfield – Nehalem varijacije
Da bi smo došli do detalja vezanih za novo Lynnfield jezgro i najbolje razumeli razliku, moramo se prvo podsetiti svih bitnih detalja vezanih za osnovnu arhitekturu Nehalem jezgra. U skladu sa principima koji proizilaze iz upotrebe integrisanog memorijskog kontrolera i „native“ multicore arhitekture, kao i uz već ustaljene Intel prakse, Nehalem poseduje totalno skalarlabilnu arhitekturu, što znači da se vrlo lako mogu kreirati procesori sa 2, 4 ili 8 (ili možda još više) jezgara. Sa ukupno 731 miliona tranzistora u trenutnoj QuadCore varijanti, Nehalem logično predstavlja najkompleksniji PC procesor današnjice. Tako se Nehalem u osnovi sastoji od četiri jezgra, integrisanog memorijskog kontrolera, dve QPI veze, dve I/O veze i velikog L3 keša. Samo jedno jezgro je podeljeno na četiri osnovna dela: izvršne jedinice, L1 i L2 keš memorije, BP (Branch Prediction) jedinica, i jedinica za dekodiranje mikrokoda i zajedno se delovima za organizaciju izvršenja instrukcija. L1 keš memorija je jedina koja je ostala ista u odnosu na Core2 (Penryn), što znači po 32 KB memorije za instrukcije i podatke. Struktura L2 keša je totalno promenjena, pa sada svako jezgro ima poseban L2 keš kapaciteta 256 KB koji ima povećanu asocijativnost i manje kašnjenje (latency) u odnosu na prethodnu generaciju Intel procesora. Kako je pristup L1 i L2 kešu rezervisan za samo jezgro, komunikacija između njih se unutar procesora vrši preko ogromnog L3 keša. Veličina L3 keša će zavisiti od samog modela procesora, gde će Intel verovatno koristiti upravo ovaj kapacitet za manipulaciju i diferenciranje modela.
Svako jezgro može da obradi do četiri „mikro operacije“ u jednom taktu, što je isto kao i kod Core2 Penryn arhitekture, ali je sada Nehalem u stanju da mnogo brže priprema te instrukcije za obradu. Ovo je postignuto kroz povećanje „Reorder“ buffera koji u sebi može da drži spremnih 128 mikro operacija na čekaju, što je za trećinu više od Conroe jezgra, a upravo ova mogućnost predstavlja „Wide Dynamic Execution“ tehnologiju. „Advanced Digital Media Boost“ se odnosi na značajno ubrzanje SSE instrukcija preko unapređene arhitekture izvršnih jedinica. One sada mogu istom brzinom i sa istim prioritetom da izvršavaju SSE instrukcije, uz značajno smanjenje kašnjenja (latency), što na kraju rezultuje značajno većom brzinom kompresije i dekompresije video sadržaja. „Intel HD Boost“ u stvari predstavlja dodatni set SSE instrukcija, sada sa oznakom SSE4.2 koji imaju glavni zadatak da dodatnu ubrzaju manipulaciju sa HD Video materijalom. Naravno, kao i sa ranijim verzijama SSE instrukcija, za maksimalno iskorišćenje neophodne je da i softver bude napisan i optimzovan za njihovu upotrebu. Iza „Smart Memory Access“ i „Advanced Smart Cache“ tehnologija nalazi se značajno unapređen sistem za „predviđanje grananja“ (Branch Prediction – BP jedinica) programskog koda, novi TLB (Transfer Lookaside Buffer) i Microfusion mogućnosti. Uveden je poboljšani BP algoritam, kako bi predviđanje bilo još preciznije, a „udarac“ na performanse pri lošem grananju minimalan. Svako unapređenje po ovom pitanju je dosta bitno, jer ukoliko dođe do lošeg predviđanja grananja instrukcija kada se one već nalaze u pipeline-u, gubi se ceo jedan klok. Usled toga je kod Nehalem jezgra uvedena još jedna „Branch Prediction“ jedinica koja treba da u značajnoj meri smanji broj pogrešnih predviđanja u grananju. Nova dodatna BP jedinica je nešto sporija, ali poseduje mnogo veći „buffer“ za skladištenje informacija o ranijim predikcijama grananja, što automatski umanjuje šansu da u sledećem taktu dođe do pogrešnog grananja. I sam „Return Stack Buffer“ koji je zadužen za korekciju pogrešnih grananja je unapređen, jer je stara jedinica imala problem usled koga u nekim slučajevima nije mogla da koriguje grešku već je ponovo vršila isto pogrešno predviđanje, što je dovodilo do prepunjavanja buffer-a, i samim tim značajnih padom performansi u ovim situacijama. Sada je kod Nehalem-a i taj problem adekvatno regulisan.No, u aktuelnoj varijanti sa četiri jezgra nalazi se L3 keš memorija kapaciteta 8 MB kojoj mogu da pristupaju sva četiri jezgra istovremeno. Kod ovog nivoa keša, Intel je primenio „inclusive“ princip, što znači da se svi delovi L1 i L2 keša istovremeno nalaze i u L3 kešu, te da se bilo koja promena upisana u L1 ili L2 momentalno upisuje i u L3 keš. Ukoliko se sećate, svi prethodni dual ili quad core Intel procesori nisu imali mogućnosti direktne komunikacije, jer su dotični procesori kreirani prostim sastavljanjem jezgara na isto parče silicijuma. Tako se kompletna komunikacija između jezgara vršila preko northbridge-a, što je dodavalo na „latency“ u pristupu, i samim tim osetno degradiralo performanse u slučajevima kada dva ili više jezgara u multi-thread operaciji imaju potrebu za razmenom većeg broja podataka. Sa novom arhitekturom koju ima Nehalem, uz primenu velikog zajedničkog L3 keša, osiguran je maksimalno brz pristup i razmena informacija između svakog jezgra, i to bez uplitanja bilo kojih dodatnih faktora. Sve navedene karakteristike važe i za Lynnfield jezgro, što je veoma bitan detalj, jer ovo konkretno znači da nema nikakvog “sakaćenja” po pitanju količine keš memorije ili još gore uklanjanju nekog dela keša, smanjenju broja funkcija i sličnih akcija koje se standardno primenjuju kada se od top modela prave jeftinije varijante procesora. Dakle, izvršne jedinice, L1 i L2 keš memorije, BP (Branch Prediction) jedinica, i jedinica za dekodiranje mikrokoda zajedno se delovima za organizaciju izvršenja instrukcija su potpuno iste. Po 32 KB L1 keš memorije za instrukcije i podatke, svako jezgro ima poseban L2 keš kapaciteta 256 KB; i na kraju tu je i dalje ogroman L3 keš od celih 8 MB. Dobro, ako Intel nije posegnuo za „sakaćenjem“ osnovnog dela procesora, ostaje nam i dalje pitanje kako je Lynnfield jezgro nastalo, pa idemo dalje kroz osnovne Nehalem karakteristike.
Pored L3 keša, u delu oko četiri jezgra (taj okolni deo Intel naziva „uni-core“) nalazi se I/O kontrolerska logika, i to u dve jedinice, a isto važi i za QPI vezu. QPI (Quick Path Interconnects) u stvari predstavljaju konekciju poput, na primer, HyperTransporta. Pored toga što služi za vezu između procesora i čipseta, QPI služi i za direktnu vezu dva odvojena Nehalem procesora u slučaju serverskih matičnih ploča. Tako aktuelni Nehalem procesori poseduju dve QPI veze, ali je kod verzije namenjenih desktop tržištu aktivan samo jedan. Naravno, ovo je učinjeno kako se ovi procesori ne bi mogli koristiti na serverskim mutli-procesorskim matičnim pločama. Uglavnom, sa QPI konekcijom dobija se mogućnost da dva odvojena procesora međusobno direktno komuniciraju i ostvare NUMA (Non-Uniform Memory Access) pristup memoriji. Naravno, kod ranijih Intel rešenja u celu tu priču morao biti uključen i čipset, dok je sada na raspolaganju mnogo moćnije rešenje. Sama QPI konekcija se sastoji od dva 20bitna linka, gde su 16 bita zadužena za transfer podataka dok su preostala četiri tu za pomoćne svrhe. Preko 16bitnog link, QPI ostvaruje maksimalnu propusnu moć od 12.8 GB/s u svakom pravcu, što rezultuje ukupnim bandwidth-om od 25.6 GB/s. Sama brzina QPI magistrale će Intel-u poslužiti za dodatno diferenciranje Nehalem procesora, jer je moguće smanjiti brzinu magistrale i time malo umanjiti performanse. Tako Core i7-965 Extreme Edition koristi QPI link maksimalne brzine, dok 940 i 920 modeli koriste sporiji 4.8 GT/sec mod.Sličan zahvat u vidu dodavanja još jedne jedinice primenjen i na TLB-u (Transfer Lookaside Buffer). Tako TLB kod Nehalem-a poseduje dva nivoa, gde je drugi TLB mnogo većeg kapaciteta od čak 512 upisa. Kako TLB ima funkciju mapiranja virtualnih i fizičkih memorijskih adresa, veći kapacitet omogućava smeštanja većeg broja adresa bez dodatnog pristupanja sistemskoj memoriji.
„Microfusion“ tehnologija je predstavljena još sa Conroe jezgrom, a glavna ideja je da se povezani parovi x68 instrukcija mogu spojiti i tretirati kao jedna instrukcija. Kako je ovo bilo moguće samo za x86 instrukcije, Nehalem sada uvodi mogućnost da se ista operacija može vršiti i sa x64 instrukcijama, što bi trebalo da još malo unapredi performanse u 64bitnom okruženju. Na povećanje produktivnosti izvršavanja svih instrukcija treba da utiče i unapređeni LSD (Loop Stream Detector), koji je prvi uveden kod Conroe Core2 jezgra. LSD ima funkciju da detektuje „loop-ove“ u programskom kodu koji se često pojavljuju i da ih upiše u svoj specijalni baffer. Rezultat toga je da izvršna jedinica ne mora te iste podatka ponovo da vuče iz keša i da se za isti „loop“ rade ponovna predviđanja u grananju, već je sve gotovo u Loop Stream Detector bafferu. Kod Nehalem je LSD još pomeren iza „decode“ jedinice i može da zabeleži 28 micro operacije, što ga čini još efikasnijim u poređenju sa Core2 LSD-om koji se nalazio ispred „decode“ jedinice i mogao da zabeleži 18 micro „loop“ operacija. Finalna stavka sa osnovnog spiska noviteta i nije realno neki novitet, a reč je povratku SMT tehnologije, odnosno HyperTreading-a. Osnovna ideja da jedno jezgro može da izvršava dva „tread-a“ je veoma dobra, ali se primenom kod NetBurst arhitekture i nije baš proslavila. Sa Core2 procesorima, pojam SMT-a je nestao, a sada se sa Nehalem-om ponovo vraća na scenu. Tako se quadcore Nehalem pod Vista operativnim sistemom pojavljuje sa osam logičnih jezgra i teoretskom mogućnošću paralelnog izvršavanja osam „tread-ova“. Kako je sa svim unapređenjima propusna moć, brzina i kapacitet ukupne keš memorije daleko veći, TLB brži i BP sistem brži, jasno je da za dobar rad SMT tehnologije sada ima mnogo više prostora.
Dakle, tu smo. Upravo u ovom momentu dolazimo na prvu značajnu specifičnost koja karakteriše Lynnfield jezgro i na njemu bazirane nove Core i5 i Core i7 procesore. Naime, Intel ovoga puta nije samo smanjio brzinu QPI linka, već je totalno uklonio brzi QPI link i njega zamenio DMI vezom. DMI (Digital Media Interface) veza je u upotrebi na Intel čipsetovima već duže vreme, a osnovna razlika između QPI i DMI je u brzini transfera. Maksimum za QPI je 25.6 GB/s, dok je DMI sposoban za brzine do 4 GB/s. Dakle, u pitanju je značajno smanjena brzina komunikacije između procesora i northbridge-a. Tih 4 GB/s je dovoljno za SATA i USB funkcije, ali nikako nije dovoljno za PCI Express x16 magistralu i grafičke karte. Logično, ovako mala propusna moć bi ostavila drastične posledice na performanse procesora, pa je Intel otišao još jedan korak dalje u integraciji funkcija northbridge-a u sam procesora. Tako je u Lynnfield jezgro integrisan već pomenuti DMI, ali je u procesor dodat i PCI Express x16 2.0 interfejs! Ovo u praksi znači da se sada komunikacija sa grafičkom kartom vrši direktno na vezi CPU-GPU, a ne kao do sada kada se sva PCI Express komunikacija vršila preko northbridge-a. Ovim potezom bi trebalo da se čak i dobije na performansama, jer se teorijski komunikacija između procesora i grafičke karte vrši direktno, bez ikakvih interferencija. Naravno, neke egzibicije poput QuadCrossfire ili SLI i sličnih akcija nisu moguće, jer to integrisani PCI Express kontroler ne podržava. Lynnfield jezgro može samo jedan PCI Express x16 kanal podeliti kao 2×8 i tako raditi u SLI i Crossfire režimu ukoliko se za to ukaže potreba.
Za potrebe Lynnfield procesora Intel je kreirao novi LGA1156 socket, a već iz same oznake je jasno da novi procesori imaju manje pinova. Manji broj pinova se automatski povezuje i sa manje funkcija procesora, ali smo već rekli da se u osnovi Lynnfield jezgro ne razlikuje od Bloomfield-a. Ipak, DMI interfejs je manje zahtevan od jednog (ili dva) QPI linka, ali ono glavno je u stvari primarna stvar koja razlikuje dva jezgra. Dakle, Nehalem (Bloomfield) jezgro poseduje integrisani tro-kanalni memorijski kontroler, dok je kod Lynnfield taj kontroler modifikovan u standardni DDR3 dual-channel kontroler. Dakle, memorijski protok je teoretski smanjen za trećinu, što bi trebalo da bude dovoljno da napravi jasnu razliku u performansama između procesora sa dvo-kanalnim i tro-kanalnim memorijskim kontrolerom. Tako je upravo ovaj detalj glavna alatka za stvaranje razlike između novog Core i7 870 modela i starih Core i7 modela sa 9XX oznakama. Ukoliko se pitate koja je razlika u odnosu na Core i5, to je vrlo jednostavno. Sve osnovne karakteristike su iste (naravno, uz varijacije u radnom taktu), sem da kod Core i5 procesora HyperThreading opcija nije aktivna. Tako Core i7 8XX modeli poseduju 8 logičkih jezgra, dok Core i5 poseduje standardnih četiri. Već sa prvim Nehalem testom smo uporedili Core i7 920 sa i bez aktivnog HyperThreading-a i zaključili da razlike definitivno ima u veoma aktivnim multithreading testovima, ali da sa druga strane ta razlika ipak nije toliko velika da bi se oko toga „gubio san“. Naravno, kada dođemo do tabele sa rezultatima, videćemo kako se sve to preslikava u brojke, ali za sada da nastavimo sa novitetima.
Intel P55 čipset
Sa ovim novim detaljima koju su integrisanu u procesor, Lynnfield platforma sada zahteva samo jedan čip pored procesora. Kod „Bloomfield“ Core i7 procesora za rad je potreban i northbridhe i southbridge, dok sada Lynnfield može da radi samo sa southbridge-om, jer su praktično sve ostale funkcije integrisane u procesoru. Ovo automatski povlači i potrebnu za novim čipsetom koji je prilagođen za rad sa Lynnfield procesorima. Dolazimo do P55 čipseta, koji je u stvari „single chip“ rešenje i nosi oznaku PCH (Platform Controler Hub).
Tako P55 PCH obavlja kompletan posao southbridge-a, dok su nekada osnovne funkcije northbridge-a prenesene u jezgro procesora. Sa druge strane, performanse su nestajanjem QPI veze smanjene taman toliko da se na ovaj način napravi jasna razlika između mogućnosti Core i7 i Core i5 serije procesora. Sve ove modifikacije na kraju treba da imaju za rezultat manje kompleksnu platformu, sa prostijim čipsetom koji manje košta, pa samim tim i cenom povoljnijim matičnim pločama. Kao primer nove generacije matičnih ploča baziranih na P55 čipsetu na testu smo imali Intel DP55KG, koji u ovom momentu predstavlja udarni Intel model sa novim P55 čipsetom u Kingsberg varijanti.
Prvi pogled na PCB odmah privlači prisustvo samo jednog velikog čipa koji sada “glumi” čipset. Sada je na raspolaganju mnogo više slobodnog prostora na PCB-u, pa je samim tim i mnogo lakše rasporediti komponente na najbolji mogući način. Oko novog LGA1156 socketa se nalazi samo naponska jedinica izvedena u 6-phase konfiguraciji, zajedno sa hladnjacima preko MOSFET-a. Interesantno, baterija za napajanje CMOS-a se nalazi veoma blizu socketu, a isto važi i za LED dijagnostiku čiji položaj jeste malo iznenađujući.
Ovde se malo previdela mogućnost upotrebe nekog velikog modernog kulera, jer mesta ima na pretek, ali glomazan hladnjak može zakloniti dotičnu led dijagnostiku i tako otežati njenu upotrebu. No, u praksi to ipak nije toliko bitan detalj da bi ne znam koliko zamerali. Ono što je bitno primetiti jeste da su memorijski slotovi, kojih sada ima ukupno četiri, primetno bliži podnožju procesora, a sve zarad što kraćih vodova na PCB-u, pa samim tim i većih mogućnosti ploče po pitanju overklokinga i stabilnosti. Opet, i PCI Express x16 slot je takođe dosta blizu socketu, pa je montaža i demontaža memorije malo nezgodnija ako se grafička karta već nalazi u slotu.
Kada smo već kod slotova, DP55KG poseduje dva grafička PCI Express slota, s tim da samo jedan može raditi u x16 režimu, dok se x8 mod koristi u slučaju rada sa dve grafičke karte. Pored toga, tu su i dva PCI Express x1, jedan PCI Express x4, kao i dva klasična PCI slota. Pored toga, ploča poseduje osam SerialATA II priključka, 10 USB 2.0 porta, firewire i LAN, kao i Intel HD audio podršku. No, sve to u ovom momentu i nije toliko bitno, jer ćemo veoma brzo na raspolaganju imati pravu kolekciju P55 baziranih matičnih ploča, a i Intel će ponuditi i par podverzija pa ćemo se tada detaljnije baviti novim modelima
Procesori na testu: impresije, OC i zagrevanje
Kao prve predstavnike nove serije procesora, Intel nam je stavio na raspolaganje Core i5 750 model, odnosno Core i7 870. Osnovna razlika između ova dva modela je u radnom taktu i (ne)posedovanju HyperThreading opcije. Tako Core i5 750 radi na 2.67 GHz i ne poseduje HyperThreading, dok Core i7 870 radi na 2.93 GHz uz aktivnu HT mogućnost. Interesantno je što oba procesora imaju svog i7 9XX pandana, bar kada je u pitanju radni takt. Tako Core i5 750 radi na istoj brzini kao i Core i7 920, a sa druge strane Core i7 870 radi na istom taktu kao i Core i7 940. Shodno tome, veoma je lako izvršiti poređenje i direktno kroz rezultate u tabelama videti koliko je zapravo razlika između Bloomfield i Lynnfield procesora. Očigledno, brzina memorijskog protoka je manja za tačno onoliko koliko treba, jer procesor poseduje jedan memorijski kanal manje. Ipak, kada se pogledaju ostali testovi može se videti da se taj veliki manjak u količini memorijskog protoka ne preslikava baš u toj meri na sve rezultate. WinRAR je uvek bio dosta memorijski zahtevan, pa se ovde lako vidi dobitak sa jednim memorijskim kanalom više. Slična situacija je i po pitanju HyperThreading-a, pa se dobitak kod WinRAR-a i ovde lepo oseća. Međutim, u ostalim testovima se nedostatak jednog memorijskog kanala daleko manje primećuje, pa se može reći da ovde i5 i nije u tolikom zaostatku. Kada je u pitanju HyperThreading, on se oseća u svim aplikacijama koji znaju da iskoriste prisustvo više jezgara, bila ona fizička ili logička, a to se uvek prvenstveno odnosi na 3D modeling i rendering aplikacije. Igre po svim ovim pitanjima prave razliku, ali je ona toliko mala da se može zanemariti. Ako ovde dodamo i činjenicu da će u 99% slučajeva grafička karta biti ta koja je usko grlo, Core i5 750 se ovde ponaša itekako dobro, te nema realne potrebe ići na skuplje varijante. Kada su u pitanju performanse, na kraju treba pomenuti i integrisani „Turbo“ sistem. Ova funkcija ima zadatak da „oseti“ kada je pokrenuta aplikacija koja nije u stanju da upotrebi sva raspoloživa jezgra, a u tom momentu procesor sam overklokuje jedno jezgro kako bi povećao brzu izvršavanja dotičnog pojedinačnog thread-a. Tako se automatski preko „turbo“ funkcije takt jednog jezgra kod Core i7 870 procesora može povećati čak na 3.6 GHz sa osnovnih 2.93 GHz, pa i ovaj detalj treba imati u vidu prilikom tumačenja rezultata iz tabele. Kod Core i5 750 procesora „turbo“ daje takt od 3.2 GHz za određeno jezgro, u odnosu na osnovnih 2.67 GHz.
Naravno, kada je tu automatski overkloking, treba pomenuti i “ovaj drugi” – uobičajeni. Overkloking je tokom zadnjih par godina postao neizostavni deo priče o procesorima, pločama ili memorijama, pa smo se morali uveriti kakve su mogućnosti novih procesora i po ovom pitanju. Već sa prvim test primercima Nehalem modela, bilo je jasno da ovi procesori mogu stabilno da rade na 4 GHz uz prisustvo veoma dobrog, ali vazdušnog hlađenja.
Core i7
Sa promenama koje donose aktuelni Core i5 i Core i7 8XX modeli, jasno je da se i od ovih procesora očekuju slični dometi. Overkloking je na P55 DP55KG matičnoj ploči veoma lak, pa je potrebno samo podesiti bazični klok i eventualno korigovati radni napon procesora. Kažemo eventualno, jer oba procesora bez problema dostižu takt od 3.4 GHz bez ikakve korekcije radnog napona. Sve vrednosti nakon toga zavise od hlađenja, tj. kvaliteta kulera, a uz neki od boljih modela moguće je čak ići i na 3.6 GHz sa nominalnim naponom ili blizu njega. Ovakvi rezultati su bez malo odlični, jer se bukvalno svakom korisniku garantuje overkloking od 3.4 GHz. Pošto matične ploče ovde ne bi trebalo da predstavljaju ograničavajući faktor, može se očekivati da bi svaki korisnik mogao da izvuče više iz svog Core i5 ili Core i7 sistema ukoliko to bude želeo.
Core i5
Naravno, za oni koji žele maksimalni overklok, mora se ići sa povećanjem radnog napona, gde je maksimum oko 1.5 V, jer preko toga se procesori prilično greju, bez obzira što i dalje stabilno rade. Tako smo sa 1.55 V naponom na Core i7 870 procesoru uspeli da dobijemo apsolutno stabilan rad na fantastičnih 4.1 GHz i to sa totalno standardnim Cooler Master THX3 kulerom, koji ne predstavlja baš neki vrh kada je u pitanju vazdušno hlađenje. Istina da je temperatura pod punim opterećenjem svih 8 logičkih jezgara bila preko 90 stepeni, ali je procesor bez problema prolazio sve moguće testove. Ovo je samo još jedan detalj koji govori koliko je Intel-ov proizvodni proces usavršen, te da su već spremni da idu na novi nivo njegovog “usitnjavanja”.
Core i5 750 se pri overklokingu veoma slično ponašao, s tim da smo na istom radnom naponu mogli da dobijemo stabilan rad na „samo“ 4 GHz. Prednost Core i5 750 u ovom slučaju je mnogo niža radna temperatura pod punim opterećenjem koja se kretala do 75 stepeni, što je već moguće držati i u „setup-u“ za svaki dan. Samo još treba dodati jedan ozbiljniji kuler poput par modela koje smo nedavno testirali, i rad na 4 GHz sa Core i5 750 postaje svakodnevna rutina.
Testovi – SiSoft Sandra
Testovi – Cinebench 10 & DivX transcoding test
Testovi – WinRAR, Fritz Chess i Nuclearus benchmark
Testovi – FutureMark 3DMark 06 i Vantage
Testovi – Igrački testovi
Utisci
Već u prvim pričama oko Lynnfield generacije procesora očekivalo se i nekako unapred znalo da će to biti veoma interesantni procesori. Nakon ovog testa možemo samo reći da su očekivanja apsolutno ispunjena, jer su trenutno ponuđeni Core i5 i Core i7 modeli bukvalno bez mane. Odlično brzi, super overklokabilni i što je od svega možda i najbolje, sasvim, sasvim pristupačni. Tako bi maloprodajna cena za Core i5 750 trebala da bude ispod 200 dolara, što kada se na naš čudni način prevede, očekuje se da će cena ovog procesora biti ispod granice od 200 eura. Po prvim informacijama Core i7 870 bi trebalo da bude skuplji oko 20-tak dolara, što opet nije neka visoka cena za procesor koji nudi vrhunske performanse, tek nešto slabije u odnosu na Core i7 9XX seriju modela. Ako ovde dodamo i cenu matičnih ploča koja bi trebala da bude na nivou P45, kao i cene DDR3 memorije koja je gotovo na nivou DDR2, više ne postoje nikakve prepreke zbog koje bi malo zahtevniji korisnici odložili prelaz na neki od Lynnfield procesora.
Naravno, svi ovi elementi stavljaju AMD u veoma nezgodan položaj, jer njihov trenutno najjači procesor Phenom II X4 965 BE ima bukvalno identične performanse kao i Core i5 750. Na prvi pogled ovo i nije tako loše, ali Phenom II X4 965 BE je trenutno skuplji (mada će AMD sigurno veoma brzo biti prinuđen da mu spusti cenu) a pri tome radi na gotovo 800 MHz većem radnom taktu kako bi nadoknadio IPC neefikasnost. Za one koji totalno nisu zainteresovani za overkloking, Phenom II X4 965 BE može nekako i da “prođe” kao rešenje ukoliko bude imao nižu cenu, ali ako se uključi overkloking, tu jednostavno nema šta da traži protiv bilo kog Lynnfield procesora. Core i5 i Core i7 će gotovo bez problema raditi na 4 GHz, dok će Phenom II X4 965 BE u najboljem mogućem slučaju jedva raditi na tolikoj frekvenciji, pa je stoga tu stvar jasna jer nema više razlika od 800 MHz u radnom taktu. Upravo zbog toga se u tabelama nalaze i par rezultata Phenom II X4 procesora na 4.6 GHz, pa se tu još jednom može veoma lepo videti koliko AMD tehnologija zaostaje za onim što Intel trenutno nudi. A eto paradoksa, ispada na kraju da je AMD prvi uveo ideje koje je Intel kasnije iskopirao i implementirao na mnogo bolji način. No, bilo kako bilo, možemo konstatovati da je Intel sa Lynnfield Core i5 i Core i7 procesorima spustio Nehalem performanse na nivo dostupnosti široj grupi korisnika, a samo najniži segment tržišta za sada ostaje nepokriven. AMD u totalnom low-end segmentu ima interesantniju ponudu, ali će se verovatno i tu nešto promeniti kada stigne Core i3. Novi Intel Lynnfield procesori svakako sa naše strane zaslužuju nagradu: obzirom da je dobar deo tehnologija nasleđen od Nehalem jezgra nećemo se razmetati najvišim priznanjem; s druge strane, ne bi pogrešili kada bi novim i5 i i7 procesorima bez ikakve griže savesti podelili sve nagrade kojima Benchmark sajt raspolaže. Da, urednik bi odabrao za sebe ovaj procesor jer zaboga, pa to je editor's choice; zbog svojih karakteristika i innovative technologys kojima raspolaže, ovi procesori kandiduju se za titulu extreme overclockera. Zbog vrlo pristupačne cene procesora zaslužuju da za njih kažemo da su best buy a zbog svega navedenog – Highly recommended for all!
Za Intel, ovog puta – petica, čista!
