Olympus E-PM1

Branko Mitić Tržište kompakt aparata još uvek nije u krizi, ali je pitanje vremena kada će ono u potpunosti nestati ili se izuzetno smanjiti. Ovo nisu naše procene, već reči eminentnih ljudi iz industrije, a najnovije vesti povodom toga stigle su iz Sonija. Razlog za to je razvoj kamera na mobilnim telefonima, koje veoma ugrožavaju klasu jeftinih fotoaparata.

Ukoliko pogledate statistike, klasični kompakti su i dalje najprodavaniji fotoaparati svih proizvođača, ali takav trend neće još dugo trajati. Ovoga su proizvođači postali svesni još pre nekoliko godina, pa je to jedan od glavnih razloga što su ozbiljni amaterski i profesionalni fotoaparati izuzetno napredovali poslednjih par godina, a može se reći da i dalje napreduju. Velike foto kuće su svesne da će ljudi ili kupovati napredne fotoaparate ili će svoje fotografske potrebe “rešavati” mobilnim telefonima. E-PM1 spada u grupu naprednih fotoaparata, iako nije profesionalan i iako je jedan od najpristupačnijih MILC aparata (podsećamo: MILC su fotoaparati sa velikim senzorom i mogućnošću menjanja objektiva, ali koji ne poseduju ogledalo i imaju drugačiji sistem merenja i fokusiranja u odnosu na DSLR). Nedavno smo testirali E-P3, Olympusov prestižni Pen aparat, pa smo u odličnoj prilici da uporedimo razliku u ergonomiji i dimenzijama, a sa sigurnošću možemo reći da će kvalitet fotografija biti identičan, obzirom na isti senzor i objektive.

E-P3 nam se tokom testiranja izuzetno dopao i to je aparat koji preferiramo u odnosu na Panasonic G3, koja naravno ima svojih prednosti. E-PM1 ima manju cenu, telo, kao i značajno manje tastera, drugačiju ergonomiju i korišćenje generalno. Pa se postavlja pitanje da li je E-PM1 previše uprošćen i da li se zbog toga teže koristi možda i od običnih kompakta.  

 

Olympus E-PM1 koji smo imali na testiranju je bio moderne braon boje, a može se naći u još pet drugih boja. Kako se E-P3 može naći samo u tri ozbiljne boje (crnoj, beloj i srebrnoj), jasno je da Olympus i bojama pokušava da primami “neozbiljne” korisnike, obzirom da E-PM1 postoji čak i u roze i ljubičastoj boji.

Telo aparata je izuzetno malo i podseća na kompakte od pre nekoliko godina. U slučaju E-P3 kada na telo postavite objektiv, telo i objektiv na neki način deluju ujednačeno, dok kod E-PM1 telo izgleda (uslovno rečeno) manje od objektiva, čak i kad je objektiv uvučen. Metalno telo je izuzetno kvalitetno urađeno i po ovom pitanju nije se štedeo u odnosu na (naj)skuplji Pen (E-P3). Prednja strana je gotovo cela ravna, osim mesta za objektiv, dok zadnja ima izražen prelaz za ekran i kontrole – bez obzira na to, završana obrada je izuzetna i ceo aparat je čvrst i “u komadu”.

Sa donje strane nalazimo navoj za stativ, koji ponovo nije u radni sa objektivom i plastični poklopac kartice i memorije. Memorija i kartica su postavljene tako da u većini slučajeva pristup neće biti moguć dok je aparat na stativu, a sama vratanca pri kraju hoda imaju “kočnicu”, koja u startu može da vas zbuni i oteža vađenje kartice i baterije, sve dok ne shvatite da to tako treba da bude i da vratanca samo još malo treba da pomerite u istom pravcu nešto jačim pokretom. Aparat nema ugrađen blic, ali ima stopicu za blic i konektor za Olympus dodatnu opremu. U pakovanju se dobija jedan od najmanjih eksternih bliceva koji smo imali prilike da vidimo, tako da kupovina dodatnog za amaterske potrebe neće biti potrebna. E-PM1 ima izuzetno dobro postavljen taster za uključivanje aparata i okidač, a u blizini (takođe dobro postavljen) nalazi se i taster za snimanje video klipova.

E-PM1 ima minimalan broj tastera, čak i kada bi se poredio sa aparatima iz klase do 100 evra. Olympus je na ovaj način pokušao da pokaže da svako može da koristi ovaj aparat, ali i da napravi jasnu razliku između skupljeg E-P3 modela, sa čijom ergonomijom smo bili izuzetno zadovoljni. E-PM1 pored spomenutih ima još 3 tastera i kursorski taster koji je kod naprednih aparata danas (pa i u ovom slučaju) multifunkcionalan, a odlikuje se rotacionim kontrolerom koji se kao prsten nalazi oko kursorskog tastera.

Olympus E-PM1 ima dizajnerske linije zbog kojih bi pomislii da aparat ima ogroman ekran, ali je u pitanju ekran standardne dijagonale 3″. Ekran je vrlo moguće i najslabiji deo aparata – daleko od toga da je loš, ali poslednjih par meseci imali smo prilike da vidimo nekoliko odličnih ekrana. Problem je, uslovno rečeno, i u tome što je odnosa stranica 3:2, dok je najviša rezolucija fotografija 4:3, što znači da ćete imati crne okvire sa strane, zbog čega sam prikaz može delovati manje kvalitetno. U menijima i prilikom pregleda video snimaka, ekran izgleda bolje, jer je u potpunosti popunjen, ali vas savetujemo da osvetljenje maksimalno povećate, kako bi se kvalitet prikaza poboljšao. Ekran je prosečnog kvaliteta za ovu klasu, ali je ovo ipak najjeftiniji Pen i jasno je da je Olympus morao da uštedi, a i napravi razliku među modelima. Najveća mana ekrana je zapravo odziv piksela.  Objektiv M.ZUIKO DIGITAL 14-42mm 1:3.5-5.6 II koji smo imali tokom testiranja, karakterističan je “kit” objektiv, mada se u bogatijim pakovanjima mogu naći drugi objektivi. Kako Micro Four Third senzor ima crop faktor 2x, to znači da u (ekvivalentnom) lajka formatu ovaj objektiv ima raspon od 28-84mm. Svetlosna moć je identična kao kod svih drugih “početnih” objektiva i iznosi f3.5-5.6.

Ovaj objektiv nema stabilizaciju, a razlog za to je što se stabilizacija odvija putem pomeranja senzora. U menijima je moguće izabrati tri principa stabilizacije ili je u potpunosti isključiti. U praksi se ovaj način stabilizacije pokazao polovično. Kada su u pitanju dugačke ekspozicije (niske brzine zatvarača) u širokom kadru stabilizacija se pokazala krajnje korisna.

Sam objektiv je napravljen od plastike, ali je dovoljnog kvaliteta za “kit”. Objektiv ima zanimljivu karakteristiku, kao i u prethodnim slučajevima, da može gotovo da prepolovi zapreminu u situacijama kada se ne koristi. Štaviše, ako skinete objektiv i “uvučete” ga, potom ga stavite u jedna džep, a aparat u drugi (ne zaboravite na poklopce), možete čak i u tanjoj jakni da nosite aparat, a da se to ne primeti. Jedino što bismo voleli da vidimo jeste prsten fokusa koji mehaničk pomera sočiva unutar objektiva, a ne “preko žice”.

Objektiv je, kao što je i očekivano, najbolju oštrinu pokazao na “srednjim” otvorima blende. Ne samo u uglovima (što je očekivano), već po celoj površini fotografije (što je, takođe, očekivano).










Pored ekrana, ergonomija je druga i verovatno poslednja karakteristika koja pravi razliku između E-P3 i E-PM1 modela. Ipak, razlika u tasterima i načinu korišćenja aparata je značajna i veliko je pitanje može li E-PM1 da se koristi brzo i praktično, obzirom da je u pitanju ipak napredan fotoaparat. Softverske razlike, odnosno razlike u mogunostima dva aparata gotovo da ne postoje, tako da manjak tastera zaista može da bude problem. E-PM1 je pravi dokaz da profesionalni aparati nemaju veliki broj tastera i kontrola samo zbog udobnosti, već i zbog puke potrebe. Najveća razlika u odnosu na E-P3 je nedostatak drugog rotacionog kontrolera, što je uslovilo ne samo sporiju promenu određenih opcija, već i način promene. Druga bitna razlika ogleda se u nedostatku točkića sa modovima. E-PM1 ima sve ključne modove kao i E-P3 i nešto manji broj Art filtera i scena, pa nedostatak točkića sa modovima može biti veći nego što nam se na prvi pogled čini.

Da biste promenili mod ili čak otišli u “Setup”, potrebno je pritisnuti taster “Menu”, posle čega dobijate ekran na kome birate ART, iAuto, SCN, Video, PASM ili Setup. Ovakav meni nikada nismo videli i on je posledica velikog broja modova i nedostatka točkića sa modovima (ili sličnog hardverskog rešenja). Ovakav način kontrole nije težak za učenje, ali definitivno usporava korišćenje. Tokom fotografisanja se nedostatak drugog rotacionog kontrolera ne primećuje u velikoj meri, ali pod uslovom da u “custom” meniju izaberete odgovarajuće opcije. Iz nekog razloga, točkić je za PAS modove zaključan, ali u naprednom meniju postoji dovoljno opcija za prilagođavanje naprednom korišćenju. Možda najveću manu vidimo prilikom pregleda fotografija, jer je za zumiranje istih potrebno pritisnuti taster u desno, što nije veliki problem, ali je problem što pomeranje zumirane fotografije zahteva klik na info taster, a ponovno zumiranje zahteva “povratak” takođe preko info tastera. Onaj način pregleda ne samo da nije najbolji, već će i traži određeni period za navikavanje.

U “custom” meniju nalazi se velika količina opcija (kao da je u pitanju neki profesionalni DSLR), preko koga možete unaprediti upotrebljivost tastera. Tako je, na primer, moguće promeniti funkciju tastera za snimanje klipova, blic ili “drive” mod. Na ove tastere je moguće postaviti (potovo na Rec) gotovo sve napredne i manje bitne opcije, pa se utisak o upotrebi E-PM1 ipak popravlja, mada je potrebno određeno vreme provesti u meniju i eksperimentisati sa najboljom postavkom. Što se tiče ležanja u ruci možemo reći da se Olympus E-PM1 pokazao dosta dobro, mnogo bolje nego što bi na osnovu fotografija moglo da se kaže. Čak smo tokom pisanja ovog teksta više puta uzimali aparat u ruke da se uverimo da li ima nekih problema koje smo prevideli, ali te probleme nismo našli. Kockast dizajn i nedostatak rukohvata znače da aparat neće biti udoban u ruci, ali korišćenje jednom rukom je izuzetno lako i aparat nema tendenciju da ispadne. Odnos težine tela i kit objektiva deluje dobro ujednačeno, iako sa druge strane to ne može na osnovu slika da se kaže. Sve u svemu, E-PM1 nije šampion što se tiče ležanja u ruci, ali je osećaj prilikom korišćenja bolji nego što bi na osnovu fotografija moglo da se kaže.  MILC fotoaparati koriste isti princip fokusiranja kao i kompakti, odnosno drugačiji u odnosu na klasične DSLR aparate. Zbog većeg senzora i objektiva (u odnosu na kompakte), u početku su postojali određeni problemi sa brzinom fokusiranja. Olympus je kod svakog novog aparata unapređivao performanse, a može se reći da E-PM1 prilično brzo, kao što je to slučaj i sa E-P3 modelom.

Olympus AF sistem označava kao “120hz Fast AF” što u prevodu znači – prilično brz kontrasni sistem fokusiranja. Samo fokusiranje i fotografisanje statičnih objekata odvija se veoma brzo, bez ikakvog laga okidača. U nemalom broju statičnih situacija E-P3 lako može da pokaže bolje rezultate nego DSLR aparati. Ipak, problem mogu biti pokretni objekti, mada se mora reći da je taj problem uobičajen za gotovo sve kompakte i većinu MILC aparata. Ukoliko fotografišete pokretni objekat “rafalom” (što se može pretpostaviti), nećete moći da kadrirate, jer aparat ne zadržava živi prikaz. E-P3 ima opciju da AF sistem automatski prati izabran objekat, ali i pored toga morate da nagađate da li se on i dalje nalazi u kadru. Ono se moglo očekivati i za ovakve namene potrebna je fazna detekcija fokusa kakvu imaju DSLR aparati. Bez obzira, može se reći da je E-PM1 pokazao izuzetne rezultate što se tiče brzine i preciznosti fokusiranja, uz očekivana (za ovu konstrukciju) ograničenja. Što se tiče fotografisanja sekvenci, odnosno “rafal” mod (“continouos” ili “brust”), E-PM1 nije razočarao i pokazao je slične rezultate kao “jači” E-P3 Pen. Štaviše, ovi rezultati će zadovoljiti većinu zainteresovanih kupaca, a bolji rezultati se prosto ne mogu očekivati od ove klase fotoaparata. Testiranje smo radili sa Transcend 8GB Class 10 SD karticom, a rezultati su sledeći: JPEG količina fotografija do punjenja bafera: 10 fotografija po sekundi: 3,91 fotografija po sekundi pri popunjenom baferu: 2,58 pražnjenje bafera: 3,87s RAW količina fotografija do punjenja bafera: 10 fotografija po sekundi: 3,81 fotografija po sekundi pri popunjenom baferu: 1,33 pražnnjenje bafera: 6,9s RAW+JPEG količina fotografija do punjenja bafera: 9 fotografija po sekundi: 3,87 fotografija po sekundi pri popunjenom baferu: 0,88 pražnnjenje bafera: 10,4s Uključivanje aparata: 0,8s Uključivanje aparata u pregled: ne Isključivanje aparata: 1,2s Isključivanje aparata iz pregleda: 1,1s Prelazak iz moda za foto u pregled: 0,7s Prelazak iz pregelda u foto mod: 0,3s Zumiranje: ručno Od isključenog aparata do prve fotografije: 2,7s   

Card Setup – brisanje kartice Reset/Myset – resetovanje menija Pictre Mode – biranje boja/dinamike Image size/quality – veličina fotografija i nivo kompresije Image Aspect – odnos stranica Drive mode – brzina fotografisanja Image Stabillizer – tip stabilizacije Bracketing – snimanje sekvenci sa različitim podešavanjima Multiple Exposure – višestruka ekspozicija Flash Exposure Compensation – korigovanje ekspozicije blicem Flash RC Mode – daljinska kontrola bliceva Digital Tele-converter – digitalni tele “konverter” Slide show – automatska reprodukcija Edit – uređivanje fotografija DPOF Print Order – označavanje fotografija za štampu Reset Protect – uklanjanje zaštite sa obeleženih fotografija

AF mode – mod fokusa Full-time AF – konstantan fokus AF area – podešavanje AF predela […] Set Up – način pomeranja AF tačaka Reset lens – resetovanje ekrana Bulb focusing – fokusiranje kod “Bulb” ekspozicije Focus ring – smer prstena fokusa MF Assist – asistencija prilikom ručnog fokusa […] Set Home – podešavanje “početne” AF tačke kada se ista resetuje preko tastera (ukoliko se isti predefiniše) AF Illuminat. – lampa za asistenciju fokusiranja Face Priority – prioritet fokusiranja lica AEL/AFL – biranje AEL/AFL moda prilikom pritiska taster/okidača AEL/AFL MEMO – podešavanje da li taster treba da bude zadržan za AEL Button Function – menjanje funkcija tastera Dial function – podešavanje točkića Dial direction – smer točkića Dial Lock – “zaključavanje” zadnjeg točkića RLS Priority S – čekanje fokusa pri S-AF modu RLS Priority C – čekanje fokusa pri C-AF modu L fps – brzina snimanja sekvenci za L setovanje H fps – brzina snimanja sekvenci za H setovanje HDMI – HDMI izlaz Video out – NTSC ili PAL Info settings – podešavanje nivoa informacija Camera Control Settings – dostupnost kontrola zavisno od moda snimanja Picture Mode Settings – uključivanje ili isključivanje korišćenja podešavanja boja, dinamika i ART filtera Histogram Settings – podešavanje oznake dinamike histograma Mode Guide – uputstva za mdoove Live View boost – povećanje osvetljenja prikaza (kada je potrebno) Arf LV mode – podešavanje pregleda ART filtera pre fotografisanja Backlit LCD – automatsko isključivanje ekrana Sleep – automatsko isključivanje fotoaparata Beep – uključivanje/isključivanje “bip” tona Volume – glasnoća tona USB Mode – USB mod Ev step –  Ev koraci Metering mode – mod merenja svetla AEL Metering – mod merenja kada se koristi AEL ISO – osetljivost senzora ISO step – trećina ili cela blenda ISO koraka ISO-Auto set – definisanje limita ISO auto opcije ISO-Auto – definisanje u kojim modovima se pojavljuje ISO auto opcija Bulb timer – podešavanje najduže ekspozicije za Bulb Anti-Shock – opcija koja “kopira” opciju podizanja ogledala kod SLR fotoaparata Flash X-Sync – X-Sync brzina Flash slow limit – donji limit ekspozicije za korišćenje blica Flash + EV comp – povezivanje parametara ekspozicije sa jačinom blica za korigovanje ekspozicije Noise reduction – uklanjanje šuma kod dugih ekspozicija Noise filter – nivo procesiranja šuma White balance – fino korigovanje balansa belog ALL WB comp – korigovanje svih predefinisanih balansa belog Auto WB Keep Warm Color – toplija setovanja pri Auto WB opciji Flash + WB – automatsko menjanje WB opcije kod fotografisanja blicem Color space – sRGB ili Adobre RGB Shading comp – automatsko korigovanje tamnijih uglova Compression set – podešavanje predefinisanih modova veličine fotografija i nivoa kompresije Pixel count – određivanje nižih JPEG rezolucija Quick erase – uključivanje/isključivanje brzog brisanja RAW+JPEG erase – određivanje šta se briše prilikom brisanja RAW+JPEG fotografija File name – sekvenca numerisanja fajlova Edit Filename – uređivanje naziva fajlova Priority set – podešavanje pozicije opcija prilikom brisanja fajlova dpi settings – definisanja tačaka po inču (za štampanje) Copyright settings – određivanje informacija o vlasništvu snimljenog materijala Record Mode – određivanje moda za snimanje videa Movie + Still – uključivanje opcije paralelnog fotografisanja i snimanja videa Movie Sound – isključivanje zvuka video klipova Pixel Mapping – softversko uklanjanje mrtvih piksela Exposure shift – fino korigovanje preciznosti merenja svetla Battery warning level – upozorenje istrošenosti baterije, biranje vrednosti Eye-Fi – uključivanje korišćenja Eye-Fi WiFi SD kartice Olympus PenPal share – bežično deljenje fotografija (putem PenPal dodatka) Olympus PenPal Album – bežično deljenje albuma (putem PenPal dodatka) Electronic Viewfinder – podešavanje elektronskog tražila (dodatna oprema)

Date / Time – datum i vreme Language – jezik LCD Adjust – podešavanje ekrana Record View – dužina pregleda tek snimljene fotografije Settings / Acc. Port menu display – definisanje strukture menija Firmware – prikaz verzije firmwarea tela i objektiva
 









RAW fotografije su uvezene preko Adobe Camera Raw 6.5 prilikom čega su sve vrednosti uklanjanja šuma stavljene na 0.







 


Olympus E-PM1 osetno je napredovao u odnosu na prethodnu generaciju kada je procesiranje šuma u pitanju zahvaljujući procesoru sa dva jezgra. E-PM1 nema previše šuma čak ni pri 6400 ISO vrednosti, ali gubljenje boja počinje još sa ISO 3200. Ono što raduje jeste kvalitetno odmeren proces uklanjanja JPEG šuma sa čak 3 opcije, među kojima svako može da izabere omiljenu ili advekatnu za određeni zadatak. Na vama je da odlučite šta više želite: više detalja ili manje šuma. Sve u svemu, Olympus E-PM1 se solidno pokazao na ovom polju, mada se može primetiti da rezultati nisu dobri kao kod poslednje generacije aparata sa senzorom veličine APS-C. Istina, primećuje se nešto jače procesiranje šuma u pojedinim slučajevima, ali ništa što bi previše smetalno potencijalnim kupcima ovog aparata. Ipak E-PM1 ima generalno dosta dobre JPEG rezultate   RAW fajlove smo uvezli preko ACR 6.5 softvera. Sva podešavanja oštrenja su postavljena na 0, a unutar Photoshopa smo izvršili oštrenje (Unsharp mask: 100, 0.6, 0).

Olympus E-PM1 je pokazao odlično procesiranje JPEG fotografija. Lako se može primetiti jako i dobro oštrenje, koje ne narušava detalje i opšti izgled fotografije. Količina oštrenja koju standardno primenjujemo za RAW u ovom slučaju nije bila dovoljna, što znači da JPEG fotografije imaju dovoljno oštrenja, čak i za direktnu štampu. Nikada JPEG format ne može da bude bolji od dobro obrađene RAW fotografije, ali na ovim primerima vidimo da E-PM1 daje fantastične JPEG rezultate i da neće biti dovoljno samo da importujete RAW, kako bi dobili bolju fotografiju, kao što je to slučaj kod nekih drugih fotoaparata.
  


E-P3 i E-PM1 pružaju identičan kvalitet fotografija. Eventualne minimalne razlike koje se vide u ovim studijskim uslovima, mogu biti posledica različitog primerka objektiva, ali su realne razlike u kvalitetu fotografija faktički nepostojeće. Ipak, ako bismo morali da odredimo pobednika, to bi bio skuplji i jači E-P3.  E-PM1 ima 5 predefinisanih modova za boje pored automatskog i-Enhance. Sve ove modove moguće je dodatno ručno kontrolisati. Vivid, Natural i Muted predstavljaju podešavanja za izražene, normalne i prigušene boje. Portrait boje daju nešto svetlije rezultate iz prostog razloga što ovo podešavanje inica nešto dužu ekspoziciju. Ručno podešavanje boja ima i Gradation opciju koja, kao što možemo videti, faktički menja ekspoziciju.
i-Enhance
Vivid
Natural
Muted
Portrait
Monotone
Normal Gradation
High Level Gradation
Low Level Gradation 
Pop Art
Soft Focus
Grainy Film
Pin Hole
Diorama
Dramatic ToneKada je reč o kvalitetu fotografija, treba očekivati gotovo iste rezultate kao kod E-P3 modela. Pri niskim ISO osetljivostima treba očekivati slične rezultate kao i kod starijih Micro Four Thirds aparata, dok se rezultati u procesiranju u odnosu na starije modele zahvaljujući bržem procesoru najviše vide prilikom korišćenja viših ISO osetljivosti.
40mm f11 1/2000s ISO200
Kada smo testirali E-P3 vreme je bilo izuzetno tmurno, a većinu sunčevih zraka je filtriralo nebo i oko nas je bilo klasično zimsko sivilo. Dok u studijskim uslovima ručno podešavamo aparat onako kako testiranje zahteva, za “opuštenije” fotografije koristimo automatiku aparata. iAuto(matika) je odlično uradila posao kod E-P3 modela i pojačala boje, čime su fotografije živnule, ali u ostale u prirodnim granicama.
28mm f5.6 1/125s ISO200
I u ovom slučaju smo za “obične” fotografije koristili iAuto, s tim što je svetlo bilo prilično drugačije – nebo je bilo sasvim vedro, pa su intenzitet i boja sunčevih zraka bili na letnjem nivou. Moramo pohvaliti iAuto mod još jednom i reći da je znatno pametniji u poređenju sa automatskim modovima na fotoaparatima od pre nekoliko godina. Ranije su automatski modovi previše često koristili agresivna “sigurna” podešavanja, pa zbog toga potencijal aparata nije iskorišćavan u potpunosti.
14mm f11 1/500s ISO200
iAuto mod kod novih Pen Olympusa koristi podešavanja na štetu kvaliteta fotografija samo kada je to zaista potrebno i sama podešavanja uglavnom nisu drugačija od onih koje bi izabrao iskusniji fotograf. Ipak, nije sve savršeno, pa nam se čini da u automatskom modu pod “letnjim” svetlom boje mogu da budu naglašene više nego što bi trebalo. Sigurno da na taj način fotografije izgledaju atraktivnije i da bi eventualna štampa izgledala bolje, ali je pitanje da li bi se takve fotografije dopale nekome ko svaki aspekt slike voli da drži pod kontrolom.
42mm f11 1/500s ISO200
Olympus E-PM1 ima manji senzor od APS-C senzora, ali značajno veći čak i od najvećih senzora u kompaktima. Manji senzor znači i manji objektiv, pa je samim tim kvalitet fotografija nešto niži u odnosu na DSLR aparate sa APS-C senzorima. Shodno tome, kvalitet fotografija je značajno bolji u odnosu na kompakte, a dobra stvar je što Olympus ima izuzetno kvalitetno procesiranje JPEG fajlova – štaviše, biće potrebno dosta truda da kvalitet RAW fajlova u postprodukciji izjednači ili premaši JPEG.
14mm f3.5 1/60s ISO640
Sve u svemu, Olympus E-PM1 nudi kvalitet fotografija koji će u iAuto modu, bez obrade, zadovoljiti 95% potencijalnih kupaca ovog aparata. Preostalih 5% će dodatni kvalitet morati da potraže u ručnom podešavanju i obradi RAW fajlova. Dobra je vest da E-PM1 ima bogate opcije koje omogućavaju profesionalan pristup fotografisanju.
14mm f3.5 1/60s ISO1600
Olympus E-PM1 video snima u rezoluciji 1920 x 1080 rezoluciji i to nije najboljih Full HD koji smo videli. Zanimljivo je da nedostatak tastera i kontrola u slučaju E-PM1 znače lakšu kontrolu nad video snimcima. Kontrola videa kod E-P3 činila nam se delimično zbunjujuća, dok kod E-PM1 sve izgleda logičnije, mada ne savršeno. Najveći problem u svemu je ipak kompresija video snimaka – u prevodu, količina detalja u snimcima je smanjena zarad više prostora na kartici.
17mm f4 1/80s ISO200
Još jedan problem je Digital IS koji se koristi tokom video snimaka, koji može da uslovi neče čudne efekte, pogotovo ukoliko koristite objektiv na većoj žižnoj daljini. Čak je i ključne parametre video snimaka moguće lako kontrolisati (osim ISO). Sve u svemu, Olympus E-PM1 ne nudi profesionalni video potencijal, koji je sve češći kod MILC, a pogotovo DSLR aparata, ali za amaterske potrebe i entuzijaste omogućava lak način snimanja i pregleda materijala, uz dostojan kvalitet.
1920 x 1080, 30fps, AVC, 38 MB
 Olympus je uradio odličan posao sa E-PM1, a dva su razloga zbog koga imamo taj utisak. Prvi razlog vidimo kada E-PM1 posmatramo kao jedinku. U pitanju je izuzetno dobar aparat, velikih mogućnosti, koji neće plašiti amatere, a teško će mu i ozbiljni fotografi šta zameriti, koji pritom ima krajnje povoljnu cenu.

Kada se posmatra pokraj E-P3, E-PM1 je ponovo dobro urađen posao. Obzirom da aparati imaju isti senzor, objektive i procesor, postavljalo se pitanje na koji način će Olympus napraviti pristupačniji aparata, bez drastičnih promena, ali na taj način da dva aparata budu zaista odvojena klasa. E-PM1 ima primetno slabiji ekran u odnosu na E-P3, kao i lošiju ergonomiju, koja je zasnovana na manjem broju tastera, što je uslovilo određene promene u korišćenju i menijima. Međutim, to smanjenje tasatera je učinilo da E-PM1 “spolja” izgleda manje “opasan” za početnike. Ove promene će najmanje “boleti” ciljnu grupu kupaca. Olympus E-PM1 daleko je od savršenog po nekoliko pitanja, ali su to sve stvari koje potencijalne kupce neće mnogo interesovati. Fotografije su nešto slabije u odnosu na APS-C aparate. Ergonomija nije sjajna, mada jeste razumnjiva za cenovnik rang. Određena ograničenja video snimaka su nešto što neće pogoditi većinu kupaca ovog aparata, a jedina mana koju svako može da primeti jeste ekran. Dok ekran nema neke značajne probleme, primetno je da poslednje generacije fotoaparata imaju bolje ekrane nego E-PM1.

Olympus je svaku sledeću generaciju Pen aparata adekvatno unapredio, a E-PM1 kao jeftini smanjeni predstavnik treće generacije nije razočarao. Iskusni korisnici će sa njim moći da izvuku odlične rezultate, jer E-PM1 gotovo da nema naprednu opciju koja fali. Amateri će biti “uvučeni” u ozbiljan svet fotografije, ukoliko to žele, a ukoliko žele da samo kliknu i slikaju/snimaju, ni to nije problem – štavi&ˇe, E-PM1 ima odličnu automatiku. E-PM1 je lako bolji aparat od bilo kog kompakta, ali se postavlja pitanje ima li smisla porediti ga sa DSLR aparatima, koji ma koliko jeftiniji i mali bili i dalje su veći i skuplji. Pen je definitivno klasa za sebe, koju će čak i profesionalci voleti da imaju kao rezervu, a početnici i amateri voleti više nego praktično svaki kompakt. Prednosti – vrlo dobar kvalitet fotografija – odlična JPEG obrada (eventualno nešto jača obrada šuma), prisutan RAW – mnoštvo naprednih opcija – odlične performanse – brz fokus – prihvatljiv nivo šuma do srednjih vrednosti – Full HD video – prilagodljive kontrole – odlična automatika aparata Nedostaci – slabiji prikaz ekrana (odziv) – kompresija video snimka – zahteva period privikavanja i podešavanja za napredno korišćenje – nivo šuma za veće ISO vrednosti – stabilizacija za video snimke