Aleksandar Božović
Miroslav Nikolić
Od praktično lokalnog proizvođača sa početka ove decenije (kada su u pitanju mobilni telefoni, naravno; na polju telekomunikacione opreme je Huawei značajan igrač već duže vreme), dospeli su do pozicije trećeg po broju prodatih uređaja, a po sopstvenim navodima – napadaju i prvo mesto! Huawei već nekoliko godina ima sopstvenu produkciju čipseta za mobilne uređaje, pokrivajući njom ceo proces: od dizajna do ugradnje u konkretne modele. Samim tim, ne zavise od uspeha Qualcomm-a ili MTK-a, i praktično kontrolišu kompletan proizvodni proces svojih uređaja, prilagođavajući kroz njega softver hardveru i obratno (slično radi i Apple), što kasnije dovodi do toga da se manje vremena i resursa gubi na dorađivanje softvera u finalnim verzijama, i dobijaju se bolje performanse uređaja u odnosu na one kod kojih je softver morao biti dodatno dorađivan ne bi li se iz hardvera mogao izvući maksimum.
Ova sloboda u razvoju novih smartfona dovela je Huawei u situaciju da za kratko vreme bude u stanju da proizvedu zaista kvalitetne uređaje, po svima parametrima. Tako je i na samom MWC sajmu u Barseloni, gde je bio predstavljen, Huawei P10 privukao možda i najviše pažnje od svih predstavljenih uređaja, uz LG G6. Da razloga za tako nešto ima – ne možemo da osporimo: sam pogled na specifikacije P10 je uzbudljiv, ali tek kada se telefon uzme u ruke, nastupaju oduševljenja, koja se protežu i na samu upotrebu ovog smartfona… Šta nam se to sve tako svidelo, a šta možda i nije – pročitajte u narednim pasusima!
Raspakivanje i dizajn
Već po samom pakovanju P10 modela, lako se stiče utisak da se radi o uređaju visoke klase: kutija ima interesantan mehanizam otvaranja, gde se poklopac, rasečen po sredini, razdvaja ka stranama, otvarajući tako prostor u kome leži sam telefon. Kada se kutija nalazi u zatvorenom položaju, nema pak bojazni da će nešto iz nje možda ispasti, imajući u vidu da se delovi poklopca po sredini drže spojenima pomoću magneta koji je ugrađen u obe strane. Zanimljiv koncept, i vrlo kreativan – detalj koji je teško ne zapaziti, a posebno znači imajući u vidu da se radi o modelu koji nije jeftin.
Sadržaj kutije “upada u oči” – pored toga što su vrlo zanimljive zasebne kutije i pregrade u kojima se elementi pakovanja nalaze, prisutno je tu praktično sve što bi kupac mogao poželeti. Pored uputstava za korišćenje uređaja, USB-type-C kabla, adaptera za struju, iglice za vađenje kartice i slušalica, tu su i fabrički zalepljena folija na uređaju, kao i plastični cover, logično – perfektnog naleganja na P10 i visokog kvaliteta izrade. Na polju prodajnog pakovanja zaista samo pohvale za Huawei.
Kada dođemo do onog glavnog, tj. kad uzmemo telefon u ruke, i počnemo njega da zagledamo – na par trenutaka, sve okolne pojave padnu u drugi plan. P10 zaista ostavlja zavidan prvi utisak na korisnika – ništa manje nismo ni očekivali, znajući da je u pitanju naslednik modela P9, koji je i sam postavio određene standarde na polju dizajna (pre svega tu mislimo na postavku dveju kamera na poleđini telefona). No, da ne bi bilo previše priča o pukom “prepisivanju” dizajna sa prethodne generacije, Huawei je primetno izmenio svog ovogodišnjeg pulena, ostavivši pojedine dizajnerske odrednice, i to one najuspelije. Na taj način, nije načinjen preteran iskorak od dizajnerskog pravca koji ova serija prati, ali je udahnuta svežina koju svaki novi skupoceni uređaj prosto mora da poseduje, kao opravdanje za mukom zarađeni novac kupca koji ga je za njega dat.
Pre svega, ivice ovogodišnjeg Huawei-evog flegšipa nešto su zaobljenije, i malo bolje prijanjaju u ruku korisnika. Daleko od toga da je P9 bio oštrih ivica, ali razlika ipak postoji, a kada se u obzir uzme da je P10 i uži skoro 2mm od svog prethodnika, ergonomija je za nijansu bolja, i samim tim i baratanje telefonom jednom rukom. Uz to, dok je kod P9 sa strana bio prisutan metalni ram koji se odlično uklapao tj. nastavljao na ostatak telefona, kod P10 imamo strane telefona izlivene sa zadnjim delom u unibody stilu, te je upravo tako postignuto da prelaz bude nešto obliji. Naravno, kvalitet izrade je i ovde prosto besprekoran. Nema reči ni o najmanjim mikrozazorima, preciznost je na vrhunskom nivou, a i sami materijali odišu duhom premium nivoa. Štaviše, završna obrada leđa telefona je izvedena tako da presijavanje metala, u zavisnosti od boje, daje svakom modelu poseban elegantni nastup, a kako je površina ipak matirana, telefon ne klizi iz ruku, niti na njemu ostaju otisci prstiju.
Rešenje za perfektno uklapanje oba modula kamere sa ostatkom leđa telefona preneseno je na P10 sa njegovog prethodnika uz minimalne modifikacije: na P9 je komad stakla koji je pokrivao module, blic i senzore kamere bio pravougaonog oblika sa zaobljenim ćoškovima, a njegov naslednik ima podsečen donji kraj, dok je gornji obliji, ne bi li se zgodnije pripojio uz jednu od plastičnih antena uklopljenih u metalnu površ stražnjeg dela telefona radi boljeg prijema bežičnih signala – druga je, logično, sa donje strane. Zadnja strana telefona sadrži samo jos Huawei logo, otprilike na jednoj trećini od vrha telefona, tačno naspram Volume Rocker-a, koji je sa desne strane telefona, odmah iznad Power Button-a. Dugme za startovanje uređaja zanimljivo je dizajnirano: vrh, tj. površ koja se pritiska, je iste boje kao i telefon, dok su mu bočne strane u drugoj nijansi – naš testni primerak, crni, ima Power Button crvene boje, što izaziva zanimljiv efekat kada se telefon gleda sa te strane.
Sa leve strane, P10 ima samo otvor za kombo-slot: dve SIM-kartice, ili samo jedna, ali uz microSD karticu. Ni gore nema mnogo sadržaja: tu je samo sekundarni mikrofon, dok je dole već dosta veća gužva. Pored Type-C USB ulaza zatičemo dva šrafića, sa obe strane po jedan, tu su i “rupice” iza kojih se skrivaju zvučnik i primarni mikrofon, kao i 3.5-mm ulaz za slučalice: detalj koji će obradovati mnoge protivnike novog trenda koji je Apple uveo u svet smartfona, a pojedini proizvođači ispratili.
Sa prednje strane uočavamo i najveću promenu u odnosu na prethodnika: senzor otiska prsta više nije pozadi, nego ispod ekrana, i pored te uloge, obavlja i posao ne samo Home, nego i ostalih tastera. Naime, ukoliko korisnik odabere da nema On-Screen navigacione testere, kratak pritisak na senzor predstavlja Back komandu, duži pritisak je Home, a “svajp” zdesna na levo je Recents. Dakle, postavka slična kao kod pojedinih Meizu smartfona, s tim da je osnovna razlika u tome što taster nema fizičkog hoda, tj. fiksan je i sva interakcija sa njim je taktilna. Zaobljenog je oblika, i u ulozi senzora otisak prsta je izvrsan: ne znamo kako to Huawei postiže, ali njihovi čitači otiska rade nestvarno brzo. Nismo, naravno, ni pokušavali da izmerimo koliko to vremena treba od spuštanja prsta na senzor do otključavanja ekrana, ali merenje bi bilo u stotinkama, i to, verujemo – jednocifrenim!
Iznad 5.1-inčnog ekrana se primećuju samo otvor zvučnika za razgovore i prednja kamera – senzori osvetljenja i udaljenosti i LED lampica su vešto ušuškani u okoliš, bar na crnom modelu. Za razliku od trenda koji će ove godine biti na snazi, kako stvari stoje nakon MWC-a i tone leak-ova vezanih za Samsung Galaxy S8, P10 ima određen prostor prisutan kako ispod tako i iznad ekrana, i to simetrično, dok su bezeli sa strana svedeni praktično na minimum.
Po našem mišljenju, Huawei svakako nije preterao sa neiskorišćenim prostorom, a estetska komponenta je pogođena – iako se ne može osporiti da određenih sličnosti sa modelom proizvođača iz Kupertina ima, P10 ima i dosta “svojih” pojedinosti, koje ga čine prepoznatljivim i vrlo dopadljivim. Kada se na to dodaju vrhunski materijali, prefinjen odsjaj koji emituju, perfektna izrada i elegantne linije ovog telefona, definitivno zaključujemo da se radi o lepotanu, koga će mnogi korisnici kupiti dobrim delom zbog izgleda, iako ovaj uređaj poseduje i mnoge druge kvalitete.
U uvodnom delu teksta, već smo pomenuli kako Huawei već neko vreme koristi sopstvene čipsete HiSilicon brenda, bivajući na taj način kovač svoje sreće kada je hardver telefona u pitanju. Ovo naravno olakšava troškove razvoja i proizvodnje celokupnog proizvoda i dovodi Huawei u poziciju da izvuče maksimum iz svojih uređaja. Naravno, sa druge strane, iako velika kompanija – Huawei rizikuje u smislu da možda ne proizvede čipsete koji će moći da se mere sa konkurentskima, u kom slučaju bi se moglo govoriti o nedovoljno opravdanim investicijama na tom polju.
Prethodnih godina, vodeći Kirin čipseti bili su solidnih performansi, ali su ipak donekle kaskali za proizvodima Qualcomm-a i Samsung-a, posebno na polju GPU-a. I čipset koji je prisutan u P9 modelu, Kirin 955, nije ostvarivao rezultate poput pandana drugih pomenutih proizvođača (osim na polju autonomije), i iako je i sa njim prošlogodišnji Huawei flegšip radio sjajno, znalo se da bar na papiru i po brojkama ima boljih, i to je moglo uticati na prodaju. Da se taj trend zaustavi, kao kompanija koja brzo uči i zaista napreduje vrlo očigledno – Huawei se pobrinuo već sledećim vodećim čipsetom.
Kirin 960 pokazao se po nekim nezavisnim istraživanjima čak i boljim (gledano kad se svi parametri ponderisano uzmu u obzir) od svih konkurentskih čipseta, osim Apple-ovog A10. Mate 9 bio je prvi model koji je došao sa njim, i kada se pokazalo koliko je dobar, nije predstavljalo iznenađenje što se našao i u modelu P10.
Još uzbudljivije će biti gledati kako se borba na polju razvoja čipseta razvija u narednom periodu: Qualcomm je najavio monstruozno snažni Snapdragon 835, te se ne sumnja da će i odgovor HiSilicon podbrenda biti odgovarajuć. Do tada, ne možemo da se požalimo na čipset u P10, kao ni na ostatak hardvera, čiji pregled možete videti u priloženoj tabeli.
[modul]specifikacija=9128[/modul]
P9 je hardverski takođe bio prilično snažan, ali određene zamerke su postojale, možda pre svega na Full HD rezoluciju ekrana, i na pomenuti Kirin 955. Ponavljamo, daleko od toga da je ijedna od ovih komponenti pružala ispod očekivanog prilikom korišćenja, ali prosto – konkurentski modeli su na papiru delovali bolje, i to je potencijalno moglo da ugrozi prodaju. Samim tim, Huawei je ovogodišnji flegšip unapredio na praktično svim poljima, ne bi li pomenute rizike sveo na minimum.
Procesor i grafika su sada znatno ojačani, RAM memorije više nema u opciji od 3 GB nego sve verzije telefona imaju 4 GB, monohromatska kamera sada ima senzor od 20 MP, kao na Mate 9 telefonu, dodato je 2K snimanje kao i optička stabilizacija slike, podignut kvalitet zvuka prilikom upotrebe slušalica… Praktično na svim poljima je vidljiv korak napred; jedino je displej ostao Full HD rezolucije, međutim sa većom gustinom piksela, imajući u vidu da se “smanjio” na 5.1-inčnu dijagonalu – o njemu svakako više u zasebnom odeljku.
Sva ova hardverska unapređenja, donela su i vidljiv skok u performansama. Osim što je u radu telefon fluidniji od ionako fluidnih prethodnika, i sintetički testovi potvrđuju da se radi o jednom od najbržih telefona današnjice. AnTuTu rezultat je na par poena od 120.000, dok je GeekBench pravi pokazatelj snage Kirina 960: na Multicore testu P10 prebacuje 6.000 poena, dok konkurenti opremljeni Snapdragon 820/821 čipsetima jedva prebacuju 5.000 – dakle, prednost je bezmalo 20%.
Zaista, u radu se potvrđuje da je Huawei spremio zaista snažan telefon svojim fanovima. I posle instantnog otključavanja ekrana prebrzim senzorom otiska prsta, skrolovanje i svajpovanje ovim uređajem protiče bez i najmanjih mikro-seckanja, dok najzahtevnije operacije P10 izvodi bez većih napora. Konkretno, veliki broj jezgara prosto “razbija” taskove u pozadini, tako da update čak i većeg broja aplikacija nećete ni osetiti, dok snimanje 2K video sadržaja prolazi glatko, i što je još važnije – telefon se prilikom istog ne zagreva preterano, tj. ostaje tek mlak, i dosta hladniji od pojedinih takmaca. Deluje da je optimizacija obavljena odlično od strane Huawei inženjera.Naravno, da bi sve glatko radilo na jednom smartfonu, nije dovoljan snažan hardver. Bitan je i softver, kao i naravno njegova integracija sa hardverom. Pomenuli smo kako je na tom polju sada Huawei-u lakše, imajući u vidu da se pod okriljem iste kompanije razvijaju oba, i rezultati su vidljivi. Performanse EMUI korisničkog interfejsa su sve bolje, broj ugradjenih opcija i podešavanja je sve veći, a čak i ono neko “šarenilo”, vidljivo u starijim verzijama ovog skina, počelo je da nestaje i okruženje izgleda sve ozbiljnije i privlačnije – bar po našem mišljenju. Ako ništa, i dalje se radi o prepoznatljivom sistemu, koji se razlikuje i od TouchWizz-a i Sense-a, ali i od stock Androida, i koji pokušava da pridobije korisnike na “svoj” način.
Android verzija na P10 je 7.0 Nougat, ali kako je EMUI 5.1 kojim je presvučen prilično sveobuhvatan, jedini pravi elementi “sedmice” od kojih će korisnika ovde imati koristi nalaze se “ispod haube”. Ipak, Huawei već godinama praktično samo nadograđuje svoj korisnički interfejs, osluškujući puls i potrebe korisnika, te je tako sve potpunija kontrola koju oni imaju nad uređajem.
Iako je osnovni “paket” Google aplikacija ostao prisutan (tu su Maps, Slides, Drive, YouTube, Photos…), Huawei je svojima zamenio što je više aplikacija mogao (neke tako zapravo i “poduplavši”). Dialer, Calendar, Messaging i slične aplikacije su u EMUI stilu, a prate ih i pojedine koje su tu ne bi li obogatile korisničko iskustvo. Pre svega mislimo tu na HiCare, HiGame, Phone Manager, Health i slične.
I dalje se držimo stava da aplikacije ovog tipa ne moraju zaista obavezno da se nađu u ROM-u bilo kog telefona, nego je bolje za proizvođače da korisnicima kroz jasno istaknute linkove ponude prečice do njihovih instalacija – tako one završe na smartfonu UKOLIKO korisnici to žele. Ovako se samo bespotrebno zauzima interni prostor onim što korisnik možda (često i potpuno sigurno) ne želi da koristi. Sigurno da ovo nije jedini razlog tome, ali od 64 GB koliko interne memorije ukupno ima na testnom modelu, skoro 20 GB (!) manje ostaje korisniku na raspolaganju… Da ne pominjemo da smo u sistemu zatekli i Trip Advisor, Booking.com i slične aplikacije…
Neke od primetnih promena koje je 5.1 verzija EMUI-a donela vezane su za opcionalno uvođenje App Drawer-a na Homescreen-ove, kao i za samu navigaciju kroz sistem: softverske tastere moguće je u potpunosti isključiti i služiti se Home dugmetom, kako smo već i opisali, a moguće je čak definisati i tzv. Floating Dock. Radi se o kružnom meniju, koji poput konverzacione ikonice iz FB Messenger-a može da se premešta svuda po interfejsu, a na kome se nalaze navigacioni tasteri, kao i dodatni koje korisnik definiše.
Uobičajen set podešavanja je tu, uz sitnija proširenja, pa tako korisnik može promeniti temu UI-a ako mu se ne sviđa, definisati neki Motion task, izvršiti podelu ekrana jednim potezom prstiju, prilagoditi interfejs upotrebi jednom rukom, definisati Private Space okruženje, preći u Simple mode (zgodno za starije, ili na kampovanju), i još mnogo, mnogo toga… Ne možemo tvrditi sa sigurnošću, ali deluje nam da je EMUI interfejs sa najviše podešavanja od svih koje renomirani proizvođačii trenutno nude. To je samo jedan od razloga zbog kojih nam deluje da Huawei i softverski ide u pravom smeru, te se nadamo da neće menjati kurs.
Ekran
U godini kada se QHD rezolucija flegšip uređaja više i ne dovodi u pitanje, imajući u vidu da su svi prešli 5 inča dijagonale ekrana poodavno (osim retkih izuzetaka, tipa iPhone 7), Huawei ipak izbacuje P10 sa Full HD ekranom… Da li je to opravdano? Teško je reći…
Razlozi Za i Protiv postoje, pa da krenemo prvo od potvrdnih. Pre svega, zaista ne vidimo svrhu veće rezolucije na 5.1 dijagonali. Uz ppi od 432, što je po mnogim oftalmološkim studijama i preko granice koju ljudsko oko može da primeti na udaljenosti od 20ak centimetara i više – imamo ekran čija je oštrina izuzetna. Pored toga, “udar” na performanse i autonomiju telefona biće manji, imajući u vidu da manji broj piksela koje čipset treba da opskrbi definitivno pomaže ostalim “potrošačima” u sistemu. Na sve to, tu je i niža cena proizvodnje panela manje rezolucije (mada to, u krajnjoj instanci, ne mora da se odrazi i na cenu telefona u maloprodaji).
Ako se osvrnemo na momente koji govore u korist QHD rezolucije (da ne preterujemo sa većima), tj. protiv Full HD-a, recimo da možemo u njih svrstati nešto jasniju sliku, u pojedinim situacijama. Dakle, retko kad će korisnik biti u situaciji da pri svakodnevnom korišćenju zaista vidi neku razliku između FHD i QHD na dijagonalama poput 5.1, ali ne budimo skroz isključivi, te recimo da može da se desi da je nečije oko u stanju da primeti razliku. Drugi razlog koji bi mogao da govori u prilog 2K rezoluciji je VR – setovi za virtuelnu realnost sve su češće prisutni kao dodatna oprema za smartfone, a za njih je QHD rezolucija ipak poželjnija.
Pored pomenutog, jedini preostali razlog koji mi vidimo kao svrhu upotrebe QHD ekrana u poslednje vreme, mogao bi se nazvati “gadget envy”, ili ti “tehnološka zavist”. Prosto, iako ni sami nismo svesni realnih prednosti, nekada poredeći dva uređaja jednostavno favorizujemo onaj koji na papiru ima “jače brojke”. Ljudska priroda je takva: želja za boljim rukovodi nas prilikom izbora, pa i kad nismo potpuno sposobni da procenimo šta je to zapravo bolje…
Dakle, ako se za trenutak poslužimo racionalnijim rezonom – displej koji je Huawei upotrebio u P10 modelu, apsolutno je adekvatan! Pored odlične oštrine, IPS-NEO ekran zaštićen je Gorilla Glass 5 zaštitnim staklom, a pritom je i vrlo tanke izrade (stiče se utisak da između prsta korisnika i displeja nema uopšte prostora), što utiče na odličan kontrast, koji u kombinaciji sa vrlo visokim maksimalnim osvetljenjem (skoro 600 nita) čini upotrebu telefona mogućom i pri jarkoj sunčevoj svetlosti. Crna boja među dubljima je od svih koje smo zatekli na IPS ekranima, dok je reprodukcija boja generalno “hladnija”, mada se to može korigovati u podešavanjima vezanim za displej, gde je moguće i smanjiti nivo plavičastih nijansi prikaza, što omogućava lagodnije čitanje sadržaja u noćnim uslovima.
Na kraju krajeva, posle nekoliko dana sa P10 – njegov ekran služio nas je odlično, u smislu da smo uživali konzumirajući razne multimedijalne sadržaje, a i prilikom drugih, uobičajenih radnji. Stoga, ako je ikoga baš rezolucija ekrana odvraćala od ovog uređaja, neka razmisli još jednom…
Baterija
Usled vrlo uspešnih softverskih optimizacija, kombinovanih sa pristojnim, ako ne i odličnim kapacitetima baterija, modeli Huawei-a retko su neprijatno iznenađivali kada je autonomija u pitanju, dok su neki znali i da prosto briljiraju na ovom polju – Mate 9 je možda najbolji primer za to.
Ipak, na našem testu P10 nije se pokazao preterano sjajno. Istina, koristili smo ga pretežno u oblasti slabog signala, često slikali njime i bavili se drugim po bateriju opterećujućim radnjama (puštanje sintetičkih testova, YouTube, surfovanje…), ali smo svakako očekivali nešto bolji rezultat.
Sa nepunih 4h uključenog ekrana na 17h upotrebe, P10 bi se mogao svrstati čak i u kategoriju blago ispodprosečnih uređaja. Iako je tokom naše upotrebe jedan update i primio, verujemo da će kroz naredne nadogradnje P10 dobiti rešenje i za ovaj problem – znajući koliko se Kirin 960 štedljivo pokazao u Mate 9, te da je 3200 mAh više nego korektno na 5.1” Full HD ekranu, verujemo da će autonomija ići znatno iznad vrednosti koje smo mi zabeležili.
Ulazimo u drugu godinu otkako je Huawei uveo postavku sa dve kamere na poleđini telefona, i sve je više modela koji slede taj princip (Mate 9, Honor 8, Honor 6X i drugi). Međutim, nemaju sve serije privilegiju da razvoj kamera bude izveden u saradnji sa poznatom nemačkom kompanijom Leica – P serija, međutim, ima. U slučaju modela P10, načinjen je napredak u odnosu na P9, a hardverski zapravo zatičemo ovde iste module kamera kao i kod modela Mate 9, s tim da je, u odnosu na njega, dodatni trud uložen da se kroz softverske optimizacije dobije bolji kvalitet fotografija i video snimaka.
Konkretno, 12 MP modul je kolor senzor, koji poseduje i OIS, dok je 20 MP modul monohromatski. Međutim, kolor slike moguće je dobiti i u 20 MP, tako što se fini detalji slikaju monohromatskim senzorom, dok drugi “pokupi” informacije o boji fotografije, te ih primeni na svih 20 MP fotografije. Druga bitna informacija odnosi se na činjenicu da obe kamere tokom slikanja zapravo naprave više frejmova, koji se zatim kombinuju, ne bi li se eliminisalo što više šuma sa slike. Sličan princip Google naziva HDR+ algoritmom, i to je trenutno, po opštem mišljenju, najuspešniji algoritam za “peglanje” fotografija, posebno u uslovima niskog osvetljenja (ne kažemo da Huawei i Leica kopiraju Google, niti da se radi o istom principu; jedino se zna da se na Nexus smartfonima prvi put pojavila ta ideja).
Dodatni razlog koji govori u prilog dvema kamerama je prikupljanje svetlosti: naime, i pored relativno uskih otvora blendi (f/2.2 na obe kamere), prisustvo monohromatskog senzora (koji, usled nedostatka Bayer/kolor filtera, može da “uvuče” više svetlosti) dovodi do prijema veće količine svetlosti, koja se zatim softverski “primenjuje” na uslikani kadar glavnom kamerom. Prethodne iteracije Huawei izvedbi ove operacije prilikom low-light fotografisanja donosile su sve bolje rezultate, ali uz ipak i dalje primetnu nešto veću količinu šuma.
Pre nego što dođemo do samog kvaliteta fotografija, kao i uvek, sledi par reči o samoj aplikaciji kamere. Na osnovnom ekranu, pored okidača fotografije, vidimo prečice do galerije i video-moda, dok su na gornjem delu ekrana prisutne komande za blic, prelazak na “Wide-aperture” mod (koji pravi bokeh efekat u pozadini kadra), portret-mod, prelazak na prednju kameru ili izbor filtera. Svajpom na levo, dolazimo do menija u kom se bira jedan od modova, poput HDR-a, monohromatskog, panorame, noćnog i sličnih, dok se svajpom na desno dolazi do podešavanja, i to onih za odgovarajući trenutni izbor kamere (glavna, prednja, video).
Podešavanja je zaista mnogo, s tim da su manualna izvučena na glavni ekran, odmah iznad okidača fotografije, gde se aktiviraju povlačenjem “fioke” u kojoj se nalaze na gore. Sve u svemu, ne može se reći da je aplikacija neintuitivna ili teška za snalaženje, ali veliki broj opcija u njoj nekako kao da zbunjuje sve one koji nisu zainteresovani za neko teško petljanje u sitna podešavanja, nego se više oslanjaju na automatiku…
Ipak, onima koji vole da se igraju sa kamerom i rado slikaju na sve strane, ovakva situacija sa P10 biće raj! Ne samo da postoji dosta prilično interesantnih varijanti slikanja/snimanja koje je moguće isprobati, nego je često zanimljivo više njih isprobati na istom kadru, ne bi li se videlo koji je rezultat najbolji. Naravno, da bi sve to bilo moguće, opšti kvalitet slike je morao biti dobar, no srećom na ovom polju – Huawei nije zatajio.
Pri dnevnoj svetlosti, slike snimljene u 12 MP izgledaju odlično. Naravno, fali im malo detalja, usled niže rezolucije u odnosu na drugi senzor, ali fokus nikad nije promašen kada su one u pitanju, stabilizacija radi sjajno te je blur zaista redak, nema preteranog softverskog izoštravanja, i stoga je prirodan oblik slike očuvan. Opet je dan tokom kog smo slikali bio tmuran (kao i ceo period, uostalom), ali boje koje kamera P10 proizvodi svakako su korektne (pritom, poznato je da Leica modovi sadrže opcije poput Vivid i Smooth, sa saturisanim, ili baš – nezasićenim bojama), dok bi dinamički opseg mogao biti za nijansu bolji, posebno u tamnom delu spektra. Posebno to dolazi do izražaja kada se zna da HDR mod gotovo da ništa (vidno) ne promeni u odnosu na standardni…
Slike izrađene u 20 MP (u koloru) imaju više detalja, ali – kad se “pogode”. Kako pomoćni modul nema OIS, i veća softverska operacija leži iza kreiranja ovih primeraka, ne uspe svaka “fotka” baš perfektno. Pojedinima fokus nije stopostotno pogođen, ima blažih zamućenja, a posebno ćoškovi kadra propate kada se dese ovi ne-baš-potpuno-uspeli pokušaji. Ipak, kada je ruka dovoljno mirna, i ovaj mod zna da pruži vrhunske rezultate. Međutim, kada se slika u čisto monohromatskom modu, rezultati su svakako odlični. Detalja ima zaista mnogo, šuma vrlo malo, a i dinamički opseg deluje bolje na njima. Naravno, ovakve slike nisu pogodne za sve tipove kadra, ali kada se “poklopi” prava situacija – P10 ume da zablista i izbaci zaista sjajnu fotografiju.
Fotografije u noćnim uslovima umeju da budu zaista sjajne, i ne previše udaljene od onih sa Pixela po kvalitetu. Pojedine scenarije P10 baš ne voli (poput jakih izvora svetlosti u praktično mrklom mraku), i tada je pojačana količina šuma prisutna, ali ukoliko je svetlost relativno ujednačeno raspoređena po kadru, ili već fokusirani deo nije preeksponiran, dobijaju se odlični rezultati. Prostora za napredak svakako da još ima, ali napokon se čini da je i na ovom polju Huawei-ev model prilično sustigao glavnu konkurenciju.
Wide-aperture mod postoji i na prednjoj kameri, čiji otvor blende i jeste širi od stražnjih (f/1.9), te je njom moguće napraviti selfije drugačije od uobičajenih. Pored toga, i u standardnom modu, sa 8 MP, mogli bismo reći da je jedna od boljih prednjih kamera. Fotografije načinjene njom imaju dovoljno detalja, dinamički opseg približan prednjoj, i relativno živahne boje.
Video snimci mogu biti u 2K rezoluciji, uz 30 fps, ili u Full HD-u, uz 60 fps. Jedan od osnovnih problema sa 2K videima leži u njihovoj veličini, usled koje brzo “jedu” prostor na internoj memoriji. Međutim, Huawei ih je sveo na tek 30 Mbps, tako da je taj problem bar donekle umanjen, a da to, bar naoko, nije dovelo do pada njihovog kvaliteta. Štaviše, obiluju detaljima (očekivano), boje deluju čak i bolje nego na fotografijama, kao i dinamički opseg. Pritom, i zvuk je zaista odličan, redukcija šuma vrlo dobro obavlja svoj posao.
Ovde možete skinuti primer videa visoke rezolucije!
Full HD video snimci imaju i jednu vidljivu prednost u odnosu na 2K snimke: sa 60 fps i oba vida stabilizacije (2K ima samo OIS), fluidnost je prosto fenomenalna, i čak ni najoštrije oko ne bi moglo primetiti pad frejmova. Pored toga, standardno su detaljni za 1080p, dok su im ostala svojstva kao i kod “velikog brata” u 2K rezoluciji.
Ovde možete skinuti primer videa Full HD rezolucije!
Bez namere da se ponavljamo, podsetićemo se samo nakratko prethodnih flegšip modela kineskog proizvođača… Daleko od toga da su oni bili slabi, da im je nešto krucijalno falilo, ili da se nisu izdvajali po nečemu, ali prosto – nisu bili dovoljno konkurentni. Stavite ih pored glavnog Samsungovog modela, sjajno izrađenog metalnog HTC-a ili ne-daj-Bože iPhone-a, i nešto bi tu falilo… Međutim, malo po malo, Huawei je učio, napredovao, ulagao i planirao, i – evo nas danas tu gde smo. Apsolutno svi ih shvataju ozbiljno.
Posebno se ta ozbiljnost izražava kad Huawei izbaci novi model u višem delu ponude – postali su kompanija koja pomera granice, uvodi inovacije, predvodi trendove. Mnogo je još zlih jezika koji tvrde kako su svi “Kinezi” samo kopije Apple-ovog čeda, ali realnost je da imamo posla sa multimilionskim korporacijama koje znaju šta rade, a Huawei se najbolje pokazuje na tom polju, i deluje nam – najdalje je stigao.
Upravo pomenutim konstantim napredovanjem, kao i praćenjem i postavljanjem trendova, Huawei je proizveo telefon koji više nije tu da bi stigao nekoga, nego da bi njega drugi pristizali. Možda ne možemo da kažemo da je u pitanju apsolutni vrh današnje ponude i da je s njim u vezi sve perfektno, ali radi se o jednoj potpuno zaokruženoj celini, bez vidljivih nedostataka, i sa malo realnog prostora za napredak. Stoga, Highly Recommended nagrada čini nam se kao prigodna, a P10 kao model koji će naći put do mnogih potencijalnih korisnika. Posle nekoliko dana druženja sa njim, potpuno smo uvereni da ih neće razočarati.
Prednosti:
– Fenomenalna izrada – Dopadljiv dizajn – Vrhunske performanse – Dobra kamera sa mnoštvom funkcija
Nedostaci
– Očekivali smo nešto bolju autonomiju – Prisustvo suvišnih aplikacija
